Jakšić, Đura - PROZA
Ali jedanput ne beše Marka kod kuće, otišao je u Bečkerek poslom nekim; a umesto njega dođe njegov sin Aleksa. „Rekao mi je babo da vas pohodim: možda će vam što trebati?...
Pa što te tetka ne pušta u kolo? Ja ti već idem, i momci vele da ja najbolje igram“. „A ja ti, Aleksa, i ne znam igrati“, rekoh mu, tužio osmehnuvši se.
„Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a
Ja sam sva pretrnula, učini mi se kao da ću onog časa pasti. Utome čujem iz kuće gde me tetka zove. „Zbogom, Aleksa!...“ rekoh mu ja, a glas mi je na usnama izumirao, jedva se i samo šaputanje čulo. On mi, ćuteći, pritište ruku i ode..
„Dobarveče, Grlice!...“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom. „Eto, oterao sam konje u ergelu, pa tek se mislim: baš ću da prođem pored vaše kuće...
“ Posle podne dođe nam Aleksa i donese nešto malo brašna. Tetka izvadi iz krova na kući nešto trske — jer ne beše skoro u celome selu slame — založi
“ I oni odoše. Tamo mora da je bilo sila gladnoga sveta, jer se tetka s Aleksom tek dockan uveče vratila kući... Aleksa je na leđima nosio vreću s brašnom. Kad je skinuo vreću s leđa, a on me pogleda: pogled mu beše tužan, lice bledo.
Predveče nam dođe Aleksa... Ja mu sve ispripovedam šta je sa mnom toga dana činjeno... Njegove mutne oči planuše ljutito, po bledim obrazima
„Grlice, jedi!...“ reče mi Aleksa nežnim glasom. „Ponudi i tetku: ta ona, sirota, još prekjuče, kako je ono malo nesrećne čorbe pojela, pa više ni
Posle toga je opet zatvorila trepavice i izgledaše kao da spava... Ja i Aleksa gledasmo je zabrinuto. U celom govoru i pogledu njezinom beše neka neobična tišina, nešto što je nalik na umor, na onu
Disanje mi beše teško, a krv se po žilama jedva micala. Tako me je zastao Aleksa. Kad je ušao, ne reče mi ni „Dobro veče!
To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procvileti... Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Oni zovnu njega i reknu mu: „Uzmi, Aleksa, sto pandura, pa idi te čuvaj od Paleža do Ušća, da kauri kradom ne pređu.” „Ja im kažem — priča moj otac — da u
godine počeli s dahijama tući.) „Ja sam čuvao — priča dalje moj otac Aleksa — da ne pređu Nemci, a neprestano sam preko Save — gledao i jedva čekao kad će preći, dok uz naše mesojeđe 1788.
I ja se začudim — priča mi moj otac — kad me Arsa zapita: ,Vidiš li, Aleksa, cara?’ — ,Kako ću ga viditi, kad ga tu nema?
Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene. ,Hajde’ veli, ,zove te car!
Kad uđem k caru, ja tako i učinim. Kod njega stojao je tolmač. Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?
) Ovo što ću sad da vam pišem, pričao mi je moj otac Aleksa da su njemu njegovi stari pričali, a on nije zapamtio: — Kad su same spa’ije s carskim beratima u Srbiji bile, uzimali
kad se kakvo zdanije pravi) i opravljao je i pokrivao u donjem gradu kasarne, što je Nemac u ratu popalio; moj otac Aleksa, zbog toga što je tome Hadži-Mustafi mlogu građu za kasarne niza Savu slao, poznavao se i živio s njim dobro, zato ode k
sami̓ Srba: major Lukić, kapetan [Đorđe] Kljunović i kapetan [Jovan] Bežanović; a iz valjevske nahije bio je: moj otac Aleksa obrlajtnant, Petar Rakarac, Lazar Ilić; Mali Janko [Petrović] i Milisav Milošević lajtnanti; pop Ćuka [Popović?
