Upotreba reči bela u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Jakšić PROZA Sadržaj USPOMENE 2 SIROTA BANAĆANKA 12 JEDNA NOĆ 41 KOMADIĆ ŠVAJCARSKOG SIRA 57 MOJA LjUBAV 62 BELA KUĆICA 65 PROZA USPOMENE DRUGU JOVI JOVANOVIĆU GODINA 1849. Svačiji je život knjiga.

„Grlice, al’ si divna!...“ Posle me uze za ruku. „Ja te ljubim, Grlice!...“ Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsimo. „Tebi je zima, moja mila Grličice?...

Alevi ves je malo nakrivio, a duga svilena kićanka bije ga po ramenu. Na njemu bela džoka bez rukava, a tanka košulja crvenom vunicom ispreplatana... E, učo, milina ga je bilo videti!

Poznao bih je po hodu, i po disanju bih znao da je ona“. Ona se približi nama, a na njojzi ne beše ništa do bela tanka košuljica; izgledala je kao vila...

U levoj ruci nosilo je kapu, a u desnoj parče sira, u čistu belu hartijicu zavijeno — hartija beše bela, a sir vrlo fino rasečen izgledaše otprilike kao koverta od kakve depeše; — metnu sir, skoro s nekim rešpektom, na

1871. BELA KUĆICA Davno je to bilo, al’ tek ima još ljudi koji se sećaju kako je naša mala Srbija u ono vreme izgledala.

širokih prsiju, vitka stasa, u licu beo, a oči velike, zagasite; na ramenu mu zagasito gunjče sa crvenom postavom, a bela košulja, pritegnuta šarenim tkanicama, pušta se čak do niže kolena, na nogama šarene čarape sa dobro pritegnutim

Ona se razlikovala od ostalih time što je bila okrečena, bela kao sneg! A tu njenu beloću još je više uzdizalo zagasito zelenilo od gusto zasađenoga voća.

osim svojih kućevnih poslova, umela je divno tkati i šiti; sve što je na njoj bilo, sve beše njena rukotvorina: i ona bela marama sa onom tankom crvenom ivicom, kojom je svoju lepu glavu umotavala, i šareno zubunče, suknja i prepregača, to

kmeta Milisava Bogdanovića, pa osim što je selo doveo u red, uredio je i svoju kuću: beše veća i belja nego i Sremčeva bela kućica, a u kući sedi stari Sremac, pa, kašljucajući, onako starački, razgovara o prošlim danima sa dobrim starim

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje, iščupan,

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Opali tobdžija te jednoga bela hata pogodi, a lako je pogoditi, jerbo su konjici turski bili gusti kao šuma. Kako naš top puče, a naši se vojnici

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš. — Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više! — dodade drugi. — Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

a kroz to zeleno lišće video je kako zvezde blede. Bela jasna pruga probijala je kroz šumu, i ona postajaše sve rumenija, dok se ne pojavi jarko sunašce...

— A niko se ne odmeće od bela bosiljka — reče Latković. — Meni je teško opričati, eto Jovice. A Jovica saže glavu. — Evo šta je! — reče Zavrzan.

Veče se spuštalo lagano kao smrt. Suton je ocrtavao predmete u daljini. Malo-pomalo pa osta pred očima njihovim samo bela vodena pruga...

Najedared se nešto prolomi... Izbi bela bugija, pa se onda začu prasak. I to se desi u šancu. — Šta li je ono? — upitaše hajduci.

Dučić, Jovan - PESME

A kô sablast čudna, Međ grobljem i selom još krivuda staza, Sva bela i gola, kratka, večno budna. PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj

sunčana jutra tražeć jedno drugo Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi, I dok mesečina nepomično, dugo, Leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

ZIMSKI PASTEL Zgurena na snegu seoska kapela Zebe usred groblja. Nebesa su bela. Niotkud ni vetra da se javi šumom, I zaplače gdegod za krstom, za humom.

Peva ptić iz žitâ i kosač iz travâ, A ništa da prene trepavice plačne. U mrak bela stada sa humova shode; Golubi iz polja beže ispred sene; Apijom se vrate legije što vode Kralje od istoka, i pljačku,

A mokre su oči okrenute drugde. SAMOĆA Leži reka rasuta u mraku, Mrtva, bela. Ne čujem da prska Ni talasić izmeđ gustih trska, Ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

NEDELjA Već zora srebri humke riđe; Pođoše najzad nebom smelo Sva bela stada jutra; siđe I Nedelja u nemo selo. U crkvi mirno drža sveću; Na raskršću, u hučnom dolu, Dodola ta je, sva u

Ruka ti je bela meka kao cveće, A moja ostade sva okrvavljena. Otkud si i ko si, niko znati neće: Ljubav ili mržnja, sudba ili žena.

Nekad čuh tvoj korak ili šum odela, A sad te noć nosi u svakom svom šumu; Zvezde u pokretu; mirna svetlost bela U svim prikazima na zamrklom humu.

I ja ću da vidim, iz jezive sene Kad izlete bela raspevana jata, I kako je slična ta sreća iz blata Boginji rođenoj iz sunčane pene.

MANASTIR Car zida manastir Svetih Arhangela, Na vodi Bistrici dug hiljadu hvata; Silni su mu stubi od albastra bela, Temelji od srebra, zidovi od zlata.

) Minuše za zastor od spavaće sobe. A oprezno tada za njima, u času, Dva mala i bela Amora s kamina Napraviše jednu nevoljnu grimasu... Dok mrak s kišom pada, setno, vrh džardina.

Nijedan me nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna i zato što su bili umorni. Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom zajedničkom pramenu magle. Kola su naporno odmicala napred.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

i čisti, masno-žuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril

Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

I opet je išlo lepo i kod popova i kod mladeži. Najpre se pila bela kafa; Melanija je nalivala svakome i pitala svakoga voli li više kafe ili više mleka, više ili manje šećera.

— Ta vratite se brže! Kud ćete tako? Ta spala vam donja bela suknja, pa se vuče; ta saplešćete se, pa ćete razbiti nos. — Jao mene žalosne!

Na njemu bogato ukusno odelo. I dušanka i prsluk i čakšire, sve od bela tanka štofa, i sve raskošno išarano plavim gajtanom.

Ispod do pola otkopčanog prsluka vidi se tanka bela košulja od srpskog platna, zlatom izvezena spreda, a to mu je izvezla i poslala njegova sestra Jána iz dištrikta.

« I odjedared zasuziše oči i starom i mladom, a najviše drugaricama Julinim. One se smeju, a suze im teku niz njihova bela lica. Zaplaka se i Jula, i gđa Sida, i baba Makra; svi brišu i nos i oči.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka. Na to dođe i frajla Savka. Fina devojka. Lepog stasa, bela, pa rumena, lepe, upisane, sastavljene obrve, oči žarke, Ljuba ne sme u njih da gleda. — Dobro došli! — Drago nam je!

Posle podne šeta se Ljuba sa frajlom Ankom, njenom malom sestrom i mamicom. Njemu se Anka dopada. Istina, bila je vrlo bela u obrazu, a Ljuba bi voleo da je malo rumenija, ali opet nobl izgled ima.

Obadve jedre, živahne; crnpurasta i đavolasta Mica jednim okom tri jurata poseče, a Alka nežna, bela, kao „penorodna” Venera. Može li biti da se takve devojke svakom ne dopadaju? I obe silno igraju.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

A u prvoj ulici, na zidu jedne nove građevine padala je u oči ogromna bela plakata sa crvenim slovima. On zastade i čitaše rasejano: danas... zaplivali u raskoši, u sramu, u bludu... oni...

Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža. Eno onde, baš onde promaknu senka: to je bela smrt. Eno je! Drž'! Drž'! Tu je. Tu je moja smrt.

Onda, u crnom okviru kola, iza zamagljenog stakla, iščeze njegova bela silueta. I dok su kola munjevito klizala po smrzlom snegu, sve se još čarobno blistalo na zracima mesečine. H.

Afrika

i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim

Nekoliko belaca koji žive u Tabuu retko se poveravaju veštini urođenika. Ima samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv.

Grupa oko berbera koji nasred ulice briju glave ljudima. Dva-tri sasvim bela crnca (albinosa), crveni, izboreni, kao skuvani, jezivi, omrznuti od svojih sunarodnika.

U ovakvom pejzažu ovakva žena predstavlja uistinu najdivniju ženu kakva se da zamisliti. Nijedna bela žena ne bi bila dostojna eve težine i patetičnosti boja i svetlosti, nijedna ne bi mogla izdržati na svojim blagim

Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja mu za uzdarje dajem deset franaka.

Glava je bela, indigo i aleva. Veštica je rasrđena i ne želi da mi otvori svoju kolibu. Na posredovanje šefa sela ja ipak postižem

Kao čovek koji to radi ceo dan, ravnodušan i predusretljiv, izjavljuje da hoće. Šaljemo da nam se kupi bela kokoš. Govorimo o Vuijeu; Njamkoro, čuvši da se spominje ovo ime (ne zna ni reči francuski), počinje nešto da govori sa

Sa druge strane reke, iza prostrane ravne i zecaljene suncem plaže, varoš Sale je po brežuljcima. Bela, sa svojim terasastim domovima kao od šećernog kristala.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Cvet bagremov bio je te godine došao tako naglo da je te bedne kuće od blata pokrio kao neka bela, mirisna kiša od cvetova.

Kao da ima neki svet u kom je senka stvari bela. Kad je ostao sam na svojoj čatrnji, Trifun je počeo da razmešta papire, koje je valjalo ispuniti kolonama izdataka

Kuća je bila tesna, uzana, bela, između ta dva jablana, kao neki sužanj, među čuvarima. Bila je sva u žbunju i zelenilu, a imala je studenac, koji je

Kud bi, njemu, Georgiju, bila sreća, da je deda produžio do Beča, i Lajpciga. Ovako, kad broji paru, i usred bela dana, mora da zatvara poklopce na pendžerima, od zavidljivih sunarodnika.

Kao i njegov Trifun, pri odseleniju iz Mahale, koji je ugledao na zidu bela mesta u prašini, tako je i Pavle, na tom svom putu, osetio da je sam, samcit, u nekoj prašini, koja se diže kud

Psi su lajali. U vratima Herrenhausa, u bašti, između dva bela stuba, obrasla ružom, pojaviše se ukućani. Neki čovek neobične gojaznosti, u čizmama do iznad kolena, u belim, jahaćim

Pavle, u svom snu, začudo, vide i kako pukoše dva pištolja – to jest dva bela oblačka, a ču odjek pucnja, i vide i husare, kako se vrte u gomili, koja je, ogorčeno, urlikala.

Nešto je razmišljala. Njeno lice i grudi, opaljeni od Sunca, činili su se kao neka tamna maska. Sva je inače bila bela, kao ljiljan, od voska. Kosa joj je, jedino, bila crna i visila niz vrat, kao crna griva.

gospože Montenuovo, koje su je bile videle golu, pričale su da je u telu, začudo, mlada, neobično dopadljivih forama, bela.

