Употреба речи алекса у књижевним делима


Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Они зовну њега и рекну му: „Узми, Алекса, сто пандура, па иди те чувај од Палежа до Ушћа, да каури крадом не пређу.” „Ја им кажем — прича мој отац — да у

године почели с дахијама тући.) „Ја сам чувао — прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а непрестано сам преко Саве — гледао и једва чекао кад ће прећи, док уз наше месојеђе 1788.

И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?

Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!

Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

) Ово што ћу сад да вам пишем, причао ми је мој отац Алекса да су њему његови стари причали, а он није запамтио: — Кад су саме спа’ије с царским бератима у Србији биле, узимали

кад се какво зданије прави) и оправљао је и покривао у доњем граду касарне, што је Немац у рату попалио; мој отац Алекса, због тога што је томе Хаџи-Мустафи млогу грађу за касарне низа Саву слао, познавао се и живио с њим добро, зато оде к

сами̓ Срба: мајор Лукић, капетан [Ђорђе] Кљуновић и капетан [Јован] Бежановић; а из ваљевске нахије био је: мој отац Алекса обрлајтнант, Петар Ракарац, Лазар Илић; Мали Јанко [Петровић] и Милисав Милошевић лајтнанти; поп Ћука [Поповић?

Кад су Немци Београд тукли, онда је мој отац Алекса са 700 момака између Панчева и Београда у некаквим ритовима 15 дана чувао ћесарову војску, а кад се Београд предао,

” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да останеш у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном ванжирати, а заклео си се да ћеш нашем цару веран

” — Михаљевић: „Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити.” — „Ја” рече, „то Србину кажем, а не Немцу; а и Немцу ћу то исто

Неки Турчин, Муста-бег Јајић, који је у прошлом рату примио у бојевима пизму на мог оца, рекне у Ваљеву: ,,̓0ди-де, Алекса, да ти нешто кажем.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

После вечере, седим пред хотелом, испод старог дрвећа, а долази ми, свако вече, Алекса Шантић, да ћаскамо. Шантић је тада био већ остарео, али прав, висок, леп, а поносит, и природан, уљудан, необично.

Ту, где је сад тишина и где су остали само запуштени гробови, рецитовао је машински бравар Алекса Рајић, терао шегу комичар Добривоје Цветковић, молер, а играо, обучен у банаћанске гаће, Мирко Миличевић, у улози

Сремац, Стеван - ПРОЗА

бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду), па заврну мало прасету реп, а оно зацичи тако силно да је Алекса бакалин морао пагледати на улицу. Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Богдан Како ли сам се само разгалио? Опет ме је походио псар Алекса Јевтић и опет ми је донео вест која вреди најмање тридесет златника. Опет сам био шкртији него што је требало.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Гардеробу откупи Алекса звани Лепир, столарски мајстор, велики поклоник Талије; а шабачки син, глумац оне дружине, Мика Н.

, оста у Шапцу да, код својих родитеља, очекује нови ангажман. Лепир Алекса, столарски мајстор, иначе у основи једна уметничка иако небохемска природа — што је, код нас бар, велика реткост —

и неодољивим и непоколебљивим самопоуздањем у себе и своје рођењем на свет донесене дарове, сматрао је Лепир Алекса иначе, како за своје неоспорно, тако рећи управничко право, тако, донекле, и за своју прву дужност, да у своје руке

никад не бисмо могли испричати) не потраја дуго, а у публици завлада нежељени али и неподељени утисак: да се Лепир Алекса, који је улогу Обилића држао у својим рукама, неће и не може овога вечера лако извући, пошто се у самом почетку и при

Бранковића с једне стране, и њега, Обилић Милоша, с друге стране, кад су разјарени противници исукали мачеве и кад Алекса Лепир, сав у голој води, сав, дакле, у оном уметничком зноју свога дотле гушенога талента, поче да натеже и, црвен као

Тај моменат ево како је текао. Дакле, Лепир Алекса (укршта свој мач са мачем Вука Бранковића и прети): — П... п... пази, вели, В... в... в..... Вуче, сад О... о...

