Употреба речи звонити у књижевним делима


Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Адвокат с некаквим бабама вртео се по празној улици још тренутак или два, па ушао унутра закључивши да је то морала звонити нека пијана свиња. - Некакво такво ђубре, драги мој! - Да позвонимо још једном?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕРСИДА: Ах! Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити. ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Разговор постајаше све живљи и занимљивији, Љубица се расположи, па стаде празна соба звонити од њенога веселог, јасног смеха.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

која служи за сточну храну (Вициа сатива) грдна - ружна грохотати - смејати се грохотом, из свег гласа; звечати, звонити, тандркати, шкрипати Даворија - песма, узвик дворба - дворење, послуживање; удварање делибаша - заповедник делија;

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Х. С.** м.) = пл. донті, р. дуті, гр. εμαυριζω 1. цанто, цантаре, провоцо, провоцере (ѕіц) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) = Скочи срна иза грма = зволити са „до”: дозволити (Н.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

и опет се проломи кроз те разнолике сребрнасте звуке громовски глас петог звона. Ваљало је дуго звонити. Умро је ботат трговац, познати ћир-Никола. Звонари ће се, по обичају, сити насањати...

Имао је две махне: сваки час је узимао од тутора аконто своје плате и кад почне сам звонити, није умео стати. Замисли се тако, па оде, оде...

Овако је поп Коста оглашен. Сад треба звонити »на скуп«, али нема деце. Редовни гости звонаре добили су рипиде, јер им је то једина награда за труд око звоњења.

Неко мора звонити, па што да не звони он, кад има још снаге!... Однеше поп-Косту. Марко му одзвони последњи опроштај ...

Требало је звонити. Марко не прекиде свој посао, нити се запита: »Кога ли то ваља огласити ?« као што би сваки други на његову месту

— Сâм, сâм... мора звонити сам. Нема Станка ! И никад га више неће бити, и рука се негова неће никад дотаћи овог конопца.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Једино што ће се са цркава, и варошке и шапраначке, непрестано звонити. А све ће друго постајати тише, мирније и тамније. И као увек, и тада се Софка највише бојала и плашила.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Умра је! — па ста звонити, одскачући лакат од земље. Помислише да је кувар напрасно полудио, те пођоше к њему, али с малијех врата привуче им

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина... Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Али мртви опет ништа, а мали се на то наљути, па примјери шаком, па љек у образ: — Кад нећеш звонити, што си ту дошао? Мртви се стропошта на земљу, и мали узме па одзвони, и онда се врати к попу.

— Јесам, — рече он. — А нијеси ништа видио? — Нијесам ништа, него некаква бена дошла звонити, па само узео за штрикове, па ̓нако држи а неће да маше.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Анчице! Аа, не треба викати, велике госпође звоне. (Узме два цванцигера и почне куцати.) Аја! Не зна паорка шта је звонити. (Виче.) Анчице, Анчице! ПОЗОРИЈЕ 7. АНЧА, ПРЕЂАШЊА АНЧА: Ево ме! ФЕМА: Да ми купиш мало хоп-хоп...

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Е, да ми се откуда истекар родити! А волео бих ма у којој цркви на ватру звонити, него у овога звекана служити!... РАДАК (пружа му пљоску): Напиј се, момче, Добро ће бити после умора.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности