Ćosić, Dobrica - KORENI
mu drhti, senke lepljivo gamižu po zidu, drhte i one, a dim se zavezuje i puzi po tavanici, sada je sam, prinosi lampu Adamovom licu, i onda je tako s lampom zagledao, zvrji cilinder na lampi, modre su mu usne, i obrazi, mrki, senke su iste.
Đorđe zadiže nogavicu, podiže nogu na ivicu Adamovog kreveta, upoređuje je prinoseći lampu čas svom, čas Adamovom kolenu. Nema nikakve sličnosti. Adamu izišao zglob ulevo, meni nije, iako mi je četrdeset i nekoliko.