Ужаснут и до самога срца жацнут болом, Алекса Лепир, једним муњевитим покретом, испуштајући у исти мах свој мач, принесе тада онај Вуковим мачем посечени палац

И може се рећи: да нико и никад није упамтио да је једна таква завеса брже полетела. А чим она паде, Алекса Лепир, онако отрован и побеснео у оним грчевима, једном речи просто ужасан, собори се на Мику Н-а, лично се, дакле,

кроз прсте прогледала као најпрвоме на репертоару — група спреми још неколико народних комада, у којима је Лепир Алекса играо мање но ипак видније улоге, али са Лепиром ми овде завршавамо, и њега у овој нашој причи нека читаоци више не

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

на мутне очи, чини ми се оточио би се с њом и овај бол и јад што ме овако дави својом смрвљавајућом тежином. ...Алекса, зли, пакосни човече, три пут да си проклет зашто ме отрова оном страшном сумњом: да је, можда, мој Мита погинуо од

одозго... О, Алекса, Алекса, да верујем у биће ђавола бих рекао да је ђаво у твоме облику дошао да ме куша и да ме на ове муке распиње,

одозго... О, Алекса, Алекса, да верујем у биће ђавола бих рекао да је ђаво у твоме облику дошао да ме куша и да ме на ове муке распиње, уселив у

Не, не, ја нећу у то да верујем, па ма ме како Алекса уверавао да су његови извештаји поуздани. Али иако нећу да поверујем, хоћу да задржим толико сумње колико ће ми бити

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. „Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...

Па што те тетка не пушта у коло? Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. „А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се.

„Не могу, Алекса, ја не могу!“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а

Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти. Утоме чујем из куће где ме тетка зове. „Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. Он ми, ћутећи, притиште руку и оде..

„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...

“ После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна. Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи

“ И они одоше. Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... Алекса је на леђима носио врећу с брашном. Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.

Предвече нам дође Алекса... Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено... Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима

„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни

После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... Ја и Алекса гледасмо је забринуто. У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону

Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. Тако ме је застао Алекса. Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!

То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... После пола ноћи диже се Алекса да иде. „Куда ћеш?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити домаћини.

У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи. То су били прваци међу сељацима.

Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.

Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса. Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички. Пазили се они, па им се и деца пазила.

Пазили се они, па им се и деца пазила. Иван је имао три цина и једну кћер, Алекса само четири сина. Подесило се некако те је Алексин Станко парњак Ивановом Лазару.

Скоро последњи дође Алекса Алексић. Људи га погледаху ћутећи. Све је село знало за јучерашњи догађај. Међутим, он још ништа чуо није: ни му је

Крстом с крсте луди; неки чак рекоше: — Ја тврда срца, побогу брате!... Сиромах Алекса!... Ни сањао није шта му се спрема. Наједанпут наста тајац. Из суднице изидоше попа Милоје, кмет Јова и Иван.

— Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. — Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео!

— Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. — Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео! — рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом.

нешто хвата дрва на се и осврће се да га... — Лажеш!... Лажеш, улизицо турска! — цичи Алекса. — .... ко не би смотрио — настави Маринко спокојно не осврћући се на Вику Алексину.

— Али ти лажеш, скоте турски! — рикну Алекса и отрже се од људи што га задржаваху. — То си сам измислио!... — Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича.

— Али ти лажеш, скоте турски! — рикну Алекса и отрже се од људи што га задржаваху. — То си сам измислио!... — Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича. А Ми хајдмо твојој кући. Тамо ћемо видети да ли Маринко има право.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ИЛИЋ 307 ВЛАДИМИР М. ЈОВАНОВИЋ 314 МИЛОРАД Ј. МИТРОВИЋ 316 АЛЕКСА ШАНТИЋ 318 МИЛЕТА ЈАКШИЋ 319 МИЛОРАД ПЕТРОВИЋ 320 БРАНИСЛАВ Ђ.

Као човек у годинама он се одушевљавао Кнезом. Градојем Чедомиља Мијатовића и скандализовао се што Херцеговац Алекса Шантић преводи Хајнеов Лирски интермецо.

У њој су се јавили и развили домаћи таленти: Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић. Под уредништвом Николе Кашиковића и др Владимира Ћоровића, са књижевнијом бојом, и уз

Млади мостарски писци Јован Дучић, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић кренули су у Мостару Зору, која је излазила од 1896. до 1901.

Од познатијих песника на њега су се угледали: Милорад Ј. Митровић, Милета Јакшић, Алекса Шантић и Јован Дучић, и, донекле, и Даница Марковић. Данас, тога утицаја нема више.