Ona je, kad joj se približio, stajala, bela i nema, u jesenjoj tišini. U providnom mraku, poznao je toranj, nad česmom, pri ulazu, na drumu, a poznao i palisade,

golo, vitko, telo, mešalo, u sećanju, sa snažnim, divnim, nogama Božičke, ta mrtva žena bi izišla, i iz te mešavine, bela, lepa, i ostala sama sa njim, u zoru, kad se budi.

Neko Sunce, koje je zalazilo, video je, iza nje, u snu. A njena glava, koja beše klonula sa jastuka, seti ga, crvena i bela, da visi, kao neki veliki cvet, sličan jednom malom cvetu, koji su u bašti imali, a zvali u Varadinu smešno i dirljivo:

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Namesto prijatnog zelenila Raške nastaje bela, blještava, boja krečnjakova. drvena je kuća zamenjena kamenom i visokim „kulama“, koje su vrsta malih utvrđenja.

Tamo mogu izdvojiti tri vrlo izrazite geografske celine. Južno od Ljubljane počinje Bela ili karsna Kranjska sa poljima i uvalama, kao što su Planina, Cirknice, Lož, Kočevje itd., koji imaju dinarski pravac.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moja uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a voštani

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Njegova glava u crvenom večernjem vazduhu bila je gotovo bela. Pomislih kako bih, da sam devojčica, uzdrhtao od glave do pete gledajući ga, ali Rašida samo reče da je gladna i

Posle sam saznao da joj je jež bio potreban zbog miševa i pacova koji su se iz Mrtvaje u po bela dana preseljavali u kuću. Našla ga je lunjajući kraj Tise i nije imala vremena da ga odnese do rampe.

Sedeli su i žvakali gledajući se kao da su jedini na svetu, a onda je otac rekao da je Stanikina bela kafa nešto najbolje u Karanovu.

Na sebi je imala haljinu koja je pre pola veka mogla biti bela. Kad god bih pogledao u njenom pravcu, video bih dva sitna, smeđa oka uprta u mene.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Iznesu bela hleba sečena na tanjiru, pa onda šljivovice i „auspruha”, da bira po volji, šta mu se dopada. Šljahtec košta rakiju, dopada

Šljahtec će se još zabaviti ovde. Čamča zna već njihov običaj, iznese mu i bela i crna vina, i „auspruha”. Šljahtec može birati šta hoće.

Izgleda kao bela golubica. Već pre ponoći razneo se glas po balu da otac daje pokraj frajle Lujze pedest hiljada forinti.

Plate i raziđu se, gospodar Sofra i gosti; ostali će još do bela dana ostati, i malo da neće još Čamča na magarcu po sali jahati. Dođu kući, ispavaju se.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Mesečina, jasna, bela kao inje, popadala je bila naročito na voćke, koje su se sve više videle što je noć bila tamnija.

Poslednjeg, Isakovičevog slugu Arkadija, uhvatiše tek usred bela dana, već u blizini logora. Bio je poterao krmaču, vezavši je za nogu.

nad stolom, punim jela i vina, umorni i otežali, padali su sve dublje sa svojim rečima, šapatom, uzvicima, u noć, kroz bela vrata, kroz koja se dostizalo do šuma, brda, svetlucanja iznad varoši, beskrajnog, zvezdanog neba.

Nad čelom i nosem ona je imala neki sjaj, od treptanja svetlosti, što mu se katkad činio kao bela, svilena, mletačka obrazina.

Prsti su joj, beli kao kreč, puzili svaki zasebno, grčeći se, sve bliže. Bila je sišla sa osvetljenog zida kao neka bela mačka, puzeći po stvarima i po peći.

ni budila, dodirujući svojim pomodrelim usnama i nozdrvama svetlost dana, isto tako neosetljivo i nečujno, kao i bela peć, kraj njene postelje, kao i njena stolica, sa jastucima, kod rešetke prozora, kao i vrata, što behu, u polumraku,

Neko je vide kako čuči na đermu, iza kuće Isakovičeve, bela i velika. Ovce su se krale tih dana, kao nikad dotle. Čak su iz drugih naselja gubile se, pa su ih domaćini nalazili

Za sve ostale, ona beše postala velika, bela pričina. Pojava vampira, koga su skoro svi već bili sreli, samo je dopunila nesreću koja naselje beše snašla, otkada je

Spavao je, tako, neuredno, u po bela dana, budeći se i ležući svaki čas, zarivši glavu pod kože. Promene u taj život unosili su samo dani lova, kada je

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Po sasvim drugom principu koristi se bela boja, koja se vezuje za svetlost i stvaralačku snagu. U ovom slučaju veruje se da se magijska moć bele boje, njena

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Sve mleko u sva vremena niz pašnjake, niz otave, niz vimena, da se u carske bakrače i muzlice utače. Sva vina bela i rumena iz vinogradnih sela, sa sebrovih čardaka, iz natega i bardaka, sva šira vinograda mladih, da do carske se

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Danas, kad vam je trideset i pet godina, vidite jedan drugi svet. Vaša kći se ljubi na ulici u po bela dana, a kroz prozor vaše hotelske sobe svake večeri vidite ljubavne narove kako se ogrću peskom i mesečinom.

Onda je zamišljeni Bel Ami primetio kako tamna boja asfalta postaje bleda, a malo docnije gotovo sasvim bela. Sunce je izišlo iza bioskopa »Imperijal« i učinilo da svaki pogled bačen na tramvajske žice bude presečen njihovim

Sedeli su ispunjeni osećanjem da se nikada nisu ni dizali sa svojih pletenih stolica. Sasvim u dnu ulice pojavila se bela mrlja. Rasla je i rasla, a kada je prišla na sto koraka, pretvorila se u devojku lenjih pokreta. Šta je video Bel Ami?

Njegovi dlanovi na toplim devojčinim butinama, a okolo bela pustoš... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake,

Matavulj, Simo - USKOK

Odatle njih dvojica otidoše ka Ćorom veseljaku, uz koga se smijahu više od časa. Njegova žena Bela bješe još viša od Živane, golema nosa, pogrbljena. Imađahu četiri sina te lična mladića: Grubana, Šćepa, Ivana i Miša.

Hvala izdašnjosti Jankovoj, kuća Stijepa Mrkova bješe gotovo u obilju. Bela mu kaza da se pop i Gojača još ne vratiše iz Primorja i ispriča mu silesiju sitnica, najviše o građevini i zidarima.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Plava je boja otlična čerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve mile sestrice pridružuju. ŠERBULIĆ: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska! SVI: Živila!

ŠERBULIĆ: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska! SVI: Živila! ZELENIĆKA: I svi mađaroni s madžarskim kokardama!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

do 1870. To je bilo doba kada je, po rečima jednog ruskog pisca, »Rus nematerijalist bio bela vrana«. Od Rusa to se prenosi i kod Srba, i Svetozar Marković smatra kao jedan od glavnih svojih zadataka da vrši

Sremac, Stevan - PROZA

Lepo ga je bilo i videti tako obučena. Bela, čista košulja i gaće, jelek, u džepu od jeleka vazda Švajcarska i njen ustav, a ispod jeleka varoški prsluk, opasan

Lepa, bela, ugojena, pa te lepo gleda. Nikome ne misli zla, a svi je vole u kući, a najviše ti, što jedva čekaš da ti se udrobi,

Pred njim uđe jedan odžačar u potpunoj uniformi sa plehanim turom i kapom koja je negda bela bila. Došao je, poslat iz sreske kancelarije, da čisti odžake u školskoj zgradi.

) Nemoj ti da se libiš od čika-građanina, i ako su mu ruke crne i on ceo crn, ali mu je zato duša bela, belja nego onaj vaš miliprot. A što mu se cakli lice, cakli se od znoja. Od znoja, jakako!

Radičević, Branko - PESME

) 292 (ETO NEŠTO KRAJ BELA BUDIMA) 293 POEME I EPSKE PESME 295 TUGA I OPOMENA 296 STOJAN 321 BEZIMENA 356 (1 PESMA) 358 II PESMA 393 III

se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko svetli, Jer se danak približuje. Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj! Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj.

“ Zakliktao od milote. Dole ga je staza snela, O da divna ovde čuda! Jedna moma stoji bela Kâno snega mlada gruda: „Oj devojko, zlato čisto!

Eto tako juče Dođe jedno luče, Ao kad ga zglenu, Srce mi se krenu, Ova, ova bela Srce je odnela. (1843, dek.) DRAGI Petli poju, eto zore, Zbogom, draga, ja odlazim, Tuđe dole, tuđe gore Valja

je trava, Moma na njoj spava, Vijar vetar pirnu, U suknju joj dirnu, Suknjica se širi A nožica viri, Ao nono bela, Voda te odnela Pa — meni donela! (1845, mart) ?

O zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka! Veče beše, al' ne beše kasno, Tek što sunce smirilo se jasno, I kudgod

Pa ostavi brgo odar svoj, Isturi se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga rumenoga krila Bela danka jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se jučeranja danka, Seti s' čuda, a seti se mome, Cela

O stani, sunce, stani, ne zaodi, Bela dana sobom ne odvodi, Da pogledim sva mestanca redom Još jedanput mlađanim pogledom, Čase mloge deno svoji leta

ostaj, ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna divno pridevena, Sunce sjaje sa nebesa zlatno, Mome šeću pa mi bele platno, Sunce

Mome šeću pa mi bele platno, Sunce sjaje, lice odsjajuje, Suknja s' digla, nona proviruje, Ao lišce, ao nono bela, Koga ne bi ti ovde zanela? Sunce jarko, jače sjati nagni, Pa im lice, pa im none smagni.

Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori, Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori; Ja se šetam, družina sa mnome, Mi idemo

“ Al ko ja te rad ne imô niko. Danka bela nestalo već davna, Sve pokrila ona nojca tavna, Nebesa su svud zvezdica puna, Al' meseca jošte nema tuna; Docne

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

grudi; šalvare široke, lepo nabrane na bore; rukavi od providnih košulja takođe široki, te se iz njih slobodno pomalja bela, obla, puna ručica...

Nemoj tako, molim te!... Evo ja, ja te molim! — I dršćući, sagao se pred Stojanom, skinuo kapu, te mu se bela kosa rasula po vratu i ramenima. — Evo na. Ubi ti mene... Ti me ubi!

Uze mi ruku, okrenu dlan i zagleda se u nj. Kako je čudno odudarala moja bela ruka od njene koščate, suve, crne ruke. Glava joj je bila umotana krpama i starim šamijama, ispod kojih su padale njene

Beli joj se čista košulja sa crnim čipkama, leluja bela maramica vezana oko vrata, a njeno blago, sad čisto zasuženo od radosti oko gleda, motri pred kim je što nestalo, pa

Stegnut, opasan novim pojasom, u novim čakširama, u takođe novom i do grla zakopčanom mintanu iz koga je virila čista, bela košulja, te mu njegov mek, izbolovan vrat nežno obavijala...

sa strane, sakrila bi joj belo lice, a na ruci zavrnuo bi se rukav od košulje sa crnim ojama, te bi joj se videla bela, rumena koža od ruke. Plače. Puna joj se ramena tresu.