Kad su Nemci Beograd tukli, onda je moj otac Aleksa sa 700 momaka između Pančeva i Beograda u nekakvim ritovima 15 dana čuvao ćesarovu vojsku, a kad se Beograd predao,
” Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne: „A zašto, Aleksa, ti nećeš da ostaneš u našega cara službi, pak ćeš skoro kapetanom vanžirati, a zakleo si se da ćeš našem caru veran
” — Mihaljević: „Ćuti, Aleksa, da od Boga nađeš, čuće Nemci pa će te olovom zaliti.” — „Ja” reče, „to Srbinu kažem, a ne Nemcu; a i Nemcu ću to isto
Neki Turčin, Musta-beg Jajić, koji je u prošlom ratu primio u bojevima pizmu na mog oca, rekne u Valjevu: ,,̓0di-de, Aleksa, da ti nešto kažem.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Zato ih je češće i prizivao i dogovarao se. A bilo je i ljudi pametnih!... Tu je Aleksa Aleksić, pa Ivan Miraždžić, pa Sima Šokčanić, pa Jevta Popović, i mnogi drugi, sve čestiti domaćini.
U samo veče zatraži vode te ispra usta, koja mu behu, od silnog duvana, ogorčala... 3. JARANI Aleksa Aleksić i Ivan Miraždžić bili su susedi. To su bili prvaci među seljacima.
Letinu su sabirali jedan drugom zajednički. Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega. Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa.
Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa. Radost, žalost, zlo, dobro — delili su zajednički. Pazili se oni, pa im se i deca pazila.
Pazili se oni, pa im se i deca pazila. Ivan je imao tri cina i jednu kćer, Aleksa samo četiri sina. Podesilo se nekako te je Aleksin Stanko parnjak Ivanovom Lazaru.
Skoro poslednji dođe Aleksa Aleksić. Ljudi ga pogledahu ćuteći. Sve je selo znalo za jučerašnji događaj. Međutim, on još ništa čuo nije: ni mu je
Krstom s krste ludi; neki čak rekoše: — Ja tvrda srca, pobogu brate!... Siromah Aleksa!... Ni sanjao nije šta mu se sprema. Najedanput nasta tajac. Iz sudnice izidoše popa Miloje, kmet Jova i Ivan.
— Umukni, Turčine! — ciknu Aleksa i polete na nj, ali ga ljudi zadržaše. — Čekaj, Aleksa brate, da ispričam šta sam video!
— Umukni, Turčine! — ciknu Aleksa i polete na nj, ali ga ljudi zadržaše. — Čekaj, Aleksa brate, da ispričam šta sam video! — reče Marinko mirno i pogleda ga bezobraznim pogledom.
nešto hvata drva na se i osvrće se da ga... — Lažeš!... Lažeš, ulizico turska! — ciči Aleksa. — .... ko ne bi smotrio — nastavi Marinko spokojno ne osvrćući se na Viku Aleksinu.
— Ali ti lažeš, skote turski! — riknu Aleksa i otrže se od ljudi što ga zadržavahu. — To si sam izmislio!... — Lepo, Aleksa, — reče kmet. — On je to video i priča.
— Ali ti lažeš, skote turski! — riknu Aleksa i otrže se od ljudi što ga zadržavahu. — To si sam izmislio!... — Lepo, Aleksa, — reče kmet. — On je to video i priča. A Mi hajdmo tvojoj kući. Tamo ćemo videti da li Marinko ima pravo.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Dođe u kavanu kod Čamče, pismo u džepu nosi. Za jednim stolom sedi Krečar i sin mu, „fiškal” Aleksa. Piju kanu. Čamča služi goste. Gospodar Sofra sedne za taj sto. Pozdrave se. — Čamčo, daj kane.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
ILIĆ 307 VLADIMIR M. JOVANOVIĆ 314 MILORAD J. MITROVIĆ 316 ALEKSA ŠANTIĆ 318 MILETA JAKŠIĆ 319 MILORAD PETROVIĆ 320 BRANISLAV Đ.
Kao čovek u godinama on se oduševljavao Knezom. Gradojem Čedomilja Mijatovića i skandalizovao se što Hercegovac Aleksa Šantić prevodi Hajneov Lirski intermeco.
U njoj su se javili i razvili domaći talenti: Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović. Pod uredništvom Nikole Kašikovića i dr Vladimira Ćorovića, sa književnijom bojom, i uz
Mladi mostarski pisci Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović krenuli su u Mostaru Zoru, koja je izlazila od 1896. do 1901.
Od poznatijih pesnika na njega su se ugledali: Milorad J. Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić i Jovan Dučić, i, donekle, i Danica Marković. Danas, toga uticaja nema više.
On je bio poslednji pesnik stare pesničke škole, za kime su odmah došli novi, moderniji i bolji. ALEKSA ŠANTIĆ Rođen u Mostaru 27. maja 1868. Tu je svršio osnovnu, a u Trstu i Ljubljani učio je trgovačku školu.
JOVAN DUČIĆ Rođen 1874,124 u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi književni drugovi Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, propevao je početkom devedesetih godina, pod jakim uticajem Vojislava Ilića.
Sremac, Stevan - PROZA
bakalinu (s kojim je bio u svađi zbog nekog duga na kredu), pa zavrnu malo prasetu rep, a ono zaciči tako silno da je Aleksa bakalin morao pagledati na ulicu. Tu se srete sa svojim mlađim kolegom Pavlom Postiljonovićem i pozva ga na prvi dan.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
POZORIJE) DJEJSTVUJUĆA LICA: MARKO VUJIĆ, bogati trgovac JELICA, njegova kći BATIĆ ALEKSA MITA MARIJA DJEJSTVO PRVO 1. (Ulica.
(Ulica.) ALEKSA, malo zatim MITA ALEKSA (drži jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške,
(Ulica.) ALEKSA, malo zatim MITA ALEKSA (drži jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi stalo.
) Ali sad kud ću? Oće skoro da me izda zanat. MITA (stupi lagano i udari ga po ramenu): Aleksa! ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera? MITA: Zar ti ne znaš da je prijateljstvo dva tjela i jedna duša.
) Ali sad kud ću? Oće skoro da me izda zanat. MITA (stupi lagano i udari ga po ramenu): Aleksa! ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera? MITA: Zar ti ne znaš da je prijateljstvo dva tjela i jedna duša.
ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera? MITA: Zar ti ne znaš da je prijateljstvo dva tjela i jedna duša. ALEKSA: Pravo! I ti nisi siroma što se goli reči tiče. MITA: Kad bi mi mogle što pomoći!
ALEKSA: Pravo! I ti nisi siroma što se goli reči tiče. MITA: Kad bi mi mogle što pomoći! Jer čuj, Aleksa, moju nevolju: nisam ti od dva dana okusio! ALEKSA: Lepo! Bar možeš i ti kakvu modu zavesti, i to Najjevtiniju modu.
MITA: Kad bi mi mogle što pomoći! Jer čuj, Aleksa, moju nevolju: nisam ti od dva dana okusio! ALEKSA: Lepo! Bar možeš i ti kakvu modu zavesti, i to Najjevtiniju modu. MITA: Ja nisam mode ljubitelj. ALEKSA: Šta?
ALEKSA: Lepo! Bar možeš i ti kakvu modu zavesti, i to Najjevtiniju modu. MITA: Ja nisam mode ljubitelj. ALEKSA: Šta? Ceo svet trči za modom: devojke, žene, momci, bogati, siromasi, sami filozofi; i ti jedan oćeš da budeš osim
To je sramota! MITA: Mani se sramote gdi krče creva. ALEKSA: Pa i to može biti po modi. Po modi ljudi kijaju, po modi nose štap, drže nož i viljušku; po modi žene nameštaju usta,
Najviše je bilo ako sam pokoji batak ili pokoji kolač u džep spustio. ALEKSA: Pa i to je dobro. MITA: Dobro kao naopako, kad moram drugda po tri dana da gladujem.
No u tebe vidim lepe aljine; ti si morao bolje sreće biti. ALEKSA: O, ja sam ti sila premetnuo preko glave. MITA: Da čujem. ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— A-ja! — produži komandir. — Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporučnik Aleksa, pa onda idi tamo... Je li, šta ima novo? Pričao sam im o nekim komordžijskim vestima.
— Ama, druže — govorio je potporučnik Aleksa — to je njihov posao. Mi koji ginemo ne uzbuđujemo se toliko kao oni iz pozadine...
Spolja čujem bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika. — Potporučnik Radojko — veli mi Aleksa. — Pomaže bog... A tobdžija stigao... Sedi, sedi, druže. Lice mu je jasno izolučeno i obraslo maljavim crnim dlakama.
A vabe ga kao: Radojko Savić — pa se grohotom nasmeja. — A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“. Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se čitavi komadi zemlje
— A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“. Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se čitavi komadi zemlje oburvaše.
Mislim, onda, kako su skromne želje i prohtevi ovih ljudi. Aleksa je u prvom streljačkom stroju, na šezdeset metara od neprijatelja, i on je „gospodin“ samo zato što ne dejstvuje.
ALAL TI VERA, TOBDžIJA Legli smo obučeni jedan pored drugoga i pokrili se tankim ćebetom. Potporučnik Aleksa zaspao je odmah. Ležao sam mirno neko vreme, trudeći se da zaspim.
Potporučnik Aleksa je i dalje spavao... Da li da ga probudim? Uostalom, tu je mitraljez, i straža. Zadigoh šatorsko krilo.
Vratio sam se u zemunicu i od šuma šatorskoga krila potporučnik Aleksa se probudi. — Šta je?! — zapita unezvereno, pa se onda opet okrete na drugu stranu i zaspa.
Pred zoru prestade sasvim paljba i začu se žagor ljudi. Potporučnik Aleksa se probudi te se i ja digoh i iziđoh iz rupe. Zapahnu me zadah amonijaka i vlažne zemlje...
Čudio sam se samo kako je bilo moguće da im se po ovoj ravnici toliko približe, i da najednom zastanu. A potporučnik Aleksa mi objašnjava: — Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine.
Pa i komandir čete pratio vojnika. — More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa. A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak. — Izveštava komandir da osmatrate. Baterija dejstvuje.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Posle večere, sedim pred hotelom, ispod starog drveća, a dolazi mi, svako veče, Aleksa Šantić, da ćaskamo. Šantić je tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobično.
Tu, gde je sad tišina i gde su ostali samo zapušteni grobovi, recitovao je mašinski bravar Aleksa Rajić, terao šegu komičar Dobrivoje Cvetković, moler, a igrao, obučen u banaćanske gaće, Mirko Miličević, u ulozi
Ćosić, Dobrica - KORENI
A sada? Kud će i šta će? Pošao je ka Tolinoj kući, ali ga plač preživelog bliznaka, kome su dali ime Aleksa, vrati natrag. U podrumu je napipao Nikolin ležaj i seo pored njegovih nogu, ne obzirući se na njegova mrmljanja.
Hajde sad s m ponovi! Vidiš da ne umeš! Kad tebe Aleksa tuče, udri i ti njega. Niko tebe ne sme da udari. Aleksa i sva deca što se s tobom igraju biće tvoje sluge i nadničari.
Hajde sad s m ponovi! Vidiš da ne umeš! Kad tebe Aleksa tuče, udri i ti njega. Niko tebe ne sme da udari. Aleksa i sva deca što se s tobom igraju biće tvoje sluge i nadničari. Tako je Bog rekao. Oni, sine, sve što zarade — pojedu.
Ne valja da je konjanik mali, pa da se ne vidi od konjske grive.“ Na koga li će, bože, ovo dete da bude visoko? Moj Aleksa je godinu dana stariji, jeste da je bliznak, ali je Adam za kapu viši“, rekla mu je Anđa kao zabrinuto.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Garderobu otkupi Aleksa zvani Lepir, stolarski majstor, veliki poklonik Talije; a šabački sin, glumac one družine, Mika N.