Он је био последњи песник старе песничке школе, за киме су одмах дошли нови, модернији и бољи. АЛЕКСА ШАНТИЋ Рођен у Мостару 27. маја 1868. Ту је свршио основну, а у Трсту и Љубљани учио је трговачку школу.

ЈОВАН ДУЧИЋ Рођен 1874,124 у Требињу, у Херцеговини,* као и његови књижевни другови Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, пропевао је почетком деведесетих година, под јаким утицајем Војислава Илића.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Пантић, срески капетан Анђа, његова жена Марица, њихова кћи Вића Жика срески писари Милисав Таса, практикант Ђока Алекса Жуњић, срески шпијун Газда Спаса Газда Миладин Јоса, пандур Збива се у доба наших оцева, у једној пограничној паланци.

Нек види и код њега. ВИЋА: Не брините, уме то Алекса. (Полази.) ЈЕРОТИЈЕ (испраћајући га): 'Ајде, па пожури, господин-Вићо. ВИИ ЈЕРОТИЈЕ (сам) ЈЕРОТИЈЕ: „Плава риба”...

ЖИКА: Јесте! XИИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (уноси једну посетницу и даје је Вићи). ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има. ВИЋА: Па знате како је...

ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има. ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима. ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим!

био жандар у Београду, пред министарским вратима. ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита.) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд? Откуд се јавно каже да је шпијун?

А време пролази и сваки је тренутак изгубљен за отаџбину. XИВ АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА, МИЛИСАВ (једновремено кад Алекса уђе): Шта је? АЛЕКСА (поверљиво): Ту је!

XИВ АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА, МИЛИСАВ (једновремено кад Алекса уђе): Шта је? АЛЕКСА (поверљиво): Ту је! ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице?

XИВ АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА, МИЛИСАВ (једновремено кад Алекса уђе): Шта је? АЛЕКСА (поверљиво): Ту је! ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г.

АЛЕКСА (поверљиво): Ту је! ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице?

АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!

” „Онај што га тражимо!”... Па зар ти, мајку му, у овако озбиљним моментима, не умеш ништа више да кажеш? АЛЕКСА: Па ето то, шта имам друго да кажем? ЈЕРОТИЈЕ: Где је? АЛЕКСА: У кафани Европа, јутрос је стигао! ЈЕРОТИЈЕ: Јутрос?

АЛЕКСА: Па ето то, шта имам друго да кажем? ЈЕРОТИЈЕ: Где је? АЛЕКСА: У кафани Европа, јутрос је стигао! ЈЕРОТИЈЕ: Јутрос? Овај... шта сам оно хтео?

Краков, Станислав - КРИЛА

Дуге мршаве руке биле су му чврсто везане. Тако је наредио нови командант батаљона, Алекса Љубишић, мајор који је волео коњак и имао чворуге по глави. Он је говорио да све бунтовнике треба пострељати.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

„Репоње“се зачуђено згледаше. Стричев дјед Алекса гракну као врана: — Па мој унук сваки дан порани још прије сунца. — И мој Ђоко увијек одјури трком, све се за њим

Каквих ли смо се оно игара играли прије тридесет-четрдесет година, еј колару? — Руса и Турака! — ускликну дјед Алекса. — Сјећаш ли се, пољару, ти си био Осман-паша, а ја генерал Скобељев, па сам јуришао на Плевну и разбио ти нос.

Тога јутра он је намјерно био поранио прије осталих и одмаглио од куће да га дјед Алекса не би повео у бербу дрењина, а кад се нашао пред Жујином тајном кућом, он сав претрну. — Ево га, неко упао у јаму!

— Ја ћу онда, значи, морати понијети једне веће љестве, мердевине — повика Стричев дјед Алекса. — Шта, зар ти љествама млатиш свог унука? — упита кнез и погледа старца с великим дивљењем.

— још једном, у трку, продера се кнез, налети на грање над кујином кућом и с праском пропаде у јаму. Стричев дјед Алекса, који је трчао поред њега, преплашено викну: — Ехеј, погибе командант! Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам!

Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам! — кликтао је Ваљушко из рупе. Дјед Алекса брже-боље спусти љестве у јаму и весело загракта: — На сунце, команданте, да их похватамо! — Хватај, па млати!

