Upotreba reči bog u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

I moleri ih moluju, i spisatelji pišu, i ljudi čuju — ali se niko protivu nasilja ne diže! Pa ni bog, taj jedini zaštitnik pravde i ugnetenih, neće da pusti svoj gromovni glas koji zemljine trese umiruje, a kraljeve i

Dosta je suza i krvi palo da vaše bogate gozbe začini!... Dosta! Odsad su svi ljudi i narodi slobodni!...“ Bog ćuti, i ljudi ćute... Plave dimove kabanusa pratili su duboki uzdisaji oca moga.

Ah, gospodine, nas zaboravite! Grehota je onih se sećati o kojima bog brigu vodi, a siročad su deca božja... Marta Stanojevića“.

Kažu: bog! Božja volja... A kad mi tri puta kuću zapale, kad mi pet kuršuma kroz telo prodere... je l’ i to božja volja?...

Pa sam onde video i Švaba i Madžara — kakvi su to, opet, gadovi! Da te bog sačuva!... Čovek se posle toga ućuta malo, a posle se okrete meni, pa, pošto me je još jedanput pogledom premerio, a

Ta valjda će dati bog da nam i ovo ne budu poslednji dani! Čovek makar kako da se namučio, opet se još nije nasitio života; isto kao što

Kad je zora svitala, mi smo već bili kod Živkove kuće... Njegova stara mati, bog da joj dušu prosti, lepo nas je primila i dočekala; a kad joj je Živko rekao da joj je doveo i snahu, ona sleže

Miladin pogleda tamo: — I nju je vreme porušilo; i ona je opala, bog je ubio! Ja pogledam kroz manastirsku ogradu. Na debelo stablo granatoga oraha naslonila se jedna ženska.

zaista, milostivni ljudi, dobri ljudi!... Ne rade ništa: puše, jedu, piju i primaju interes... To je njima tako bog dao, a vlast im ne krati, jer su pošteni ljudi, imaju novaca, a novac nije mali dokaz za uzvišeno poštenje nečije

— Dobar veče, gospodo! — Bog dobro, gospodine! I on, sasvim umiljato osmejkujući se, sede do nas; smešio se, a jednako je pogledao na naš

Ćuti vam on kao zemlja, pa iz moje kuće, lepo, kradimice, sve pored potoka, pa u Sremčev voćnjak... Šta tamo rade, bog će ih znati!... Al’, vere mi, učo, nisu čisti poslovi...

Kad je pošao, a on se okrete svome učeniku: — Bog neka ti je u pomoći, dete moje a ja znam da si nevin! — Ah, učitelju!

Obradović, Dositej - BASNE

Zašto je zlatu koje je lažno — znake ljudma dao bog, a mužu s čim valja zla razaznati nikakva belega ne stoji na telu”.

žitije: evo što sastavlja njegovu pravu hrabrost i junaštvo, i bez toga ili je u rabstvu ili će s vremenom biti. Bog i natura tako su odredili: kako čovek skotom, tako i razuman nerazumnim da vlada i upravlja.

Žale musulmani hristjanom ustupiti ono isto što su od hristjana silom pohitili, a ne misle da bog i pravda hoće da s vremenom opet svakom svoje bude.

Sada dakle hristjanin i Turčin, ko ima čelovečesko u prsima srce, on će svaki dan k nebu pogledati i reći: bog će dati što će bolje biti.

Musulmanski zakon njih uči da se mole bogu da bog ne sojedini krštene care i kralje. Molim ih nek mi kažu kakvoga boga oni sebi predstavljaju od koga prose vraždu,

Evo kakav je hristjanski bog koga Hristos propoveda. Napolje dakle između svih poštenih i pametnih naroda lukave lisice, koje sa čelovečeska

i zverovom i pticam letućim dozvoljeno je da jedno drugo jede, zašto nejma pravde nad njima, a ljudma je dao pravdu bog”. 18 Kurjak i ovca Kurjak, sav izdrpat od pasa, ležaše pri jednoj reci.

A raskolnik siromah krepko veruje da ko obrije bradu sasvim izgubi obraz i podobije božje, i ne sumnja nimalo da bog ne sedi na nebu s velikom bradom. Ovo ja ovde ne spominjem samo za šalu, nipošto!

sav će narod dobar biti, i onda će se ispuniti Spasiteljevo proročanstvo: biće jedno stado ovi ljudi i jedan pastir, bog. 45 Magarac, petao i lav Magarac pasaše s petlom u društvu, kad eto ti odnekuda lava.

Lekare zovite! Plaćajte nek se po svih crkva bdenija i molitve tvore! Bog i sveci za novce čudesa čine! Što ću na drugi svet, gdi niti se jede ni pije?

Ali valja i učenome gdišto oprostiti, „jer je sam gospodin bog na kararu”, veli Kara Mustaf-aga. I pravo ima. 63 Mišić i mišica Mišić, kad prirasti i počne iz rupe

zaboravljenju valja predati, a samo o tome starati se, i sve što god možemo tvoriti, kako ćemo u napredak bolje stajati. Bog preblagi dao nam je slovesni um i razum da se s njima na dobro naše služimo, a ne na zlo i na nesreću.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

U SLUTNjI 176 ZELEMBAĆ 177 POGLED SA TOMETINOG POLjA PREMA VALjEVSKIM PLANINAMA 178 PREOBRAŽENjE 179 BOG OLUJE U LUGARNICI 180 DIM 182 GOST IZ OBLAKA 183 ČISTO SREBRO 185 POČETAK DUGE ZIME 186 DORUČAK 187 SNEG NA

I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj furune.

I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj furune.

Uvija se vojnik u mušemu i ćuti, ćuti, ko rupa u šlemu. Kraj putokaza, gavrana uz kosku, Teški vojnici, Bog bi znao ko su, Prolaze za Sandžak i za Bosnu.

štuku u reci, ako treba, i samog đavola rađam, rađam i svecu i grešniku, i crvu i mravu, dok se u mojoj utrobi peni bog sisu nudim đavoljim ustima nek je i zlo, samo da nije ništavilo, nek je i greh, samo ne jalovina, nek je i muka,

Doći će hladno vreme snega i dima, kad će ti đavo biti bog, gavran pobratim, a guja posestrima, dok ti urasta krilo, a raste rog.

I pitam se šta će nas spasiti: bog, revolucija ili higijena? VAGA VUKA KARADžIĆA Na tas stavljaju maslo, slažu sir, sipaju šećer, pirinač, sipaju

DVA SUSRETA SA ŠARANOM 1. Molitvom sam se obratio šaranu, bogu Dunava, bogu u dubini. Verovao sam da će me bog čuti, I nadao se da će me uslišiti. A on, upecan na zelenu muvu, nemoćan leži i zeva na suvu. 2.

Na šporetu tiganj, u tiganju šaran: pečenim očima, potavnelog od sećanja i znanja, bog dunava te gleda iz tiganja!

bacaju munje u trnje, uzimaju ovčarski štap i, planinama lutajući, traže zimnicu i ženu uz koju će da prezime. BOG OLUJE U LUGARNICI Beše li jastuk napunjen oblacima?

Iza onih sedam žutih slama? Zar je ono nasred póljā peć? Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!

GOST IZ OBLAKA Skočanjenim rukama prigrćući ćebe oko promrzlih ramena, s nogama u mojim cokulama, neki se bog kraj naše peći rpeje.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

’ Sad reče moj buljubaša Nikola Arsenijević iz Vukićevice, koji beše sa mnom došao: ,A nuto g’, kneže, Bog i duša, kake su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a mi se uzdamo da i nas ođene, a i on bos ide.

Hajde, pa što Bog da. Kaza mi Arsa, da ne valja u skut ljubiti kao vezira, no samo se gologlav pokloniti. Kad uđem k caru, ja tako i

Ja sam spremio 300000 vojske, i hoću, i mislim da vaše otečestvo od Turčina očistim, no hoće li Bog dati, to ne znam.

Od ono doba do danas jošt nigde nisam vidio onakvog bukvara. Moj siroma popa, Bog da mu dušu prosti, kako je on sam učio, onako je i meni pokazivao.

A zašto? Da te Bog ne pokara! Čujem ja gde neke babe, a i neki ljudi, govore mojoj majci: „Blago tebi, sestro, kad ti imaš sina u kući

aspru više od vas uzimati neću, nego onoliko, koliko hatišerif glasi; a eto vas i vaši̓ aga i subaša, pa kako vam Bog dade!

Pucaše na mene jedanput, Bog me sačuva; sad ovo drugi put, i momka mi ubiše, a mene Bog i opet sačuva; treći put oni će drugojačije raditi.

Pucaše na mene jedanput, Bog me sačuva; sad ovo drugi put, i momka mi ubiše, a mene Bog i opet sačuva; treći put oni će drugojačije raditi.” Zatim posle mlogog razgovora metnu Mitra Kalabu za kneza.

da vojuje na nas, pak će drugi knezovi i sirotinja s mene stradati; no gde sam se rodio, tu ću da živim, pa što mi Bog da”. Na to mu alaj-beg reče: „Ja sam ti kazao i s moje duše skidam, a dosta smo ̓̓leba i soli zajedno pojeli!

Kad se Turci valjevci i druge kasablije skupe na selo (eglenu, razgovor), ode i on među nji̓, sedne i rekne im: „Ako Bog da, sutra ili prekosutra, kako pređemo Drinu, odma ću da zapalim Hadžibegove konake”.

Ako Boga znaš, Glišo, trči i provedi ga — i kaže mu kojim sokakom — da ga ne opaze Turci. Neka bega kud ga Bog uči, ovde mi ništa ni on, ni ti, ni ko drugi pomoći ne može, niti će mene živa Turčin pustiti”.

kuda je novce razdao na svinje, da što pre otisne svinje i u Nemačku pregna, da bi koju paru uzeli, pa posle što Bog da.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

BRAZDA 171 VUJINA PROSIDBA 177 SIGURNA VEĆINA 187 TUMAČENjA 190 PRIPOVETKE ROGA E, ljudi, to je baš da bog sačuva! Lepo ne možeš živeti od gazda-Rake Radišića! Dosadio je već svakome u selu M.

E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo.

Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo — zaista! — Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno!

« Sad skidoh i tu bedu s vrata! — Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre! Ali šta ćeš?... Jednako govorim ljudima: čuvajte stoku, ne dajte u štetu, pa

Nemojte reći da vam nije kazano!... A znate li vi šta je to roga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!... Kao što vidite po samom imenu to nije ništa lepo, što bi se, na primer, moglo od kicošluka poneti.

Htedoše da mi pomore onoliku živinu... Načinili čitavu epidemiju!... Šta je hteo kazati ovom »epidemijom« ovde — bog bi ga znao!

— Ne znam ja šta ti je to — reče Sima — samo ne dao tebi bog da ti moje dete ovako istučeš, potražio bih ja tu tvoju vlast da pitam sme li to biti!

Kad već da zađu u voćnjak, oni promakoše mimo Raku, pa pohitaše u vajat. Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je čuti u vajatu zagušen Rakin glas: — Nemojte, braćo, molim vas!

Dok stadoše kola pred mehanom. Vrata se otvoriše i uđe Radan. — Dobar veče vam, braćo! — nazva svima skupa. — Bog ti pomog̓o, Radane! A odakle ti u ovo doba? — upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana.

— I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!... Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom...

— I dade ti pedeset dukata? — upita onaj što je pogađao u kaiš. — Dade, ne dao mu bog vesela dana! — A privali dobar interez, privali — je li? — upita onaj što je bacao popa.

— dodade drugi. — Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš. — Bog zna ko je!... — poče onaj što je izgubio na popu.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Selo je sa sviju strana opkoljeno, a sredinom promrežano samim barama; i ako se i za što može reći „ovo bog čuva”, može se reći za Crnu Baru. I pored tolikih baruština, zdravljem se ne mogu pokuditi Crnobarci.

Kad se taj Srbin zamoli, najpakosnija Ciganka ne bi se mogla oglušiti o molitvu njegovu, a to li dobri bog, otac sviju nas!... Lepo veruješ da mu se molitva uslišava.

Što ti je subaša ili njegov pandur, to ti je i dahija. Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!... Od Rače k Šapcu vodio je put.

Kako ga smotri, Marinko siđe sa staze i dočeka ga dubokim poklonom. Kruška nazva boga. — Bog ti pomogao, čestiti efendija! Marinkov mu glas zazvoni prijatno.

Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka. To su bili za njera ljudi kojima je bog rekao da žive. Za sve vreme njihovog razgovora čečao je kao pas i slutšao njihne „pametne” razgovore...

Stid, boga mi. Ne bih ja to smeo kaza ti, pa da me kolješ!... — A ti smeš!... — I onda, jarane, ako milostivi bog što da, ti si pobratim!... Tako smo rekli! Lazar se menjao u licu. Gorela mu je crna zemlja pod nogama...

— Eh, tako, tako!... Idi, nađi ga!... Hoćeš malo duhana?... — Pa... ako je bog dao... — A dao je, ja!... Za tebe svega u Sulje ima!... Evo, naj!... I dade mu punu pregršt.

— Para!... Para!... A što će meni pare? Zar su pare za budale?... Meni to ne treba! Što mi treba, da mi moj Kruška, bog mu zdravljica dao!... I on svakad lepo sa miom... Ali zato, opet, ja njega poslušam.

Juče me je hteo ubiti, ali mu bog ne dade!... Danas to već neće učiniti!... Pozdravi ga i kaži mu da je od danas za deset godina moj!...

ne valja se!... Pa poče brisati suze... — Ne valja se suzom ispraćati! Neka mu bog da života i zdravlja... Gospode!... Ti mu budi prijatelj!... Ti mu budi razgovor!... I pogleda na nebo.

Kraj mučnjaka stojao je čovek, sav beo od paspalja. Stanko ga poznade i priđe mu. — Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo! Ime mu Gligorije.

Stanko ga poznade i priđe mu. — Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo! Ime mu Gligorije. Bog bi ih znao što ga prozvaše Devom; ako nije zato što je vazda išao poguren, te je izgledao malo grbav.

Dučić, Jovan - PESME

Šýme u strahu svom od mraka: „Bog je pomalo sve što zâri; I svetlosti je jedna zraka Mera i cena sviju stvari!...

SUNCE Kroz moj sâd reka teče, Sveta i obasjana; Uvire sva u veče, Izvire sva iz dana; Svetla reč Bog što reče Da plodi tlo Hanana. Vinograd moj u strani, I trešnje već u cvetu. Odozgor u čas rani Zazori celom svetu!

Prvi put nebo tu zasijalo Na ljudsku sreću i na bolove; Hodismo tud gde sve je klijalo, Samo Bog i ja kroz te dolove...

Stoji pod suncem koje daždi Tvrđava usred polja naga. A grom jedanput kad je zaždi, Nestaće kao bog, bez traga. MRAVI Sve putem koji vodi slavi, Krenuše kao vojske mraka.

Lepi, silni, grozni! željan sam te i ja, Da baneš pod maskom druga ili gosta; Da takav, polu-bog, polovinu zmija, Vrebaš me kroz lišće i čekaš kraj mosta.

Da mi misli znate jedini bog i ti; Da te za leđima osećam, na miru; Da ni reč ni pogled ne mogu ti skriti; Da znaš gde je otvor na mome panciru.

I strašna raskršća sunaca, i puti Kud oluj svetlosti neprekidno ide, Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti Bog koji ubija oči kad ga vide.

U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi?

I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.

Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova. LjUBAV Jedne noći u dubini okeana, u jednoj dolini

Ostaćeš, ali videvši da je evanđelje bilo nedovoljno. Jer nije Bog za ljude u postignutoj istini nego u večitom traženju. Tebe će svi napustiti jer si verovao da si ga našao.

Tebe će svi napustiti jer si verovao da si ga našao. Bog je strašan samo u slutnji i neizmeran samo u očekivanju. I kad te se svi ljudi budu odrekli, i kada te još jednom budu

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome. Kad, ako bog da, budeš imao dece, stići će i bolja plata.

Ja se još više stidim, ali se i kuražim: — E, dabogme, a čime ću hraniti decu? — Bog s tobom, ne govori tako! A čime drugi svet svoju decu hrani? — Jeste, ali ako ja uzmem sirotu?

— Jeste, ali ako ja uzmem sirotu? Moja mati se isprsi na stolici, uozbilji se i svečano me gleda: — Bog s tobom! Neka je ona srećna i valjana, pa kud ćeš većeg bogatstva?

Ja se sasvim oslobodim: — Ama, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oženio i bez novaca? — Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga!

Tada ga Bog šalje, te da mu „sa dna mora“ donosi i razbija kamen, i unutra su dva živa crva. — „A ko se za njih stara?“ pita Bog.

— „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat,

— Dobro će bog dati! Strahovita i bezutešna misao senu mi kroz glavu. Ta ovo je slepac! — A? — upitah ja očima Jocu.

Pomoćnik, svetski čovek, trlja ruke: — Pa kako je, gazda-Đoko, kako je? — Dobro će biti, ako bog da. Devojka se menja u licu, bledi, i izraz lica počinje da se kruti i da se navlači nekom stravom i ozbiljnošću.

Oprostim se s devojkom: — Zbogom, gospođice! Bog će dati pa će sve dobro biti! U ovakim prilikama ja, kao laik, a naravno, sudeći po zdravoj pameti i poznavajući moć

Bilo je to u neku ruku pakovanje misli. On je pribirao, slagao, ututkivao. Turao u praznine poneko: „daće zar Bog!” ili „Bog sve može!” — Ali je pokraj kovčega bilo podosta stvari koje on kao da se zateže da potrpa.

On je pribirao, slagao, ututkivao. Turao u praznine poneko: „daće zar Bog!” ili „Bog sve može!” — Ali je pokraj kovčega bilo podosta stvari koje on kao da se zateže da potrpa.

— Idi, ako ćeš! — reče ona, i njen pogled razdvoji Crveno more. — Idi, ako ćeš! Bog ga ubio ko ti u tom stane na put!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

« — A svaki pop čudo što voli krofne! Otkud sad to, bog će ga sveti znati; ali to je nepobitan fakat, poznat svakom pravom sinu naše svete pravoslavne crkve.

Ta i onaj bog, bože me prosti, uzima što je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još sto godina živiti i mučiti se!

! Ode ti brada, k’o da je nikad nisi ni imao; odoše lepo i brada i brkovi! — Daće bog, pa će valjda dobro biti! — teši ga Arkadija. — E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega.

— O, bog ti pomogao! — odahnu pop Spira. — Vrlo dobro, tako ćemo i kazati. Pa tako i uradiše. I pop Spira se lepo izvukao iz

Svakoga je obdario bog sa po kakvim darom; nije ni u puterkrofnama sva sreća. Nego baš kad ste se toliko kapricirali i držite da ja bolje

Al’ zato je trebalo imati dobrog učitelja, a ja sam ga baš imala! Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti.

A omladina, frajla Jula i frajla Melanija, samo se cmaču i smeše jedna na drugu. Šta se razgovaraju, to će sam bog znati, šapću pa se zacene od smeja, naslone se jedna na drugu, pa se njihaju i smeju tako, dok ih mamice ne opomenu da

Onda je bio neki Aća, učen čovek, — umro je, bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, — a paori su ga zvali šlajber, kaz’ti pisar, jedna drevna pijanica, ali

neka puši cigare k’o i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i bráta i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka i

Za sada kao učitelj đacima, pastir jarića, k’o što rekoste, a posle, ako bog dâ, kao paroh pastir bogobojažljivim ovcama. Postepeno, samo postepeno.

Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bog zna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca,

Tu će svaka svoga videti, a sve će videti Timu, notaroševog pisara, koji u selu živi kao mali bog sa svojih trideset forinti mesečno.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Hoće nešto da ga ’aloše, zlo snađe, Bog ga ne ubio! — Čudili bi se drugi ispunjeni strahom od tog njegovog pevanja i lutanja po pustim poljima za mesečinom.

Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle, Bog zna, gde ga nađu. A što je najgore, bio je iz jake, zadružne kuće u obližnjem selu. Braća mu prvi domaćini u selu.

I sad, zbog toga, Bog, kao kaznu — a bez greha roditelja lako se porodica ne kvari — dao im takvog brata, s kime svet da se smeje.

Neka vosak, sveće, tamjan, neka čisto, belo platno u koje će se mrtvac uviti. — Umro? Bog da ga prosti! — govorile su ulazeći kod babe u osvetljenu, gostinsku sobu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ja vam blagodarim za vaše čuvstvo prema meni. Što se mog čuvstva prema vama tiče, ono je u božijim rukama, a bog je dobar, može sve dobro ispasti. Zato primite ovaj izražaj od mene, a vama stoji kad god ’oćete pristup u našu kuću.

Jedan prost momak ide iz bircauza upravo Kalajićkinoj kući. Mati je baš u kujni. — Dobardan, gospođo! — Bog ti dobro dao! Koje nam dobro nosiš? — Ta, dobro vam nosim, fajn đuvegiju sa provodadžijom.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

štab one razbijene divizije, što se u najvećem neredu probijala i dalje kroz kukuruze lomeći ih, žurno odmicao drumom Bog bi znao gde, jedan armijski automobil, za kojim se vukao ogroman rep prašine, dojuri mu munjevito u susret.

Majka sam. Majčinom je srcu lakše ovako. Preneću junaka kod nas. Mi imamo našu grobnicu, i tu ćemo, kad Bog rekne, ležati skupa. Ona druga baba, ogreѕѕe, i sama ide u Vrhovnu Komandu.

— Crne joj nauke, upada ogreѕѕe i naginje se da bolje čuje. — ... Pa ovaj rat, jurnjava jedna, da Bog sačuva. Nije ovaj svet ovakav bio: i ja sam bila devojka.

I mnogo od te krvi struji u ovim mojim žilama. Ali ima i one druge: „Idi, veli, sinko, i Bog nek' te čuva, a ti čuvaj obraz i budi junak“. Eto ima i te krvi majčine. Sad, kakav sam ja kačamak tu ispao?

Nisam ja ćaknut, gospodine, sve ja radim po pametima. Kad dođe druga: lepo, veli, Mile, ti kažeš. niko videti neće, a Bog? A šta je Bog, a? Pa posle, sećaš se kad ono ja zapevam, da se sve trese, sećaš li se?

Kad dođe druga: lepo, veli, Mile, ti kažeš. niko videti neće, a Bog? A šta je Bog, a? Pa posle, sećaš se kad ono ja zapevam, da se sve trese, sećaš li se?

Ali unutrašnje snage ima, ima je sigurno, ima. — To je: Bog čuva Srbiju. — Jadno podsmevanje. Bolje je da otvorite oči.

tako mi moje propale prošlosti i tako mi moje crne budućnosti, ovog sekunda, ovde na ovom mestu, javlja mi se Gospod Bog dajući mi ključ svih stvari, svih problema što me muče, svih tajni svih mojih nemira.

Afrika

Hipopotam igra sa vrlo malo pokreta; on trupka nezadovoljno u mestu tražeći da jede. Veliki bog Zegele je gladan. Hteo bi jednu čistu čednu devicu; možda dve, možda tri, ako ih toliko ima u Zegelu.

skaču sa ramena mladića i igraju svoju igru mladosti, radosti vitkih detinjskih udova, lepote te rane ženstvenosti. Bog je, razume se, srećan i ne žuri se sa proždiranjem jedinstvenih devojčica, na čemu sam mu beskrajno zahvalan, jer je on

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

— A šta tu treba više razgovora? daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da. JANjA: Dušo Juco, što si ti počela? JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života.

Jesi razumio? PETAR: A? JANjA: Prokletu uvu tvoju! (Mišiću.) Dobro sluga, sve sluša, ama ga to bio bog što neći da čui Gumari!³⁴ (Viče.) Da naoštriš nožu i da deriš Mišku i Galinu. PETAR (gledi ga): Sad i konje da derem!

Nega da go čuvaš da ne pobegni. Razumiš? (Ošide.) PETAR: Bogati, gospođa, šta misli ovaj moj gospodar? JUCA: A bog bi ga znao. PETAR: Ta da ga je pseto toliko godina služilo, pak opet bi trebalo drugojače da postupa. Ali ništa!

KATICA: Ali, zaboga, šta se dogodilo? JANjA: Mi bio bog! MIŠIĆ: Šta je, kir Janja? JANjA: Nestreću, nestreću... Menjo sum dukate, i dobio fališni banki. (Lupa se po čelu.

KATICA: Ta, zaboga, on nije pravio banke! JANjA: Nisum, tako mi moja trgovina. da bog dâ da ne profitiram nigdi, ako znajm da pravim banku. KATICA: Gledajte, pomozite mom papi!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Um čovekov ne može da trpi da sve te planove, izrađene po logici, omete ta gomila kosmatih, urličućih Srba.“ „Sam Bog je rešio“, uzvikivao je Garsuli, „da se iz Evrope isteraju Turci, a i ti Rascijani, ako treba, sa njima.

Njen otac, senator Jakov Bogdanovič, imao je običaj da kaže: „Kud mi Bog dade Tatarku!“ Bila je to žena tamnih očiju, a obrva sraslih nad očima, oštra nosa, i crvenih, punih, usana.

Vikali su da neće da vuku pesak iz Begeja, ni šljunak iz Tamiša, a što se tiče tog ribolova, da ih od takvog ribolova Bog mili sohrani! Neće da plaćaju!

Toliki su, pre njega, već, krenuli u Rosiju, i nestali u snegu, u daljini, kao da ih je Bog zaboravio. A još se toliki spremaju, da pođu. Stalno, tako, lutamo, u nekoj noći, iz koje, nama, izlaza nema.

On bi onda dodao, uvek, ponova: „Neka joj Bog plati što je tako dobra.“ Posmatrajući, posle toga, trenut, dva, ćer, s neiskazanom tugom.

Trčkao je po sobi, kao da je hteo da se pretvori u miša. A podviknu Pavlu da se gubi iz njegove kuće. Neka mu Bog bude u pomoći, idućih dana, u Beču. Neće ni da čuje da se meša u to.

Kao da bi da je zgrabi i odvede otuda. Reče joj da joj je ćerčica podnadula i svakako bolesna, ali daće Bog pa će svi oni izići iz tog lazareta. Neka se nada. Neka se strpe do sutra, naksutra.

(Isakovič reče: ljubostju koju samo Bog možet po moei smerti da raspečati!) Kad to ču, ona ustade lagano, pa se udalji od Isakoviča, i zaplaka.

Ona nastavlja put, bratu, u Rosiju. A biće sigurno povratka, i Drekovu. Ma ko on bio, ma kud otišao, neka Bog plati ono što je za nju učinio. Sad zna da joj dete beše na samrti i da bi bilo umrlo, da nije onog medika doveo.

Pa im se i smejao. Mlađi fratar mu je, gorko, prebacivao, a ponavljao, da Bog sluša svaku molitvu, i najgoru, na svetu. Treba se moliti!

Pitao je mlađeg fratra, zar, zbilja, veruje da Bog ima tako veliko uvo, da može čuti u istom trenutku, tolike, na celom svetu, koji molitve šapuću, mrmljaju i viču.

Toliki su u bedi i žalosti u svetu. Ceo njegov nacion je, stolećima, molitve molio. Pa, je li Bog čuo? Mlađi fratar se pomami na to. Šizmatik, rito serviano, huli Boga!

Teodosije - ŽITIJA

Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo

Potom, odahnuvši malo, reče starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga.

Heće propasti sin moj. Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove. I odmah dozvavši jednoga od

Uz to, da smo našli u moNaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako nešto i pomislim!

Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj Volji.

A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i

zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti.

I na vreme u koje je želeo donese hlebove prepodobnima, i pričajući im govoraše: — Vašim molitvama izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja naših. A ovi sa suzama pomolivši se, blagodariše Boga, i ljubazno grleći blagosiljahu ga.

Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te ga Bog sačuva da mu ništa ne napakostismo. Otići ćemo, dakle, i videćemo da li je zaista, kao što reče, učenik oca Makarija.

Iguman pak i bratija, hvaleći Boga, čuđahu se čudesu čudnome koje Bog učini s njim, i svi ga grljahu govoreći: „Mreža se pocepa i mi se izbavismo, pomoć je naša u imenu Gospodnjem.

Svršivši sve ovo u unutrašnjosti manastira Vatopeda, reče: — Ako Bog koji gleda na me pogleda i da mi da vidim ovde gospodina oca mojega, useliću se s njim u svoje ćelije.

molitvom i postom čistije Boga shvatiti, o čemu je on preko Davida unapred rekao: ,Oslobodite se i razumejte da sam ja Bog̒.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Svuda ima zlih i dobrih duhova. Čovek je vezan i zavisan od tih sila u prirodi, čiji je najviši stupanj Bog i sudbina, koji se raspoređuju i ništa se bez njih ne može desiti. Društvena i ekonomska organizacija.

Jedni „pravedni kao Bog“, drugi mogu mrzeti usijanom mržnjom, jarost može dospeti do belog usijanja, a ovi su glavni nosioci i raznosači

„Svaka pojava u prirodi“, vele, „i najmanje stvari koje se zapaze znaci su koje šalje Bog i sudbina.“ Narodna ornamentika, naročito ukrasi u drvetu, često je kod njih originalnija i primitivnija nego u drugim

Ima ljudi „koji umeju buvu potkovati i dlaku na devetoro rascijepiti“. Kažu da je „šalu Bog ostavio“. Našaliće se i na račun „svetog vladike“.

Za njih su Bog i vera upravo strani svetu; oni su gospodari, gotovo neprijatelji, koji određuju kazne i daju nagrade.

Tada je jedan sveštenik otrčao u crkvu i ovako se molio: „Bože! Ako Srbi ne pobede, ti nisi Bog!“ Moglo bi se navesti dosta primera ovakve plahovitosti u osećanjima, naročito iz vremena Svetskog rata.

Samoubistvo je zabranjeno. Bog nam je dao život, i samo nam ga on može uzeti. Ova pobožnost se lako iskorišćavala za nasrtanje na druge vere.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ANTA: Ja sam ga video. RINA: Poznajete li vi njega? ANTA: Kako da ga ne poznajem; ostao sam mu dužan 10.000 dinara, bog da ga prosti! RINA (u najvećem uzbuđenju): To je... to je nemoguće... to vaš bolesni mozak... to je...

S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji; otišao je bog te pita kada, a još nije stigao. MILE (gleda u sat na ruci): Pre deset neće ni stići u kancelariju.

SPASOJE: I da ga pita čovek što je napuštao tako srećno zaposlenje, što nije ostao tamo pa mir bog. ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje imanje? SPASOJE: Možda!

Sve zavisi od moći logike. SPASOJE: Pa vi to imate, kažu. ĐAKOVIĆ: Da, logika, to je moja moć! Bog, vidite, svakom čoveku daruje po nešto; vama je, na primer, dao pare, meni je dao logiku.

Ja sam lično bio na pogrebu. ĐAKOVIĆ: Bog neka mu dušu prosti! SPASOJE: E, ali sad je potrebno i dokazati da je on mrtav.

AGNIJA: Pa ti onda ne veruješ u boga. SPASOJE: Ama, šta ti mešaš boga sa šoljom od kafe. AGNIJA: Pa sudbina; bog deli sudbinu, a šolja ti samo unapred kaže tu sudbinu.

Da, ne smemo dalje odlagati, ili-ili, i to još danas, pa šta nam da bog! Izvestiću vas, o da, izvestiću vas! (Ostavlja slušalicu.) Gde ste, zaboga, gospodin-Švarc, triput sam slao po vas?

Hvala... hvala na obaveštenju! (Ostavlja slušalicu, pobedonosno.) Čuli ste izveštaj agentov. A sad, pokojniku neka bog da rajsko naselje, a mi nastavljamo naš redovan život!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Pokušah da mu očima telegrafišem da se čisti, ali on se pravio lud. Nisam verovao da je to bilo zbog Rašide, on je Bog za ženskice, ali bilo je.

Sada je bio red na mene. Ovo će se, kao Bog, smrskati poda mnom! - pomislio sam napravivši prvi korak po ogradi, a isto je to, sudeći po izrazu na njegovu licu,

Zbog toga te nikada nisam pozvao u šetnju, iako sam, bog zna koliko, mislio o tome. Ovo proleće i ti, sve su što imam. Hteo bih ti pisati još, ali bliži se vreme za moj čas.

Blesava stvar, kompletno! Nisam mogao da zamislim Rašidu među njima, pa Bog! Igralo se nešto kao treskavac, zapravo, igrala su dva-tri para bacakajući se kao nečastivi vezan za prikolicu, a

Sedeću nešto duže noću i oni će vaskrsnuti na hartiji onako kako ja budem hteo, ili kako oni budu hteli. Jedini Bog u svetu bez bogova još je samo pisac. Počinjao sam da se smešim, a Rašida me je pogledala kao čudo.

- Daću im nove živote, Rašida! - rekao sam. - Kome? I kako ti nekom možeš dati novi život? Nisi ti Bog! Nisi čak ni direktor preduzeća! - Pisac sam! - To je sitna riba. Prestani da praviš majmuna od sebe i drži!

- Zbog toga se ne plače, Rašida! Napisaću! - obećao sam, ali je dvojno osećanje, da sam Bog i da sam gad, počinjalo da raste u meni.

po ramenu samoga sebe i nasmeših se na način na koji se smešio jedan ženski živi rahitis koji je pre dve godine, sam Bog zna kako, uspeo Vladi da upadne u registar. - Keziš se kao idiot! - reče Rašida, a zatim ponovi ono „hej, Sulejmane!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Oženio sam se prvi put, no nisam bio srećan, žena mi imala jektiku, pa je posle pet godina umrla bez dece. Bog da joj dušu prosti, pošteno sam je služio, i ma kako sam se mučio, nisam mogao do ničega doći, tek jedva kraj s krajem.

Odgovori mi: „Neka, ako bog da; želite li je videti?” — „Za to sam došao”. — Kad najedared iskrsne devojka kao pelivan, ne mogu ti iskazati kakva

— Ima još jedna banda, čuo si za Janotiča? — Zar je i on u ovoj okolini? — Bog zna kud on tumara, no njega se ne treba bojati, on na trgovce ne udara; kad ih nađe, dadu mu kakve robe, ako potrebuje,

— Mlad je još, valjda će se popraviti. — Da bog da, al’ teško. — Vi ste sami krivi. Ja sam ga htela na škole dati, a vi s njime u trgovinu, pa još kod kuće.

Ti si dobrog srca bio uvek, i sada si, pa valja će ti bog sreću dati. Bar to da mogu doživeti, lakše bi’ u grob... Kada si rad ići, kaži koliko ti treba novaca.

Ima hiljadu forinti, i za to će konje kupovati. Ode kod Nestora Čavića-Profita u dućan. — Dobar dan, Nestore. — Bog dobro dao, Pero! Otkud ti?

— Ta valjda nije lud da se baš onda kupa. — E, mladost ludost. Bog zna nije l’ baš onda. — A šta si ga onda poslao u Talijansku, kad se bojiš mora?

— Je si l’ ti samo njemu poslao novaca, nemaj brige. Onda nemaj brige, do dve nedelje je tu. — Bog iz tebe govorio! — A šta tvoj Pera s konji trguje? — Nemoj me o njemu ni pitati! Bekrija, pa bekrija!

— Pravo da ti kažem, ja bi’ je voleo udati za takvog čoveka kao što smo; ne volem fiškale. Da bog sačuva svakog od nji’, daleko im lepa kuća! — Al’ Kirić samo titulu nosi kao fiškal, on ne radi.

Dakle, neće od ženidbe biti ništa, i to iz verozakonskog nazora. Ma šta! A jedan bog! — U poslednjim redovima stoji da mi je samo pod gore pomenutim uslovima „kuća otvorena”.

Fala bogu, nisam bankrot. — Za mene je to uvreda. No dajem ti reč, da ću se oženiti ovde u varoši. — Bog iz tebe govorio! Čulo se da se Šamika vratio i da nije nikoju isprosio. Sve devojke smeju se. Već su ga i spevale.

— Pa opet, moj Sofro, bilo je kako je bilo, ali i mi smo već ostareli. Posle nas šta će biti, to bog sveti zna; i nije već dugo vreme, i mi ćemo morati na drugi svet, skoro, skoro.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova. Bog zna kako su se posle sporazumevali i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i,

žena bedan stvor, igračka, stvar u kući i gledala svoj život sasvim prazan, ali joj se nikad nije činilo sve ono što Bog sa ljudima radi, tako strašno, kao u kući njenog devera, toga dana.

i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se zadrži dugo, dugo. Bog mu ga dade.

Oni koji odoše, ratovali su negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu, sa nekim vojskama koje nikad ni videli nisu.

Tad, svom silinom nagrnuše na njega utisci i misli. Shvati da se vratio sa uzaludnog posla. Da je ratovao bog te pita gde i ni za šta. Oseti da ga je žena ostavila sa nejakom, bolesnom decom.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Zadra kada mlada dođe u mladoženjinu kuću, svekrva baca na nju pšenicu govoreći: „Koliko pšenice, toliko ti, nevo, Bog dâ sretne djece!

verovanje da je ona za svoju neplodnost kriva, odnosno da nije bila „poštena“ dok je devovala, pa ju je zbog toga „Bog prokleo“, a „sudbina zavila u crno.

Osim toga, Bog je počeo stvaranje sveta u ponedeljak, pa je i zato dobro da čovek, po mitskom uzoru, započne kakav značajan ili zamašan

naroda u đevđelijskoj kazi prema kojem je sreda nekada bila srećan dan, ali otkako je na taj dan uhvaćen Isus Hristos, Bog sredu prokle, te ona od tada postade nesrećna.

Zatim pred novorođenčetom podigne svoje darove uvis, prema tavanu i kaže: „Da Bog da dâ bećar (ili devojka) ovoliki porastao!

je dete slabog zdravlja, žure s krštenjem da dete ne bi umrlo bez ovog obreda („samo da ga turimo u veru pa posle šta mu Bog da“). Dok se ne krsti, dete je u vlasti htonskih sila, ono je „nečisto“. Zato se nekršteno dete kao „pogano“ ne ljubi.

Kumstvo se smatra za najveće srodstvo, a kum se poštuje više nego i rođeni otac. („Kum se poštuje na zemlji, a bog na nebu.

prekrsti se i kaže: „Ovu čašu pića oću da pijem u zdravlje mog kumčega Živojina (ili kako mu je već dao ime) da ga Bog poživi na mnogo leta i godina; daj Gospode Bože, da njegovi roditelji dočekaju da i’ odmeni u svakom poslu i teretu, da

Za vreme šišanja, u Gruži, običaj je da dete drži zdravac u rudi. U Sretečkoj župi kum ovako blagosilja dete: „Bog neka te poživi! da ostariš, da obeliš, da se oženiš, deca da imaš!

živo i srećno; da je srećna strižba, da je d’lgovečna; sad na strižbu da igramo a kroz nekoliko godina na svadbu, da Bog dâ!

(LMS, 1858, knj. 98, br. 198) — Đeca, budale i pijani pravdu govore. (Vuk, br. 1255) — Pijanca i dijete bog čuva. (Vuk, br. 4245) — Djeca su suhi grad.

3891) — U lepe majke lepa i ćerka. (LMS, 1860, knj. 101, br. 460) — Djelaj kolac kao ti i otac. (Vuk, br. 1207) — Bog na nebu, a otac na zemlji. (M. M., 1973) — Od zla oca još gora su đeca. (K-Lj, NB, 1888, br.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

negdanje smrti-pešaci koje su putovale od neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti koju bog zemaljski za čas tili, bez oklevanja, na nas baci.

Ako je doista nevin, bog će mu biti na pomoći, te će komad železa usijana, ljućeg od žara, osim svih ljudi, moći izvaditi iz ključale vode i

O PRAŠTANjU Ja nisam bog. Samo je on moćan toliko da prašta, samo o njemu ne govori niko da je slab kad oprosti i da je krivcu saučesnik, da je

Ja sam car i nemam rašta silaziti kao krvnik među ljude, i mada vladam po milosti boga, nisam bog da praštam.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Oči im zasuziše od iznenadne beline. — Bog te mazo! — reče Pop žmirkajući. — Pogle kolko snega! Zujali su u kabini uspinjače iznad vrhova jela.

—Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo! —Koja je ovo visina? — upita Čile. —Hiljadu osamsto — odgovori mladić. —Šta misliš da se ovo otkači?

—Koja je ovo visina? — upita Čile. —Hiljadu osamsto — odgovori mladić. —Šta misliš da se ovo otkači? — upita Pop. — Bog te mazo! Čile ne reče ništa. —Je l' mora sa lisicama? — upita mladić. —Ne mora — reče Čile i ponovo ih vrati u džep.

Rasejan, kao što ga je bog dao, nije ni primećivao da mu sobarice više ne raspremaju postelju. Ručnike su mu sada menjali svakih petnaest dana,

Matavulj, Simo - USKOK

Tvrdilo se da je kažnjenik graf, poslije da je princ, i čak da je u rodu s carskom kućom. Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše!

granu, sve što bješe kršteno prekrsti se i prizva nebesku silu u pomoć, najviše riječima: „Sunce na pomol, gospod bog na pomoć!“ Pa se svijet poče zgledati.

Ali čovjek misli jedno, a bog drugo, a božja je najpreča! Ne izgubiše Srblji na Kosovu što ne bjehu junaci, no što im bješe suđeno!

Ne izgubiše Srblji na Kosovu što ne bjehu junaci, no što im bješe suđeno! Pa dâko se bog smiluje i na Srblje da dođu do svoga, a oni će vazda bit’ pregaoci, kad ustreba, iako je zlô sjeme među njima!

— Ha! — viknu Pero. — Puče top, uteče rob! — Uteče, ako bog dâ, mladi princip! — viknu Krcun Serdarev. — Hej, što bih se obradovâ, da po sreći pogodim!

Uskok odgovori: — Hvala, gospodine! Primam vaše gostoprimstvo istim srcem, kakvim mi je ponuđeno! Vidim da se bog stara za mene kad vas namjeri u ovoj pustinji, u početku strašne noći, koja će nastati. Hvala!

Ovako ti je svuđ kroz Crnu Goru, pa i po Primorju, po Hercegovini, po Bosni, po svoj Srbiji i bog te pita dokle, đe gođ ima Srbalja, a ima nas zanago za jednu dobru carevinu, nâko što smo rasuti, kao stado bez

A bog zna razumiješ li sve što zborim? — Razumijem — odgovori gost, zvonkim glasom. — Moj materinski jezik dosta je sličan v

Đe ostavi udovicu, žalosnicu! Da podiže ludo d’jete, samo sama! Al’ će Joke dić’ Miluna, ako bog dâ! Da oružja i mejdana, ja se nadam! Te će biti kâ i tata, ja se nadam! I osvetit’ tajka svoga, kako treba!...

Dobro ni došao! Neka ti je srećno! Bog dâ da odmah omiliš vladici gospodaru. Ti si veliki kućić i čovjek učevan, te možeš gospodaru i trebati, ali, evo odmah

E, zdrav si, Janko! I opet dobro ni došâ! Neka te jaki bog sačuva zdrava i vesela među nama i neka učini da se obikneš među nama, i da budeš stiman i prazan među svojom novom

— A naš stari đavo zbilja se zaljubio u njega. Čuste li đe ga nudi da ostane s nama. Budi bog s nama. Šta bi radio jedan takav gospodičić s nama! — Da ga razgovara kraj ognjišta! — doda smijući se Joke.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

I MLADOŽENjA PROVODADžIJA: Kao što vam reko, pedeset upravo koje muški, koje ženski, ja sam, to jest, usrećio; i ako Bog da, mislim, još toliko. MLADOŽENjA: Ali zar se može naklonost tako brzo nabaviti? PROVODADžIJA: Šta naklonost!

Kad se muž, to jest, sa ženom svađa, onda viču: Bog ubio, to jest, onog, koji nas je svezao, a pre su molili da ih svežem. Sad ko je luđi, to jest?

MATI: Drugi ljudi promeću se tamo i ovamo, mešaju se s ljudma, obećavaju, lažu; a ti, kako je Bog dao. OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud. MATI: Predićka udade kćer bez krajcare u punu kuću.

) Moramo svršiti, makar kako bilo. UGLED 4. PROVODADžIJA S MLADOŽENjOM (stupi) PROVODADžIJA: Pomozi vam bog! MATI: Bog vam dobro dao! PROVODADžIJA: Jeste li radi, to jest, gostima, he, he, he. MATI: Dobro ste nam došli.

) Moramo svršiti, makar kako bilo. UGLED 4. PROVODADžIJA S MLADOŽENjOM (stupi) PROVODADžIJA: Pomozi vam bog! MATI: Bog vam dobro dao! PROVODADžIJA: Jeste li radi, to jest, gostima, he, he, he. MATI: Dobro ste nam došli.

DEVOJKA (donosi na služavniku slatko i rakiju i poslužuje PROVODADžIJU). PROVODADžIJA: Dobro zdravlje i sreću. Da Bog dâ da se poznamo i bolje! OTAC: Da Bog da! MATI: DEVOJKA (mladoženji): Izvolte. MLADOŽENjA: Ja blagodarim!

PROVODADžIJA: Dobro zdravlje i sreću. Da Bog dâ da se poznamo i bolje! OTAC: Da Bog da! MATI: DEVOJKA (mladoženji): Izvolte. MLADOŽENjA: Ja blagodarim! Rakije nikad ne pijem. DEVOJKA: Ali malo slatkog.

MLADOŽENjA: Malo. DEVOJKA (iziđe napolje). PROVODADžIJA: Baš lepu kćer imate, da je Bog živi! MATI: Bre dobra mi je, sirota, i pametna, a radena, radena - ja ne znam, otkad je malo odrasla, sasvim sam

MLADOŽENjA: Kako znate, (lagano) gledajte za novce. PROVODADžIJA: E, šta ćemo više, to jest. OTAC: Kad je tako, nega Bog blagoslovi. Ajde, ženo! MATI: Oprostite, bogme nismo se nadali pa devojka nije ni prepravna, a i mlada je jošt.

Nećeš se, to jest, nimalo kajati. Puna kuća, to jest, što ti srce ište. (Glasno.) Svako dobro i sreću! OTAC: Da Bog da! PROVODADžIJA (napije se, pa opet tiho devojki): Provodadžiji lep dar, to jest. (Mladoženji, kog devojka poslužuje.

Ded more, punico, šta si se ti ulenjila. MATI (toči): Zapovedajte. PROVODADžIJA: Sreću i zdravlje od Boga, da Bog da što smo započeli da srećno svršimo, da se pofalite i vi s nama, i mi s vama!

MATI: Da Bog da i mati Božija, samo ljubav i dobar život. MLADOŽENjA: (Ta novce, zar ne čuješe?) PROVODADžIJA: E prijatelju, vi znate

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

(„Čuo Rade, nasmijao se i oprostio kao što bi, valjda i dragi bog učinio”.) Po nekom drevnom nauku deda Rade uvek zna šta se pristoji, a šta se časnu čoveku ne pristoji.

(uputiti se u svet sa tvrdom namerom); hodalice (lutalice, skitnice); bodenici (ljudi izbodeni u tuči); oni koje je „Bog pogledao” (ludaci, Božji ljudi); berjačiti (vikati, zapomagati); zbetežiti se (saviti se kao u bolesti); ljuevno,

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Eno, u Pragu se osniva slavensko carstvo! ŠERBULIĆ: Istina? LEPRŠIĆ: Zar ne čitate novine? Na Rakošu, ako bog da, podelićemo s Madžarima kolače. ŠERBULIĆ: Živio!

LEPRŠIĆ: Ne stidite se metnuti madžarsku kokardu? ŽUTILOV: Metnućete je i vi. SMRDIĆ: Da bog sačuva! LEPRŠIĆ: Pre bi dao ruku si odseći. ŽUTILOV: Znate li vi da vojska sutra dolazi?

LEPRŠIĆ: No, to je dobro: bar će biti šićara za Serbijance. ŽUTILOV: Ostavite Servijance, bog zna kad ćedu doći, a ovi su sutra kod nas. Drugo: oće da se ispituje i za protokole; zato da se manemo narodnosti.

LEPRŠIĆ: I Srbobran pao, kažete vi? GAVRILOVIĆ: Tako je. LEPRŠIĆ: To je laž, to je izmišlenije! GAVRILOVIĆ: Da bog da, no bojim se da ne bude istina. LEPRŠIĆ: Pre će Komoran pasti nego Srbobran, srpski Gibraltar!

) ŽUTILOV: Kud se znam okrenuti? Vrag da nosi i vojvodinu i sve! SMRDIĆ: Ubio bog koji je prvi započeo! ŠERBULIĆ: Nesreće, kad nisu bili vredni da nisu ni ustali.

SMRDIĆ: Zar smo mi zato krv prolivali? ŠERBULIĆ: Tako je. SMRDIĆ: I toliko stradali. ŠERBULIĆ: Već to bog jedan zna! SMRDIĆ: Pa kako vam dođe ta podlost do ruke? ŠERBULIĆ: Sam ne znam šta ću o tome da mislim.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

koji mu je posvetio Luču mikrokozma, nazvao ga je »divnim pjevcem srpske narodnosti«; Branko Radičević mu je pevao: »Bog je tebi grom u ruke dao«, Vasa Živković ga je nazvao »preuzvišeni Srbin«, Jakov Ignjatović je govorio: »Ovako je samo

sve to smatrao samo kao građu kojom će se docnije služiti umetnički pesnik srpski: »Pak će se onda koji naći kojega je Bog darom pesnotvorstva obdario i dao mu slučaj da može na latinskom, ili na njemeckom jeziku pravila toga razumeti; onaj

pod noge zdrav razum i logiku običnih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i rečniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara što mu ćud zahte.

Sremac, Stevan - PROZA

A mati ga gleda samo, pa uživa. »Ako bog samo dâ nani dana, ta radiće nana dan-noć i nogama i rukama, pa će nana tebe poslati za medicionara!

Ali: »Čovek nalaže, a bog raspolaže«, i naš majkin »medicionar« zape, pa ni maći. I mesto da medicinu uči deset godina (kao što to većina dobrih

— Ama je slatka! Tatlija i kajmaklija! Nije ni čudo, kad je mufte! — veli Jova, pa se gladi po trbuhu. — Ohoho! Da bog poživi petoga džandara! Od pola jedan do dva imao je Jova dosta vremena da se naigra i našali sa Švabom.

zameće šalu i pravi komediju, tako da gđu Perku lepo zabole kukovi od smeha, pa samo viče: »Dosta, dosta već, ubio te bog, gospodine Jovo!« Pošto se tako odužio kod svojih starijih, Jova se vrati svojoj kući i posveti sada svoje sile njoj.

Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše. Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam čast predstaviti vam moga kolegu ćurana!

Kiljadili mi se takvi prijatelji!« — Da bog da! — odgovaraju Paja i Kaja. Kupaju se i sedaju. — Kajo, ispeci nam po jednu kafu, tatli-kafu.

’Oću«, veli ona, »da se podnovim.« »Ako, ako«, velim ja, »i bog je najpre sebi bradu ostavio.« — »Kad se tako nakupilo malo poviše« veli mi Kaja, »a ja promenim u napoleon.

ali sluti da nije ništa dobro, a zna izvesno da se sve to njegove kože tiče; da on sve to mora progutati, pa šta mu bog da! E, tako je nekako i naš polaženik izgledao.

upisao u prvi razred gimnazije, i kad je položio školarinu, rekao je gazda Radisav gospodi profesorima: »Evo vam ga! Bog vam a duša vam! Vaše meso, moje koske!

Šta će žena, nego iznese jelo, a »princu« — što bog da! Uostalom, njemu je krišom ostavila na stranu, i sad joj je sva briga bila samo na to upravljena da ga spase.

Radičević, Branko - PESME

Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo, Postajalo pa g' odma nestalo, Bog ga dade — de ste grozne suze? Bog ga dade, al' zašto ga uze?

nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo, Postajalo pa g' odma nestalo, Bog ga dade — de ste grozne suze? Bog ga dade, al' zašto ga uze?

Ovo reko pa odru poteko: Pomoz', Bože, pa sanka pokloni — A Bog čuo pa mi dušu skloni. Spavô jesam, ali ne znam kako, Da l' se jesam, da l' se nesam makô, Da li malo, da li spava

ko je? Ona — ona — zlato sunce moje — Ujedanput — reko: pomoz', Bože! Ču Bog ovo, ali ne pomože. Kako beše, ni znam niti znado, Samo znado da dole propado, Ode sunce, odoše vetrići, I odoše

Sijaj, nade, u noći sunašce, Sijaj, nade, nemoj presijati, Zbogom, jadi, a davor, srdašce, O ne boj se, Bog će dobro dati, Dosta dana još će amo doći, I uzalud za te, srce, proći, Al' ne boj se, doće danak pravi.

Tako eto u prašinu pljunu, Zgradi blato, pa u njega dunu, Blato živnu, eto ti čoveka, A Bog njega ovako dočeka: „Ču li, čoče, ču li, dete moje, Što god vidiš, sve je ovo tvoje, Vataj, ruši, čupaj, jedi, peci,

“ Ali nešto mal' ne zaboravi. Kad Bog zemlji deljaše brdine, On se lati neke vrećetine, Za nju kažu bila je velika, Al' nijedan ne veli kolika, Samo kažu

Ali ništa, bilo makar kako, Moralo je biti zdravo jako, Jer u vreći odozdo do gore Sama brda, vrleti i gore, A Bog ruku sve unutra turaj, Pa brdine oko sebe furaj, Pa za časak sve i je do pole Bio veće oborio dole.

Šta je ovo, zar se tako radi? Glednu čele, oh divne čeljadi, Ta sve oni krasni sokolovi, Sve trutovi, da Bog blagosovi! Oj detići, reko, zdravo, zdravo! Kaki amo vas postavi đavo?

Al' kad žito vežu u snopove, I u vence kad sviju cvetove, Onda dođi nek te osamare, Pa ponesi narodne tovare: Ta Bog veli što je svet sazdao, Što za koga, svakome je dao, Ta čoveku kosu i šenicu, Al' kljusetu bogme drvenicu.

Strugnem jadan onamo Pegazu, Al' se zbunim, te promašim stazu, Pa udarim kroz kamenje neko, Bog pomože, već misli uteko, Ujedanput zinu pakô na me, Ta jaruga, brate, puna tame, Ocek strašan, ao moga jada, Što

Vera i Bog, trajalo je mlogo, Dok sam samo nazirati mogô, No sad ču li, neće t' biti žao, Kad progleda što sam sagledao.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Vuk je zelen! — okidoh ja ponosito. Učiteljica se trže i začuđeno podiže obrve. — Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo? — Kaže moj djed — odvalih ja samouvjereno. — Nije tačno, vuk nije zelen.

Sljedećeg Miholjdana pobratim Petrak ne pojavi se na našoj slavi. Djed se zabrinu. — Da nije bolestan, bog ti ga vidio? Propitivao se za nj u varoši, na stočnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa.

— A da je konj pakostan i zavidljiv, da tuđu sreću očima ne može gledati? — navaljivao je majstor. — Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ružiti. — Rade, brate i pobratime, a je l ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu? ...

u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje: — Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio! — U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

E, moj dragi, tako ti je to. Bila je pokojnica, pravo da se kaže, svakakva, to ja najbolje znam. I popiti je voljela, bog joj dušu prostio, jednom tako umalo nije kuću zapalila. Pa opet mi je žao, to samo tebi kažem. Žao doboga.

— Rđak jedan — korio ga je djed izbolovanim glasom — šta on zna šta je svoja muka. Predomišljao se dragi bog bi l načinio goveče il čeljade, pa tako ispao brat Sava.

— Hajde, kad si Jovo, valjda te sam dragi bog šalje k meni — miroljubivo je govorio djed, odmah gotov da primi i toga strmoglavca.

— Ćuti, ćuti, džandarčino, ne pogani česnice! Zar se ne bojiš da će te dragi bog sažeći? Uživajući u djedovoj zabuni, Vuk nastavi da kazuje šta sve „pametan svijet“ radi u mlinu i oko mlina.

priupita djed, računajući da ovome veselom trkaču, po svoj prilici, manjka koja daska u glavi, pa ga je zato pravedni bog obdario brzim nogama. — Bježim od pljuska! — gaknu nogati baja.

— Nek je došao, vidiš da ga sam bog šalje brani ga djed. — Što da ga sad gonimo iz kuće. Ja sam već otprve, svim srcem, bio na strani ovoga zanimljivog

— A znaš li makar kako se zove božji sin? — Bogami, ja nijesam ni čuo da bog ima djece — izvali najmenik s takvim iskrenim čuđenjem da bi čak i najokoreliji žandarm povjerovao kako se u selu ovoga

Aja, bome, ne smijem. Ti bi se tamo bečio u svetitelje ko tele u šarena vrata. I šta bi mi onda kazao dragi bog, a? Rade, Rade, rekao bi prijekorno i digao svoj sveti prst, zar ti u moj dom šalješ ovako jedno beslovesno bravče koje

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

JUSUF: Ne možeš da čekaš ni do jutra? To mora baš večeras da se odluči? Hasanago, šta je večeras? Koji je bog večeras? Što ne pogledaš malo i posledice? HASANAGA: Posledice su druga priča, i druga briga. JUSUF: A dete?

Držim ruku u krilu, gledam je, i kao da je nikad nisam videla. Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga! Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji zviždi

MAJKA PINTOROVIĆA: Kažeš u koncu? U češlju? Kakav ti je to Alah? HASANAGINICA: Onaj jedini. Bog muslimana, hrišćana i ptica... MAJKA PINTOROVIĆA: Treba tebe od takvog Alaha lečiti, znaš!

To si od onog bezbožnika naučila! HASANAGINICA: Misliš od Hasanage? Ne znaš ti njegovog boga. Njegov bog ima njegovu bradu, njegov trbuh, njegove žuljeve... Mi smo i u Alahu mnogobošci. Koliko aga i begova, toliko bogova.

Ne možeš da kažeš da pri tom nije mislio i na tebe. To mu se mora priznati. Kadija i aga — ko bog i šeširdžija! I po lepoti, i po ugledu, a bogme i po godinama. HASANAGINICA: Sve to izgleda lepo kad se priča.

MAJKA PINTOROVIĆA: u ovom svetu počinje da prokapljuje! HASANAGINICA: Je l me to kapljicom kiše dotako bog? MAJKA PINTOROVIĆA: Ovo mi liči na veliki pljusak! Biće bolje da požurimo da uđemo! (Ulaze u kuću.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, a sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti. Rodbina, komšije, poznanici, dolaze oni svakog dana i donose poklone, darove i pomažu.

Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće. Koliko puta me zatičeš. Zamišljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige.

Nana je tvoja stara. Naša je kuća bila prva. Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja.

Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi. Ali ja sam osećao, znao i sa nekom sigurnošću mogao bih te naći gde u tvojoj bašti, pod dudom, u travi,

se, njihajući levo, desno, prsa, zabacujući laktove, dođe i htede proći pored mene, misleći da te ja zovem radi matere. Bog zna šta sam tada osećao. Jedva sam se držao na nogama kad osetih tvoju toplu blizinu.

— Bataliću školu. Eto, svršio sam! — Ne, ne... ne boj se ti, čedo. Imamo još. Dao Bog. Ne ljuti se. Oh, što ja prokleta? Ne ljuti se ti. Znaš, kad je čovek star on se podetinji.

I onda za tebe: — Marija umre. Bog da je prosti — reče mati i pogleda me. — E? — trgoh se. — Mani, sinko! — Odmahnu ona rukom.

Sad je krijumčar. Po nedelju dana doma ne dolazi niti što donosi... Imaju jedno žensko detence, ali i ono kržljavo — Bog zna da li će da ostane.

Ostavi me... Odjednom ču se krhanje plota, pucanje granja i glas: — A čekaj ćerko majčina. Ako je ’adžika nije Bog! Čekaj ti! ... I zatim rupi u dvorište, podskakujući s noge na nogu, mali, raspasan, zanoseći se, tvoj muž, Nikola.

— Na robiji — odgovori tiho. — Šta? — Nije kriv gospodine, tako mi Gospoda! Obediše ga. Uzedoše na dušu dušmani — Bog im sudio! A on? oh! nije kriv! — Branila si ga tako živo, ponizno i verno da nisam znao šta da mislim.

— Neka ti je srećno, ćerko, i dugovečno. U mojoj kući jela si drvenom kašikom, a u tvojoj srebrnom, da Bog dâ. I izvedoše je. Ona pade. Celu noć nije znala za sebe. Od toga dana do svadbe Stojana nikako nije videla.

— Sedi i govori! — Odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. — Jesi onemio, da Bog dâ! Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje?

i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži.

što i(h) je gođ od strane božije ne lažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti pravdu. Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga.

Nit’ misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere?

S božjom. Dakle, šta bi mi hoteli, da smo ametniji i bolji od Boga? Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu!

Kostić, Laza - PESME

»Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda. jezdi!!« Kao smeli moreplovac drevnih priča i vremena, što je, vezan za katarku, u bezumlju slatku,

— — Kalidasa — — Tako mene zvuci gone, a za svakim reči zvone: »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda jezdi!« — Al' manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!

Kad je stvarao bog ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci

Ta to nisu gore, to planine nisu što se tamo modre u golemom nizu; već masnice to su tvoga grešnog tela, bog je tebe šibô za precrna dela.

Il' u nebo da skačem? U nebo? Ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja — Bog! A nebo? Nebo je samo ugnuta stopa gospoda boga, njome da zgnječi samrtnog roba do poslednjeg droba.

To vole ludi, vole robovi, al' Zej se stresa, bog nad bogovi'; stade mu reč u grlu uzanu, napitak mu na usni usanu, iz božje ruke pehar ispusti, od pehara se more

I sasluša l' nas tako Gospod Bog, ponestaće iz raja javora, potesaće ga dusi na gusle, za tili časak srpski biće raj!

I po tome ne beše potvora, Zar tako divan čovek beše stvor, zar tako težak čovek beše mor, da bog za njime treba odmora? Oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog.

Oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog. Uviđô je, uviđô besmrtnik, na čoveku da samo beše lik što vredan beše stvoritelja svog, a drugo sve slabotinja i

posle rada tog opravljao se bog. Na osobit opravljao se rad: u jednom liku, jednom životu, stvorenja svu da smesti divotu, svetlost i mrak da stopi, noć

ružin miris otrovan zadaj; i sve to čudo, sav taj komešaj, u jedan lik da složi, jedan log, i učini, — Šekspira stvori bog. Visoki duše, nezaboravljen, pozdravlje naše primi u spomen, ne reci da ti dođe iznenad!

dragi kamen taj u sedam boja što se preliva i svaka boja jednu kaže strast: taj glum se zove: tajna večera, junak je bog u licu čoveka, gledači su mu celi beli svet, nenagledanu gledeć pojavu de čovečiji sagoreva lik od unutarnjeg plama

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

PUDAR 272 LAŽ I PARALAŽ 273 ERO S ONOGA SVIJETA 274 DOBRO JE KAD-I-KAD I ŽENU POSLUŠATI 276 ŠLjIVE ZA BUBRE 277 POMOZ BOG, ZLA ŽENO!

Onda poviče: — Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno. Oni ga dobro dočekaju i reku mu: — Bog ti pomogao, kad si nam drug! On odgovori: — Vaš do vijeka ostajem i za vas ću moj život dati.

meću oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog dâ da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke“, pa onda pohita da se natrag vrati.

Eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je bog dao da izgubiš.

Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako! A baba mu prihvati: — Bog ti pomogao, sinko! Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec?

Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako! A baba mu prihvati: — Bog ti pomogao, sinko! Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec?

i pripovedi im kakav je san usnio, pa im reče: — Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da bog te je nađete, to bih voleo nego sve carstvo svoje.

Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu. Može bog dati te ću naći i braću i vodu. Otac i njega opravi kao i prvu dvojicu, a on se naveze na more i noće morem putovati.

Kad se vratiš nemoj proći da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao bog te bi našao tu vodu, mogao bih se i ja okupati, ne bih li se pomladio.

Kako čuje car od onoga grada za njega, iziće mu na susret i lepo ga dočeka, pa ga zapita: — Eda što, sine? Nije li bog dao da si našao što si tražio? A carev mu sin odgovori: — Hvala bogu, našao sam.

Tako i urade. Kad dođu kući, otac ih jedva dočeka: — Dobro došli deco! Eda je bog dao da ste našli vodu? A stariji sinovi odmah prihvate: — Hvala bogu, našli smo.

rekoše između sebe: — Znamo odista da neće ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će bog i sreća danas pomoći. Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Tek što sam ušla. MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da. SOFIJA: Juče si psovao što ne šijem. MAKSIM: Da ga vrag nosi i s tvojim poslom i s tvojim redom!

SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu. MAKSIM: Znam, znam; samo s lica neka je čisto, a inače, kako je bog dao. Tamo merdevine leže, oće čovek vrat preko nji da slomije, ali je preče sobu prati, nego koješta spremati.

MAKSIM: Sedi, sedi, pa šij, da ti ne izgori bijelo lice. Teško meni, to ja znam! (Odlazi.) SOFIJA (sama): Sam bog može tebi ugoditi. Ako što uradim, ne valja; ako ne uradim, opet ne valja.

Ako se lepim ne odobrovolji, trpiću, da što znam, kad mi je tako bog dao. JEVREM: Nipošto, nipošto; ko neprestano pred neprijateljem beži, pokazuje svoju slabost, i on ide, da ga većma

6. MAGA, PREĐAŠNjI MAGA (nebrižljivo obučena i neočešljana, u papučama; kad ide, vuče noge i reči razvlači): Pomozi bog, braco! MAKSIM: Evo pametne i valjane gazdarice. Šta si ti danas kuvala, Mago? MAGA: Bogami, nisam ništa.

MAGA: E, ko će toliku vodu grejati! SOFIJA: Opet je bolje nego slušati pisku. MAGA: dao bog te dobro spavam, pa slabo i čujem. Moj se često ljuti, ali šta ću, kad ne mogu, eto, da se razbudim.

MAKSIM: Nego nije! 9. SVETOZAR, PREĐAŠNjI SVETOZAR: Pomozi vam Bog! SOFIJA: Bog ti dobro dao, Svetozare! Odkud te sreće? SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo. SOFIJA: Sedi. (Sednu.

MAKSIM: Nego nije! 9. SVETOZAR, PREĐAŠNjI SVETOZAR: Pomozi vam Bog! SOFIJA: Bog ti dobro dao, Svetozare! Odkud te sreće? SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo. SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama?

Ej, prokleta ti duša bila, do čega me pod starost dovede! 11. KUM (stupi), MAKSIM KUM: Pomozi Bog, kuma Makso. MAKSIM: Bog ti dobro dao, kume. KUM: Kako je, kume? MAKSIM: Kao naopako. KUM: A šta je?

11. KUM (stupi), MAKSIM KUM: Pomozi Bog, kuma Makso. MAKSIM: Bog ti dobro dao, kume. KUM: Kako je, kume? MAKSIM: Kao naopako. KUM: A šta je? MAKSIM: Ne pitaj, molim te.

KUM: Pesma. MAKSIM: Pesma? Kako to može pomoći! KUM: Evo kako. Ona počne: „pa, ubio ga bog; đavo da ga nosi, kako sam se usrećila, bolje da sam crkla“. Ja na to (peva): „Ti, serdce, ne muči me!

Ja na to (peva): „Ti, serdce, ne muči me!“ (Višim glasom, podražavajući ženi): „Ti si orjatin, ubio bog i onaj čas, kad sam te poznala“. (Peva): „O samo daj mi mir!

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Je li ti izišlo vreme, a? Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat!

POZORIJE 5. SRETA, PREĐAŠNjI SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine. TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš? SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš!

TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš? SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš! Kako se slatko s njime razgovara, radije nego sa svojom ženom!

(Prebaci val preko šešira.) PERSIDA (stupi na prstima): Šta, ustala i obukla se jošt? No, sad nek mi sam Bog bude u pomoći. PELA: Šta ćeš, Perso? PERSIDA: Milostiva gospoja, samo mi sad oprostite.

TRIFIĆ: Oh, oh, sunce moje, kako mi je žao! (Na strani.) Bog te živio, Sreto! SRETA: Kako mi đavo obrnu pamet, te je nisam poznao! (Lupa se po čelu.) O, Sreto, ludi Sreto!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ali šta biva? Kelneri stignu bog te pita odakle sa urođenom mržnjom prema svemu što nosi naočare i nema trbušinu ispod sivog odela.

iz svog života, drug Top razvezao tome kako su u njegovo vreme mladi odlazili ne znam ti ni ja gde, negde gde je bog reko laku noć, a ne kao danas —svi žele da ostanu na asfaltu, makar šetali tuđe kučiće. Na asfaltu, u Beogradu!

— počinje ona. Kad se samo setim onih divnih vremena kada sam s tvojim dedom, pokojnim Gavrilom, Bog da mu dušu prosti, putovala preko Fijume i Abacije u Veronu ... — Lep grad — rekoh zevajući.

joj oni tries zelembaća što svaki građanin ima pravo da prenese preko granice, da kupim neke džidže za kolica, kaže, Bog te mazo, kaže, ima šljašti ko nijedan auto, kaže, u Beogradu!

Mrtva mrtvicijata! Mrtva kao Ramzes III. Mrtva da ne može mrtvija biti. Šta da radi Drnda, bog te mazo, zna kakve su sve komplikacije u pitanju ako prijavi stvar — tako reći, međunarodni problemi: komisije,

Koji su to šmekeri, bog te mazo! — što reko Drnda. Tako ni do dana današnjeg nisu pronašli bakutu. Pa vi sad vidite šta vam se sve može

na njihovom mestu i da imam toliku lovudžu, otkupila bih našu familiju i stavila je pod stakleno zvono, radi izučavanja. Bog sveti zna šta bi sve tu isplivalo na površinu!

— slaže se matori. Pitam se samo zbog čega spavaju sa otvorenim vratima od sobe? E, tu, maman, naivna kao što je Bog dao, uleti i po drugi put u konopce: — Kako sa otvorenim vratima?

Šta sve ne izvodi tada, mila majko! Brundajući, onako velik kao što ga je Bog, to jest projektant, dao, mic po mic, stari „Zanusi“ odlazi čak do špajza kroz celu celcatu kuću, a šta radi tamo to

Svejedno što smo ovako blesavi, kao što nas je Bog dao. Jer i gde bi to danas mogla da se pronađe ovakva vrsta bakute kao što je naša, koja se sa sedamdeset i osam

A njihove ćerke zovu neke nesrećne momke u koje su zaljubljene pa onda ćute i dišu. Bog te mazo, samo ćute i dišu ili puštaju neku idiotsku ploču, ili procvrkuću: „Ovde Sunčica Krivošija!

Drndala bih tako, bez veze, jedno pola sata; tek da mi prođe vreme, mada mi je gospod Bog svedok da, sem onog izlapelog Bajera za levu ruku, ne umem ništa drugo ni da opepelim, to jest otklavirim.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Po cerov-gorju gdegde vrana, gačak. PROHOR RAČANIN: LIPA RAČANSKA U crkvi lipe lipov bog se svetli, a družba pčela, prilježno, u srhu, imanje teče. (Zbožen, krcat strepnji, sa srca krunim molitvicu krhku.

) Po pelud-carstvu stado pase, gudi što službu čini prosjaku i ludi. U crkvi lipe lipov bog se svetli, a saće juna kao kvasac buja i popak žeže, i žubori guja. Tek sjajak lanen (anđeo li, cvet li?

), kroz sveto runo (blažen, dušo, lan ti), u sabor-kolo s proplanka uplamti. U crkvi lipe lipov bog se svetli. KIRIJAK RAČANIN: SAN U ISPOSNICI Šljivike gužva račvast nalet vetra. (Poteci, snago, izvoru u ždrela.

A lirski udes, mogranj ludila, čaškama zaspe ruža Budima. SEDMICA I svrši Bog do sedmoga dana djela svoja, koja učini, i počinu u sedmi dan od svijeh djela svojih.

Prva knjiga Mojsijeva 2, 2 Bog je skovō zemlju, poturu veliku, prikovō je na nju svoju carsku sliku. To golemo blago, ovejanu slavu, zaključō je

Dok biljke sunča točak usijanja, tek rudnu žicu nemir da izludi. U bukov-krošnji guknu Bog i sumrak, a potok tečno progleda na šljunak. A misli gde su, šta su osećanja?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Marija je ovde. ALEKSA: Šta, Marija? Odkud nju đavo ovamo donese? MITA: A znam ja. ALEKSA: Ej, ubio je bog, sad će mi sav posao pokvariti. Vidiš li ovu devojku; tako sam je rečma doveo, te se zaljubila u mene kao mače.

