Ćosić, Dobrica - KORENI
Još jedan greh pašće na njenu kuću. Simka požuri ka crkvi, misleći na jučerašnji razgovor s AćiMom. „Videli su ga neki u čaršiji. Kažu, lumpuje“, morala je da mu saopšti. „On? Danas lumpuje kad se ja borim...
Ne čuje ni odgovor. „Sad je svršeno s Tvojim Aćimom“, kaže Tošić. A Andra, Vukašinov učitelj, rekao mu: „Ni o kraljevoj ženidbi nije se toliko pričalo.
Iza njih se seljaci gužvaju i zbijaju jedan uz drugoga da se nijedan ne bi našao na kraju, ogoljen i oku i konju. Pred Aćimom, oficir naglo zaustavi konja u kasu, kolona se uskomeša i ispuni put, dva vojnika ispadoše iz sedla, jednome osta noga
Nerotkinje idu u pakao.“ Da li je ona živela sa Aćimom? pitala se Simka, gadila se majke i slušala. „Bog zna da tu je muž jalovak.
Ne bi ovoliko ostali pod njegovom rukom da nisu. Sad je sigurniji da je taj što je pucao na kralja bio u dogovoru sa Aćimom. Hoće da se nakašlje, neka ne kažu posle da se nisu dogovarali, ali kašalj ostaje u grlu.
Petao podiže krila, strasno kukuriknu i pobode krila u zemlju. Nikola pođe u podrum. Nije pogledao krevet. ...Nad Aćimom stoji Raka apsandžija: — Sam si, čiča-Aćime — reče sažaljivo. — Sâm sam. Pa šta? — Namešta gunj i popravlja bradu.