Kostić, Laza - PESME

« — »Sine!« odzovu se usta njena, a iz belih iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela, da ga visa spase vela od zemljina od

« — »Sine!« odzovu se usta njena, a iz belih iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela, da ga visa spase vela od zemljina od uvelja: tako vila pone mene u prostore vaseljene; te

živome srcu mome, iz nedara da ga nose, jedni mame, drugi prose, jedni prete, drugi tuže; — »Oj, davori, jadni sluše, »bela vilo, oj davori, »od kud zvuci, zbori, zbori!

« — Al' manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!« — Reč se ori po prostori, po zvezdanom vedrom visu, zvuci

ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi

žica cedilu suhom izvora gudbe što gladi čelo vilinih guslica — vilinski beše sa žice zvuk: milinom zvuka vila se bela silno zanela, zamahnu luk, lukom je gusle besno prevukla — žica je pukla.

zbilja: kuc, kuc, kuc! Ja nehotice dahnuh: ulazi! Otvoriše se vrata nečujno, nečujno stupi jedna bela senka — ne, nije senka, mrtvac; misli l' zar grozovito otkrovenije to sva čuda svoja ređat preda mnom, pogibije,

do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna vrata belom kuca rukom, iz bela grla, tankim zove gukom: „Hodite oci, oj, oče, hodi! otvori vrata jednoj siroti!

Al' nikad još valjda nisi bila taka ko sada ispod šatora laka, Osmana paše šatora bela, nikad se još nisi tako otela!

Od suhoga stoji zlata salivena slika njena, pod nogama slike zlatne bela stena od stepena. Od suhoga stoji zlata salivena slika njena, na temenu slike zlatne krov od hrama mirno drema.

Obnovi se divska snaga, al' ne vidi dana bela, svetovi se kreću grudma, al' selena sunca nema. Od podvika Filišćana priviđa mu s' bitka sveta: „Kô je junak”, div

jedan skok tek, i evo ga vrh stepena, i evo ga do neveste i carskoga vojna njena; bez pokaza vida svoga, bez očiju dana bela, tek poveden jednim cikom i mirisom njena tela.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Šta ga vidim, kad iziđem iz podruma, usta bela, a ona kao ris na mene. Od tog doba nemam poštenja da idem sam u podrum, nego me uvek ona prati.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Na kraju, evo te knjige koja će konačno pokvariti vaš odnegovani književni jezik. Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u zimski san. Toliko mi se spava, nemate pojma!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

SVILEUVA, KOCELjEVA U frulicu Gospod duva. Zimski refren: Svileuva. San raznosi bela pleva. Luč unutra: Koceljeva. Siše mozak zlatna muva. Sjakti staklo: Svileuva. U nevesti gunja peva.

Statue, kape, kipovi. Nigde se niko ne sprema. U snegu leže šipovi pod oknom koje ne drema. Prostire Bela smetove o crne kuće brestove, gde jeza s lučem gostuje.

Oglase strune trzaj užice: mnogo je zbilje, groze, hroptanja. Zasvetli nebo i prhnu ptice kroz jasnu suzu u bela sjanja. U zreloj jezi suroga inja cvati mi, cvati Roѕa canіna. Iz mene sjaji gljiva ludara.

Skorih nam dana lađicu steši poklopac Digni, uže odreši. Skinijo, svadbuj svadbeno bela: s dvanaest brojki, ženskih oblina, Trojičkim svetlom toči, s odela jaspis rastoči, s Vrhovnog krina smaragd i

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Naiđe jagnje otud od sela, lopta, sva bela, mekoga runa, a Ćira njega očupa svega; ko sneg se beli na trnu vuna.

Vijori za njim dimljiva griva, bela, crna i siva, brže od vetra po svetu juri konjic-lokomotiva. Žuriš se, tata? Šta li nam nosi gvozdeni konjic tvoj?

ON, ĐAK I SLON OGLASI „KUPUSNOG LISTA“ Evo novina „Kupusnog lista“, ovde se piše istina čista, istina crna, siva i bela.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

i kažu u kasno popodne gde je hleba tu je i čoveka hleb je kupola ispod koje se nadima duša i ta duša šuplja i bela najbolje se vidi sa Maljena kad sunce zapada i nema ništa protiv mešavine bora i breze belog sira i mesečine

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Okrenula sam se. Ne znam kako sam došla do vojnika. Ugledala sam dva mrtvačka bela sanduka jedan iznad drugog. Izvukli su gornji i zastali. Kao da se plašili. Daha nisam imala. Glava me zanosila.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ponegde je ova čista, bela odeća prošarana crvenkastim jabukovim ili kruškovim cvetom, te se boje lepo prelivaju, od čisto bele u crvenkastu, pa

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Na Kosovu najviše bojište, Ercegovci najbolji junaci, Sarajevke najbolje djevojke.“ 10. Sazdade se bela crkva, Ni na nebo, ni na zemlju, Na sred nebo pod nebesa.

A ja lego, da pospavam, Progovori bela vila: “Ustaj gore, mlad vojvoda, Otud ide čudno čudo, Čudno čudo neviđeno, Straota je pogledati, A kamo li

Mila majčice, bela crkvice, “Oprosti meni, i blagosov’ me; Ja ću da idem u tuđe selo, U tuđe selo, za tuđu seju, Za tuđu seju, za

Nije to listak od nika polja, Već je to bela avli-marama, Bela Marama, briga golema: Da tuđu majku majkom pozove, A svoju majku da zaboravi; Da tuđa brata

Nije to listak od nika polja, Već je to bela avli-marama, Bela Marama, briga golema: Da tuđu majku majkom pozove, A svoju majku da zaboravi; Da tuđa brata bratom pozove, A svoga

zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako, lako, moja silna mobo!

“ 178. Vijala se bela loza vinova Oko bela, oko grada Budima. To ne bila bela loza vinova, To su bili dva mlada i mila: Oni su se u

“ 178. Vijala se bela loza vinova Oko bela, oko grada Budima. To ne bila bela loza vinova, To su bili dva mlada i mila: Oni su se u nevreme sastali, A sada

“ 178. Vijala se bela loza vinova Oko bela, oko grada Budima. To ne bila bela loza vinova, To su bili dva mlada i mila: Oni su se u nevreme sastali, A sada se u vremenu rastaju.

“ 179. Aj, došla Drina od brega do brega, Da l’ od kiše il’ od bela snega? Ni od kiše, ni od bela snega, No od suza mladi devojaka. 180.

“ 179. Aj, došla Drina od brega do brega, Da l’ od kiše il’ od bela snega? Ni od kiše, ni od bela snega, No od suza mladi devojaka. 180. Bol boluje lijepa Hajrija Pod orahom i pod jorgovanom.

186. Paun pase, trava raste, Gora zeleni; I gora se listom sasta, A ja nemam s kim. 187. Savila se bela loza ninova, Oko toga bela grada Budima; To ne beše bela loza ninova, Već to beše dvoje mili i dragi, Koji su se

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pod gorom visokom u večeri jasne, šaptaćeš mi reči plahe strasne, i nuditi nedra naježena bela. Ali će iz moja oba oka nevesela jurnuti da grle pogledi žudni planinski jedan strm, ili bor, ili jelu, ili šumu

Pa ne gledam milosnim pogledom ni po carevima ni po roblju. Na mome licu bledom miriše tama bela: osmeh mog razočaranog tela. U njemu je očaj, u njemu što prezrivo odriče ljubav svemu, svemu. GOSPOĐI X.

Ona mi se čini jedina čista i ponosna sudbina muška. A ikona se blista. I ko rumene oči, vino što bela ruka toči, zadiru mi u grudi dojke bele, sa ranama sred vrha naga Bogorodice tvoje.

GARDISTA I TRI PITANjA Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi, a perjanica bela da mi leprša visoko. Da imam brčiće smeđe i vrlo male, pa kad bi zorom sve zavese popadale i poklonili se ravno zlatni

Jedne lepe jesenje zore rujne, da me na izdanku nađe, pod kikotom truba. Nežna kao bela ruža, čista kao rosa, da dotrči zadihana, vrela, bosa, suzna zbog zore jesenje, blage, nečujne.

A kad razgrnem doline, rukama obema, i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka, vazduhom kupanih voćaka i tela.

Ne ostade mi ni mila roda, što, bela, rumenom nogom, hoda. Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog, prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog u kome

ribari, naročito oni iz Kjođe i ribari čak iz okoline Ankone, koji na jedrima svojih barki imaju znak i znamen bela konja.

Novi Sad nikad nije bio veseliji nego uoči prvog svetskog rata. Salajka se orila od bećaraca, a u restoranu „Bela lađa“ pevale su se komitske pesme i pesme iz srbijanskog rata.

Čega god se taknem, sve je ledeno i vlažno. Nigde jedan rumen kamen, nigde jedan bistar val, a i bela pena užasna i strašna, kao kreč. Ni jedan miran put, ni jedna dolina, sve same provalije i rtovi.

je magla, kao mesečev lik, što se javlja u nadzemaljskoj seti, žut, kao obrazina zlatna, tavno, u grobu, nad kojim se bela sen aveti, bela sen neveste, u beskraj za navek nagla.

mesečev lik, što se javlja u nadzemaljskoj seti, žut, kao obrazina zlatna, tavno, u grobu, nad kojim se bela sen aveti, bela sen neveste, u beskraj za navek nagla.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

I sad, u blage jesenje dane Kad ćute polja, njive uzorane, Na tihom suncu kada šuma rudi Ta po vazduhu svila bela, snežna Što tajanstveno luta, bludi Ko vazduh laka, nežna Kao da je ruka nezemaljska prela: To su ostaci Marijina vela.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Dobro, dobro, ostavi te svoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana? Ja stadoh gledati niza se i oko sebe da li nije šta neobično na meni, ali ništa ne primetih.

Tako je čudnovato ona uvek govorila. Bog da joj dušu prosti! — Kakav 'ajduk usred bela dana kad u nas nije bilo 'ajduka ni noću, otkad ja znam za sebe?! — Nije svaki dan Badnji dan...

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

proja, i luk beli i crni, so, veliki zastrug pun sira, pa odozgo potavanjen kajmakom, bardak pun rakije i povr' svega bela pogača, uvijena u lipov list, za starešinu.

Nežni, paučinasti nabori od bela vela, u koje utanja beo venac od mirte, visoko se nose, i kao da plivaju u gomili raznovrsnih svatovskih glava ...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

tabaka pod naslovom Restauracija narodnih prava ili narodno slavlje, napiše kako je to »neopisano veselje trajalo sve do bela dana, kada se veseli i zadovoljni gosti jedva oteše od zaustavljanja darežljiva i gostoljubiva domaćina, i raziđoše se

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

— Četiri sata. Molim te, četiri sata! Cica trepće, u čudu se čudi, Trepće i njena haljinica, plava pa bela; Što su ti čudne mame, i ljudi: — Ovaj prekor ona nije predvidela. Četiri sata? Kakva četiri sata!

