Upotreba reči ama u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Mene je jedanput zabolela peta na levoj nozi, pa sam se napio životne vodice... prođe, ama kao da si rukom odneo...

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama? Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji.

Psuje gazda Raka, psuje — ama ne ostavlja, što kažu, ni miša u duvaru. Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće,

— Ako je kmet! Što ti prezaš od kmeta?... De, ko izgubi da dâ polokanik rakije — prihvati treći. — Ama hoće da zanoveta. Znam ja njega... — reče opet onaj drugi, otpljucnu, pa naže polić. — Neka, neka...

I ne upita se s njim, nego odmah poče: — Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj optštini? — Jesam, gazda-Rako... A što pitaš?

— podviknu Raka još žešće. Dok ti i Stevan planu, pa skoči: — Ama, šta ti hoćeš, Radovane? Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li?

Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more! — podviknu Stevan i unese se preda nj. — Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast!

— Ne mogu ja to danas — odgovori Stevan. — Imam ja još trista poslova... Sutra ćemo! — Ama potra je najpreča, Stevane... Reci ljudima nek iziđu sad. — E baš da ti ne iziđu sad! Neće se do sutra svet prevrnuti.

— Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!... — Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! — dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo...

— upade mu u reč Sima. — Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra. — Ama vidimo mi to, Simo, brate, ali šta ćeš mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo!

— reče ona, pa nastavi kopati. Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih: — Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi — nek me se okani jednom! — Šta, zar ti opet ne da s mirom?

I sva tri pođoše niz osoje. Sima se odvoji te ode svojoj kući, a Spasoje i Đura, uputiše se svojim vratnicama. — Ama, da li će on odista doći? — upita Đura. — Neće ja! Zar ti ne znaš njega? — Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!...

Hoćemo li ga zavarčiti? — Neće mu, vala pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi... — Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a? — More, gledaj ti samo posla... U tom razgovoru dođoše oba brata kući.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća. Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu.

Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin - odbi ljude od njega. Popa veli: — Ama, ja bih voleo da je op pravi Turčin!... Ovako je on opasniji. To je kao lepa guja: šarena, a puna otrova.

Stoku, koliko ko čega ima... sve! On je sve znao. Kruška ga je poznavao. Ama srodne duše kad se nadmeću, mrze se. I Kruška njega nije voleo.

Nijesam ja za ova posla. Ovdje treba Mujo iz Bogatića, a jok ja! — Ti si dobar čovek, efendija! Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji. — Pa, kako ću! — stade se Turčin prenemagati. — Ja bih prvo popu podviknuo!.

On prvi treba da me pozna! — reče Marinko. — Ne, ne, ne!... Krvi neću!... Ja hoću čovješki! — Ama, dragi efendija, uzalud ćeš ćoravoj kvočki drobiti! — Ja neću krvi!...

— Ne znam. — Boli li te gde? — Ne boli... Ali mi neki crveni kolutovi na očima pa ništa ne vidim... — Ama ko to puca, ljudi? — upita Ivanković. — Lazar! — viknu nekoliko njih. Stanko trljaše oči...

— Lazar! — viknu nekoliko njih. Stanko trljaše oči... Kad je sebi došao i počeo malo nazirati, on sede. — Ama, kažite mi, ljudi, šta ovo bi! — reče on. Jurišić mu ispriča. — Ne mogu da budem pametan zašto je to činio!...

Jednom reči, bio bi to miran seljanin: davao bi bogu božje, a caru carevo, i begu begovo, i nikad se, ama jednom rečcom, ne bi protivio. Ali darnuta je klica zla. A ona je bure baruta.

Kad ti hoćeš, ja ću se i zakleti, a toli lagati! — Ali kad lažeš — pazi!... Nemoj da te uhvate! — Ama ne uči ti mene! To je moj stari zapat!... Ja kad stanem lagati, i sam mislim da je istina! — E, tako, vidiš!

Jova povuče Ivana u svoju odaju. — Ama... to ti ozbiljno veliš? — Ozbiljno. — Je li istina, pobogu?!... — Da je i meni ko pričao, ja mu ne bih verovao...

U mislima sećao se on svakog domaćina i njegove čeljadi, i ne smede, ama nijednog časka, posumnjati ni na koga... Sve to behu ljudi časni i pošteni, sve to behu deca dobra i valjana. — A je li?.

Obojica najedanput viknuše: — Stanko?! — Stanko — reče Ivan. — Ama, zar Stanko Aleksin? — upita kmet. — On glavom! — reče Ivan.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Neka je ona srećna i valjana, pa kud ćeš većeg bogatstva? Ja se sasvim oslobodim: — Ama, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oženio i bez novaca? — Bog s tobom, šta govoriš koješta?

Đorđe je video ušima. On se okrete upola njojzi: — Ama što ti plačeš, što srdiš boga? Eto gospodina doktora, pa i gospodina Joce.

Moja strina, mati, svojte, mi deca — udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni „uh!” da reče.

— Ne tera me niko, brate, ali će me isterati, ako tako i dalje radiš. To je zanat od boga proklet! — Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da mi ne sliniš bez nevolje!

Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen, kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako? Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor.

Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo, i mehanički prošaptah: „Bože, znaš ono za babu!” I opet: „Bože, ama ubij onog Zelenbaća!” Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe.

Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče. Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio.

— Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater. — Ama sve, — reče on — sve, sve! — Ako će! — reče moja mati. — I konja! — reče on. — Kljusinu! — kaže moja mati.

— reče stvorenje glupo se smešeći. — Pijete li vi rakiju? — reče Blagoje okrenuv se kapetanu. — Ne! — I ja slabo... Ama šta da se radi sad? Čekajte!... Je li to zviždi? Ućuta i sluša. — Aja... donesi rakije! Ne može više ni da se puši.

Pa samo ovako savije glavu. On izvi ruku tako zdravo, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom. — Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!” kaži: „gazdaBlagoje!”...

Ej ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!” kaži: „gazdaBlagoje!”... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako — on turi glavu međ' noge, a ja drži, drži!

od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku! Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Poneko od bolje poznatijih se usudi pa dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći: — Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu? — He-he! »Zašto?« Kako: zašto?

A baš je i potrefila! — kida se gospođa Persa, a smeška se i veli: — Eh, eh, ama k’o da sam poručila, e baš dobro! — A mi čekali i čekali — veli pop Spira, — nećete li se vi krenuti ovako k nama.

— Zbogom, zbogom! — veli jedna drugoj. — Laku noć! Prijatno spavanje! — Ama kanda ćemo noćas imati malo kišice; vidite li kako nam se sprema od Bačke? Zacrnili oblaci! — veli pop Spira.

— Poslao mi je jedan moj prijatelj iz Fruške... Samo jednu čašicu. — A, zahvaljujem lepo. — Ama samo jednu. — Ne, ne, verujte... ne pijem. — Čašicu, zaboga...

Nema ti tu melšpajza kad nije mastan, pa ne curi mast niz bradu. »Ama, fino je«, kažu: aja, ne marim ti ja za to! — Sasvim tako, imate pravo.

— Ama, Spiro, kako to još govoriš!? Ko te ne poznaje, mislio bi samo da je sve to istina! — veli gđa Sida. — E, nije nego ni

(Tako je gđa Persa pred strancem oslovljavala svoga popu.) — Ama šta je bilo, Perso? — zapita pop Ćira. — Ta ništa, zaboga; naljutila se gospoja Sida što sam je dvaput ponudila

— ’Ajde, nemoj tu koješta govoriti... — Ti koješta govoriš... — Ama ja i ne govorim ništa; vidiš da dremam, spav’o bi. — Idi, ne probudio se — progunđa gđa Sida.

Ona, dabome, ne ume onako piljiti muškarcima u oči i prevrćati očima k’o ona nji’na akterka. — Ama, Sido, sve mi se čini da ti... — Eto! Što ga nema kod nas; a kod njih je bio i pre i posle podne!

pitali za zdravlje i onda kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica s puta, — pa jedan drugog ama ni jednom rečicom da ne zapita!!

— Ama... oče Spiro, ’tedo’ se nešto s vama malo razgovarati, ako se, to jest, s vama, uopšte i može razgovarati. — E, da!?

Neko danjom, neko noćom; tek došlo vreme da se pošten komšiluk raseli od toga vašeg virtšafta. — Oho, oho! Ama vi, gospodin’ Ćiro, baš onako... — Jeste; mi onako, a vaša kuća svakojako. — Oho!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Ama jel'te molim vas lepo, zar je baron Gizel zbilja s one strane? — Kidnuo, kidnuo malo pre, tako kažu. — Kidnuo, pa kad

— A žena jel' s njim? — Nju ostavio, jedva mu se dala prilika... — Užas, ljudi, propali smo konačno. — Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete?

Pojmite po Bogu. Zar nije druga stvar boriti se s carevinom? Ama pobesnili smo mi, ja vam kažem Trebalo je da se umiljavamo a mi izazivamo i čikamo, posle dva rata.

Zar da se ponizimo do roba, do skota? Zar to hoćete? Vi ne poznajete uslove. — Ama kakve uslove, gospodine? Ama šta pričate vi o uslovima kad je u pitanju život i opstanak države i sve.

Zar da se ponizimo do roba, do skota? Zar to hoćete? Vi ne poznajete uslove. — Ama kakve uslove, gospodine? Ama šta pričate vi o uslovima kad je u pitanju život i opstanak države i sve. — Kakav opstanak.

— I još Putnika zadržali pa u đeneralštabu pogubili glave. — A i vlada noćas kida u Niš. — Ama kakva..... ama jel'te ko ste vi? Vi lažete! Vi unosite zabunu! Ko je ovaj tip? — Ko ti zna ko je!

— I još Putnika zadržali pa u đeneralštabu pogubili glave. — A i vlada noćas kida u Niš. — Ama kakva..... ama jel'te ko ste vi? Vi lažete! Vi unosite zabunu! Ko je ovaj tip? — Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje?

— Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam... ama ja sam čuo. — Gospodo, to je špijun, mora biti špijun. — Sigurno, sigurno špijun.

— Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam... ama ja sam čuo. — Gospodo, to je špijun, mora biti špijun. — Sigurno, sigurno špijun.

— Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam... ama ja sam čuo. — Gospodo, to je špijun, mora biti špijun. — Sigurno, sigurno špijun. Pa pun je Beograd špijuna.

— Šta će biti? Pa kažite mi da vam kažem. — Ama tu su konjica i treći poziv, posedaju granicu i osiguravaju mobilizaciju. — Ja, mnogo vam sigurno osiguranje!

— Evo, sve će ce, veli, urediti bez rata.... slobodan prevod. — Vraga će se urediti. — Ama jeste li vi izabrali podrum, kažite vi meni? — Kako, kakav, šta podrum? — Podrum, podrum. Hihihi... Hihihi.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

KIR JANjA: Pan metron ariston¹, krasno grčko mudrost. Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava. Ama prokleto sadašnje svet oći sve visoko: oći mamuzu, oći bal, oći kafana, oći svilena kadifa. O tis anangis!² Oćiš moda!

JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji. JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar. JUCA: Ja ne znam u čemu se vi na mene možete potužiti?

JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene? JUCA: Oću da mi šešir kupite. JANjA: Ama, za ime boga, nema, more, krajcari! Kako da ti kupim, de? JUCA: Kad nemate, ja ću da se rastavim od vas.

Ja vidim da ovde nema za mene života. JANjA: Pa to sve teće za jedno šešir? JUCA: Jeste, za ljubav šešira. JANjA: Ama, more, što ći tebe šešir? JUCA: Ja oću da imam. JANjA: E, kad oćiš baš, oćim da ti kupim za jedno ljubav.

Nega da mi daš gracija tri dana, da si promislim. JUCA: Šta će... JANjA: Ama ne mi govori jednu reč, de, kad ti miluim, znaiš, jedno slovo. Oćiš da mi osiromašiš, ajde, de!

POZORIJE 3. KIR JANjA i PETAR JANjA: Tu ti pismu dao kir Dimu? PETAR: A? JANjA: U, što mi jediš, jedili ti psi!... Ama grafa j’ od kir Dima, mu poznaim slovo. (Gledi u pismo.

Sad da izborim novci... Oho, čekaj malo! (Zabravi brata kud je Juca izišla.) E, tako! (Otvori sanduk.) Ama ovo prokleto Juco može da gledi kroz rupa. Kad vidi novci, zovi poustaliju, i mi ubii. (Viče.) Dušo Juco, dušo Juco!

Sad ne smim da idim!) MIŠIĆ: Sluga sam, kir Janja! Kako se nahodite? JANjA (pokloni se): Fala boga, zdrav sum; ama zlo, zlo! MIŠIĆ: Zašto zlo? JANjA: Rđavu vreme, nema novci. MIŠIĆ: E, fala bogu kad ste samo zdravi! Biće i novaca.

JANjA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci! Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!“ nega: „Koliko daš?“ Otkud ćim da dam kad si nema?

Gospodar notarius, evo da daim celo forinta. MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja. JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put.

Prokleto posla! (Misli se.) Nek idi zbogom ova špekulacija... Ama deset hiljada forinta u strebro! Janja, bre, čuiš? Deset hiljada forinta strebro! Ma tin timin mu!¹⁰ Da uzmim! Za Katica?