, osta u Šapcu da, kod svojih roditelja, očekuje novi angažman. Lepir Aleksa, stolarski majstor, inače u osnovi jedna umetnička iako nebohemska priroda — što je, kod nas bar, velika retkost —
i neodoljivim i nepokolebljivim samopouzdanjem u sebe i svoje rođenjem na svet donesene darove, smatrao je Lepir Aleksa inače, kako za svoje neosporno, tako reći upravničko pravo, tako, donekle, i za svoju prvu dužnost, da u svoje ruke
nikad ne bismo mogli ispričati) ne potraja dugo, a u publici zavlada neželjeni ali i nepodeljeni utisak: da se Lepir Aleksa, koji je ulogu Obilića držao u svojim rukama, neće i ne može ovoga večera lako izvući, pošto se u samom početku i pri
Brankovića s jedne strane, i njega, Obilić Miloša, s druge strane, kad su razjareni protivnici isukali mačeve i kad Aleksa Lepir, sav u goloj vodi, sav, dakle, u onom umetničkom znoju svoga dotle gušenoga talenta, poče da nateže i, crven kao
Taj momenat evo kako je tekao. Dakle, Lepir Aleksa (ukršta svoj mač sa mačem Vuka Brankovića i preti): — P... p... pazi, veli, V... v... v..... Vuče, sad O... o...
Užasnut i do samoga srca žacnut bolom, Aleksa Lepir, jednim munjevitim pokretom, ispuštajući u isti mah svoj mač, prinese tada onaj Vukovim mačem posečeni palac
I može se reći: da niko i nikad nije upamtio da je jedna takva zavesa brže poletela. A čim ona pade, Aleksa Lepir, onako otrovan i pobesneo u onim grčevima, jednom reči prosto užasan, sobori se na Miku N-a, lično se, dakle,
kroz prste progledala kao najprvome na repertoaru — grupa spremi još nekoliko narodnih komada, u kojima je Lepir Aleksa igrao manje no ipak vidnije uloge, ali sa Lepirom mi ovde završavamo, i njega u ovoj našoj priči neka čitaoci više ne
Krakov, Stanislav - KRILA
Duge mršave ruke bile su mu čvrsto vezane. Tako je naredio novi komandant bataljona, Aleksa Ljubišić, major koji je voleo konjak i imao čvoruge po glavi. On je govorio da sve buntovnike treba postreljati.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
na mutne oči, čini mi se otočio bi se s njom i ovaj bol i jad što me ovako davi svojom smrvljavajućom težinom. ...Aleksa, zli, pakosni čoveče, tri put da si proklet zašto me otrova onom strašnom sumnjom: da je, možda, moj Mita poginuo od
odozgo... O, Aleksa, Aleksa, da verujem u biće đavola bih rekao da je đavo u tvome obliku došao da me kuša i da me na ove muke raspinje,
odozgo... O, Aleksa, Aleksa, da verujem u biće đavola bih rekao da je đavo u tvome obliku došao da me kuša i da me na ove muke raspinje, useliv u
Ne, ne, ja neću u to da verujem, pa ma me kako Aleksa uveravao da su njegovi izveštaji pouzdani. Ali iako neću da poverujem, hoću da zadržim toliko sumnje koliko će mi biti
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Kakva ji, bedne, kod vas živih Žalosna sudbina sutra čeka! Već danas serpska padoše svetila Pod mačem zlobe: Rečiti Aleksa Nenadović, i s njime drski Birčanin Ilija, dobri Ruvim! A kamo, gde su plemena vašega Izbrani proči?
1843. Jovan St. Popović NA SMRT JEDNOG S UMA SIŠAVŠEG I ti već svrši, Aleksa bedni, Teški života put! O, kakve misli pri grobu tvome Bolno naprežu grud!
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Pantić, sreski kapetan Anđa, njegova žena Marica, njihova kći Vića Žika sreski pisari Milisav Tasa, praktikant Đoka Aleksa Žunjić, sreski špijun Gazda Spasa Gazda Miladin Josa, pandur Zbiva se u doba naših oceva, u jednoj pograničnoj palanci.
Nek vidi i kod njega. VIĆA: Ne brinite, ume to Aleksa. (Polazi.) JEROTIJE (ispraćajući ga): 'Ajde, pa požuri, gospodin-Vićo. VII JEROTIJE (sam) JEROTIJE: „Plava riba”...
ŽIKA: Jeste! XIII JOSA, PREĐAŠNjI JOSA (unosi jednu posetnicu i daje je Vići). JEROTIJE: Šta je? VIĆA: Aleksa. JEROTIJE: Gle, gle, ja nemam vizitkarte, a Aleksa ih ima. VIĆA: Pa znate kako je...