U babe je povezača krasna, prikladna, I zato se ne odvaja od nje nikada ... Crvena, po rubu bela, s plavim šarama Posred Save, ko zastava, vijori se marama!

TREŠNjA U CVETU Sva su uzavrela, I sva bela; U njoj zuzori Hiljadu pčela. Zuzore, zuzore, Složno, živo; Čitaju neko Drevno štivo.

Iziđe u sneg, onako vrela, Ode, pepeo da istrese, šta li? I zagleda se u nebesa bela Kao da za nečim izgubljenim žali. Tinja zadnji plamičak-pijavica; Evo je, vraća se, odlazi u ćoše. Kašljuca. Trepće.

U petak moj tetak Prodô sav imetak. U subotu zacelo Ići ćemo na selo. Nedelja je najbelja, Bela kao kudelja. SEDMICA Sedmica — Sednica, Na kojoj je nedelja Predsednica; Ponedeljak tajnik, Utorak blagajnik; Ostali

Praznu kasu do vrha su ispunile moje suze... Tri parice, sve tri bušne, jedna bela, dve kalajne — Sve što osta od države, od budžeta i blagajne.

Rakić, Milan - PESME

jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemoćna izdiše i pada, Kad me se takne jedna ruka bela!

No misao moja nije tako bela, — U meni se budi opet čežnja stara, I, šapćući tajno, ko večernja vrela, Pred očima mojim stare slike stvara.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

okićene i što toplije, ututkani je, nameštene; da po kući, po dvorištu šušte meke ženske haline; da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana. Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi.

Lica ne toliko sveža koliko bela, nešto malo duga, omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo uskim očima, uvek vrelim

Od cveća zakiti se samo jednom kitom svežih, u bašti nabranih zumbulova i međ njima jedina bela lala. I to se zakiti ne gore, više čela, nego po potiljku, naniže, niz kosu.

Efendi Mita, izvan sebe, poče u dvorište da baca čaše, prosipa vino. XIX Sutra sunce zateče čočeke preobučene u bela odela i nabeljene, i to mnogo, utrpano, da bi se sakrile bore i umor na licu od noćašnjice.

I kada, duboko u noć, iziđe i mesec i njegova bela kosa svetlost, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u

Iz cele nje bije ona čista bela, ženska sređenost, zasićenost, a koja se kod nje najviše pokazivala u njenim mirnim očima, u nabranim, tankim, povijenim

Pandurović, Sima - PESME

Srce burno kuca... Iz mraka noći tiho se ispreda Senaka oblik, tkanina odela I rita njinih. Noć postaje bela K’o velik pokrov. Vidim dobro: Grupa Aveti crnih, prosjaka je stala Svud oko mene, i zloslutno ćuti.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Provukao se kao pas kroz rosu. Radi kao krtica. Raširio se kao žaba na vodi. Retko kao bela vrana. Sed kao ovca. Siromah kao crkveni miš. Slabo kao svračiji mozak. Slobodan kao ptica (na grani).

— Slabo seme — njiva jalova. — Kakva setva, takva žetva. — U crnoj zemlji bijelo žito rodi. — U ratara crne ruke, a bela pogača. — Nema očevine bez krčevine. — Bez orača i zdrava kopača, ne bi bilo kruha ni kolača.

Majka tebe pod ružom rodila, Lastavica pupak urezala, A pčelica medom zadojila, Bela vila u svilu povila, Druga vila babica ti bila!

“ 2 Majka sina u ruži rodila, Ružica ga na list dočekala Lastavica pupak odrezala, Bela vila u svilu povila, A čelica medom zadojila.

Uroci ti pod nogama bili Kao konju ploče sve četiri! 3 Majka Jova u ruži rodila, Ružica ga na list dočekala, Bela vila u svilu povila, A pčelica medom zadojila, Lastavica krilom pokrivala: Nek je rumen k’o ruža rumena, Nek je

svilu povila, A pčelica medom zadojila, Lastavica krilom pokrivala: Nek je rumen k’o ruža rumena, Nek je beo, kao bela vila, Nek je radni k’o čela malena, Nek je hitar kao lastavica!

Gledi mačak s tavana. Skoči mačak s tavana. Pa ulovi kuvara. Šatka — patka igrala, Bela guska svirala, Zec je kolo vodio, Ćurak barjak nosio. 6 Danas jeste subota, E pa šta, e pa šta!

(Jer neće da rastu) 313 — Iz kakve je čaše najbolje piti? (Iz pune) 314 — Kad je crna kapa bela? (Kada na nju pada sneg) 315 — Kakva peska u moru najviše ima? (Mokra) 316 — Ko bije a ruku nema?

belj — guber, pokrivač beša — bešika, kolevka bijelj — v. belj bjelača — bela suknena muška haljina s rukavima bječve — suknene čakšire blavor — vrsta dugačkog guštera; živi u Dalmaciji,

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

87. Poručuje ciciban cicibanici: Pošlji mene šetlju petlju na magarici, pokise mi bela pena pa zagalici. 88. Prispi čare na mačare, na panje dekanje, na senje dupore. 89.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Jeste čuli šta kaže? Ima da nastupe promene, korenite, u sve pore života! STAVRA: Odžačari će dobuku bela, a bolničari crna odela! IKONIJA: Oću dizludim od ovog kutnjaka! JAGODA: A i šta ćete, moramo zbog te fabrike!

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVAN Pusti me, bre, da ja odnesem, da je samo vidim. Mora da je strašno lepa, strašno bela, a već velika je, odavno već devojka, odavna razvijena. MLADEN (odgurne ga snažno i s odelom odlazi).

»Donesi vode, Mladene! Polivaj me! Oblači me, Mladene!« ... I skida se, oblači, doteruje, a pusta joj snaga vrela, bela.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

karar — postojanost, stalnost, bezgrešnost kardaš — drug, prijatelj karisime — najdraži, najmiliji karnaval — bela nedelja, mesojeđe kasatelni — u vezi s nečim kasati se — ticati se kastel — zamak, tvrđava katramunać — proklinjanje,

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče jata bela. Niz tebe sav krvari Medved sa vencem od inja I slepe slonovi stari. Prepun si zmija, majmuna.

Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara. Stajao sam kraj mora: zurio u jedra bela. Svaka mi reka oči po malo odnela. Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela.

Krišom oko bacam u dalj gde se sprema Nemi doček gvožđa, zida, stakla bela. Na rastanku: miris žila me oblači I zelena ruka tetoši i draga. Ja silazim, biljni svete, sa tvog praga.

Zatočeni: ora je — prhnite iz tela! Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju): Gle pesnika u mraku usred dana bela Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju. Pesme — iskazane iz grla da ih čuje Veliko uvo sveta — evo natrag huje.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Samo u jesen šapuću kace pune šljiva. Tada ja. slušam, ćutim i gledam svoje nebo. I na njemu dva bela, zagrljena meseca.

On je držao kravu za rep, dok je Višnja, strina mu, sedeći muzla. Gledao je kroz suton kako se dva bela mlaza zarivaju u vedricu, dave u peni, kidaju i opet tuku.

Sva su mu sećanja bistra i sva izviru iz Vukašinovog odlaska, ostaju za brzim konjima kao bela prtina i crno drveće i vrzine, dok on iz zabrana, iz koga se lepo vidi dugo krivudanje puta, posmatra, sedeći u sedlu,

đule tresnu u šiljato kole, trbusima čerkeskih konja namenjeno, pa kao u konopčarevom dućanu raskanuraše se creva, bela kao da su jagnjeća, posle ih isprljaše krv i prašina žute zemlje, više nikad i nigde nije video takvu zemlju, ni ranije

U mraku on ostaje sam. U mraku i on je mrak. Sve je mrak. Da je ubije? I tuđe u njoj? Tuđe? Ustaje, bela kaldrma gori na mesečini, Mijat spokojno spava! Njega?

Pa onda: šuma, mesec i jedna ptica. On leži pod bukvom, miriše mahovinu, mesec po travi zažegao bela ognjišta, i sluša: tolika šuma, a sve radovanje jednim ptičjim kljunom kazuje.

To nije na dobro. Đorđe mi razbio gusle, a ja opet nove nabavio. — Roza je bela kao sir. I oči su joj bele. Kad se ona, Švabica i tuđa vera, petla oko Simke, biće nešto gore od ženskog.

livadom, ON ima najlepši glas u ovoj jutarnjoj kuknjavi ptica, on je zločinac, ubica, lažov, lažovčina, brada mu je bela od laži, jer je sam sebe slagao, i sada sebe laže, ali neće da misli o tome kad su pred njim žute gomilice zlata.

Kaje se i sve je manji, i sve je više — samo dva bela prtena rukava u sutonu. Vidi: Aćim o bradu veša desnu ruku. Htede da mu kaže: „Reci sinu: vreme ti je da ideš kući.

Celo telo mu je u senci, samo mu bela brada i raščupana kosa tiho gore, i crne se oči kao dva stara, crvotočna lešnika.

Klonu nasred ćelije. To je sada samo jedna neobično svetla brada i isto tako bela kosa u neredu. Bele se i novine na pocrnelom ciglanom podu. — Sad kad si pročitao novine, možeš da ideš kući.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ali kakva joj je to boja? Nijedna se još žaba nije rodila bela. Otkuda ova ovde? Čija je? Obznani krastača da se pronađu roditelji Bele žabe. Uzalud.

Uzalud. Belu žabu niko nije hteo da prizna za svoju kćer. Odbačena i sama, Bela žaba poče provoditi dane ogledajući se u vodi, nesrećna zbog svoje boje.

Okrete se i pogleda oko sebe. Nigde nikoga. Napreže Bela žaba sluh. Gle, pa to lokva uzdiše, teško, preteško. Zagleda se u lokvu.

I ona je ružna, i odbačena od svih. Pa ipak, raduje je Sunce i vetar, očarava let leptira i šum trske. Bela žaba se zamisli: ako nestane lokve — izumreće trske i žabe, odleteti vilin konjici i leptiri.

Kako se toga ranije nije setila? Leptiri? Zar neki od njih ne bi mogao da bude lokvin cvet? Bela žaba zamoli šarene lepotane da zastanu, ali nijedan nije hteo da bude lokvin cvet.

Bela žaba zamoli šarene lepotane da zastanu, ali nijedan nije hteo da bude lokvin cvet. Bela žaba uzdahnu i zamoli zvezde da pomognu, obrativši se najsjajnijoj, ali ova odseče: — Ne pričaj gluposti, Bela žabo!

Bela žaba uzdahnu i zamoli zvezde da pomognu, obrativši se najsjajnijoj, ali ova odseče: — Ne pričaj gluposti, Bela žabo! Koja bi zvezda pristala da bude lokvin cvet? Nađi neku drugu budalu!

Koja bi zvezda pristala da bude lokvin cvet? Nađi neku drugu budalu! Bela žaba se trže i van sebe od tuge obrati se Suncu koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru

— Zar ne vidiš da si cvet? Lokvin cvet. Lokvanj! — Od dodira sunčevih prstiju Bela žaba oseti kako počinje da se menja, a žablji narod u čudu pobeže do dna lokve, i zavuče se u mulj.

»Možda me nije čula?« — pomisli talas i ponovo nazva steni dobar dan, ali se stena i ne mače. Uspravna, bela, glatka, ona samo prezrivo podiže obrve i zagleda se u daljinu. »Zaista me nije čula!

reče galebica i pusti ribu u more. Izvan sebe od sreće, riba se uputi pećini na dnu mora, gde se ni usred bela dana ne vidi prst pred nosom, nađe kornjaču Kamena leđa, i pokloni joj se: — Došla sam do tebe, majko!

— Majka gušterova otvori Srebrna vrata, a pred dečakom se razmače Crno jezero i ukaza se staza uzana, preuzana, bela.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Ni toga se ne ceća, ali ce ceća da su tada, u pretproleće 1804, snegovi na Avali trajali a gora bila sva pusta. Bela su bila nebesa, beli vetrovi, bele svetlosti nad Dunavom i Savom, i ta je belina skrivala zagonetne nebeske ispise.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

zoro bela, sunce ogrejano, Lisna goro, polje obasjano, Cveće milo, roso, bistro vrelo, Pa ti jošte, moje čedo belo! Ko da gledne

Sve mi milo nojca rasplašila; Što ne mogla, u tamu zavila... Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome.

Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Iz Milinih ruku mali' - Ma se rast'o bela sveta Mesto čaše od bermeta Otrova bi progutali! Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Ko da igra? Ko da peva?

Na glavi ti venac od pomenka, Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Oko srca stručak miloduva. Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano

Hartija je izgorela Al' ostaše slova bela; Pesma moja nečitana Još se vidi sa pepela. i ja čitam svoju pesmu, Uzdisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje

Koji je od vas blaženi đoga Što j odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli!

Tako tići zagrljeni preletaju svet: Bela jedna golubica susrete im let. Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet, Prevari se soko sivi, čarom obuzet.

Ja nehotice dahnuh: Ulazi! Otvoriše se vrata nečujno, Nečujno stupi jedna bela senka Ne, nije senka, mrtvac. Misli l' zar Grozovito otkrovenije to Sva čuda svoja ređat' preda mnom, Pogibije,

su vlasi k' tužni talasi, Potopile joj vrat i nedra cela; Crnje neg' nojca, one kriju čari Bele neg' ova mesečina bela! Cvet ne bi klon'o pod korakom njenim, Ni drktala travka kad ona slazi; Al' teška je tuga s plaštom svilenim!

I posle ručka tako mnogo jela I pića stoji na stolu. Kroz stakla Prozorska, jesen, uvela i bela, Srca se naših, izgleda, dotakla... Pa ipak nismo mi ni za šta krivi, Gospodo.

I nek' propadaju dela! (To je sudbina svega. Jedna mreža Fluidnih slika koja čili, bela, To je sinteza od svih drugih teža).

Popa, Vasko - KORA

nasipima vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam ulicu Kojom si se vratila Glas ti je po krovovima Zaboravio

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Lice mu beše rumeno, obrijano i mladalačko, kosa bela kao sneg, no još puna, pogled svež, držanje upravno, u koliko mu to dozvoljavaše podagra od koje je patio.

To ime kao da mi je poznato, no gde sam naišao na nj? Napregnuh sve žile svoga pamćenja, i u njemu zablesnu jedna bela ulična tablica na kojoj je stajalo ispisano „Žaken-gase“. To mora da je bilo negde u Beču!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I dok momak hitro siđe s prednjeg sedišta i uslužno otvori vrata dami, na čijem krilu ležaše krasan buket, dotle već bela rundava pudlica, s mašnicom o vratu, iskoči na kaldrmu, laka kao lopta, pa se zapilji i očekivaše da bogata dama, sva

orijentišem, sklonim se u jednu zavetrinu, odakle sam uplašeno gledao u noć, podrhtavao i čekao da se pojavi bela košulja moga noćašnjeg idola. Dao bih da mi se odseku svih pet prstiju na ruci samo da se zabeli. Ali nje nema.

Pa se posle večere paviljon sprema na spavanje. Zbacuju se bluze i čakšire i nestaje redom jedna po jedna bela prilika ispod pokrivača koji se podvlače pod ramena i savijaju oko nogu da ne duva.

Pa puckara plehana peć živo i bela je kao sneg postelja doktorova raspremljena, a na njoj pripijeni sede oni jedno uz drugo i njene fine male ruke su u

Kao da u crnini noći stoji ona sasvim sama pred čovekom, ta nesreća, kao bela avet, koja tamni jutrom kad je on gleda s prikupljenom snagom, odmoren i okružen ljudima, na svetlosti koja otkriva nove

Drhćem, sam mrtvački modar drhćem. „Majko“, kažem, „dobra majko, pustite me, pustite me, bežite!“ Ojađena, bela kao kreda, unakažena, drhti i ona kao uhvaćena, prepala zver. „Šta ti je, sine? Sine, šta ti je? Sine, sine!

tatice, mili tatice, ne dam te, ne dam, nećeš umreti“, i grli me, steže, pritiskuje na svoja mala prsa, na kojima je bela košuljica već sva mokra od suza. I ja neprestano vičem: „Hoću, hoću, hoću, umreću, umreću, umreću.

bolan, da ti je ovo sve tako reći pred samu kuću došlo, tu ti se, tako reći, namestilo, tu ti pod nos došli ljudi iz bela sveta, a ti se tu izležavaš kao da ti se nikad više prilika neće dati da spavaš.

I okolina, sva bela ovoga Božića, izgledala je svečano nema, dok je varošica ulivala tugu. Činilo se tako da je ovaj praznik daleko od nje:

I on gleda za njima, gleda. A od ono nekoliko golubova stvaraju se čitava bela jata i rojevi, hiljade, milioni golubova, sve manjih i sitnijih, i sve tako dok se ne pretvore u snežne tačkice bele kao

A tamo pred njim pružila se duga, beskrajno duga, bela pustinja, i crkve nestalo, i sve ponova nestalo, a oči zasenjuju, i sneg veje, i kao da hoće da ga zaveje, i kao skoro

Miloš na Dublju, Miloš na Ljubiću...“ I prgavi se, ljuti i praska paša, te se trese ona njegova seda i do silava bela bradurina, mršte mu se nakostrešene veđe, mrda čalma: „Čuj Milošu, čuj, i tvoja će tako.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ostale krstonoše poneše šta je ko imao: neko ikonu, neko svećicu, neko klasje žita ili strukove bela luka... Pored krstonoša jaše na konju popa, a uz njega koračaju s jedne strane Obrad, s druge onaj što nosi kadionicu.

Na glavi je nosio dubok ves, nemarno zaturen k potiljku, te ga je crna duga kićanka bila po plećima. Bela konopljana košulja, izvezena po nedrima i ogrlici, vazda mu je bila za šaku dve više kolena, zbog čega su ga stariji

V Sviće zora. Po celoj varošici, kroz koju krivuda, tiho žuboreći, malena rečica, nadvila se bela vlažna magla, te zaogrnula svojim lakim pokrivalom celu onu dolinu, kojom se, u dužinu, pružila glavna i jedina

— Ti si i zaboravio kako ti je bilo, kad si prvi put napadao čoveka, oči u oči, usred bela dana. Ne znaš ti njega: kad se malo ljutne, gori je od kurjaka.

posle potere, Đurica i Pantovac, s odabranim društvom, koje im je Vujo spremio, udariše na bistričkoga mehandžiju usred bela dana, pred desetinom seljana, koji se slučajno zatekoše u mehani.

a drumom se vije oblak prašine, sve bliže i bliže... »Stojte« viknu neko... Osvrtoše se, a iz one prašine vidi se bela marama... maše njome i juri... »Milost!« viknu onaj s konja i pruži depešu... Isekoše konopce, izvadiše onoga iz rake...

zateže se konopac o kocu... Mitar dotrča do koca, nadnese se nad raku i okide pušku... Glava se Đuričina iskrete, bela kao hartija, a jedno oko prevrte se, strašno, neobično. Žandarmi iskrivili donje vilice, svakome igra usnica.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i nevina, Lutala je kroz taj život prosti, Lepa, mila, kao bašta krina.

Po mrtvom danu mesečina bela I hod tišine preliva se u ton Tajanstvenosti, u razuma suton, Svet iluzija do samog opela. I gledam.

Na zidu još pati u crnome ramu I očiju crnih jedna lepa glava. Jedna lepa glava. Mre postelja bela, Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte. Uzdah kao straža zaspalog opela, Poginulog doma nije umro jošte.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Pazilo se i na kretanje Večernjače i Zornjače. Venera je bila naša bela zvezda, a Mars crvena. Veliki Medved, Severnjača i Mlečni Put su nam služili kao kompas.

Nijedan prorok nije izustio veću istinu. Na uglu Brodvej i Bauling Grin ulice nalazio se stari Stivensonov hotel, bela zgrada sa zelenim roletnama na prozorima.

Njegova gusta, snežno bela kosa i duga brada, njegova sjajna inteligencija koja je zračila sa svakog dela njegovog divnog lica, podsećala je na

U toku posete Americi, sa velikim zadovoljstvom je očekivao da sretne Grahama, Bela i Edisona. Zadivljavala ga je jednostavnost njihovih otkrića jer je gotovo neverovatno da jedan disk može tako da

Imena pronalazača kao Mak-Kormika, Gudjera i Morzea bila su na ustima svih u svakoj kući kao što su to danas imena Bela i Edisona. Džozef Henri, čuveni naučnik, nalazio se takođe na toj istorijskoj slici, ali se on nalazio u njenoj pozadini.

r. Bela Kuća, 11. maja 1918. godine U toku svetskog rata Nacionalni savet za naučna istraživanja delimično je pomagala Vlada

će nas uvek bodriti u veri da je našoj blagoslovenoj zemlji predodređeno da postane prva idealna demokratija sveta. BELA KUĆA VAŠINGTON

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Na stolu stajale su poređane sklenice vina, određene za svetu misu, i bela kao sneg parčeta još neposvećena hleba. Pogleda uokolo, pa se željno založi hlebom i pomalo odli i vina iz svake od

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

kao i za metaforizovane senzacije: da se u ljubičastoj noći sluša šuštanje zvezda ili da staza nije samo u sumraku bela nego i večno budna, odnosno da prolećno more ima slan i modar miris, koji trepti nad obalama.