JANjA: Za deset hiljada forinta. DIMA: Malista! Toj edno... Daj go. JANjA: Is kalin kardjan, adelfe; ama znaiš grečesko mudrost: To danion frontidon anapleon. DIMA: Ne si brini, de! Ja, to Rošildovu pismu. (Pruži mu.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Zatim opet prisloni glavu na direk, kao da traži meko uzglavlje. Međutim, Đurđe se osvrnu snahi i prodera se: „Ama, Šokice, dokle ćeš ti nama šoketati i svima nam pamet soliti? Ta ono mi je brat ko mi je dobru rad!

“ Pavle ga međutim tužno pogleda i reče mu nekim glasom kojim nije govorio dotle, oštrim, grubim, ledenim: „Ama nije riječ, dete, o talirima. Nego o sramoti koju ovde trpimo.

Ali je Pavle dodavao, da kaže: Zar je ovo sreća, zar je ovo, što joj Bog dade, posle smrti njenog muža? „Ama reče li ti njoj da ide s milim bogom do njenog Drniša?

„Pa šta?“ Petru se na to osu neko rumenilo po obrazima, pa viknu: „Ama, apostole, šta, pa šta? Pa kazujem ti lepo da se matori Trifun smirio. Što se na me izdireš? Nisam ja kriv.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Tako je, tako! — potvrdi skitnica. — I on je odmah prorekao da je lav u džaku, pa ga spopao strah. — Ama da to ne bude kakva podvala? — upita jedan od prisutnih.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ANTA: Video sam ga, video sam ga svojim rođenim očima. SPASOJE: Koga? ANTA: Pokojnog Pavla Marića. SPASOJE: Ama, koga Pavla Marića? ANTA: Onoga čiji si ti naslednik. SPASOJE: Ama, ostavi se ti toga nasledstva, već reci ti meni...

ANTA: Pokojnog Pavla Marića. SPASOJE: Ama, koga Pavla Marića? ANTA: Onoga čiji si ti naslednik. SPASOJE: Ama, ostavi se ti toga nasledstva, već reci ti meni... Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam.

ANTA: Ko to? SPASOJE: Pa ti! ANTA: Zašto ja? SPASOJE: Pa za krivokletstvo. ANTA: Ama, kako ti to meni: robija? I to odmeravaš kao kilu šljiva ili luka. Robija, taman posla!

ANTA (Rini): Pati li on od srca? SPASOJE: Ama, ne prekidajte! Čitajte, molim vas! NOVAKOVIĆ (čita): „Kada sam hteo da donesem odluku, uplašio sam se od sebe.

ANTA: Hoću: zbogom, gospođice Agnija! AGNIJA: Zbogom! ANTA (ode). V SPASOJE, AGNIJA SPASOJE: Ama, šta radi to dete? Vukice! AGNIJA: Nemoj je zvati, htela bih da progovorim s tobom.

AGNIJA: Pa ima, dabome, kad je već odloženo venčanje. SPASOJE: Ama, što si okupila to pa to! VUKICA: Nemojte mi, tetka, molim vas ni pominjati to venčanje.

'Odite, 'odite svi na moje grudi... ANTA (potrči mu u zagrljaj). SPASOJE (gurne Antu): Ama, ne vi; akcionari, ovamo na moje grudi, braćo i sestre, akcionari. (Zagrli sve koliko može i kliče.) „Ilirija”!

AGNIJA: Kako da ne? Eto, srela me je juče gospođa Draga Mitrović pa me pita: „Ama, zašto je to gospodin Spasoje najedanput odložio venčanje svoje kćeri, kad su sve, sve pozivnice za svadbu štampane?

AGNIJA: Kako? Ne veruješ u šolju? SPASOJE: Ne verujem. AGNIJA: Pa ti onda ne veruješ u boga. SPASOJE: Ama, šta ti mešaš boga sa šoljom od kafe. AGNIJA: Pa sudbina; bog deli sudbinu, a šolja ti samo unapred kaže tu sudbinu.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma sirotu, samo da je čestita, zdrava i vredna, pa ako je još i lepa, utoliko bolje.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Šetamo, a mene hvata strah za Beograd. On, nespretnjaković — ništa! Ni prstom da makne! Ni da se pokaže. Ama baš ništa!

dana od deset do dva, želeći da mu pokažeš kako si najzad ozdravila, kako si slobodna i kako ti više ništa ne znači. Ama baš ništa! Lanjski sneg. Ima prekratke nogavice, a ispod njih prugaste čarape.

Matavulj, Simo - USKOK

Kad pomisliš da je otimao gradove, da je u zboru i pri sovri sjedio do vladike i barabario se s đeneralima!... Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan!

Krcun kresnu i drugom, te vidješe na njemu izlinjao građanski kaput. — Prerušio se, da-ti! — reče njeko. — Ama, ljuđi, ovo je on! — viknu Krcun uzrujan, krešući učestano. — On je, svetoga mi Vasilija! On... princip!

On ljubazno dočeka Janka i porazgovara se s njim, ne ispitujući ga mnogo. Ama sin mu Joko, (onaj o kome se pričalo da je posjekao dva francuska oficira) živ, ognjevit mlad čovjek, zasu pitanjima i

Tako, šjor kapetane! — Ama, lijepo moj šjor amiralju, Miraš i Zeko jedva će odoljeti da nose i cijepaju drva, da donose vodu, da stružu krtolu, i

Đakon ih podbode: — Ovaj, bogme, na dvojicu odjednom, a sve njekako u njegovu šalu ulazi trbuh! — Ama, zar ne znaš da Cuce o drugom čemu i ne misle! — prihvati Ceklinjanin.

— reče Cuca. Vojnik Ćeklić odazva se: — Nemoj ti na nas prenašati vaše rabote i vašu slavu! — Ama, jeste, čoče! Zna se i to da je njeki vaš kupio od mazge jaje, a drugi od vaših našao na putu božje oko! — Kakvo jaje?

Knez će dalje: — I moj ti Cuca započe, bez okolišenja ovako: „Ama kneže Drago, ti meni ocrni obraz pred vladikom i onolikim zborom!

— Ja mnim ništa drugo nije, no se čovjek zaželio svojih domaćih i svojih adeta — reče Rako. Vuko pridade: — Ama za čudo mi je što od njekog vremena ne mari ni za svoju novu kuću!

Primorje ili gdje drugo, svejedno, naša bila tuđa se nazvala, a mi ostajemo inokosni, da se savijamo oko onoga crvića. Ama... učuvaj, bože, da se što dogodi Dragiću, šta već veže Joku za nas!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Nije šala, sramota od sveta. Njene drugarice udale se vajkada, a ona sirota... OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću? MATI: Šta ne gledaš, zaboga? OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Deda Rade preuzima brigu oko konja koji je oslepeo u ratu, vođen tim osećanjem sveodgovornosti i svekrivice: - Ama, ljudi, šta će nam stara kljusina, ko će to džabe hraniti?

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ako ustraje ovako, ostaćemo prosjaci. SMRDIĆ: Ja nisam mislio, da su Servijanci takvi ljudi. Ama čašu vina da mi je ko pružio. ŠERBULIĆ: Ko je to vidio?

Sremac, Stevan - PROZA

« I onda iziće s predlogom. »Ama, gospodin Jovo, zaustavi ga posle nekog vremena kakav šnajder, šuster, tišler, ili tako već ko, a ja sam doš’o za ono

— A ko pila kafa? — pita Jova. — Ja platila, a ti pila, — veli Švaba. — Ohoho! — veli Jova. — Ama je slatka! Tatlija i kajmaklija! Nije ni čudo, kad je mufte! — veli Jova, pa se gladi po trbuhu. — Ohoho!

— Oklen si, poreska glavo? — zapitaće Jova. — Je l’ ja? — pita seljak i meri ga. — Ti, da! — Ama zar ja? — Ama ti, ja! — Ja, vala, iz Korita. — Ama, slave ti, iz Korita! — čudi se. — E, pa onda smo zemljaci.

— Oklen si, poreska glavo? — zapitaće Jova. — Je l’ ja? — pita seljak i meri ga. — Ti, da! — Ama zar ja? — Ama ti, ja! — Ja, vala, iz Korita. — Ama, slave ti, iz Korita! — čudi se. — E, pa onda smo zemljaci.

— Je l’ ja? — pita seljak i meri ga. — Ti, da! — Ama zar ja? — Ama ti, ja! — Ja, vala, iz Korita. — Ama, slave ti, iz Korita! — čudi se. — E, pa onda smo zemljaci. Ja sam ti, zemljače, iz Sekirišta, baš do tvoga sela.

Velim, bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu. Pa pošto, veliš, da je to prasence? — Ama... — veli seljak, pa gleda još jedared prase. — Dede, dede, govori! Znam da ti treba porez da platiš!

Znam da ti treba porez da platiš! — Pa četiri, rođače! — odgovara seljak. — Je l’ groša? — pita Jova. — Ama kaki’ groša, rođače! Dinara! Četiri dinara. — Ma zar za to prasence!? — Ama kakvo prasence, kad je nazime!

— Je l’ groša? — pita Jova. — Ama kaki’ groša, rođače! Dinara! Četiri dinara. — Ma zar za to prasence!? — Ama kakvo prasence, kad je nazime! Trajaće ti do Maloga Božića. — Slušaj, rođače! Da ja tebi dam dva. A? Seljak ćuti.

— E, Pajo, ako nisi gde zvat, da mi budeš gost prvoga dana. Pogledaj samo kako sam prase kupio! Ama će da se sve ruska pod zubima kad ga onako pečena s mraza donesem!

— Koju? — zapita Kaja, koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila. — Pa onoga mačora! Ama sam mu podviknuo s jednu cepanicu, a on kidnuo preko zida; neće mu skoro pasti na pamet da mi pravi fizitu.

— Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hladne vam ruke... — Hladne ruke... ama vrela ljubav — ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče. — Čuće se!

Polaženik sede i stade praviti cigaru. — ’Ama, ostav’ se toga, priko. Sad će ručak, tek što nije! Ama, priko, što će biti uživancije i krkancije!

Radičević, Branko - PESME

O Hajkuna, ruža tek razvita, Pa u kitu sa ljiljanom svita, Tako ti je rumena i bela, Ko je vide, srce mu ponela. Ama slabo očiju bejaše Što divotu ovu sagledaše, A međ ovim neko momče Tale, Krasan junak, svi ga Turci hvale.

I biju se, a da što će drugo? Otimlju se, ama neće dugo, Svaki čas im nosi muke grđe, Sve ih Srbalj opasuje tvrđe, Udara im sa strane svakoje, Ponajljuće gde je

“ — Ovdje riječ drugi glas prihvati: (Drugi, brate, ama kakav tužan, Od miline i od tuge žive U hajduka srce zatrepeta.

“ Pa se brzo Milunu obrati: „O Milune, moje sunce jarko, Ne udaraj starog Mustaf-agu, Zlotvor tvoj je, ama otac mi je, Ako padne od tebe junaka, Kô da pade baš od moje ruke.

“ 11. Oh, gleni mu pod aljinu, Gleni, rode, glaj mu noge! Tur' mu s glave kapetinu, Da ne ima vraške roge? Ama narod veran, jao, Sedoj bradi verovao. 12.

Baš je dobro što j' pobegâ! 61. U dom uđe, penje s' gore; Već se pope, pa j' u tremu, Ama ko to, nuto more, Ko na susret ita njemu? Ko mu belu ruku daje? Ko to pita, ne prestaje? 62.

Tio vetrić, tio duje, Al' mu dušom poljuljuje. III Vetri dušu od planine, Ama taki još ne biše, Kao kogod da tu gine, Kô na smrti da uzdiše, A to lisje sa drveta Da čudno li zažubori,

Beše, sine, jedno divno čedo, Od četrnest godina je bila, Ama lepša nego bela vila. Gledaše me brižno, žalostivo, Ta srce mi ponela je živo.

Joj, kako se vojske uoštrile! Stoje mrtvi, brate, na gomile, Ama niko uspregnuti neće, Već ko može u boj se zapleće. Oh moj Bože, kosovska pokolja, De pomozi kome ti je volja!

Posle boja što vojske ostalo Sve ovamo u grad se nagnalo; Grada brane kule i zidovi I još oni duboki jarkovi. Ama, brate, vojske je premalo, A i njima srca je nestalo. Oj Turčine, papke u ledinu, De ćeš silnom odolet Srbinu!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

A šta je sad ovo, najnovije? Kako šta je! Ama, zar neko iz poštene stare Ćopića kuće ima obraza da javno i otvoreno, pjesmom, pominje tamo nekakvu čupoglavicu, a

— Ama, kakvi kontra! Sve su to ovi naši razni benaši i hodalice. Neko krpi samare, neko kalajiše tepsije, neko ... — A ne bi

Na svu tu priču kamarat se rogušio kao durnovito paripče, a onda bi se odjednom razgalio i zagrohotao: — Ama, Radoje, ko te stvori tako dobra i nezlobiva, to mi ne staje pod kapu.

— Ama, ljudi, šta će nam stara kljusina, ko će to džabe hraniti? — bunio se moj stric Nidžo, a djed ga je samo sažaljivo gledao ka

— Ve-ve-ve-ve ...ke-ke ...Kuja vuku pomokrila ruku ...Eto ti, ispade nešto. — Ama šta ispade, bog te vidio? — usturi se komandir. — Šta imaju vuk i kuja s Petrom Došenom i s njegovom kravom?

Misliš ti da se ovdje sastavlja antidržavni letak, je li? Pjesnik se probudi i zbunjeno se osmijehnu. — Ama, ponijelo me, đavoli ga derali. Znaš, nema ti ništa slađe neg ovako ... — Oporočavati vlast, a? — isceri se komandir.

— Sročio si ti crnog đavola! — razvika se komandir. — Zar su tebi poreznici ...Ama, to su državni službenici, kugo kokošija. Đuro se zamišljeno zagleda u ono sikirče pred sobom.

Ama, to su državni službenici, kugo kokošija. Đuro se zamišljeno zagleda u ono sikirče pred sobom. — Ama ljudi, kako ću ja sročiti pjesmu po vašoj volji kad je taj grešni Petar Došen ovamo s moje strane, siroma kao i ja, a vi

— Seljačina! Ama, zar ti misliš da sam ja baš spao na to da se prehranjujem prodajući topovsku đulad štokakvim tamo skitnicama i

Drukčije ih nećeš istjerati. Momčina bulji u bocu kao u čudo i bobonji: — Ama, brate, ja nikad nijesam kreso šibice, ne umijem ja to. — Nijesi kreso šibice? Pa pušiš li ti? — Jok, brate.

Čiča zirka oko sebe preko gornjeg ruba naočara i glasno gunđa: — Ama, ko pojede ovolike orahe, strinu li mu njegovu? — Sigurno Krajišnici!

— Kako to? — zabezeknu se čiča, više radoznao nego ljut. — Kako, pitaš? — uozbilji se delija. — Ama, znaš li ti, druže, da je nama, krajiškoj djeci, jedina i najveća milošta i dar, otkad znamo za se, samo orah i ništa

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Dve mu usput pobegle. A ovima koje su stigle Hasanaga potprašio pete! HUSO: Ama zašto, Alaha ti? SULjO: Kaže neće da mu logor pogane kurve! HUSO: Jesu li bar bile čemu?

u dete ne smem da pogledam od stida... Zar da te živog majka oplakuje... (Klone na kolevku) BEG PINTOROVIĆ: Ama, vidi je, molim te! Šta je sad našla da izvodi? Nemam nameru da vepra čekam u koritu!

I to ti je sve! Kvit! Čista posla! Šteta samo opake žene! Ko da se na mesečini sunčala... MUSA: Ama baš i nije toliko kvit! Čista posla? Međ njima nikad nisu čista posla, to ti ja kažem, a ti, ako hoćeš, proveri!

Dobar domaćin. Kadija se zbog tebe nije ženio! To treba da ceniš! HASANAGINICA: Kako baš ništa, ama baš ništa ne razumeš? Pa sam kažeš da prođe mnogo vode za sedam godina... Ja sada imam dete... U Imotski...

HASANAGA: „Skoro ništa” — to je već nešto drugo... BEG PINTOROVIĆ: Ma, neka sitnica u vezi sa tom svadbom. Ama ne vredi ni da se pomene! Ipak da ti kažem, kad sam već tu. Kazaću ti po redu, ukratko. Kažem ti, sitnica.

BEG PINTOROVIĆ: Šta će ti sad on? Njega nismo ni ugovorili. Ovde on nema nikakva posla; ama baš nikakva. HASANAGA: Ma šta mi kaza? Mladoženja na svojoj svadbi nema nikakva posla? Čudna stvar...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I svi su govorili da ti mene čekaš. Neki su me čak i pitali. Ali kao u šali i kao sažaljevajući te. — Ama, ona, Boga ti, baš tebe i nikoga, a? — Eh! — odgovorio bih ja i okrenuo odmah razgovor na drugo.

— Ama, Marijo ... — poče ona — hajde kad ćeš već tu tvoju da udaješ? Zar ne vidiš kolika je i kakva? Zar hoćeš da ti neku sra

— Ama, teto! — promuca siroto devojče i pogleda je pogledom punim molbe. „— — — Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga,

— Ama dosta, ne plači. Ne boj se. Proći će to — hrabraše je on natapajući vodom brazde i slušajući kako ona grca, plače i bun

Nude ga jednako. — Neka, neka... — odbija on. — Produžite vi. — Ama da vam nisam ja na smetnji? — Trže se on i poče da se diže da ide. Ne dadoše mu ni da se makne, a kamo li da ode.

— Uzmi, sinko, uzmi! — dodavala je radosno mati mu. — Ama, ne mogu! — pravdao se on. I to ne materi već Aritonu, okrećući glavu k njemu i gledajući ga milo i kao moleći ga da se

— Pa da gledam... Ariton se doseti kako mu ona smeta, i podviknu joj: — Idi ti, idi spavaj. — Ama ne spava mi se! — branjaše se ona, a već poče da se diže. — Idi kad ti se kaže! — obrecnu se na nju još strože Ariton.

Kako će ona njega, Itu, da pogleda, da mu se nasmeje, od radosti da se zaplače kad ga zagrli, kad bi se odmah, ama odmah, isprečio on, pokojnik. A sada ona sama, Anica, nije više ono: pređašnja Anica, već žena, a on Ita, još je Ita ...

Kostić, Laza - PESME

priviđenja razbuđuju ponoć snovnu, bledi redi od obraza, bližnje duše, drage seni, oživele uspomeni izumrlih prijatelja. Ama nisu javilici od podoba drevna doba, ne nude se duši mojoj mirisima bosiočkim iz davnine mučeničke: već mi disak

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

A oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu

Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: — Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno.

Pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraja pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: — Hajde da idemo u lov, jer sjutra

dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.

ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer — veli — ako to učiniš, zlo ćeš proći.

Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dohvati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: —

— pa mu ženu otme i kaže: — Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti.

ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica ne da lako uhvatiti: ona se može pretvoriti u razne načine.

Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio. Ležala je tako i đubrila se.

jer bi joj čovjek uvijek odgovarao kad ona mnogo navali: — Bog s tobom, ženo, kako bih otjerao svoje rođeno dijete! Ama ona ne prestajaše: te ovaki je, te onaki je!

Kad to viđe carev sluga, začudi se, ama se i uplaši od silnih oklopnika te odmah pristade i trampiše. On uze magarca i pojaha, a onome dade vezenu maramu.

Dugo se razgovarahu, dok carev sluga ne reče: — Ama ja sam baš dobro gladan, pa stoga i svrnuh da malo pojedem, a i ti ako si gladan da mi činiš društvo.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

KUM: Ej, moj brate, kad pođem od kuće, kad dođem kući, moraju da se pretresu džepovi. Ama za najmanju paru moram da joj dam računa. O, sačuvaj te, bože, s takvom ženom živiti!

MAKSIM: Pa bi se posle kajao. KUM: Samo tri dana da živiš s mojom. MAKSIM: Ama ja sam se s njome razgovarao, ne vidi mi se tako opaka kao moja.

da vidite, kako se moja nacifrala; ama nije žena nego lutka: utegla obraze belilom, veliš, škripili bi pod rukom. — Mislim, koji je to vrag, ali nikako mi se

MANOJLO: E, sad znam šta je. Tvoj gospodin oće da bude sovetnik. ISAJLO: I može, kad je učen. MANOJLO: Ama, vere ti, kako govore ovi učeni? ISAJLO: Kao budi bog s nama. Slušam ga po dva sata, pa ne razumem ništa.

LjUBA: To je portre Velimirov. STANIJA: Nisam još vidila sveca Velimira. LjUBAl: Hi, hi, hi! STANIJA: Ama što se smeješ? NEŠA: Mani je, majka! To je Velimir, naš sin. On se dao izmolovati.

STANIJA: Kako kafa? Žuta. LjUBA: S mlekom. STANIJA: Ko pije kafu s mlekom? Mleko se pije samo. VUČKO: I ja kažem. Ama gospoda... LjUBA (babi): Uzmi samo, da vidiš kako je dobro. STANIJA (okusi, pa se namršti): Ne mogu ti, kjerko.

STANIJA: Ti da budeš Ciganka? LjUBA: Zašto Ciganka? STANIJA: Kuku mene i do boga moga! Nešina kći Ciganka. LjUBA: Ama što ti je majka? STANIJA: Ko svira, do Cigani? LjUBA: Ta to je sad moda: koja devojka ne svira, Nije nobl.

LjUBA: Tako je. Idi u prve kuće, svuda ćeš naći ili fortepiano, ili gitar. STANIJA: Ama kako to govoriš? LjUBA: Pa tako. STANIJA: Ja te ništa ne razumem. LjUBA: Šta ću ti, kad nisi živila ovde.

5. VUČKO (donosi kafu), PREĐAŠNjE VUČKO: Evo kafa, ama za ćef. Oh, oh! Blago onom, ko će da gu pije. LjUBA: Odnesi majki. STANIJA (okreće se): Kjerko, ja bi ti sela.

(Uzme jedan jastuk iz kreveta.) LjUBA: Šta ćeš to, majka? STANIJA: Da sednem, umorna sam ti. LjUBA: Ama nemoj, majka, pobogu! To je sramota.

A ko će da služi? (Da Staniji, ona pije.) Je l’ dobro, majka? STANIJA: Dobro je. VUČKO: Ama sam gu peko za jedan ćef. STANIJA (vrati mu šolju): fala, sinko! VUČKO: Sa zdravlje! (Odlazi.

LjUBA: Ćuti, majka, to nije ništa zlo; to je moda. STANIJA: Kakva je to bezobraznica moda, što kvari svet? Ama je li Neša slep, vidi li on sve? LjUBA: Ta kažem ti, to je običaj.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Dobro, pitaćete se vi, a klinci? Jao! Najgore od svega je to što se odmah zalepe! Kako zalepe? Lepo. Pošto nemaju ama baš nikakve predstave o tome šta bi trebalo da rade u životu, priflasterišu se istog časa za moj životni optimizam

Kreten jedan! I još sam mu kazala da on i Marks nemaju ama baš nikakve veze pod milim bogom, jer je Marks bio čovek-filozof, a on svojim potčinjenima na svaku primedbu odgovara:

Sve ovo, Čarli, ne bi samo po sebi značilo ama baš ništa da nije neka vrsta simptoma! Kako? Lepo. Ako je tačno da svaki narod zaslužuje onakvu narodnu muziku kakvu

U prvom trenutku, čovek o kome je reč ... Je l' slušaš? Hej ti tamo? — Ama, samo ti valjaj, Ana; ja lepo ležim u krevetu i baš mi je fino! — E, da znaš, baš mi je milo što se tako lepo provodiš!

Strašno mi se nekako dopada taj momak Dunđerski, lagala bih vas kad bi vam kazala da to nije baš moj tip. Ama baš moj! Nekako mi dopada kod njega, da vam pravo kažem, to što je dosledan!

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-Proko, pa ne biva drukče! PROKA: Ne biva, bome! AGATON: Ama, zakon, znam ja da je to zakon, ali bar da ima nekoga reda u tom zakonu. Zar je baš on bio na redu?

TANASIJE: Ama, i bez toga, drugo je to, Agatone, upravljati narodom, a drugo je upravljati imanjem. AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije

VIDA: I ako je pao, prijatelj-Agatone, tebi nije ništa zajeo. AGATON: Ama, ne kažem ja ništa protiv toga, ali da si pao pod stečaj, pa onda kupio automobil, ja bih ti skinuo kapu.

PROKA (buni se): Zašto, kobajagi? GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on. AGATON: Ama, može, ne kažem da ne može, samo pogledaj ga kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te!

E, 'ajd sad, ako možeš, da ne štrpneš kiriju. TRIFUN: A, to nikad! AGATON: Ama, ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propustiti

VIDA: Ama, reci ti meni, prijatelj-Agatone, kakva je to tetka? AGATON: A zar ja znam? Znam da ovde u dvorištu ima ona mala kuća,

GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos? SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo... PROKA (prgavo): Ama, šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa.

AGATON: Čujem. SIMKA: Pa nećeš valjda pustiti da se ko drugi useli? Ako se treba useliti, ti si najpreči. AGATON: Ama, to baš i mislim nešto. SIMKA: Nema šta da misliš, nego da požurimo, ako nećeš da nas ko preteče. AGATON: Gotovo!

SIMKA: Nema šta da misliš, nego da požurimo, ako nećeš da nas ko preteče. AGATON: Gotovo! SIMKA: Ama, nemoj „gotovo”, nego 'ajde, jer, bojim se, useliće se Gina. AGATON: Hoće! 'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno.

SIMKA: Zbogom! AGATON i SIMKA (odu). POJAVA H PREĐAŠNjI, bez AGATONA i SIMKE SARKA (pošto su otišli): Ama, vi; ovi nešto šuškali, šuškali, pa odjedanput odoše? GINA: I meni to pade u oči!

TANASIJE: Ama, i ja bih kao rekao. VIDA: Hoće da se usele, videćeš, hoće da se usele ovde. TANASIJE: Pa sad, šta mu možeš, i bolje

) TANASIJE: Pa jest, da se odmorimo. Zbogom! (Ode za Vidom.) POJAVA XI PROKA, GINA, TRIFUN, MIĆA, SARKA SARKA: Ama, šta je ovo, ljudi, sve neka šaputanja? GINA: Baš, gledam ih, pa se čudim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače. Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona.

— Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!...

Oblizujući papir, obrati se on meni: — Ama, gospodine naredniče, dokle ćemo ovako? — Tu smo, još malo... — Dosadi mi ovo nabijanje drumova.

Vojnici zastaju užasnuti... Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice. — Ih, ih, ama ni jednoga živoga ne treba ostaviti! — govorili su među sobom.

Za jednoga komandira veće nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, i tražio

Svi smo se smejali, jer je Jankulj mislio da ga je udario upaljač šrapnela. — Ama, podnaredniče, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posred leđa... o, firija drakuluj!

— Ama, podnaredniče, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posred leđa... o, firija drakuluj! — i Jankulj briše šajkačom hladne graške znoja.

cokću jezikom čudeći se veličanstvenome prizoru, dok im Stanimir, prednji vozar, ne objasni: — Ja, slavu mu, kaki je. Ama tačno znam... jeste... pazi, pazi rupe. Ono je od neke teške haubice...

Naiđe i komandir jedne konjičke baterije koji se žali da su mu danas zarobljena dva topa. — Ama mučno je kad je konjica ispred tebe — kaže on našem komandiru. — Pešaci će da izginu braneći bateriju.

Jedva pronađosmo poljanu gde beše ceo naš puk. Pričaju, kako su mislili da su nas zarobili. — Ama zamalo, bre, da nas uvate za gušu — objašnjava neki od naših vojnika.

pa se malo odmaknemo. A on kaže: — Nije ja, nego ti kažeš! — Ama sad svejedno — upade potporučnik Aleksandar. — Kako nađoste selo? — Po kučići... Nasmejasmo se.

Teška je samoća i kad život promiče redovnim tokom, a kamoli sada u ratu. Ama da me rane samo!... Šta bih radio?... A ugledaće me sigurno, jer tek valjda ne postoji neki zid iza našega fronta.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Tako je, tako je, ubrza obradovan učitelj, što mu se dala prilika da joj ma šta rekne. — Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito.

Njegov pogled kao da htede reći: »ama varaš se ti, biće da je to koji drugi štogod pogrešio; a vidiš, ja sedim miran kâ svetac. « — Ustani!...

— O, molim.. izvol’te, reče ona sa nekim malim izrazom koketerije. — Ama nemamo gde da vas uvedemo. Deco, dajte koju stolicu. »Hm, pa to je on !... znam ... I gle sad šta je !

A ona ne zna, nego... Hej, što ti je ženska glava!... Ama Boga mi, gospodine, jednake su : i ove vaše učevne i one naše konđare. Je li njoj duga kosa!... Ehejhej!...

— Dobro, kad gospođica za tebe moli, odgovori pisar, pa stade nuditi nove prijatelje jelom i pićem. — Ama kao da smo se ja i vi, gospodin učo, ranije poznavali... ili smo se negde viđali, nastavi pisar, nudeći Gojka pivom.

Iziđe sveštenik. Za čudo i on beše isti učitelj... Onako isto govori, onaki isti pokreti, osmeh, ama baš sve isto. I njegove prve reči behu skoro iste kao i učiteljeve.

Sve u parčeta!.. — Šta si radio?! Viknu preneražena Ljubica. — Ha-ha... ti se plašiš?... Ama rekoh li ja tebi, da nam niko ništa ne može... Niko!... Razumeš!...

»To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima. Ne čuje se ništa, ama baš ništa!... Stoj, neki pokret i zvuk... kao da se ljube ?... Jest, poljupci!...

Oprostite, zaboravite sve što je bilo... i njoj potekoše iz očiju krupne suze. — Ama šta vi !... Ne dopuštam... misao takvu ne dopuštam !... Znate li vi... znate li... o, pa vi ne znate, vi ne vidite!...

— Kako hoćeš... kako god ti hoćeš. Ako ti rekneš, neću ni ja ići... Kako god ti kažeš !... — Ama ne pitam te ja za odobrenje da idem, nego za mišljenje, reče ona, smešeći se. Kako će to izgledati?... Da li ima smisla ?.

Ona ga posle ove reči pogleda zahvalno, pa promeni razgovor uze veseliji, ljubazniji ton; — Ama, molim te, šta ću da radim sa molitvom: nikako deca ne mogu da izgovore neke slovenske reči... cele zime se mučim.

I sve, ama baš sve... kako je bilo sa Gojkom, tako je sad sa mnom!... — E, sinko... Govorila sam ja tebi onda, reče joj mati,

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

205. Ljepa ti si, ljepotice Ajko! Ljub’o bih te, ama si malena. — Ljubi, dragi, biću i golema: Prepelica malena je rasta, Pa umori konja i junaka.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Ko da me ućutka? BLAGOJE: Gino, da ćutiš tu! GINA: Ama kome da ćutim? Kurvi da ćutim? Ko si ti da ti ćutim?

GINA: Muža varaš sa Sekulom, Sekulu s glumcem! A s kim ćeš sutra glumca prevariti? FILIP: Majko! GINA: Ama, šta ti je, čoveče, prođi me se! FILIP: Ne budi okrutna, saslušaj me, majko! GINA: Nisam ti ja majka!

BLAGOJE: Jesi ti luda? Da ga se odričeš sada, kad mu je najteže? GINA: Ama koga se odričem? BLAGOJE: Odričeš ga se sada, kad je u zatvoru! GINA: Ja da se sina odričem! Ti si poludeo!

I tek što ga je zaklo, odro ga, rasporio, nago se nad onu džigericu, a dođe ti onaj i tras! Načelnik ama ni a! Samo ti klonu u onu juneću krv! BLAGOJE: A pričaju da je ubijen u krevetu! MILUN: Ko priča?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi njemu nismo mogli ništa, ama baš ništa. To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama

To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ja sam hteo da te obradujem pa da ti kupim magarca kakvog niko nema: s paunovim repom — odgovori mudri sluga. — Ama, jesi li ti pri sebi?... Pa zar i ima gde na svetu magaraca s paunovim repom?!

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— pita predsednik. — Neka bude drugi opozicionar. — To je svejedno, ko bilo. — Ja volim da sam uz vladu. — Ama ti si, u stvari, uz vladu, nego tek forme radi mora neko predstavljati opoziciju.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Dobro veče!... Živa bila, živa bila, branim se ja, al' ne pomaže. — Ama daj, Boga ti, nemoj da se.... protestuju one i čine što su naumile. — More, šta me ljubite, kad sam još mlad....

— Ka' da ti to, Blažo, navraćaš vodu na svoju vodenicu? — Jok ja. — Ama nemoj ti prodavati bakčovandžiji krastavce, no reci de samo, koju ćeš? — Mene, vala, sve'dno.

« — Ama 'ajte da pripevamo Anđu, kad ona nas 'voliko dira, veli Milica. — Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana.

— Đe, bolan? — Znaš đe, na kiseloj vodi. — Zar obadvije? — Jok, onu jednu, a druga ti je dolje. — Ama zdravlja ti, pa kako izgleda ova? — Pa 'nako, gledna... ka' i svaka varoška; tanka u struku ka' ja u vratu.....

Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić. — Ama jes' čuo, Marko, i vi ljudi!

o, pritegla se, brate moj, u neke lubove, pa jedva dija, pa, da ti kažem, i ne krije svoju bruku: ama lijepo se vide lubovi oko rtenjače i slabina... jes' 'vanđelja mi!... ama ka' prebijena ovca, et'!...

jes' 'vanđelja mi!... ama ka' prebijena ovca, et'!... — Ama slave ti, č'a Stevo, zar se baš vide lubovi? — Ja no, Bog s tobom!...

jes' 'vanđelja mi!... ama ka' prebijena ovca, et'!... — Ama slave ti, č'a Stevo, zar se baš vide lubovi? — Ja no, Bog s tobom!...

Pa'ajde i to ništa, no ta bruka, što reče Anđa, brate moj, to ti je grdilo nad grdilima... Ama što gradi drukčije, no što ga je Sozdatelj načinio, po Bogu si brate?!....

« — Ama to vi ka' da mene pevate, Milice? — Jok, vala. Mi to svakad pevamo na komišanju. — Znam, znam? — Jes', vala, pa pitaj

Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi! — Ama pričaj nam, slave ti! — 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja.

— Deder, očiju ti! — Pa et', 'nako, kad no beše kod nas kapetan Ivo, znate već svi: rđa k'o rđa, ama i mi poteglismo veliki zor pod njim. Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku.... — A što lažeš, bolan!...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo! DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka! Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to! DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija.

DANICA: Nisu to prazne reči. PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva?

Reci mu: dolazio Sima Sokić, onaj što ga goniš zbog žene... PAVKA: (iznenadi se): Zbog žene?... (Prekrsti se.) Ama šta govoriš, čoveče i prijatelju, zar te moj muž goni zbog žene? SIMA:... Reci mu: nije čovek kriv!

A ko će je i isprebijati ako neće muž? PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš? SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam!

Ne sedi ovde advokat. SIMA: Nego? DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata.

Pavka... imam nešto važno da ti kažem... PAVKA: A ja opet tebi JEVREM: Ama, ostavi ti, ovo što što ja imam da ti kažem mnogo je važnije. Dakle, idem odjutros ja čaršijom...

PAVKA: Sećam se, znam da ti je gospodin načelnik spustio ruku i prošle godine kad su bili opštinski izbori. JEVREM: Ama, nije to, nego čovek me upita: kako, kako, gazda-Jevreme? PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem.

JEVREM: Eh, eh... Ti opet preteruješ! PAVKA: Ama, kako preterujem! Pa eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? Gde je sebe podne! JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine.

IVKOVIĆ: A vi? JEVREM: Pa, znate... IVKOVIĆ: Opet Ilića? JEVREM: Kažu: on je najbolji! IVKOVIĆ: Ama, ja čujem da Ilić neće ovom prilikom biti biran. JEVREM: Kako to?

Jedanput si mi se žalio ne znaš šta ćeš sa njima, pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd... JEVREM: Ama, otkud ti, bre brate, kože padoše na pamet! Otkad kože bile pa bitisale!

JEVREM (iznenađeno i surevnjivo): Ama, na čije rame? JOVICA: Spusti ruku meni na rame. JEVREM: Ko spusti? JOVICA: Gospodin načelnik.

JOVICA: Spusti ruku meni na rame. JEVREM: Ko spusti? JOVICA: Gospodin načelnik. JEVREM: Ama, i on, koga god sretne, a on mu spusti ruku na rame! Pa šta ti veli?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— »Ama, čoveče«, izvinjavaju mu se oni, »dođi će i na to red, strpi se, nemoj da si tako prgav!« Ili mu kažu da nisu smeli, jer

I vi ga, recimo, nađete malo posle pa ga pitate: »Ama šta ti to, more, uradi!? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te

— zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči. — Nijesam, gospodine. — Dakle nisi? — Ama ni slovca.

— More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš!

— More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš!

Ne lažem ni ćatu, što je jedna, reći, vlast, a što tebe da lažem?! — Ama tako ti časti, nisi pismen? — Hehe! — smeje se glupo famulus.

! — Ama tako ti časti, nisi pismen? — Hehe! — smeje se glupo famulus. — Ama, zar je ikad iko u mojoj vamiliji pismen bio, te i ja sad da budem?! — A kako živiš... ovaj... s kapetanom?

Onako kako on rekne. — Hm! dakle se, — reče otežući — ne slažete, mrziš vlast?! — Ama ne mrzim je. Nit’ je volim, nit’ je mrzim. Onako, znaš kako!

— Ama ko si ti, ko tebe posla da me pratiš i motriš?! Ko si ti! — Je l’ ja? — Ti, ti, da! — Ja sam vamulus u ovoj školi od

! — More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj! — Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine! A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio!

Nastade pauza poduža, koju najzad prekide famulus. — Ka, kutija, gospodine! reče famulus. — Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’. Kako ti ono beše ime? — Je l’ meni? — Tebi, da.

Nikako nije ćeo! — A je l’ bilo kontra-kandidata? — Kako reče? — Je l’ bilo još koga da pretenduje na to mesto? — Ama, prosti me, palio sam prangije kad je ono vladika ovud prolazio, pa ih jako nabijao, a zaboravio da zinem, pa sam otad

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Ja ne pržim zemlje i narode, ama mnogi grdni mučitelji na nos su se preda mnom pobili; mnoga, bule vaše, kukajući, za mnom crna kluvka razmotale.

KNEZ JANKO Bjehu li im kakve kuće, Draško? VOJVODA DRAŠKO Bjehu kuće na svijet divota! Ama bješe muke i nevolje: ćeskota ih nesretnja davljaše, smrad veliki i teška zapara, te nemahu krvi u obrazu.

Vidite li onoga kadije? Drŷga nema u četiri zemlje. U njega su medene riječi, uvija se kâ vrag oko krsta, ama punan gube i lukavstva; krvnika ga rišćanskoga nema — zaklala ga puška crnogorska! NROĐOŠE SVATOVI.

KNEZ NIKOLA Znaj, vladiko, i svi Crnogorci, ja znam divno kako mi je doma; ama imam trista Dupiljanah, nek me izda svako, kâ i hoće, zadajem vi božju vjeru tvrdu — s Turcima se hoćemo poklati ako

Blago tome koga srce služi i ko nije sasma ostario, dosta će se posla nagledati! SERDAR JANKO Izdati se nećemo, ama treba da se utvrdimo kletvom; zdravi je posao.

Sam se Radun u kulu nagnao i s njim žena njegova Ljubica; žena mlada, ama soko sivi, puni puške svome gospodaru. Radun gađa s prozora od kule, sedminu je na obor ubio.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Zar ja što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidiš? Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno. — Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava. On već ne bi mogao da izdrži.

nje i nekim kao izmučenim od starosti, od usamljenog sedenja i bdenja u svojoj sobičici, dugim a još jakim glasom poče: — Ama ti li si, Magdo? A ja ne mogu, mori, da te poznam. | I vođen Magdom pođe.

I on, okružen njima, poče da se penje i da se nećka: — Ama ne mogu ja gore. Bolje je dole, tu u kujni da ostanem, jer ja ne mogu. — Možeš, možeš, dedo.

Nikako neće da sedne na jastuke, da ih ne bi uprljao, već traži stolicu a svaki čas se okreće ocu i moli: — Ama, Mito, da idem ja, da ne dosađujem. Ali mati ne da gostu ni da progovori.

Da ti dâ tata. — Imamo, imamo, tato. | — Ama ne to. Nego za tebe, da svoje pare imaš, pa ako ti što treba, što zaželiš, da kupiš sebi.

Šta daješ, svekre, za snaju? — Sve, sve... — poče on. — Ne sve, nego: šta i koliko? Ama sve! — Zar i hanove? — kao kušajući ga pitaju neki. — I hanove, i sve! — pa se okrenu i viknu ženi: — Idi, mori!

Sve vas volim. — Ama baš sve? — Sve, kuću, tebe, a najviše tebe. Ali tada klonu. Oseti kako iz one njegove ruke pojuri u nju i čisto je

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Šta je, ma šta je!“ „Ama nešto jes, nešto mora biti!“ pitalo se i dovikivalo od prozora do prozora. „Siđite pa vidite, to jest siđite pa se

Mlaz studena vjetra fijuknu ispod svoda, vrh njihovijeh glava; pomrači se; nekoliko kapi ljosnu na kaldrmu, ama krupnijeh kao lješnici. „Udari vrijeme, božê vrijeme, bjež’ narode!“ viknu neko.

„A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.

Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi! Ama nećemo tako! Nećemo da svijet reče: ’gle junaka i junakovića serdara Peja Grubanova, kako ne može da se utješi za

Božo je pričao tajku, kako su ga razni narodi pričekali. „Svud je bilo gozbe i veselja“, kazivaše Božo, „ama svuda; ali nigdje me veselije ni svesrdnije ne prihvatiše kao u srpskim zemljama, a najskoli u lomnoj Gori Crnoj!

Prosta im gordost! Sudbina je slâgala i raslagâla, lomila i premetala stihije njine, ama se održaše na skupu — održaše se, božija ti vjera, održaše, usprkos zlim ljudima i zlim vremenima, noseći na tjemenu

“ „Možeš Ćekliću Mlečiću! Ama jeste Mlečići, božija vi vjera! I domišljati ste kao oni!“ odvrati mu s mjesta đakon.

„Je li serdar Pejo zdrav?“ zapita Vladika Njeguše. „Ama šćah taman da ti ga napomenem, Gospodaru“, reče Stanko Stjepov.

Sad turi čašicu u džep od dolame, pa se stade krstiti, govoreći: „Jest časnoga mi krsta! On je. On!“ „Ko to?“ „Ama gledajte!“ reče đakon kazujući rukom put prozora. Svi đipiše, jer se na licu đakonovom čitalo zaista veliko čuđenje.

“ odgovori Vladika. „Imao si šta nositi, igumne!“ reče neki. „Bogme, dijete, breme, ama milo breme. Svi su ti bili u manastiru božićnijeh poklada.

„Otkuda ste vi?“ zapita ga talijanski. „Iz Česke.“ „Zašto bježite?“ „Zato što me silom turiše u soldate.“ „Ama, vi ste oficir!“ „To me je išlo po rodu i vaspitanju, Gospodaru!“ To im je bio sav razgovor.

Jednome od te družine ne usni se ništa od toga, no snijevaše nešto drugo — ama sasvim čudno. Prizire mu se najprije veliki, gospodski dvor, sivijeh zidina, visokijeh prozora na obluke; čudna

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Zrelo zrno — gotovo strnjište. — I bel konj jede zob. — I praziluk ima belu bradu — ama rep mu zelen. — Ja aga, ti aga: ko će konja vodati? — Jedan konop planinu ne okruži.

— Po kurjaku se jagnje ne šilje. — Pomoz’ bog čaršijo, na obadve strane. — Popo, popuj, ama malo i prioruj! — Prava braća bez aršina čohu dijele. — Pred nemogućim nema delije.

Po repu, ko babino kajanje. — Pitao sveštenik babu kaje li se za grijehe, a baba mu odgovori: kajem, sinko, ama po repu (tj. kasno). Pošeta miš po rafu pa obori sunđer te mi razbi glavu.

Bojim se biće ti u kući otpatka i jedno će ti unuče umrijeti, ama će ti jedna od dvije snahe pomašiti muško dijete, te tako, kad Bog ’oće, štetu namiriti.

(Domaćin će mu donijeti da se napije, govoreći mu): — Evo vina, ama tako ti baba Ješna rodila sina, ne laži kao što si naučio! — Ko laže?

Čuh da je nekakva nevjesta rodila dijete, no zaboravih da li je muško ali žensko, ama rekoše da meni sliči. 3 NAZOVI JUNAŠTVO (Na jednom zimskom sijelu sastala se momčad iz nekoliko sela, pa jedan će

Reći će Mićun: Braćo, sramota mi se faliti, ama je poznato svemu selu da sam noću bez mjeseca pošao sam u tazbinu; kako mi se bio ispeo čir na nosu, i dok je sam

krupa — grad kunina — vlati sa vrška trske kusalo — deo kašike što se stavlja u usta kusi — đavo kuskuni — deo ama koji prolazi ispod konjskog repa kuto — lončić Kučajna — planina, stari grad i rudnik u požarevačkom okrugu lazina —

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.“ — „A a! more!

svanulo se“ a oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu

Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: „Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno.

Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: „Hajde da idemo u lov, jer sjutra

dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.

ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer“ veli „ako to učiniš, zlo ćeš proći.

Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dovati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: „Odi

pa mu ženu otme i kaže: „Ja ti sad žkvot praštam, jer znam da sam ti kazao, da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti.

ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica neda lako uhvatiti: ona se može pretvoriti u razne načine.

jeli je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — E vala, more! marvi nema suda. — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola tvoju kravu.“ — „A a! more!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

) MILE: Sjajan govor! Ama sve teza za tezom! Čujete kako čovek govori? CMILjA: Priča dvásata, a ne kaže šta oće!

(Povedu Skitnicu u kafanu. Odjednom, iznenađena, Ikonija se okrene.) IKONIJA: Ama čekajte! Ovoga mi krsta! Vidite li vi ovo čudo? ANĐELKO: Kakvo sad čudo? IKONIJA: Nestala govornica!

A, vidiš, čudo i meni sinulo! Da se kurtališem i ja onoga Repišta! Čuješ ti mene, maco? ANĐELKO: Ama nemo ti meni maco! CMILjA: Malopre ti nije smetalo! ANĐELKO: Malopre je za malopre!

Ja imam nešto posteljine i sudova, a i para sam odvojila na stranu, pa mislim... ANĐELKO: Ama kakva sad posteljina? CMILjA: Pa zna se šta je prvo za domaćinstvo! ANĐELKO: Ma, ko ti je šta reko za domaćinstvo?

MILE: Važno je da on ne sme ništa fizički! STAVRA: A ko kaže da ne smem? MILE: Ama, nisam ja tako mislio, pusti me! IKONIJA: Ćoro, pobiće se! ANĐELKO: Pa šta? Oćeš da zato prekidam večeru?

(Izlazi) IKONIJA: Ode, a nije ni platio! STAVRA: Vratiće se, ode samo da uvede one vojnike. IKONIJA: Ama koje vojnike? STAVRA: One što džume tamo napolju. IKONIJA: Cmiljo, dajde mi duplu komovicu!

VILOTIJEVIĆ (Vraća se za sto. Govori s pauzama, u koje su smeštene zamišljene replike nevidljivih vojnika.) Ama samo vi sedite, nešto sam pito! Imaju odlične škembiće u saftu! Zašto da nema škembića? Teletine?

Imaju odlične škembiće u saftu! Zašto da nema škembića? Teletine? Ima i teletine; i brašna. Koji Makenzen? Ama kakav Makenzen? I ne kaže se ministar vojni, otkud vam to, nego državni sekretar za narodnu odbranu!

Kako kažete, kokinka? Zaista nisam čuo! IKONIJA: S kim to ovaj priča? STAVRA: Sa vojnicima. IKONIJA: Ama s kojim vojnicima? STAVRA: S onima s kojima sedi. IKONIJA: Je l ti njih vidiš?

Ma ajte, molim vas, kakve austrougarske trupe, pobogu, ljudi? Koji kralj Petar? Ama na kakvim volujskim kolima? Sumareni? Kažete baš tako: sumareni? Je li to nešto na japanskom?

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA Nije. Nisam htela da je budim. JOVČA Ako, ako... Dobro, što je nisi budila. Neka spava, neka se odmara. Ama, da nije ona bolovala, bila bolesna, a ti me sad lažeš, kriješ?

MITA A, tako! Tako ti! Baš mi je milo. Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si. JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog.

Sva ti deca dobra, i sinovi, i snahe. JOVČA (s dosadom): Deca dobra, ama im matere ne valjaše, te ih oterah. A i ovu bih... VLADIKA A nemoj, Jovčo, dosta si ih. Dosta!

Ne razbiram što govoriš, ali znam, osećam... Radi što znaš... (Zastaje.) Ama, mislim: ako nema ovde... Ti si bar proputovao svet, imaš svuda prijatelje, poznanike, pa zar ni tamo nema?

JOVČIN GLAS (nestrpljivo): Ama, što se ne otvara to?! (Lupa besno.) Ako ona, Vaska, tvrdo, zdravo spava, što drugi?...

JOVČA (ustukne preneražen): Ama, šta je? MARIJA (jedva prošapće): Ništa. JOVČA (pokazujući na Vaskinu sobu): Pa kamo je? MARIJA (bolno): Bolna!

(Ščepa je za rame i trese): Kaži da lažeš. Inače... ubiću te, ubiću... MARIJA (odlučno): Ubij! JOVČA Ama, ubiću te, ubiću, iako si njena majka. Za nju, radi nje!

I mi smo ga pratili. Ali to nikom drugom da nisi!... Pa, to ništa i nije, ne košta kuću; ama, on rasipa, čujemo, ovde i daje Cigankama, hoće da proda čivluk? STOJNA Ne znam, gazdo.

Pa kad on klone već i Ciganke iziđu, naša briga. ARSA Ne može se ovako više, ne može! STOJNA Ne može, gazda, ama... TOMA Dosta, a sad nas vodi i umiri se, da on što ne primeti. Hajde, brzo, odmah! (Silaze levo.) Pauza.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

U cijelom Zvrljevu ne bijaše djeteta koje ne bi imalo biljega od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je mogao, i trpio junački.

Eto voda krklja i kao da u hiljadu lonaca vri kupus. Ama otkuda tolika voda!? U Zvrljevu ima samo ubalâ, pa kad ljeti presahnu, red je hoditi na daleko, do njekog izvorka, pa i

Vidite li!? Pa i Jerković, soko od sokola! Prvi put k nama na posilo, a Jerkoviću? Ama baš lipo, ama baš dobro! Dobro došli! Sidajte!... Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana.

Vidite li!? Pa i Jerković, soko od sokola! Prvi put k nama na posilo, a Jerkoviću? Ama baš lipo, ama baš dobro! Dobro došli! Sidajte!... Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana.

Ti ajde, a ti stani... ne, nego ajte svi, svi, jedan tamo, a dva ovamo... — Za likara u grad — dodaje Brne. — Ama, šta je jopet? — pita mlinar. — Kako šta je!? Umra je gvardijan... — Gvardijan umra! — Stante svi!

Bakonja se prope navrh prsta, ali ne vidje ništa. Dijete se pitaše: — Ama čim će ga pričestiti, kad nema prisvetoga, a oštija se ne smije nositi u golijem rukama?

— pita ih Bakonja. — A di si ti, jadno dite? — reče Grgo. — Šta je s tobokare? Ja sve pitam od jutroske: ama di je mali Jerković, kako to da njega nema, kad mi je najviše od priše?

A znaš li ti da će danas biti na ručku najmanje dvadeset redovnika i provincijal? — I provincijal!... Ama, daklenka je umra gvardijan? — Nije, nego će čekati dokle ti ustaneš — veli Bujas.

On je bija veći gospodin od djakona, pa, može biti, neće da se druži sa izmećarima! — reče govedar. — Ama koji je đavâ Naćvarini? Šta je njemukare? — A sugranija se čovik malika — reče ozbiljni Beljan, predušujući od pića.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

dva mlada naučnika, školovana na strani, pozvana da ovo vide, nisu videli ama baš ništa, samo su bili iznenađeni vidom prazno verice kod ovih ljudi, prepadnutih sopstvenom prošlošću.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Dozvoli mi, dragi moj, da se na kratko vreme odvojim od tebe!“ „Ama, razume se samo po sebi!“, reče Kopernik, misleći da će opat poći u crkvu, u slavnu starohrišćansku baziliku manastira.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Ali zapamti — produži on — ako jednog dana čuješ da je nestalo Nikole Glišića... — Ama gde ćeš, nesrećniče? — Gde? To ne znam. Ali odoh, znaj od-oh...

— Bog ti pomog'o. Koje dobro, snaja? — Nikako dobro, gospodine. Zlo. — E? Ded' da čujem. — Ama, da prostiš, ne mogu pred svima. Žalbu jednu imam. — Ajd' ulazi unutra. I komandant uvede seljanku u štab.

— Pa uj'o je za... oh opraštaj, gospodine. — Za šta, brate, uj'o? — Za... Za sisu... kuku meni ojađenoj. — Ama ništa drugo. — Pa eto uj'o za sisu. — Pa je l' se nosio kao oficir?

— Pa, lepo, kad je to bilo? — Juče, dobri gospodine, sinoć. — A šta sinoć nisi došla da se tužiš? — Ama da vi'š navališe na mene te se prvo izravnasmo: da do podne danas kupi đevojci papuče, a meni šamiju, ali prevari rđa

Valjda znaju ovi naši šta rade. To su pametni ljudi, neće tebe pitati. — Ama oni jesu pametni ljudi. Samo znaš kako je, đavolja je to vera, podvaliće. Sekula se napinje da nešto kaže.

— Ja, zaglavi siromah. — A i bio je, brate, nekako opasan čovek. — Ama, ljudi, grešite se. Niste vi njega poznavali. Dobar je to bio i junak.

— Pa dobro, oca mu, i ja nisam kamen, mislim i ja na sve to, i šta bi ti mogao da izmeniš na priliku? — Ama, ko misli? Ti misliš! Ti misliš jedanput godišnje, posle svake propale ofanzive.

Interesantno je da taj zvekan nikad ne pominje ženu. Ama nijedanput, ni u jednoj prilici ta vera ne reče: moja Leposava, moja Aspazija, ili Paraskeva ili Ranđija, ili kako

I zašto mis Tebe nema rep? — Ima ovde jedan profesor prirodnjak, pitajte ga, gospodine potpukovniče. — Ama pitao bih ga ja nego je u vatri, ima malaričan napad.

— Drugim rečima vršiš osiguranja za noćni napad. — Ama čim sam legao, za'rčem smesta, učinim se da sam zaspao kao zaklan.

A ja, ja ću je voleti samo onda ako me je zadužila, u tome je stvar. — Voliš je ti, voliš, znam ja, i dokazao si. — Ama nije istina, kažem ti. Ja je ne volim pošto-poto, po svaku cenu. Jer, otadžbina danas, to je prazna reč, apstrakcija.

Ti sve objašnjavaš, sve razgledaš sa svih strana, svakoga razumeš, u svakog se uvlačiš. Nemam ja ništa protiv toga. Ama, hoćeš li mi reći, najzad, štogod o samom sebi: da li si sebe razgledao, da li sebe razumeš, da li sebe možeš da

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

ta materijalizacija osjećaja građaninu je, eto, neophodno potrebna: pravi, čistokrvni građanin ne nosi u srcu ništa, ama baš ništa: osjećaj nefiksiran za kakav fizički predmet postaje puka sjena, i čovjek ubrzo počinje da sumnja u re- alnu

Jedan zvuk — i odmah olakšanje! I nedjeljna sam popodneva, čini mi se, iznio iz djetinjstva. Uopće, sve, ama baš sve, iznosimo iz djetinjstva. U starosti se svakim danom sve više o tome uvjeravamo.

Da ja pišem knjige, u tim se knjigama ne bi događalo ama baš ništa. Pričao bih i pričao što mi god na milu pamet padne, povjeravao čitaocu, iz retka u redak, sve što mi prođe

Kontradiktornost je jedan od temeljnih zakona ljudske psihe, i ko to nije shvatio, nije shvatio ama baš ništa o čovjeku!... Starac je šutio. Tuckao je neko vrijeme kapicama cipela.

San o pet odijela, i jal na one koji to imaju, pokretao je sve, ama sve u njemu. Bio je spreman da radi toga izazove svjetsko krvoproliće.

napisao „soba” ili „naslonjač” ili „žena sugestivna pogleda“ ili „čovjek srednjih godina”, a da nije imao pred očima ama baš nikakvu sobu, naslonjač, ženu ili čovjeka, režiser će, već samim tim što će na scenu postaviti jedan konkretni

Vjerovao sam u takvim časovima da bih bio spreman sve, ama sve za nju učiniti. Vjerovao sam. Načisto sam, sasvim načisto: iskrenost ima i jednu sumnjivu stranu.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Pisar izvadi iz svoga kaputa jedan nov peškir i uporedi ga s onima što kmet donese. — Nije to — reče pisar. — Ama vidim i ja da su svi različni. To su žene donosile babi za vračanje... Ene de!...

Stane da se ljuti na sebe sama, ali nema kad — preče ga misli sad zanimaju. Sve mu se čini da će sad, ama baš ovoga trenutka, da plane puška iza koga žbuna, i on već počinje unapred osećati kako kuršum zviždi i uleće u njega.

— Ama šta ovo bi? — poče Đurica. — Bi ono što ne valja. Ako si ti svakad tako junačan, onda je bolje da se vratiš kući, pa da

— Što ću ti? — reče ona, a glas joj veoma zadrhta. — Samo da ti kažem, zdravlja mi!... — Pa kaži mi ovde. — Ama znaš... proći će ko... Baš te molim: svrati malo — reče on, a glas mu izgledaše tako nepouzdan, tako nepoznat...

— Ama je l’ to odistine? Je li ti to meni dovodiš snahu, Đuro? — Jeste, majko: snahu i ćerku. — Dobro mi došla, dete moje!

— Hajde da se nađemo s tvojim ljudima, pa da gledamo nekako sa njima, nećemo li se dogovoriti — reče mu ona. — Ama kažem ti, veli mi pop da niko to ne sme učiniti. — Znam, ali ako namoraš koga?

Dok on izređa sve mehane putom, možete ga stići, pa sa njim zajedno u manastir. Ho-ho-ho... — odgovori Vujo. — Ama ti se šališ, a ja te od istine pitam — reče Đurica, pa im ispriča radi čega su došli. — Valjano, pobro! Daj svatove!

— Ako se stidiš, nisi morao ni dolaziti — odgovori mu Stanka. — A ja sam zadovoljna. — Ama vidoste li čudo, gde ne smedoh ni šamar da mu opalim — prekide je Radovan, nastavljajući svoju misao glasno — a baš sam

— Ama, popo, šta veliš ti ?... O kom ti gogovoriš ? Znaš li... — Znam ja dobro, ne boj se, sinko. Znaju i deca seoska ko teb

Okupile ove proklete dacije... — Znam ja, ne beri Ti brigu. Skoro ćemo imati posla, pa će biti svima. — Ama jest to, nego znaš, ja velim... kako ću reći.. kad svršiš posao, nemoj nam šiljati preko Vuja, nego nam ti sam podeli...

I meni je pravije da ja i pobratim sami razdajemo našim ljudima, a bogme i za sebe da ostavljamo. — Ama što vi, ljudi, ne udesite sa njim, pa da se zna šta je njegovo, a šta vaše.

To dobro upamti, ako ti je mila glava... — Ama, reci mi, bolan, štogod... ti nešto znaš, pa nećeš da mi kažeš, a vidim da se to tiče glave.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Jest, ama bogme mališa neće da se okani, no saleti otud, saleti odovud, dok jedva mati ukabuli i proda bašču te kupi konja.

Car mu je davao šta hoće drugo, samo ne prsten, ama on zapeo na jednu: prsten te prsten. Car mu napošljetku odgovori da mu prsten ne može dati, a on se okrenu pa pođe i

On jadan, žalostan, ubijen i prebijen, gladan i pregladan, savi se pa malko onako umoran zaspa, ama kada po njemu počeše crijeva krčati i gudjeti, probudi se.

Sultanija se začudi, pa će joj: — Boga mi, miluje, ama mi je za čudo oklen ti znaš da sam ja sultanija. — Kako ja ne bih znala, kad ja svašta znam?

Sada najedanput kao da ga grom iz vedra neba udari, ko je žalosniji od njega? Vidje gdje je prevaren, ama je zatvrdo držao da ga žena nije prevarila, pa se brže-bolje preobuče u siromaške haljine i ode glavom po svijetu.

Kud god je hodio, dođe u Stambol, ama kako će sad da se sastane sa sultanijom? Misli, misli, pa smisli te ode pravo pred carski dvor i prisloni se uz vrata.

Je li iko cpećniji no njih dvoje kad se sastadoše, ama kad prođe prva radost, zapitaće on ženu gdje je onaj njegov prsten.

Car je toliko sluga namučio i posjekao, ama sve uzalud: neće niko da ukabuli ono što nije učinio. Najposlije car zovne onu istu badžu, pa će njoj sve kazati, a ona

Jest, ama su sad muke, nema se šta jesti, a ne može se izići, te u svome jady stade milovati štene i mačku i s njima se gladnijem

Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio. Ležala je tako i đubrila se.

A oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu

Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: — Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Kasno je! — ponovi Pavlova žena. Niko joj ne odgovori, kao da ne čuju. —Ode ženi, — veli Toma Jelić. —Bože, ama reći: zna li on?... —E, ne zna... —Ubio bi' je da je moja. —Ja bi' je otjerao... —A šta bi s djecom? — opazi Toma.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada! ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet.

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao? RAKA: Tamo! ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? A latinski – dvojka, a nauka hrišćanska – dvojka, a matematika – dvojka!

RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa... ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca! RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam.

Ti si uvek govorio da je voliš. ČEDA: A vi ste govorili da ima 12000 dinara miraza. ŽIVKA: Pa ima. ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12000 dinara. ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.

PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i zna, čim nije došao u kancelariju. ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio?

Rako! Rako! ČEDA: Čemu da se radujem?... ŽIVKA: „Naši”! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši”! ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Cilinder?... MOMAK: Jeste, cilinder. ŽIVKA (ne verujući): Ama, cilinder? MOMAK: Jeste! ŽIVKA: Ju, tako su mi se najedanput oduzele noge!

ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, boga mi, ni sam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara? DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni. ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder! DARA: Pa gde je?

ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga! ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?

ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga! ČEDA: Ama, šta ste se zbunili? ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder.

MOMAK (laska mu to): Pa... razume se!... Znao sam ja još pre tri dana da će ova vlada pasti. ČEDA: E? MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine.

ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima.) Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština. Dade mu hata za dete i mnogi ćemeri so zlato... Take li je? — Pa, aga...

Svi ste slobodni Zemljaci sme. Vije v tuđina da pečalite, i ja takec... Rakije da se napijeme, ama turski, a ne kaurski... Sedite!...

Takec!... Kad trgovci siđoše na put n okrenuše ponovo niz Vardar, inače ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo: — Ama na ovuj muku nije baš rđavo kad se neko naš poturči, a što veliš? — Skrši vrat, protestantu ni jedan!

Miljković, Branko - PESME

kuga to su najređe bolesti tako potrebne mom tamnom žaru kada pokušam da izdvojim malo čistog vremena — pesmu ama ne svet onakav kakav je prazno u punom pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva da se niko ne izdvoji da

Krakov, Stanislav - KRILA

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Posle?... Ama i nema nikakvoga posle. Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Da beše den, tesmo da se branimo, ama noć, pa svet SI spi. A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da

A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču, žene okaju (viču, kukaju), niko ne razbira što se

Zatim reče vrlo začuđeno I glasom kao da sam sebe pita: Ama šta je to?! Pomače se za desetak koraka s mesta gde je stajao i opet naperi dogled, i opet je dugo rasmatrao.

hiljada što ovde gmižu zavisi od jednoga Karadžića, od jednoga Komarova, čija mi vojnička solidnost ne uliva nikakve, ama nikakve vere... U mirno vreme za jedan udareni šamar ide ce y policiju, u sud — ictepyje ce pravo.

Uza se drži pušku sa prslim i rascvetanim grlićem. Kad pođosmo mi, pođe i on s nama. — Ama kuda ćeš ti, brate, kad vidiš da si ranjen?

Svi se nasmejaše ovoj igri reči. — Ama, bojim se biće ti rana opasna pa ćeš propasti. Da si bar otišao da te kakav lekar previje, pa posle makar opet došao;

— A ko gine u pametnu, gospodine? Ko gođ gine, gine pomalo uludo. Mudrijaši sjede kod kuće kraj pepelišta. Ama po đe-što mudrija je naša ludost no sva njina pamet. — Ali ti eto i na jedno oko ne vidiš od preveza, pa kako ćeš tako?

— Da mješte krsta bješe udario na se čelikovi pancijer, šćah ti vjerovati da pomaga; ama krst? — mučna rabota! Od njega može biti da bježe nečastivi, ali kuršumi, boža mi vjera — ne!

Logorom ovlada žubor, uzvici i dovikivanja. — O, Simo! — U... u... u... — E da što? — Evo jedne panjine, ama ne mogu da je izvalim.

— Prekrsti se samo, moj Panto, pa reci: vala tebi bože što nisam graničar. Vidiš li da će ovaj svet ovuda ama baš dibidus da propadne. I ginu, i kuće im izgoreše, imanja im propadoše, i vamilije, pusto, u svet prskoše.

— Ko si ti, dete?! — uzviknuh ja još preneražen. — Hi, hi, Stojan mi je ime. Ama nemoj da me stežeš toliko; boli me. — Ko si ti? čiji si? odakle si? otkud ovde u logoru? među vojskom?

— Ama, zbilja, oče M., pripričaj mi što god iz tih vaših tajnih sednica. — Molim te, nemoj mi to tražiti. Istina, rat je sad

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

oni tvoji lepi dani, kad sestra Žer-men sedne na krevet, pa ti prinosi svojim lepim prstićima cigaretu, a ti pušiš. Ama ne umedoše oni Bugari mene u ruke da rane. — A šta bi ti radio? — pita ga Vlajko. — The... još pitaš!

— razrogači oči pukovnik. — Baš bi nam milo bilo ako bi se uhvatio onaj koji je uveo pseto — odgovori Pera. — Ama taj bi zapamtio dok je živ — govorio je pukovnik, ali je i dalje, nekako s nepoverenjem, gledao Peru „Đevreka“.

Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, toga čoveka ni glava da zaboli! Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka.

Već četiri dana pripremamo vojnike za taj juriš, i sad, uoči samoga napada, ja treba da se povučem u pozadinu... — Ama, putujte vi... — U današnjem vremenu naša je prva dužnost... — Jeste li čuli? Mahnuo sam glavom.

— Ja se samo čudim kako izdržavaju ovi grešni pešaci gotovo tri godine bez smene i odmora. Ama da vas neko samo časti tri godine, pa bi vam dodijalo i ratosiljali biste se ljubaznih domaćina...

On opali iz puške, ali u vetar. Mislim se: pucaj kolko hoćeš, ama samo ne viči. Uskočiše i ona dvojica sa druge strane i nastade jedno davljenje rukama namrtvo.

— nudi Radoslav. —... zadovoljavamo se slikama — završi Kosta. Bora se lupi po čelu i okrete se Kosti „Turčinu“. — Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih... Beše li pre jedno...

Ni haubica ih ne može krenuti. Sedim sinoć u Turman-Mahali i razmišljam. Od početka do kraja terali su me neki maleri. Ama, što sam god pokušao da se nekako i ja malo izvučem, nije uspelo. A nekome to ide od ruke, i kao od šale.

Noć se naglo spustila. Nama se hrabrost malo povratila. „Ama sigurni smo“ — uverava onaj pešački oficir. — „Prvo, noć je. Drugo, imamo pratnju, a treće, vidite kolišni je ovaj brod.

Šta me snađe!... Prešao sam na suprotnu stranu i naslonio se na zid. Bio sam u mučnom stanju. Ama to nije bila ljutnja... Nešto otužno, kao ljigavo, do odvratnosti gadno. Žalio sam je, ali i mrzeo.

Naredio je posilnome da mu prinese slepi fenjer, i počeo da čita. Toga momenta, ama kao da je rukom bačeno, tresne haubičko zrno na dva metra od njega, i jedno parče, ovoliko — Luka pokaza iznad šake —

Jest, jest, zaljubljena je! — govorio sam prkosno, kao da teram inat samom sebi. — Ama, to je možda slučajno poznanstvo... Nemoj da si smešan. Nego ti si ljubomoran.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Glednu me mrko, pa skoči k’o srna, i uteče k društvu, Ama bar jedan pogled da mi bežeći dade. No pri ručku se srećno nekako do nje doturam, I prekinutu žicu nastavim lepo opet.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

To ga je mnogo stajalo, ali on je svakih Zadušnica, i zimskih i jesenskih, palio svijeće i držao daće i prekade. — Ama, viđe li ti, Vujo, kako je leden i nemilostan današnji svijet: niko ni da se našali s cijenom, a šjutra su Zadušnice!

Žao je to, prežao bilo pokojnom Miji, ama, šta je mogô! Spa'ija i sud tražili su da se preseli, jer nije imô čeljadi da obrađuju ziratnu zemlju, a to je šteta,

Nekom neće valjati!... Ti znaš — Sveto Pismo kaže: „Jedno stado i jedan pastir“ — ljutio bi se pop na pokojnog Miju. — Ama narod pripituje, moja slatka dušo, pa ja, 'nako znaš, kazujem... Šta'š:: drvo na drvo — čojek na čojeka.

Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!... Mrijeti valja — nije ni za turskog zemana bilo prave, ama... Nemojte, moja rođena djeco! Nasul'te se 'vođe pred ljud'ma, pa se poljub'te kô braća... kô pravi Srbovi.

Jesi li ti 'vođe gospodin prijestolnik ili sam ja?! — pitô bi ga namrgođeno knez. — Ama, moja slatka dušo, ni sud ne voli da mu se za svašto tužaka...

— Ja ti kažem, Mijo, ne miješaj se u moju službu, jer, ovoga mi carskog mura, biće svašta! — Ama, kô ja velim... Nema tuj: „Ama, k'o ja velim!...

— Ama, kô ja velim... Nema tuj: „Ama, k'o ja velim!...“ Man' se ti ćorava posla; jer, ovog mi carskog mura i carske mi službe, staćemo barabar pred

Onome si psu juče krstio dijete... Jesi li de?! Danas ti reče pare donijeti, pa, eto, vidiš! Ama ne vjeruj 'rišćaninu, sunce ga nebesko sagorilo! Od silne mržnje, pakosti, zlobe, sav se tresao i drhtao.

! Oklen si? Šta sam ti kriv?! — Pomozi Bog, oče proto! — Ama, kakva si ti vjera?! Šta ćeš ti od mene?... A kud si ti pošô, Džibiću?!

Ako nije krepô, biva, da ga upitaš kad će, a? Džibovino Džibovino, šjeme ti se umelo!... Ama, šta ćete vi, ljudi, od mene?!

— Pa onako smo se, oče proto, malo navrnuli... — Ama kako ste vi ušli da vas pas ne opazi i ne zalaje?... Nećeš više ni zalajati Džibovina ti se mesa na Božić najela!

Kad protu ne znaš čuvati, koji s tobom zalogaj bratski dijeli, a ti sad nosi pozdrav u pakô starom Džibukardi! O-o! Ama kako su mogli ući?!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA (domišljajući se): Nemam! JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima. ANĐA: Ama, šta govoriš, boga ti? JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on! ANĐA: Ama, ko? JEROTIJE: Pa Đoka! ANĐA: Opet!

ANĐA: Ama, šta govoriš, boga ti? JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on! ANĐA: Ama, ko? JEROTIJE: Pa Đoka! ANĐA: Opet! Govori jedanput, čoveče, da te razumem? JEROTIJE: Je l' hoćeš da razumeš?

ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi. JEROTIJE: Ama, kakva krivica, po bogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice?

Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu. ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para? JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome.

VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Jesi razrešio? VIĆA: Jesam. JEROTIJE: Pa šta je? VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Ama, kako ne znaš? VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram.) JEROTIJE (čita i iznenađuje se.

Budiboksnama! (Čita opet.) „Plava riba, kljukana dinastija”. (Trgne se.) Ama, gospodine Vićo, šta je ovo? (Čita dalje.) „Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt”... (Pogleda u Viću pa nastavlja.

Mora da je važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio? VIĆA: Reč po reč.

Kad sam navršila dvadeset prvu, a vi nikog niste našli, kazala sam vam: ja ću naći. Pa eto, našla sam! ANĐA: Ama, kako to „našla sam”... I... nije to valjda... kako da kažem...

MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete. ANĐA: Ama kako ako pristajemo? Niti znamo ko je, ni šta je, ni... MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati.

! Uha, kud ti zaošija, gospodine Vićo. Čestit čovek i miran, najbogatiji trgovac... VIĆA: Pa baš zato! JEROTIJE: Ama, otkud to ide? VIĆA: Ne bi mu baš ništa falilo. Odsedeo bi dva do tri dana u 'apsu, a ja bih ga posle pustio.

ANĐA: Ama, šta je to danas? JEROTIJE: Ne pitaj šta je, važno je! Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje. ANĐA: Pa našto

Čitaj! TASA (čita): „Plava riba, kljukana dinastija... JEROTIJE (trgne se i otme mu): Ama, nije to, ko ti to dade? Gospodin-Vićo, ovo je trebalo uništiti.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I tek kada bi otac ne mogući više, razdražen od mirisa već usuta jela, izlomljena topla hleba, počeo čisto da grdi: — Ama hajde! Gde je nana? I tek tad bi se nana odzivala: — Sad, sad!... Evo me! — I dolazila bi svlačeći zavrnute rukave.

zbog njega ne zadrži se, ne svrši kakav svoj veliki posao, kao što su svi njegovi poslovi, i posle ne potuži se: »Ama ne mogah, dođe č̓a Marko i omete me...

još sasvim ne zasićenim očima, ustima, telom, crveneći od tolike hvale, krila bi se i mucala, ograđujući se: — Ama nije, nano! Nisam ni ja baš tako vredna.

Zovu je: — Hajde, nane, hajde da ručamo. — Ne mogu, maločas nešto okusih, pa sam se zasitila. — Ama, hajde zaboga, sedni makar. Ona jednako tamo, tobož nešto radeći, ostaje, ne dolazi.

Čini se da ne čuje, ne vidi njihno stajanje, čekanje na nju. — Hajde, nane! — počinju ponova. — Ama, ne mogu, deco... Mladen iziđe. Dolazi do nje.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

S. je u narodnoj medicini jedno od najpopularnijih sredstava od, tako reći, svih bolesti. On je »junak sa svačijem: ama na ranu, ama na kojugod bolju hoćeš s. najprvi ide« (ZNŽOJS, 11, 270). Naročito jaku snagu ima s.

On je »junak sa svačijem: ama na ranu, ama na kojugod bolju hoćeš s. najprvi ide« (ZNŽOJS, 11, 270). Naročito jaku snagu ima s.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Jelena Uobraženi mladi petao penje se ovde svakoga dana. Ima pet dana kako je ovamo počeo dolaziti i nijednom, ama baš nijednom, nije skrenuo pogled prema meni.

Šest dana se nije dogodilo ništa, ama baš ništa. Izvirivao sam kroz razmaknuto vrbovo pruće, loveći najmanji pokret koji bi mogao da se izmetne u nešto

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Kada su ti dogledi dovoljno jaki, ne vidi se kroz njih ama baš ništa od onoga što su pređašnji posmatrači Marsa sagledali.

krišci vide, baš u to doba, svi detalji njegove reljefne površine, dotle se na srpu Venerinom ne vidi od njene površine ama baš ništa.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Oh, kamo da sam sasvim luda, sasvim mrtva, te bar onda da ništa ne vidim, ništa ne znam... KATA (prilazi uplašeno): Ama kako: »luda, mrtva«, »da ništa ne vidiš?« Šta ti imaš da gledaš ovde, i od čega da strahuješ?! Šta je to, kćeri?

Kako da si sama? Pa eve tu sam ja! Ja bih ti svaki dan dolazila, ne bih te ostavljala; ama onaj stari, tatko ti, ne da.

Oh, izludeću od straha. KATA (sasvim preplašena od Tašanina izgleda, pojuri vratima): Kako strah? Od čega te strah? Ama šta je to? (Viče): Stano! Ulazi Stana. STANA Evo me.

STANA (siteći se i pokazujući na Tašanu): Bolesna, ja! A što po tri dana ništa ne okusi, to ti ne govori?! KATA Ama da vi tamo s momcima noću dugo ne sedite; i možda po kući lupate i larmate, te se ona ovamo s decom od toga trza i

(Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne

KATA Ama, ne velim da deda zbog toga neće da dođe, nego tek onako... Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla.

KATA (uplašeno odskoči od nje): Ama, jesi li luda? Kakav strah? (Rešeno namešta šamiju oko glave.) Idem ja, idem ja sama da zovem dedu kaluđera, da vidim

Pa da ne treba kakva molitva, kakav parastos? TAŠANA (neugodno Kati): Ama nije to. Ne znaš ti. KATA Pa dobro, čedo, onda eto ti deda pa mu kaži. Ja odoh da skuvam kafu, a ti sve dedi kaži.

TAŠANA Oh, i ja, dedo, ne znam! Samo znam da... MIRON Šta, kćeri? TAŠANA Ne znam, dedo! MIRON Ama da ipak, nisi bolesna? TAŠANA Ne! MIRON Pa? TAŠANA (rešeno): Strah, dedo! MIRON (uplašeno): Od koga?

TAŠANA Ne! MIRON Pa? TAŠANA (rešeno): Strah, dedo! MIRON (uplašeno): Od koga? (Dosećajući se): Ama da te ko ne plaši?

Taj valjda ima dve glave a ne jednu. Kaži, koji je taj? TAŠANA O, dedo. MIRON Ko? TAŠANA Pa on! MIRON (besno): Ama ko »on«? Šta je, gde je, taj »on«? Kakav je, odakle je? I zašto me odmah nisi zvala, odmah mi ime njegovo kazala?

MIRON Kako: »on«, »pokojnik«! Pokojni tvoj muž? Ne razumem!... (Dosetivši se): Ama da ga mnogo ne snevaš? Da ti u snu često ne dolazi, ne dosađuje, ljubi te, grli? Pa i za to ima leka!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Kao u svaku ljubav, i u ljubav prema detetu čovek klizi slep, pa i lud. Gospa Nola se ponekad trzala: — Ama to dete kleca tamo pred oltarom u švapskoj crkvi; to ne zna čisto moj jezik; to luduje za tirolskim šeširom.

— A da se taj sakatov ne vrzma oko tebe? Ti iz banke znaju dobro računati... Ama, šta si ti u toj haljini, kad je ovoliko zahladnelo? — Odjedared je nastala scena.