JEROTIJE: Šta je? VIĆA: Aleksa. JEROTIJE: Gle, gle, ja nemam vizitkarte, a Aleksa ih ima. VIĆA: Pa znate kako je... bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima. JEROTIJE: Daj ovamo da vidim!
bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima. JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita.) „Aleksa Žunjić, sreski špijun”. (Govori.) Pa je l' on lud? Otkud se javno kaže da je špijun?
A vreme prolazi i svaki je trenutak izgubljen za otadžbinu. XIV ALEKSA, PREĐAŠNjI JEROTIJE, VIĆA, MILISAV (jednovremeno kad Aleksa uđe): Šta je? ALEKSA (poverljivo): Tu je!
XIV ALEKSA, PREĐAŠNjI JEROTIJE, VIĆA, MILISAV (jednovremeno kad Aleksa uđe): Šta je? ALEKSA (poverljivo): Tu je! JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice?
XIV ALEKSA, PREĐAŠNjI JEROTIJE, VIĆA, MILISAV (jednovremeno kad Aleksa uđe): Šta je? ALEKSA (poverljivo): Tu je! JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! SVI (sem g.
ALEKSA (poverljivo): Tu je! JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! SVI (sem g. Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice?
ALEKSA: Onaj što ga tražimo! SVI (sem g. Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (Svi se okupljaju oko njega.) JEROTIJE (imitira ga): „Onaj što ga tražimo!” „Onaj što ga tražimo!
” „Onaj što ga tražimo!”... Pa zar ti, majku mu, u ovako ozbiljnim momentima, ne umeš ništa više da kažeš? ALEKSA: Pa eto to, šta imam drugo da kažem? JEROTIJE: Gde je? ALEKSA: U kafani Evropa, jutros je stigao! JEROTIJE: Jutros?
ALEKSA: Pa eto to, šta imam drugo da kažem? JEROTIJE: Gde je? ALEKSA: U kafani Evropa, jutros je stigao! JEROTIJE: Jutros? Ovaj... šta sam ono hteo?
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Bogdan Kako li sam se samo razgalio? Opet me je pohodio psar Aleksa Jevtić i opet mi je doneo vest koja vredi najmanje trideset zlatnika. Opet sam bio škrtiji nego što je trebalo.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Ivo Vojnović, Kosta Arsenijević, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Svetolik Ranković, Ilija Vukićević, Aleksa Šantić, Milorad Mitrović, Ivo Ćipiko, Svetozar Ćorović, Milorad Petrović, Boža Knežević, Bora Stanković i Radoje
Šantić, Aleksa - PESME
KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Aleksa Šantić PESME „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske
Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Aleksa Šantić PESME Sadržaj PRETPRAZNIČKO VEČE 2 MOJ OTAC 9 LjUBAVNE PESME 10 GRIVNA 11 MOJA KOMŠINICA 13 NA
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
prirodno javila se misao o buni, naročito kod ljudi koji su se i ranije — uz austrijsku vojsku — dizali na Turke. Aleksa Nenadović, najviđeniji Srbin toga vremena, uputio je početkom 1803.
Memed-aga u Valjevo dođe: Grbović se bješe osjetio, pa Grbović na stranu pobježe, a dođe mu oborknez Aleksa, i dođe mu Birčanin Ilija; obojicu vata Memed-aga, bijele im savezao ruke, pa ih vodi na most Kolubari.
A kad viđe oborknez Aleksa da će Turci oba pogubiti, tad on reče Fočić-Memed-agi: „Gospodaru, Fočić-Memed-aga, pokloni mi život na mejdanu, evo
“ Memed-aga govori Aleksi: „Ne mogu te, Aleksa, pustiti, da mi dadeš i sto kesa blaga!“ Al’ besjedi Birčanin Ilija: „Gospodaru, Fočić-Memed-aga, evo tebi i sto kesa
Tko bi gorskog upustio vuka?“ Memed-aga viknu na dželata, dželat trže sablju ispod skuta, te Iliji odsiječe glavu; a Aleksa sjede na ćupriju, pa ovako poče govoriti: „Bog ubio svakog rišćanina koji drži vjeru u Turčinu!