Da li se mladić koji je otišao čamcem po sunce vratio – da li je za njim bela pruga na reci što se srebrni od svetlosti noćne svetiljke?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

u baštu ona bi otkopčavala mintan, razgrtala košulju na prsima i posmatrajući s čežnjom i bolom svoja puna, kao mleko bela prsa, mećala, strepeći da ih ne povredi, svoju vrelu ruku na njih i mislila o sebi, majci, ocu, dedi.

samo da ispunjava kuću nego, tamo, i „upija u sebe” svetlost sa ognjišta: „I kada, duboko u noć, iziđe i mesec i njegova bela kosa svetlost, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u

nad stolom, punim jela i pića, umorni i otežali, padali su sve dublje sa svojim rečima, šapatom, uzvicima, u noć, kroz bela vrata, kroz koja se dostizalo do šuma, brda, svetlucanja iznad varoši, beskrajnog, zvezdanog neba“.

ni budila, dodirujući svojim pomodrelim usnama i nozdrvama svetlost dana, isto tako neosetljivo i nečujno, kao i bela peć, kraj njene postelje, kao i njena stolica, sa jastucima, kod rešetke prozora, kao i vrata, što behu, u polumraku,

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Od góre često grmi i seva, Al’ nikad nema pečenih ševa, No ti si, sneže, zastava bela, Znak da ne preti gromovska strela; Ti si nam jaka zaloga mira, Jer snegom vojska teško mašira.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Kad je boginja Venus, ili Afrodita, Adonisu jagnjence davala, raskrvavi se od trnja okolostojeći ruža, i ružicu, koja je bela donde bila, u crvenu pretvori. Od tuda moje ime koren svoj vodit.

Miljković, Branko - PESME

Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju. Na zvučnim obalama gde drevno završava more kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi, Anđele, i pesma koja mesto mene Pati, jer pakao i moje srce primi, Da bela iznutra crnim tragom krene.

Žuboriku biljno pesmom dozivaju I dan iza leđa ko potonji cvet. Bela im vrana na jeziku. Znaju Sa lažnom slikom da pomire svet.

gozbom kinji (Sat otkucava Sunce zaverenicima Nečitke ptice Tvoga rukopisa) Rečima se završava pustinja Slepoća je bela i okrugla, suprotna noći Pred bezbožnom gomilom Mudrost i čednost beže u metaforu (Lažna zvona — Velika zvonjava Vatra

Dušo, životinjo koju prati seta, Upoznaj nas s mrazom koji piše pesme; Šumo teška rimo nakraj bela sveta, Zar zlo pobeđeno ni zapevati ne sme Pred novim zlom koje počinje da cveta?!

Krakov, Stanislav - KRILA

2 I ODLAZAK 4 II U LOGORU 11 III PREPAD 17 IV 24 V PRED SMRĆU 29 VI BELA BARAKA 43 VII 47 VIII U LUDIM ŠUMAMA 49 IX POBEDNICI 53 H NA JURIŠU 56 XI SPOKOJSTVO 66 XII KRAJ MRTVACA 69 XIII

Iza okruglog šatora, jedinog do sada razapetog na zažarenom polju, ukazala se bela glava kozice. Ona je klimala čupavom bradicom, i rugala se. U šatoru se čulo pljuskanje vode.

Leže nepomično. Žene u košuljama beže kroz voćnjake. Na kmetovoj kući istaknuta je bela krpa. Predaju se. Neko pominje bombe.

Po padinama isušena trava je bila žuta, i na suncu sijala kao zlato. Bela koza sa dugom bradom uvukla se u šator i munula majora. Okrenuo se. Nekog je opazio. — Ima li već jednom?

VI BELA BARAKA Ipak on nije umro. Svršavao se avgust, a žega je bila uvek ista. Grad je živeo noću. Danju su žene puštale da

Imale su bela, uranjena tela, i nosile nestašne kostime. Ovi se sami ugodno cepali, i pored nadzora albanskih stražara sa crnocrvenom

Čulo se samo kako krklja vazduh i krv kroz cevčicu zabodenu u jedne ranjene, rasečene grudi. Onda se ponovo pojavila bela senka baronice Ivon. Njena zlatna kosa bila je čupava.

Patrljak mu je od jednom pocrneo, po telu su mu izbili pečati, i on je umro u nekom veselom bunilu. VII Kao bela veverica preturi se dim po granju. Pišti, lupa, ječi. Najzad je sve tiho. Onda vojnici podižu uvis oči i pipaju se.

Ili lupi u stenu. Zapara, zareže, i seče. Kada se dim raziđe, stena je rascepljena bela rana, a ispod nje krvavi vrtlog. Inače bi dan bio tih. Vojnici se radovali vestima, koje je kurir doneo iz Soluna.

Celoga se dana šišali, brijali i prali košulje na potoku. Svuda se pomaljale čupave vojničke grudi i leđa mesnata n bela. Uveče je bio žagor oko kujni gde se pušili kazani sa jelom.

Petrović, Rastko - AFRIKA

i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim

Nekoliko belaca koji žive u Tabuu retko se poveravaju veštini urođenika. Ima samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv.

Grupa oko berbera koji nasred ulice briju glave ljudima. Dva-tri sasvim bela crnca (albinosa), crveni, izboreni, kao skuvani, jezivi, omrznuti od svojih sunarodnika.

U ovakvom pejzažu ovakva žena predstavlja uistinu najdivniju ženu kakva se da zamisliti. Nijedna bela žena ne bi bila dostojna eve težine i patetičnosti boja i svetlosti, nijedna ne bi mogla izdržati na svojim blagim

Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja mu za uzdarje dajem deset franaka.

Glava je bela, indigo i aleva. Veštica je rasrđena i ne želi da mi otvori svoju kolibu. Na posredovanje šefa sela ja ipak postižem

Kao čovek koji to radi ceo dan, ravnodušan i predusretljiv, izjavljuje da hoće. Šaljemo da nam se kupi bela kokoš. Govorimo o Vuijeu; Njamkoro, čuvši da se spominje ovo ime (ne zna ni reči francuski), počinje nešto da govori sa

Sa druge strane reke, iza prostrane ravne i zecaljene suncem plaže, varoš Sale je po brežuljcima. Bela, sa svojim terasastim domovima kao od šećernog kristala.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: Prokleta zemlja, Gde suza mami zoru na nebo, A jauk nemu ponoć razdire; Gde sanka nema, gde danka bela Po setnom licu blede ropkinje Zatrepti zračak kao izgubljen, I tu na hladu ljudske žalosti Toplinu gubi žara

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Koprivnica, Dašnica, Vrčenovica, Čukurovac, Loćika, Tešica, Mali Drenovac, Gornja Suotna, Donja Suotna, Stublina, Bela, Mrsolj.

On nije imao nikakav interes u tome da ostavi svoju kuću, da dođe preko bela sveta čak u Srbiju, da napada tvoju domovinu.

Turska granata pogodi jednoga konja iz zaprege; on se izvrte na leđa, stade grčevito mlatati nogama, na usta mu udari bela pena. Vojnici se ustumaraše oko njega. Oficir viče: »seci amove... boga... sveca...

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

„Ja sam snila malo prije Da u tebi srca nije!“ Kad si snila, zoro bela, Tad si ga odnela. VI Misleć’ na te — u tom vaju, Misleć— na te — u tom sjaju — Kad se moja duša pita, Je l’ na

Na glavi ti venac od pomenka Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Povrh srca stručak miloduva. Začudih se, otkud tol’ko cveća, Ceo vrt se

Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže. XLІ A našto moje pesme, Zar one trebaju, Kad oko mene sami Poljupci pevaju!

Bogu je milo Što j’ tako tajno Divnu i bajnu Stvorio noć. XLV Crna noći, lasno ti je proći, Bela zoro, lasno ti je doći, Lasno j’ suncu prosijati granje, Kad ne znaju šta je milovanje.

Hartija je izgorela, Al’ ostaše slova bela, Pesma moja nečitana Još se vidi sa pepela. I ja čitam svoju pesmu, Odisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje

“ A kad svane zora bela, Klikće kao soko sivi, Ona ti se prva javi: „Dobro jutro, još smo živi! Od jeseni do jeseni, Od proleća do

Poljupci su njeni dugi, Kraj im se ne znade, Samo što su otrovani, Al’ baš zato slade. Mi idemo zagrljeni Posred bela sveta, A niko nas i ne vidi, Niko nam ne smeta.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Narod se sve više okuplja i poseda rečnu obalu. Vest o ovom lumperaju usred bela dana doprla je i do rekonvalescentnog logora.

U daljini trešti mitraljez. Vatra se osipa celom dužinom fronta. Najednom blesnu svetlost, mlečna, bela svetlost, da na zidu saobraćajnice ugledah svaki kamičak. Raketla... Mračan horizont bleštavo trepti...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i reka Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu. Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobovma strani Zidaju kuće, da svi

Il’ u mojoj gradini, Il’ u tuđoj sadini, Moma šeće stasasta, U obliku krasasta; Bela, meka kožica Majčina joj košica; Mesto lišća zelena Na njoj leja selena, Mlađanost ga sadila Te lepojku mladila, Njim se

Pojas mu je bela svila Suvim zlatom izvezena A biserom iskićena, Stakle mu se tanke mestve Da s’ u njima ogledati Kao sunce u

doma našli, Nakonče su snaši dali, Žitom mladence posuli, Pa se selo za trpezu, Da se počne gostovanje Od tri cela bela dana I tri noći izmeđice. A na dvoru počišćenom Svatilo se hitro kolo, Hitro kolo preveliko.

Rek’o b’ da glediš dva tek razvita pupoljka, Ružice bele jedan, rumene ruže drugi. Ima ljudi kojim’ u duši ruža je bela; Za rumenu ću ti ja svaki put dušu dati.

Bolovi mu grudi stisli, Na spasenje brata misli. Zaman čeka tri dna bela, I tri zaman noći On provede — bez pomoći, Vilovskoga s’ plašeć tela; Kad četvrta zora rujna Svanu otkad brat mu

Bojić, Milutin - PESME

Sosana i harfi besni orkan grunu, Dok je bela tela, pijana i vruća, Car rezao nožem, da slast loče punu Iz krvavih uda i razdrtih pluća.

Krvava i bela Jovanova glava Javlja joj se obnoć, zvona kad zaćute, Sred zbrkanih snova kad zanemi java, Mesečevo mleko kad

Celovom bi jednim spržila me cela, Ispila svu mladost i drhtanje soka, Dok bi tvoja dojka ledena i bela Golicala groblje mog sprženog oka.

(1914) U KLANCIMA SE MOJA DUŠA VIJE MEĆAVA Beskrajna i bela poljana počiva, Kao mrtav heroj zaleđena trupa, Kome beli pokrov lovore prikriva.

Ćuti, dušo, ćuti. (1915) MISAO NAS JEDNA RANOM ZOROM BUDI SINGIDUNUM Noćas sam te snio, prestonice bela, Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna Na tvrđavi tvojoj zrcaju se platna, Gordi svedok moći i krvavih dela.

NIŠTA OD DANAS DO NAVEK NA OSTRVU Nečujno pučina primiče se hridu, Sanjiva u veo oblači se mračni, Kô nevesta bela, kad u čednom stidu Sa treptanjem čeka na poljubac bračni.

XXV O, kako boli na dnu duše sane, Kô crna slika nemoćnoga Hoću, Kô bela avet što krv siše noću, Duboka ljubav bolom skrite rane: I kada zora u purpuru plane I suton rumen zrelom peva

Jakšić, Đura - PESME

53 POZDRAV 54 JAN HUS 57 KALUĐERI 61 PESME MOMA Kad bi moma zvezda bila, Nikad ne bi duša moja Bela danka zaželila. 1856. MILA „Vina, Milo!“ — orilo se Dok je Mila ovde bila.

Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži. Iz Milinih ruku mali’ — Ma se rastô bela sveta — Mesto čaše od bermeta Otrova bi progutali. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži. Ko da igra?

Kao da je kamen u ljutini pukô I u pukot svoju sve živo povukô!... Al’ šta se zabele u gorskome mraku? To je bela kula na crkvi Gornjaku!

Al’ šta se zabele u gorskome mraku? To je bela kula na crkvi Gornjaku! Raširila krila labudova bela, Beloću je snega na sebe uzela; Krst se na njoj blista, suncu odgovara I po hladnoj steni zlatne pruge šara.

Nastasijević, Momčilo - PESME

OSAME 125 PRIČA 127 IZ MEĐULUŠKOG BLAGA 130 PESMA NEZNANCA (І) 131 IMALO MALO GOLUPČE 133 NINA MI NINA, SPI, BELA!

Prisluži, mamo. Ni tamo, seni, zar pokoja, no pokoj tražiš međ nama, nedužnu gde te bolelo, sejo, gde bela prominu.

bola posvetila, po kap nam ulja za lek iz neznani, miljem da svetli kandilo, bol tvoj gde živ još ostao, sejo, gde bela prominu. Subota, mori me tuga, prisluži, mamo.

2 I videh, u rodnom kraju, prisojem na zelen-bregu, gde leska listava i dren, prvence đurđevke bela ruka traži. 3 I kitu kad nabere, plavetli vrvcom je veže, pomiriše je snena i nameni je meni.

Zmija se u srce uvukla I mamila i mamila... U celov jed... Gini mi ginulo malo! NINA MI NINA, SPI, BELA! Nina mi nina, spi, Bela! Dedaci, ne znate zar, U snu se zametne plod!

U celov jed... Gini mi ginulo malo! NINA MI NINA, SPI, BELA! Nina mi nina, spi, Bela! Dedaci, ne znate zar, U snu se zametne plod! Ljubio leptir jabuku, nina mi nina, Izlegli crva nanino.

To ti je, ćero, kad ’oćeš da si dudov list, Dođite na loru s jeseni, biće svile. Nina mi nina, spi, Bela, Spi, ne budi se, vrebaju. PESMA ODONUD BRDA Ne tuži, neljubljeno, drago ti brode brodi, Tugo le tugo.

VODI ME, POVEDI SLEPA Vodi me, povedi slepa, ja ne vidim bela dana, duša mi u bogu sama! Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Malo pogrbljena. Zabrađena zatvorene boje šamijom da joj jače odskače i beli joj se vezena oko vrata bela maramica. Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih.

Posle ručka već ona letnja, suva žega. Sve obamire. Kaldrma bela, vrela. U dućanu, iza magaze hladovina. A nikoga po čaršiji, ćepencima.

U prazničnom odelu, novoj koliji, čohanim čakširama, sa zasukanim rukavima, da mu se videla bela, nova košulja, ukrašena čipkama, sa natrag zabačenom i vezanom kolijom, da mu ne smeta u hodu, iznosio je kotlove pune

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Čajkanović REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANjA O BILjKAMA Sadržaj SKRAĆENICE 2 ALjMA 4 BAGREM 4 BADEM 4 BELA LOZA 5 (BELI) KRIN 5 BELI LUK 5 (BELI) SLEZ 8 BIBER 9 BOGIŠA 9 BOGORODIČINA

s. ). U Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha, i b., pa to deca grabe (TRĐ, NNŽ, 3, 34). BELA LOZA Waldrebe (clematіѕ vіtalba). Bela loza, pavit, pavitina, V. Šulek, Rad, 39, 16. u Šuleka (Imenіk) 33 naziva.

, pa to deca grabe (TRĐ, NNŽ, 3, 34). BELA LOZA Waldrebe (clematіѕ vіtalba). Bela loza, pavit, pavitina, V. Šulek, Rad, 39, 16. u Šuleka (Imenіk) 33 naziva.

(BELI) KRIN Lilie (lіlіum candіdum). (Beli) krin, ljiljan, lijer (grčke reči), zanbak turski), bogorodičino cveće, bela bogiša (upor. Šulek; Sofrić, 146), ivanovo cveće (Vrčević, Pomanje, 43). U narodnim pesmama k.

i bela luka (BV, 7, 1892, 399). Kićenje bosiljkom u vrlo mnogo slučajeva ima apotropajski cilj. Na Novu godinu žene meću b.

Bog onda naredi da breza pobeli, kako bi je udovica lakše mogla opaziti. I od toga doba breza je bela (Karadžić, 3, 1901, 44). 4. Po b. izveden je dosta veliki broj topografskih imena, v. RJA.

Bolesnik od groznice ispeče glavicu bela luka, i rano ujutru ode kakvoj v., zatrese je i kaže tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«.

te se, a ti mene sa oba ne možeš« (TRĐ, NNŽ, 3, 123); tom prilikom mlada takođe govori: »Jedan bor, dva bora, treća bela borika«, tj. da ima najpre dvoje muške dece, pa treće žensko (o. s., 92). Plod od d.

, ѕ. v. mela, i ZVV ‹= Zeіtѕchrіft deѕ Vereіnѕ für Volkѕkunde› 11, 122); ili bela zmija, i pored nje zlatna jabuka (ZNŽOJS, 1, 10). Ako bi čovek, dok ta bela zmija spava, polako ubrao i.

Ako bi čovek, dok ta bela zmija spava, polako ubrao i., skuvao je i vodu popio, svaka bi mu travka kazala od čega je lek (ZNŽOJS, 1. s.).

SEZ, 7, 46, javlja zajedno s belim lukom). Pored porodilje veša se crvena p., glavica bela luka i prsten, »da se dete sačuva od uroka, i da mu ne prilaze veštice i drugi zli dusi« (Karadžić, 4, 118).

Moguće je da se ovde ima u vidu divlja r. U okolini Niša priča se da je r. najpre bila bela, ali otkako se neka devojka, ne znajući za bodlje ubola, postale su r. crvene (Sofrić, 1. s.).

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

zube o kremeno stenje u pećini pa otuda taj škripavi zvuk koji se katkad čuje iz dubine grotla i otuda, ponekad, ona bela pena što pliva na površini vode Belog potoka koji iz pećine izvire.

živicu duž puta što vodi od manastira za Dilj, da je on ugledao neke tri ljudske prilike kako se muvaju, usred bela dana, oko grotla Bele pećine, i posle lože vatru na samom Vilinskom gumnu.

Nikakvog daljeg doterivanja i udešavanja. Taman posla. Sve je ovde jasno. Jahač i njegov konj su tamni, a aždaja je bela. E nećemo, Prohore, da se žestimo.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Gde, u susret dana bela, Uzdišući Filomela Čeka da se javi s neba Kolesnica zračnog Feba; Gde pastir, okićen vencem, s pastirkom iđaše

Tu sam, u tavne noći, Mamila pesmom njega, I tužna, u samoći, Spustivši ruke svoje Na svoja bela krila, U tvoje bistre vale Biserne suze lila.

lupaju selom i žustro pevaju petli, I kravar, zevajuć glasno, goveda pogoni tada Na ravni seoski pašnjak, gde bela planduju stada. Blizu samoga sela gusta se šumica diže, Gde kravar obično drema kad sunce na zrenik stiže.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Mi bismo je videli i u po bela dana na istome mestu, kada je ne bi Sunce svojom svetlošću zasenilo. Tako su vavilonski astrolozi došli do saznanja da

Na njegovom istočnom raju ispravila se u plavi vazduh njegova bela mramorna svetiljka - viša no što je Keopsova piramida, - sedmo čudo sveta, koja dobi ime po mestu gde je podignuta, pa

čovek od preko šezdeset godina, odeven u dugački crni redengot, preko kojega se spustila skoro isto toliko dugačka bela brada, dočekao me je kao svoga davnašnjega poznanika. Tako smo, bez uvoda i objašnjavanja, mogli preći na samu stvar.

Visoki gradski zidovi, sagrađeni iz bela tesanika, obuhvatili su je sa svih strana, pa se penju i na same bregove. Visoke okrugle kule brane ulaz u pristanište

Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno, pa ni samu boju snega; ova je i bela i plava, i biserna, i srebrnasta i rumena. A već nebo!

Izgleda kao da podzemne munje razdiru to more, i s vremena na vreme zablešti i zaseni nas opet bela svetlost njegove utrobe.

Kada podzemni bogovi prodrmaju Zemlju, onda zablesne opet bela svetlost, a posle nje zatrepere ponovo na njenoj površini svi topovi narandžine i trešnjine boje, i šaraju atmosferu

Kada koja od Marsovih hemisfera uđe u svoju zimu, onda se ona bela kapa oko njenog pola raširi do prečnika od nekoliko hiljada kilometara; a kada na toj hemisferi grane proleće, onda se

Ta bela arnautska kečeta što ih Mars na sebe natiče, izvezena su, o tom nema više sumnje, od snega, ili pravilnije rečeno, od mr

Iz njegovog ogromnog kubeta, obloženog nežnim sedefastim mozaikom, razliva se po unutrašnjosti ovog doma bela tajanstvena svetlost. To kube, to je Venerino nebo.

Stanković, Borisav - TAŠANA

KAFEDžIJA Imam, imam. Kako da nemam! Imam raćija što gu pijet sultanova majka i begovi. Prava bela raćija. Anasonlika od sto godini. Još Adži Derviš odi Perister planinu što gu piješe, pa sag ti će gu piješ.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Julica je tanka kao senka; vuče na glavi grdnu crveno-zlatnu kosu; koža joj bela, i hladna kao u ribe. Kad govori, šapće; usta otvori, lepi zubi zasvetle, nešto je rekla, i ako ste čuli što je rekla,

Kod gospođe Draginje se pije bela kava sa šlagom u koji su umućeni sitno rezani pečeni bademi. Kuglof je ovoga časa izišao iz usijane cevi; posrće i

Lakovane čizme, jahaće pantalone na dugim pravim nogama fino se uborale, kao sneg bela košulja raskopčana i otkriva divan vrat, glava zavaljena, kosa leprša, drzak i samouveren smej izbacuje bele zube, a

Našao, da ona izvire u brdima, u Karpatima: da se tamo zove lepim imenom Crna i Bela Tisa; da je u gornjem toku brza i bistra planinska reka, i tek posle se raspe i razvali u bezbroj krivudanja i petlji,

Kao na kakvoj ogromnoj pozornici, složno, stalno, na konac i na jednu paru izračunato igraju oni širom bela sveta svoj jevrejski zadatak. Igraju svoju groznu dramu , kojoj niko ne pljeska. Ne voli ih niko!

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

kratkog vremena to mu isto s interesom vraćaju; uče ga tužiti se na rđava vremena, uveravati da je stvar crna koja je bela, i proče. Tko može posumnjati da od ovakog neće biti dobar trgovac?

