Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Hteo je da prenoći u ergeli grofa Para, kraj Vizelburga, gde je imao da pregleda neke kobile i jednog ajgira, koje je bio kupio đeneral Montenuovo.
A kad bude pošao u Rosiju, zaboraviće i Božiča i Božičku, i tu gospožicu iz Budima, i belog zeca i crnog ajgira. Sve su to bile samo neke bube oko njega, neki mravi nasred njegovog puta, neki vrapci u prašini, koji ostaju iza njega.
Ili sećanje na smrt onog lepog ajgira koji je imao ime Jupitra? Pavle je tvrdio da se vratio zato, što je hteo svoje konje, iz Temišvara, da dotera u tu
Grof Par nije mogao da preboli gubitak svog ajgira. Pred njim je bilo zabranjeno pomenuti ime Andreasa. Te sobice u sirotištu imale su male prozorčiće, u šarenom stakletu,
Trifun nije ni sanjao koliko je ta njegova bivša golubica ranjena. Veli, gadi joj se i sama pomisao na tog matorog ajgira. Pavle onda pokuša da joj govori o deci koja će ostati bez oca.
Sreća je posledica dobrog vaspitanja. Kao što je u školi jahanja, u uzimanju prepona, u kaprioli ajgira, u lepom kasu i galopu. U zdravlju konja je sreća. U zdravlju.
Muškarac na čijoj se snažnoj ruci zaspi, kao da je meko uzglavlje. Isakovič je u njenom sećanju imao snagu crnog ajgira, dobrotu koja sve prašta, mladost koja je večna, nežnost prema njoj, koju ni njena ćerka nije imala.
Dok je u Temišvaru, i među husarima u Varadinu, smatrao ženu, i ljubav, nekom vrstom potrebe, kao parenje, i dovođenje ajgira kobili, na tom putu u Rosiju pomisli da bi ljubav ljudska trebalo da ima trajanje večnosti, a da je ta žena, koju je
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Meni ga je žao i mi se zgledamo tužno, pa da bih ga razveselio, kažem mu: „Prodaj, Milošu, jednog od onih tvojih ajgira u Bašahidu, pa hajde sa mnom u Pariz, da živimo tamo kao što smo živeli u Beču.“ Veli, ti ajgiri su crkli davno.