— повика кнез Ваљушко искачући из јаме и рушећи се према логору попут усова. За њим је трчао дјед Алекса с љествама. У логору настаде гужва и кркљанац. Нападачи су већ грабили поједине дјечаке.

Био је стигао већ до првих грана, кад пристиже његов дјед Алекса с љествама и стаде да их намјешта уз дрво. — Е, баш нећеш!

—Нећеш га ухватити! — Еј, шта то радиш?! — загалами дјед Алекса. — Држи је, тетка Стевка. Луњина тетка пограби дјевојчицу за руку, али се она и даље отимала и цичала: — Не дам,

Смири је најзад сам Николица који потиштено викну: — Престани, Жуја, заробљени смо! Дјед Алекса кренуо је уз љестве, за Стрицем, али како је пламен запаљене колибе све више растао и понесен лаким вјетром лазио

— Унуче, јабуко моја, пусти ме само горе код себе, нећу те ни дирнути! — молио је дјед Алекса све више кашљући. — Добро, хајде пењи се — пристаде добродушни дјечак па и сам крену навише уз букву.

Тек мало касније, кад нападачи порушише колибу и растурише ватру да се шума не би запалила, дјед Алекса промешкољи се на својој грани и пипну се за опасач. — Хеј, унуче, како би било да те сад малчице испрашим?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Иво Ћипико, Светозар Ћоровић, Милорад Петровић, Божа Кнежевић, Бора Станковић и Радоје

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Каква ји, бедне, код вас живих Жалосна судбина сутра чека! Већ данас серпска падоше светила Под мачем злобе: Речити Алекса Ненадовић, и с њиме дрски Бирчанин Илија, добри Рувим! А камо, где су племена вашега Избрани прочи?

1843. Јован Ст. Поповић НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ И ти већ сврши, Алекса бедни, Тешки живота пут! О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

природно јавила се мисао о буни, нарочито код људи који су се и раније — уз аустријску војску — дизали на Турке. Алекса Ненадовић, највиђенији Србин тога времена, упутио је почетком 1803.

Мемед-ага у Ваљево дође: Грбовић се бјеше осјетио, па Грбовић на страну побјеже, а дође му оборкнез Алекса, и дође му Бирчанин Илија; обојицу вата Мемед-ага, бијеле им савезао руке, па их води на мост Колубари.

А кад виђе оборкнез Алекса да ће Турци оба погубити, тад он рече Фочић-Мемед-аги: „Господару, Фочић-Мемед-ага, поклони ми живот на мејдану, ево

“ Мемед-ага говори Алекси: „Не могу те, Алекса, пустити, да ми дадеш и сто кеса блага!“ Ал’ бесједи Бирчанин Илија: „Господару, Фочић-Мемед-ага, ево теби и сто кеса

Тко би горског упустио вука?“ Мемед-ага викну на џелата, џелат трже сабљу испод скута, те Илији одсијече главу; а Алекса сједе на ћуприју, па овако поче говорити: „Бог убио сваког ришћанина који држи вјеру у Турчину!

Ах, Јакове, мој рођени брате, ти не држи вјере у Турцима: ђе с’ удесиш, удри се с Турцима!“ Још Алекса говорити шћаше, али џелат говорит не даде, трже сабљу, одс’јече му главу.

Када до два кнеза погибоше на ћуприји насред Колубаре: кнез Алекса, Бирчанин Илија, Аџи-Рувим насред Биограда, једног дана, а једнога часа, виш’ њих јарко помрчало сунце.

“ Грбовић (Никола), колубарски кнез, храбро се борио при освајању Београда 1806. и убрзо потом умро. Алекса (Ненадовић), ваљевски кнез, за време аустријско-турског рата 1788—1791.

увод, ИИИ, 2 Ненадовићи Јаков и Алекса — в. бел. Е, 90 неразуман — неук, неискусан нете — немојте нетијак — нећак, сестрин син нијет — намера није требе

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А сада? Куд ће и шта ће? Пошао је ка Толиној кући, али га плач преживелог близнака, коме су дали име Алекса, врати натраг. У подруму је напипао Николин лежај и сео поред његових ногу, не обзирући се на његова мрмљања.

Хајде сад с м понови! Видиш да не умеш! Кад тебе Алекса туче, удри и ти њега. Нико тебе не сме да удари. Алекса и сва деца што се с тобом играју биће твоје слуге и надничари.