žene ništ’ ne govore, ili vrlo retko, da su vrlo malene; sad dolazi jošt znati da njiova lična boja nije kao kod nas bela nit’ rumena — »Šta, šta?« — nego otvoreno plavetna, onako kao što nebo, kad je vedro, vidimo. »Hi, hi hi!

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki gospodine Dunave BEOGRAD Bela si kost među oblacima Ničeš iz svoje lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te

svome ćivotu Visoko nad lavežom vekova I nosi te na venčanje Četvrte rajske reke Sa tridesetšestom rekom zemaljskom Bela si kost među oblacima Kost kostiju

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Konji brekću i sa njih se puši para. Sa planine duva oštar i hladan vetar. Pod nama leži bela ravnica, kao razgolićena, i na njoj se još jasnije vide putevi i utapkane staze. A tamo daleko je zemlja naša.

Stotine dnevno umiru... Koga ovamo donesu, taj više ne vidi bela dana. Sahranjivali su ih prvo ovde. Ali treba bataljon vojske po ceo dan da kopa grobove, a posle ni mesta ne bi imalo.

Petrović, Rastko - PESME

U polja, gde ogledajući se jezerom brda silaze u ponor, Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor; Bor, divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor.

Evo: otisci poslednjih rukovanja Novoga Zaveta; Evo sva tela smeđa, debela i bela; Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!

si san, Ti željna miso što uljuška mi dan: Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela; Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela. O, strašna, ti!

pođosmo iz njenog tela Uspavani brzinom i duhovnošću dubokih voda, Nije li ruka njena to što od sumornosti i strepnje bela, Oblak je još s izvora, i jedro skromnog nam broda!

Najveći slikari behu u njih zaljubljeni, I slikari ruku behu najvećma žuđeni. Kao dva bela labuda ruke jedna ka drugoj plove, dva jedra po moru mešajući tamnu bledoću, Spustite l' svoje ruke u srebrne

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Sada je na vreme stizao u školu, ali je učitelj, svejedno, bio nezadovoljan. Šta hoće ta glavata, bela nakaza? Koga se u mravljem plemenu tiče šta rade zvezde i leptiri?

Hladan i vlažan bio je pesak pod njegovim stopalima, a po talasima je letela pena bela kao starčeva kosa. U jednom trenutku okrenu se Marijan ka kolibi jer mu se činilo da ga starac s prozora prekorno

Ah, kako bi kliknuo da mu u ustima nije bilo vode! Ovako, s brega košuljicu hitnu, i uzmače. Za tren Zlatokosa postade bela zmijica, suknu ka Varalici. Kad, gle, čuda: što više zmija juri, sve veći biva razmak...

ali nekadašnji dečak sa Peščare još uvek je stajao kraj svog bunara, gledao u njega, a na vetru mu se lepršala kosa bela, bela. Zatim su ga čuli kako mrmlja: — Vidim ga: zlati se da dnu!

nekadašnji dečak sa Peščare još uvek je stajao kraj svog bunara, gledao u njega, a na vetru mu se lepršala kosa bela, bela. Zatim su ga čuli kako mrmlja: — Vidim ga: zlati se da dnu!

Na brezi bela košulja, na borovima mrka odela, a na samom okrajku šume samotni orah vek vekuje. Na sva njegova pitanja borovi ćute, a

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Ti! Takvoga sina imaš. KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna...

MITKA (Koštani i ostalim): Svirite bre i pojte već. KOŠTANA (peva): Stojanke, bela vranjanke! Kad te je majka rodila, Na šta je okom gledala: Da li na sunce sjajano? Ili jablanče tanano?

Ili jablanče tanano? Bre gidi, džanum, Stojanke, Stojanke, bela vranjanke! TOMA (prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta.

živuje, Da mi te ona miluje, Da živiš kako gidija, Da gučeš kako kumrija, Bre, lele, džanum, Stojanke, Stojanke, bela, vranjanke! TOMA (grčevito čupa koleno): Ne tako, ne toliko silno... Dosta, dosta...

(Peva): Otvori mi, belo Lenče, Vratanca, vratanca... Sa tvojata desna, bela ručica. MITKA (upada, sam sebi): Ba... Nikad mi ne otvori!

Šantić, Aleksa - PESME

Mi mu ruku celuj, a on, kao jela Visok, izgrli nas, pa konjica bela Zakroči. I dokle rano sviće doba, Mi ga ispraćamo, i mahalom starom Pred njim sluga Jovan krače s džeferdarom, I

Noć. Poju slavuji, i na brsne grane Kao sedef bela mesečina prska. Već me evo vrhu. Svuda krš i same Dve—tri smreke šume na rapavoj ploči.

Sve tako, kraj reke, greje me i krepi, A kad bela zora s pesmama se javi, Kući nosim punu pregršt zvezda lepi'. 1912.

Gle! otkad pahulja snega Na leskovome listu? Nije. To boni leptir jedan u san se sveo A ceo Beo Ko bela svila, Samo po rubu lepa mu drhti duga.

Prstima, lagano, Jela Za bela Uze ga Krila, I na dlan stavi i u dlan, dva-tri puta, Huknu i vaskrsnu ga... Puhorom zlatnim obasuta Trepnuše

Vragolan vila opi ga cela, Tiho po glavi spusti mu bela Svoj beli dragulja veo. U dvoru čara, gde kristal strepi, Sada je vitez bio; Kao kip stoji, gleda i slepi Od

17 Sva kô bela pena vala Blista moja draga smerna, Sad je ona izabrana I tuđincu ljuba verna. Srce, ti se ne žalosti, Spram

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

roda, i od srpske krvi i kolena, a ne došô na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo: rujno vino, ni šenica bela! Ne imao poljskog berićeta, ni u domu od srca poroda! Rđom kapô dok mu je kolena!

I krepka ti desna ruka bila! I oštra ti britka sablja bila! Slobodne ti oči na Turčina! Kad ti dođeš pod Ribnika bela, ti se nemoj poplašiti, sine! Oštro gledaj, a oštro besedi, oštro agu na mejdan zazivaj!

srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne došô na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo: rujno vino vi šenica bela! Ne imao poljskog berićeta, ni u domu od srca poroda! Rđom kapô dok mu je kolena!

“ Pavle ćuti, ništa ne govori, veće jezdi napred pred svatovi. Kad su bili blizu bela dvora, daleko i ugledala majka, vesela je pred nji išetala i gospodsko kolo izvodila, po trojicu u dvor uvodila: sadi

Od ruke mu ništa ne rodilo: rujno vino ni šenica bela! Rđom kapô dok mu je kolena!“ Leže Steva u meke dušeke, povečera Vaistina sluga, povečera i nali se vina, pa išeta

srpskoga roda, I od srpske krvi i kolena, a ne došô na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo: rujno vino ni šenica bela! Ne imao poljskog berićeta, ni u domu od srca poroda! Rđom kapô dok mu je kolena!

gospodske dvore: usedoše dva konja viteza, razaviše krstate barjake; udariše bubnji i svirale, digoše se bogom putovati. Bela i je zora zabelila na Kosovu, krasnom polju ravnom. Susrete i Kosovka devojka.

U ruku joj dva kondira zlatna, oba zlatna, al' obadva prazna; pod pazuom klobuk svile bele; za klobukom bela kita perja: u dnu perje srebrom zaliveno, a po sredi zlatom prepleteno, i po vr'u biserom kićeno.

rano u nedelu, u nedelju prije jarka sunca; zasukala bijele rukave, zasukala do beli lakata, na plećima nosi leba bela, u rukama dva kondira zlatna: u jednome lađane vodice, u drugome rumenoga vina.

Skoči Turčin rado i veselo, grli, ljubi Kraljevića Marka, odvede ga dvoru gospodskome, te ga časti za tri bela dana, dade njemu tri tovara blaga, snaa kada košulju sa zlatom, uz košulju srmajli-maramu; još mu dade trista

ponoći kano i u podne; oko vrata kolajna od zlata, za pojasom dve ubojne strele; visok junak, tanak u pojasu, bela lica, crni nausnica, crn mu perčin pojas premašio; preko krila gola sablja britka, preko gole sablje pije vino; pokraj

od mejdana, a i mene ne kudi družina: ako s’, Đurđu, junak od mejdana, od mejdana i od sablje britke, odi k meni pod bela Ribnika, od’ na mejdan, da se ogledamo; ako l’, Đurđu, na mejdana nećeš, predi meni gaće i košulju, nek ja znadem da si

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio jedan tužni alas Mračan kao mračni talas Srce mu je htelo pući U malenoj

mreže Jednog dana preko žala Dunu dašak maestrala Alas uze svoju lađu A sudba htede da se nađu Tužni alas i bela školjka Koje muči ista boljka Sad veselo biju vali Sedi alas na obali Sluša kako more gruva Drži školjku pored uva

čeka požurite gde ste U zasedi iza petnaeste JEDNOG ZELENOG DANA Jednog zelenog dana Onog zelenog leta Kada je bela rada Odlučila da cveta Neko je nekom rekao NAJLEPŠI SAN SAM STEKAO PODELIMO GA NA DVOJE SAD POLA SNA JE TVOJE

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A prvo nebo i zemlja prva ode i prođe. Apokalipsis, 21 Svet hoće mnogo lepši ostati negoli što je sad: zemlja biti bela ka hartija, i providna kano staklo. A vode tvrde u kristal se preobrnuti.

« ZLATNA SREDINA Nije ukazata zlatna riza nego pozlatasta, ako bila žuta, ako li bela, il' mu crvena, ili zelena, — teke da nije isto crna.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kao što je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuća nije bila velika. — Kuća mu je bila u Jeni-mahali. Mala ali lepa bela kućica s povećom baštom, sa doksatom obraslim u ladoležu, hmelju i ninovoj lozi.

A tuj pri men’ si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa reče: „Vide li, Doke, što je, reče, ubavo ovoj Zone Adžijsko; pa bela kako zambak, a oči gu kako badem, a grlo kako fildiš, a usta gu, reče, kako merdžan-ateš!...

A sag!... Sudija, bre brate, činovnik, eli prisednik suda, drt čovek, bela glava, bre brate; ima si zetovi i unučiki, pa si prolazi, pa ni ima po-za seb’ izmećara, ni fener, ni bastun, veće

! Deda se vika, — a pogle šta praji! Bela glava, bre, brate!“, ipak je on redovno i rado dolazio tamo. I nesreća je tako htela da se ovih dana tamo nađe i da

— Stojanča... Stojanča? — priseća se hadži-Zamfir, pa ne može nikako da se seti. — A, majka... kako ti se zvaše? — Bela! — odgovori devojče. — Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka?

— A, majka... kako ti se zvaše? — Bela! — odgovori devojče. — Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva. — Bre, bre!

— A, majka... kako ti se zvaše? — Bela! — odgovori devojče. — Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva. — Bre, bre!

Pa ti li si gu kerka? reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva. — Bre, bre! Zar tol’ku golemu kerku ima Bela?! Znav’am Belu Stojančinu... Poznavam ti majku!