Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Ode Arap pred careve dvore, i tu tavnu noćcu prenoćiše. Kad ujutru jutro osvanulo, car izvede Arapu đevojku, i opremi ruho đevojačko: natovari dvanaest tovara. Pođe Arap kroz Stambol bijeli sa đevojkom i sa svatovima.
ima te toliko dade, taj se junak može oženiti i devojka mlada udomiti, a u mene braća siromašna, nema blaga da Arapu dadu: u tome sam jadna zaostala, te se nisam mlada udomila; sa toga sam sreću izgubila.
sluge da pod Markom dobra konja prime, a kad blizu ugledaše Marka, ne smedoše pred Marka izići; beže sluge pod šator Arapu, pa se kriju za Arapa sluge, pokrivaju sablje japundžeti — da im Marko ne vidi sabalja.
u avliju uđe; pred šatorom odsednuo Šarca, svome Šarcu tako besedio: „Odaj, Šaro, i sam po avliji, a ja idem pod šator Arapu; naodi se šatoru na vrati — ako b’ meni do nevolje bilo“.
mu četrdeset slugu, a četiri ne kte pogubiti, već i Marko ostavi za pravdu, koj’ će svakom pravo kazivati kako j’ bilo Arapu i Marku.
“ Tada reče bolani Dojčine: „Hej, Solune, ognjem sagoreo! Đe u tebe ne ima junaka da iziđe Arapu na mejdan, no mi ne bi umrijeti s mirom“.
uzmi dora debeloga, te ga vodi mome pobratimu, pobratimu Petru nalbantinu, da mi kuje veresijom dora: hoću isti Arapu na mejdan, hoću isti — ako doći neću“. Jednak njega ljuba poslušala, ona uze dora debeloga, odvede ga Petru nalbantinu.
đevere, nalbantine Pero, nije tebe pobro preminuo, no se tebe pobro pozdravio da mu kuješ veresijom dora — da on ide Arapu na mejdan; kad se vrati, da ti potkov plati“.
solunska, a stiže ga bolani Dojčine, pa poteže koplje ubojito, prikova ga Solunu za vrata; pa povadi sablju alamanku, te Arapu odsiječe glavu, pa na sablji glavu dohitio, Arapove oči izvadio; oči zavi u tanka jagluka, baci glavu u zelenu travu.
Duka i Ilija su pesnička imena (zbog rime). Petar nalbantin je izmišljena ličnost. Hoću isti Arapu na mejdan, tj. hoću ići... 40 Kajica Radonja je nepoznat istoriji.