Хајде сад с м понови! Видиш да не умеш! Кад тебе Алекса туче, удри и ти њега. Нико тебе не сме да удари. Алекса и сва деца што се с тобом играју биће твоје слуге и надничари. Тако је Бог рекао. Они, сине, све што зараде — поједу.

Не ваља да је коњаник мали, па да се не види од коњске гриве.“ На кога ли ће, боже, ово дете да буде високо? Мој Алекса је годину дана старији, јесте да је близнак, али је Адам за капу виши“, рекла му је Анђа као забринуто.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ПОЗОРИЈЕ) ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: МАРКО ВУЈИЋ, богати трговац ЈЕЛИЦА, његова кћи БАТИЋ АЛЕКСА МИТА МАРИЈА ДЈЕЈСТВО ПРВО 1. (Улица.

(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке,

(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало.

) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа.

) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа.

АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи!

АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду.

МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта?

АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта? Цео свет трчи за модом: девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи; и ти један оћеш да будеш осим

То је срамота! МИТА: Мани се срамоте гди крче црева. АЛЕКСА: Па и то може бити по моди. По моди људи кијају, по моди носе штап, држе нож и виљушку; по моди жене намештају уста,

Највише је било ако сам покоји батак или покоји колач у џеп спустио. АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем.

Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити. АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Алекса Шантић ПЕСМЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Алекса Шантић ПЕСМЕ Садржај ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ 2 МОЈ ОТАЦ 9 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 10 ГРИВНА 11 МОЈА КОМШИНИЦА 13 НА

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— А-ја! — продужи командир. — Рекао сам им да остану код митраљеза. Ту је потпоручник Алекса, па онда иди тамо... Је ли, шта има ново? Причао сам им о неким коморџијским вестима.

— Ама, друже — говорио је потпоручник Алекса — то је њихов посао. Ми који гинемо не узбуђујемо се толико као они из позадине...

Споља чујем бат нечијих ногу и неко пита за потпоручника. — Потпоручник Радојко — вели ми Алекса. — Помаже бог... А тобџија стигао... Седи, седи, друже. Лице му је јасно изолучено и обрасло маљавим црним длакама.

А вабе га као: Радојко Савић — па се грохотом насмеја. — А овај је митраљезац, иначе звани „господин Алекса“. Потпоручник Алекса се протегну, да му запуцкараше кости и лупи ногом о земљани зид, да се читави комади земље

— А овај је митраљезац, иначе звани „господин Алекса“. Потпоручник Алекса се протегну, да му запуцкараше кости и лупи ногом о земљани зид, да се читави комади земље обурваше.

Мислим, онда, како су скромне жеље и прохтеви ових људи. Алекса је у првом стрељачком строју, на шездесет метара од непријатеља, и он је „господин“ само зато што не дејствује.

АЛАЛ ТИ ВЕРА, ТОБЏИЈА Легли смо обучени један поред другога и покрили се танким ћебетом. Потпоручник Алекса заспао је одмах. Лежао сам мирно неко време, трудећи се да заспим.

Потпоручник Алекса је и даље спавао... Да ли да га пробудим? Уосталом, ту је митраљез, и стража. Задигох шаторско крило.

Вратио сам се у земуницу и од шума шаторскога крила потпоручник Алекса се пробуди. — Шта је?! — запита унезверено, па се онда опет окрете на другу страну и заспа.

Пред зору престаде сасвим паљба и зачу се жагор људи. Потпоручник Алекса се пробуди те се и ја дигох и изиђох из рупе. Запахну ме задах амонијака и влажне земље...

Чудио сам се само како је било могуће да им се по овој равници толико приближе, и да наједном застану. А потпоручник Алекса ми објашњава: — Наступили смо у скоковима, од врзине до врзине.

Па и командир чете пратио војника. — Море, пустите човека нека ради! — нервира се потпоручник Алекса. А секунди су вечност. Сваког момента очекујемо нов прасак. — Извештава командир да осматрате. Батерија дејствује.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Дође у кавану код Чамче, писмо у џепу носи. За једним столом седи Кречар и син му, „фишкал” Алекса. Пију кану. Чамча служи госте. Господар Софра седне за тај сто. Поздраве се. — Чамчо, дај кане.