Kod mene, ni da pripita. — Bio je sinoć koliko da otvori i zatvori vrata... Ama šta je s tim Pavlom? Meni je sve zapleteniji? Nešto ima u njemu tuđe.

dva štapa, i prodaje sita i korpe, i menja „privatno” stran novac, priča nešto o uvozu i izvozu, što ja nisam razumeo ama baš ni ovoliko. Treća kritikuje opštinsku politiku. I tako dalje, Jevrejke drže govornicu.

Rabin joj ništa ne može, jer se tobože pokrstila; a protestansku crkvu nemamo. — Ama vi sve žalite Pavla, a Pavle veseo i raspoložen, kao da nije već poslednji rok da odlazi, ako će odlaziti.

— Dakle svršeno s pesmama i dramama. — Kršteni kum Pavlov, blagajnik srpske crkvene opštine, reče jednom: — Ama, ljudi, to je sve naposletku lepo, ali to su čisto jevrejski putevi, i šta će tu moj kumić Pavle...

— Francuski tekst opet! Pa tu ću ti ja, brate, samo svaku treću razumeti; nisam još dosta ušao u francuski jezik... Ama, da li si ti to sasvim prešao na francusko pisanje? — Nisam.

Ona mu je više puta udešavala neke zarade, ali se to uvek svrši kako ne treba. Ama, ne znam kako je to s tim naravima: svako onu drukčiju narav zove rđavom.

— Elegantan svet to oblači za bal, a zna se šta se nosi u kući . — U deset sati nije prodrlo ama baš ništa. Izgubili valjda svi glavu, kako će Englezima skuvati ručak. Ko ti zna šta jedu.

— Ama, da li se vi ne varate malo kad suviše uzdižete Pavla, osobito na svoj račun? Slušajte, Kaleniću, ja mu ne volim ona če

Htela je pošto-poto da uči školu kao Josif. Vriskala je histerično: — Nemojte me ubijati! — Ama ne možeš, dete, ići u školu kao Josif, jer se devojčice ne primaju u tu školu. — Onda me pustite da učim neki zanat.

Gra-gra. Kome da se žali? Gra-gra. — Zašto prota, kad dođe za krsno naše ime, zašto ne čita i ime moje majke? — Ama, dete, to nije prilika da se pominju mrtvi... ima kad se i to radi. — Kad? gde?

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

dvaput zaustavljao da ne govorim, ali me je predsedavajući hrabrio i terao da nastavim, obraćajući se katiheti rečima: „Ama pustite ga, molim vas, da se bar slatko nasmejemo!

Zar ne? — Ali... ovaj... kako to... ako vi sumnjate štogod... — Ama ne sumnjam, čoveče, apsolutno ne sumnjam, no sam prosto uveren da ste vi zaljubljeni u moju ženu.

— Da, ali ta ružna uloga koju mi nudite? — Ama, čoveče, recite mi, kakav ste vi đak bili iz matematike? — Rđav! — To se vidi.

Ono, i mene su uhvatili, ali ja sam hteo da odsečem kesu, a to je malo teži posao. — Ama nisam ja za to osuđen. — Nisi? — iznenadi se kesaroš. — Nego? Možda za zlonamernu paljevinu? — Ne, brate!

— A zar nisi imao olakšavne okolnosti? — Ama, zar se ti i u tome razumeš? — Kako da ne razumem, zar je meni ovo prvi put! Znam ceo krivični zakon napamet.

— Mogu da postanem veliki činovnik. — Pa utoliko pre izvežbaj se da sečeš kese. — Mogu biti i ministar. — Možeš, ama i to ti ne vredi ako se ne naučiš da sečeš kese.

– Nisam još ni reč kazao o smrti, a mislio sam – kao buni se Voja. – Ama šta ima da nam govoriš o smrti – buni se i Bora – kao da mi koji smo umrli ne znamo šta je smrt.

– Pa ti bre, gospodin-Božo, ode u filosofiju – opet će Bora. – Ama, pa i ti! Pa da ti je vredela nešto ta filosofija, tebe bi sad znali i cenili tamo dole, a evo siđi dole pa ako te zna

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uz grmljavinu, rijući svaku stopu

U meni kao da je nešto pregorelo, idem gotovo ravnodušno. A podsvesno tinja i radoznalost, da ih vidim najzad. Ama, ti nas nešto daleko vodiš? Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac.

— Biće bolje, biće bolje — rekoh, tek da nešto kažem. — Ama, je l’te, molim vas — ubrza pešak — dokle ćemo ovako?... Doterasmo cara do duvara!

Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. „Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno. „Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se.

„Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion...

Pred nama je bio položaj Kamenita čuka, gde se nalazila pešadija. Ama ništa više, već uzmi samo imena: Vražja glava, Kamenita čuka... pa možeš da zamisliš kakve su to čukare i gudure.

I naši prosti redovi znali su da će nas napasti. Ama sigurno. I puno puta prilaze vojnici i pitaju šta čekamo. Ali pod smrtnom odgovornošću je naređeno da niko ne sme da

Ali komandant mi reče kako su iz divizije naredili da se ne sme opaliti nijedan metak bez odobrenja divizije. — Ama rat je otpočeo... potukoše pešadiju — bunim se ja. — A—ja!... „Divizija je tako naredila!

Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupiše, ama kao da im neko zasvira zbor. Sabiše se kao ovce u gomilu. Strepeo sam da ih tako ne pronađe artiljerija.

Puštajući sada guste dimove i žmirkajući, obrati se on Đuri: — Viđide, Đuro, bogati, kod onog Arnautina Selima. Ama ponesi pušku i ubij psa, ako samo usta otvori. Rekoh mu kako ne bismo želili da silom ulazimo u stan.

A zašto ga ti ne pitaš? — obrecnuh se ja na njega. — 3ato... pobogu, čovječe, đe ću ja njemu plaćat! — Ama, mi ćemo platiti. — Pa mi smo ista vjera, ne bilo te!... Škiptaru da platiš! — govorio je s prezrenjem.

— Molim te, kakvo dobro očekuješ sada ti?... Najureni iz zemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe... — Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’ kući. — Zar ti misliš da je to dobro?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!... VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča.

Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?! ARSA Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao.

TOMA Pa što ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.

Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj bre, Koštan!

Naučila si je? SALČE (zaradovana): Zna, hadži, zna. (Sećajući se): Ama, teška je i stara ta pesma! TOMA (zadovoljan): Eh, kada bi još i to! A bakšiš hadžijski! I to ne celu pesmu. Kraj samo.

GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA Moju pesmu! GRKLjAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu, tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo. MITKA I ja gu ne znajem.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

od pota ne šteti košulju; pa obuče crvenu dolamu, na dolamu puca s obje strane: svako puce od po litre zlata, ama što je puce pod gr’ocem, u njem ima dvije litre zlata, zaburmano, pa se odburmava, te njim Vlašče pije vino ladno; pa

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Bolje bi bilo da izvučemo kakvu sargiju iz magarčeva samara. — A zar sam ja magarac? — pobuni se Stric. — Ama nijesi, brate. Magare ima četiri noge, a ti samo dvije. Taman si za pola magarca.

Mečka? — prepade se Đoko. — Gdje je? Ništa ja ne vidim. — Eno je iza one bukve. Sakrila se, čim sam ja povikao. — Ama ko je, kazuj?! — pograbi ga Jovanče za rame. — Pa zar već nisam rekao da je ona! — naljuti se Stric. — Ona glavom!

— Ha-ha-haaa! E, đavo te odnio, ovo ti vrijedi Carigrada! Ama ko bi te tukao, kad si takva. Aha-ha-ha! Namrštena Lunja odlučno popade tablu za nogu i povuče je.

Pred njim je stajao Jovanče. — Šta je, dugajlija, za koga to pitaš? — Ama upao neko noćas kod kuje, a sad ga više nema dolje — uzbuđeno poče Stric. — Da to nijesi bio ti kao i prošli put?

(Našao sam, pronašao!) — Ama je li to istina, stara skitnico? — povika knez Valjuško i skoči na noge. — Živa živcata istina baš kao i to da ćeš me

Nad njim je u granama sjedio Stric i u ruci stezao podebeo suvarak. Djed se prepade. — Ama nemoj biti lud. Vidiš da me davi dim, gori mi pod nogama. — I meni gori zbog tvog opasača — priznade Stric.

Učiteljica i nehotice stuknu i zadivljeno raširi oči. — Ama jesi li ti to, Nikola?! — Ja ili koji bilo sin ove zemlje, svejedno! — odgovori momak, nadahnut i zadihan.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

SRCE ZARASLO TRNjEM Ta se tobože nadah i čekah moj vinograd da iznese grožđe, a međer, po njemu je trnje! Ama zato izvestiću vam što ću ja učiniti tome mome vinogradu: razbaciću mi oko njega obgradu, soboriću duvar, ostaviću ga

I na me su šaptali svi moji vrazi i na zlo su mi mislili. Zlečestu reč na me izneše. Ama koji me god to oblaguju, da se sami obuku u zao glas i kano haljinom gornjom tako da se obgrnu sami sa svojom sramotom.

da se ne prepadam ni odskačem. Ama i opet, bojim se s mojom dušom, da vrag ne popadne ka lav dušu mi ne imajući mi ni od koga prijateljstva, izbavljenja ni

Bojim se, grešnik, gledeći mi mnoge rane svakom grešniku; ama odstavi od mene tvoje bijanje, za mnogo blagi vladiko Hriste, te već me i nesta od čestoga snažna boja tvoga!

I ako bi tamo upao, to ne bi se razbio; Gospodin bi ga podhvatio za ruku. Ama bojim se što sam uzajmio od tebe tvoje blago; nisam ništa š njime pridobio i zakopao sam ga u zemlju — moja se je duša k

— ama kad mu dočuh nauku, zabrinuh se vrlo, imajući tušteno blago skupljeno sve s krivicom mojom i lažom. Plašim se i zato, š

To li ti je carska stolica tvoga oca Davida, Isuse moj!... Ama žiznodavče, proznajem tvoju volju štarad si ti na visini, sred sveta ovoga na drvetu rasteglio svoje ruke.

VODE Berićet rodu i povrću DAR VODE Kiša kad ozgor na zemlju pada, ona si je jedna: što voda, voda. Ama na bilju, na drvlju, razliko dejstvuje: mekša i tvrdi, sladi i gorča, bojali čini, miris i zločest zadah primeće cveću i

skoro vrve prohodljivo, i čovečiji život se satire; dan po dan i čas po čas, sve, ljudi (ne samo toga i onoga što nejma) ama i tuštenih sa sveta ih nestaje!

A samo jedni ljudi nizašto ne mare! TVRĐU MOJA PTICA NAĐE SEBI DOMOVINU Moji vrazi zapeše mi spone, Ama te se spone iskidaše, I moja duša kano izbavi se, I tvrđu, tebe gospodi, Moja ptica nađe sebi domovinu, Gde je

PUT Dosta i dosta takvih ima Što širokim putem putuju svoj život, Ama uska vrata i tesni put je Kojino uvodi ljude u život, I malo je koji ga nahode.

SMRT Kakono kad u lađi vozeći se dumendžija i vozari spavaju lađa samovoljno plava, — kud je vetar okreće, tuda i hodi, ama gdegod u kraj i sama se pribije ako i ševrda tamo ovamo po vodi, — također i mi.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Prođe, Mado! Odoše si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!... — Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad...

Kad ponekad uđe u kujnu da zapali čibuk, oslovi ih obično: „Ela, kerko Mado, turi si jedan, ama ubav, merdžanateš u lulu mi! ’Ajde, pa će ti poigram u svadbu! Hahaha!

Domaćica će staneš, obraz da čuvaš; zašto obraz — tol’ko! — i pokaže dva prsta širine. — Neje, ete, golema stvar, ama — i tu digne obrve i prst uvis i veli značajno — golêm kapetal!

— Tugo-o-o! — viknu Jevda preplašeno. — A zašto ga turiše? Neje činovnik, ta da se karaju? — A koj znaje! Ama ništo, strinke, naprajiše odi momče!... I čočeci i čengije turiše na kup sas njega u novine. Lele-e!

Ili, veli, valjda tražiš mnogo para!“ — „Zdravlja ti? To baš kaže?“ — „Ama, molim te, ni reči!“ veli onaj tajanstveno. „Molila me da ti ništa o tome ne kažem!“ — „Ih, bolan brate!

! derviš li je, kaluger li je ta da si samotuje?! I ja mu zborešem, ama me ič ne sluša!... „’Ajde, vika mi on, ćuti si, Doke!

Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju,

A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke

Bož’ke! da se polome služejeći me!... A ja si sedim, pa, kako pašina majka, primam si čes’ i od jednu i od drugu, ama si mislim u pamet: „A ripčiki!

— Ama s men’ u amam da iskočiš, — salete je Doka — da seiriš i da vidiš jednu ubavinju i lepotiju odi devojčiki!... Mori, u pa

Zašto će gi pograbe čorbadžijski sinovi, kako čaršilije, ete, vruće mekike sabajle, — pa što će tag da činiš?!... — Ama, de, javaš, nane! — smeje se Mane. — „Što će da činim?“... Pa ću si uznem jednu!

— Ama, ja veće vido’ moj k’smet i sreću sas teb’!... veli mu mati ljutito. — Mane, Mane, majka ti ne plakala! Što misliš?