Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Oni ostaše. Niko reči ne reče. Pomrkoše starine i udubiše se u misli. Zaista, kuća Aleksića je bila najstarija u Crnoj Bari. A on dođe kući kao vetar. Kako dođe, on se skljoka kraj ognjišta.
Na Stankovu dušu kao da planina pade... Jadni njegovi roditelji! Pošteno ime, dobar glas što ga je imala kuća Aleksića — sve ode!... Kao da je grad potro... I sad jadaju i kukaju.
Ali nije potrebno... — Kako nije potrebno?... — upita Katić. — Pop Miloje i kmet Jova bolje poznaju Aleksu Aleksića od prote Smiljanića. Što da njima prota govori? Aleksa Aleksić rastao je s njima u Crnoj Bari.
On Turčinu sedi uz koleno i savetuje ga kako će braću zavaditi... Aleksu Aleksića odgurnuo od sviju, Ivana Miraždžića ocepio od braće i prijatelja. Sad hoće i Miloša Sevića...
Koga zaboravio?... To nije istina. Ja ga vidim!... On blagosilja moju kuću!... I živeće koleno Aleksića dugo, dugo!... Mnogo će živeti!... Tu će biti ljudi, kakvih ljudi!... Kao da ih gledam mojim starim očima!...
Lazaru je samo grmelo u ušima. — Je li, more? Lazar ne odgovara. — Hoćeš li da vidiš ko je u kući Aleksića, je l̓?... Pa što ćutiš?... Što ne kažeš?... Je li?... Lazar zausti da nešto rekne, ali mu reč umre na usnama.
Ja ti jamčim! Kruška udari dlan o dlan i pandur se javi na vratima. — Idi, Meho, pa mi zovni Aleksu Aleksića. Pošto Meho ode, on se okrete Ivanu i Marinku. — Jeste li sigurni? — Siguran sam!
— Nemam, ali ću ga imati isto tako kao i ti, jer ću na te gledati!... Imaću srca!... — Ja sam žena Stanka Aleksića! Ako ne umednem ubiti, umeću poginuti!... Zbogom, gospodaru! Srećno pošao, a još srećnije došao!
A čija si ti, snaho? — upita Jelicu, koja iđaše pod grdnim teretom jednog stuba kao delija. — Ja sam iz Aleksića kuće! — odgovori Jelica. — Da nisi Stankova? — Jesam. — Da si živa i zdrava! Što valja — valja!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevan i Lijek jarosti turske, i docnije izdani spevovi Kula Đurišića i Čardak Aleksića (Beč, 1850).
i Njegoša, moglo bi se reći da je Ljubiša odista Njegoš, ali ne Njegoš Gorskog vijenca no Njegoš Kule Đurišića i Čardaka Aleksića. MILAN Đ.