Ah, Jakove, moj rođeni brate, ti ne drži vjere u Turcima: đe s’ udesiš, udri se s Turcima!“ Još Aleksa govoriti šćaše, ali dželat govorit ne dade, trže sablju, ods’ječe mu glavu.
Kada do dva kneza pogiboše na ćupriji nasred Kolubare: knez Aleksa, Birčanin Ilija, Adži-Ruvim nasred Biograda, jednog dana, a jednoga časa, viš’ njih jarko pomrčalo sunce.
“ Grbović (Nikola), kolubarski knez, hrabro se borio pri osvajanju Beograda 1806. i ubrzo potom umro. Aleksa (Nenadović), valjevski knez, za vreme austrijsko-turskog rata 1788—1791.
uvod, III, 2 Nenadovići Jakov i Aleksa — v. bel. E, 90 nerazuman — neuk, neiskusan nete — nemojte netijak — nećak, sestrin sin nijet — namera nije trebe
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
„Reponje“se začuđeno zgledaše. Stričev djed Aleksa graknu kao vrana: — Pa moj unuk svaki dan porani još prije sunca. — I moj Đoko uvijek odjuri trkom, sve se za njim
Kakvih li smo se ono igara igrali prije trideset-četrdeset godina, ej kolaru? — Rusa i Turaka! — uskliknu djed Aleksa. — Sjećaš li se, poljaru, ti si bio Osman-paša, a ja general Skobeljev, pa sam jurišao na Plevnu i razbio ti nos.
Toga jutra on je namjerno bio poranio prije ostalih i odmaglio od kuće da ga djed Aleksa ne bi poveo u berbu drenjina, a kad se našao pred Žujinom tajnom kućom, on sav pretrnu. — Evo ga, neko upao u jamu!
— Ja ću onda, znači, morati ponijeti jedne veće ljestve, merdevine — povika Stričev djed Aleksa. — Šta, zar ti ljestvama mlatiš svog unuka? — upita knez i pogleda starca s velikim divljenjem.
— još jednom, u trku, prodera se knez, naleti na granje nad kujinom kućom i s praskom propade u jamu. Stričev djed Aleksa, koji je trčao pored njega, preplašeno viknu: — Ehej, pogibe komandant! Uloviše komandanta! — Ovamo ljestve, živ sam!
Uloviše komandanta! — Ovamo ljestve, živ sam! — kliktao je Valjuško iz rupe. Djed Aleksa brže-bolje spusti ljestve u jamu i veselo zagrakta: — Na sunce, komandante, da ih pohvatamo! — Hvataj, pa mlati!
— povika knez Valjuško iskačući iz jame i rušeći se prema logoru poput usova. Za njim je trčao djed Aleksa s ljestvama. U logoru nastade gužva i krkljanac. Napadači su već grabili pojedine dječake.
Bio je stigao već do prvih grana, kad pristiže njegov djed Aleksa s ljestvama i stade da ih namješta uz drvo. — E, baš nećeš!
—Nećeš ga uhvatiti! — Ej, šta to radiš?! — zagalami djed Aleksa. — Drži je, tetka Stevka. Lunjina tetka pograbi djevojčicu za ruku, ali se ona i dalje otimala i cičala: — Ne dam,
Smiri je najzad sam Nikolica koji potišteno viknu: — Prestani, Žuja, zarobljeni smo! Djed Aleksa krenuo je uz ljestve, za Stricem, ali kako je plamen zapaljene kolibe sve više rastao i ponesen lakim vjetrom lazio
— Unuče, jabuko moja, pusti me samo gore kod sebe, neću te ni dirnuti! — molio je djed Aleksa sve više kašljući. — Dobro, hajde penji se — pristade dobrodušni dječak pa i sam krenu naviše uz bukvu.
Tek malo kasnije, kad napadači porušiše kolibu i rasturiše vatru da se šuma ne bi zapalila, djed Aleksa promeškolji se na svojoj grani i pipnu se za opasač. — Hej, unuče, kako bi bilo da te sad malčice isprašim?