Promeni farbu. 10. JELICA (nosi na služavniku vina i na tanjiru pite), PREĐAŠNjI MITA: (Ah, kanda te je bog naučio!

No opet se nadam da ću zadovoljstva naći. MARKO (poljubi ga u čelo): Sine moj, gospodine, bog neka vas blagoslovi, a ja ću vam sve činiti. MITA (za sebe): To je lep roman, samo da ne iziđe kakva komedija...

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ne treba, razume se, u njih verovati. — Zašto ne. Ja verujem. Verujem u Boga i u čuda koje vrše svetitelji kad je Bog s njima. — Ali, ujna, — prekide mladić (znači taj je verenik!

), — otkuda trag noge samo tamo gde se iskrcao, a ne i po celom ostrvu i ne na suprotnoj obali odakle je došao? — Bog je hteo da ostavi znak o dolasku svetiteljevom. — Zašto bi Bog poricao fizičke zakone koje je sam propisao!

— Bog je hteo da ostavi znak o dolasku svetiteljevom. — Zašto bi Bog poricao fizičke zakone koje je sam propisao! A fizički zakoni naređuju da se kamen ne ugiba pod čovekom.

Bojim se što je tako islabio. — Sada će se već brzo ugojiti. Posle bolesti se uvek brzo popravlja. — Je l̓ te? Daće Bog. Jeste l̓ videli ovog Pabla, gospodine, što je još do glave ošišan, i tek ga pustili iz marine. To je moj treći sin.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak — Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom blagom: O, čuvaj, Bože, anđela mog!

I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva.

poslednji začu krik, Sa svetlošću lica svoga Obasja mu bledi lik — I onda se s njime vrati, Gde ga brižna čeka mati. Bog je tako ispunio Sirotinje slatki nad, Sin je njezin srećan bio, Jer je majka srećna sad.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči. Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog. Ruka se jedna spušta na moju glavu. Sviće. Treba da uredim postelju. Radujem se veoma.

PERUNOV ODLAZAK Proletos su svi opazili da u polju slabi ljubičasta boja i biljne sablje postaju meke: vrhovni bog nam ustupa svoje oblasti i manje se čuju njegove reči osim iz veprova kad rokću i kod vukova pre no što sazru.

Istinita je i različitost od istine. Ali je istina u svojoj istovetnosti isto što i bog koji je isto sa svetom kome je teško da bude istinit.

Sunce u stvari kaže da je bog umro i jedan i drugi da nama ostaje da vidimo šta to znači ostaju dakle prirodne sile među kojima sunce najviše

nama ostaje da vidimo šta to znači ostaju dakle prirodne sile među kojima sunce najviše se junači a smrt ako je bog umro nije li to stoga što je smrt lepa (šta sunce večeras čeka) inače ko bi ga naterao da siđe ispod svojih znanja

moji pomoćnici ja sam davao razloge za optimizam i pokazao sam mnogo dobre volje vidite kako je mračan ovaj završni bog uz njega može samo da se masturbira pa zašto ste ga slušali?

u stvaranju je već razorna kob ne u meni ja sam hteo da vas povedem na sigurnu stranu uz male žrtve meni razume se bog ne može ništa ni danas kad ovako stojim po strani u stanju sam i da spasem nekoliko ljudi imam svoju kvotu izbavljenja

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti! TANASIJE (prekrsti se, služi se): Laka mu bila crna zemlja! VIDA (prekrsti se i služi se).

SARKA: Bože prija-Gino, ti kao da te je ko najmio. GINA: Teško mi je! (Prekrsti se, služi se.) Bog neka ga prosti!

AGATON: Pa, primera radi, dabome! PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti! AGATON: Udesio, nego!

kako da kažem, de... pomozite mi. TRIFUN: Voleo je da vrde. SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem. Voleo je, bog da mu dušu prosti! TANASIJE: E, to jeste, to mu se mora priznati. MIĆA: To samo znači da je bio savremen čovek.

SARKA: Savremen ili nesavremen, tek voleo je. Znam, tako ja jedanput došla kod njega, pa... ali neka – bog neka ga prosti! TRIFUN: Što – kaži! SARKA: Nije lepo, mrtav čovek.

TRIFUN: Pa kako si kog đavola navikla kad ga nisi imala? SARKA: Moj prvi muž spavao je kao top, bog da mu dušu prosti, ali drugi budio me je po nekoliko puta noću; pravi budilnik. Pa eto, kraj njega sam se navikla.

SARKA (da bi zagušila glas budilnika, peva): Traj, la, la, la! Traj, la, la! SIMKA (krsti se): Bog te video, Sarka, pevaš u ovoj kući! SARKA (užasno zbunjena): O, gospode bože!

AGATON: Ja ti govorim o onome budilniku što si ga uzela iz naše sobe. SARKA: Iju! SIMKA: Bože moj, ko će kao bog! A ja kažem jutros Agatonu: navij, boga ti, taj budilnik da ga čujemo kako zvoni. SARKA: E, pa eto, čula si sad!

GINA: Ni srca ni duše. TRIFUN: Iskreno govoreći, pokojnik je bio prava lopuža. AGATON: Lopuža, dabome, lopuža, bog nek mu dušu prosti! Znam kad od onoga grešnoga Sime Jovanovića naplati dvaput menicu.

SARKA: A, što se toga tiče, on nije imao obraza, i, ako ćemo iskreno da govorimo, pokojnik je, bog neka mu dušu prosti, u tom pogledu bio prava svinja. SIMKA: Iju, Sarka! SARKA: Jeste, jeste!

SARKA: Pa to onda i ova Matina? AGATON: I ona je član društva! SARKA (krsti se): Budi-bog-s-nama! VIDA: Pa je l' mi sad ovu devojku treba da smatramo kao svoju rođaku? SIMKA: Iju, zar vanbračno dete pa rod?!

DANICA (zaplače se): Siromah otac! SIMKA: Bog da mu dušu prosti! AGATON: Kakav čestit čovek; teško će se još jedan takav roditi! SIMKA: Teško, boga mi!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi... — Onda zastade, kao da se zagrcnu: Neka ti je Bog na pomoći! Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz.

Mamuze su zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio. Podnarednik... Bog! A kada mi je još obućar potesnio i sare od čizama, eh, kao da sam odrastao sa ovom sabljom.

Pošto mi lako otpozdravi, pozdravio je odsečno vojnike. Iz stotinu grla odjeknu složno: — Bog ti pomogo! Po završenoj molitvi potporučnik naredi da se vojnici prozovu.

Onda se naredi da vojnici skinu kape. Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno...

Svi su ponavljali molitvu smireno, šapućući od srca, iskreno, da ih Bog blagoslovi i sačuva... A Bog je milostiv i dobar i uslišiće molitve njihove. Hoće... hoće...

Svi su ponavljali molitvu smireno, šapućući od srca, iskreno, da ih Bog blagoslovi i sačuva... A Bog je milostiv i dobar i uslišiće molitve njihove. Hoće... hoće...

— Molim vas... —...da ti ni Gospod Bog neće pomoći. Jesi li razumeo? — Razumem. Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavi

Seljanke i deca istrčavaju na put. — Požurite, deco, požurite — viče jedna stara žena. — Bog vas blagoslovio! Oko podne ugledasmo varošicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterije skrenuše u neko oranje.

Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže.

Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj...

— obrati se jedan od poslužioca nekom ranjeniku. — Ti si prebrinuo brigu... — Ne dao ti bog! — Iz koga ste puka? — Petog prekobrojnog. — Kako je tamo? — Ne pitaj, sve izgibe. Onda opet zastadosmo.

Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. — Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne. — Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Ehe... pa onaj krivi. Vaš novi učitelj... — Ne mogu svi ljudi biti fini i uglađeni: nekom je Bog dao pamet, a nekom, mesto pameti, zalizanu glavu...

Tu mi niko ne pomože: odmah će pojuriti u ministarstvo tužbe, dostave... Haj-haj da gorka hleba!... Ali opet valjda će Bog pomoći. Nisam ja ni prva ni poslednja na ovom putu... Ali on...

— Pomaže vi Bog! pozdravi se starac, skinuvši kapu i naslonivši se obema rukama na dugačak štap, koji mu dopiraše do same brade.

— Računalja... a šta mu je to ? pita je kmet, kao bajati začuđen. Ljubica mu objasni; reče i koliko će koštati. — Bog s tobom, gospođo, što će nam to!

Čiča Stojan, čim učiteljica iziđe iz škole, dočeka je veselo i sa živim odobravanjem: — Tako, bratiću, Bog ti dao, tako! Jes’ video, gospodine?... Kažem ja vama: po zubima lole, pa da vi’š kako će da vrte repom.

»Bog ga video, kad ih pre nauči pesmi! pomisli Ljubica. — Vidi se da je nisu znali dosad: eno još ih uči kako se to igra«.

— Izvol’te i prošćavajte... Mi smo ti, bratiću, znaš bećari i sirotinja. Što je dao Bog... Budite zadovoljni!... — Gle, molim te, čuda! reče mu Velimir, smešeći se.

Zar to može biti ! Zar bi Bog dopustio ? I zašto, zašto?... Šta hoće on... šta mu to ostade neiskazano, nedovršeno ?

A znam, osećam da će se to drugom ili trećom prilikom sve iskazati. Pa onda?... O, ta valjda i Bog gleda sa neba na sirotinju !...

Misli, te crne misli nikako da je ostave, no joj zagorčavaju svaki trenutak, svaki pokret. »Što mi ne dâ Bog mira, misli ona, da se bar sita naradim sa svojom decom ?

— Inomu solnce, inomu luna, inomu zvjezdi... kako li ono beše. Nije Bog dao svakomu sve darove. Zatim oboje stadoše zapitkivati čas Gojka čas Ljubicu, te ovi moradoše stupiti u razgovor.

Nema šta ni da jede, a ja ne mogu više da dajem... Nema više nikakve zarade. Ove cene da te Bog sačuva: danas jedna, sutra — druga. Još da nije ovih koža, ne bi se imalo šta jesti.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ Što se fali zvijezda danica. Što se fali, to joj i Bog dao: Oženila sjajnoga mjeseca, Okumila Boga jedinoga, Odjeveri i Petra, i Pavla, Starog svata svetoga Jovana,

Pa mi kuću zatvorila, Jarko sunce ukapilo, Sunce moje! Majci srce obranjeno, A tetkama crne dare!... Pogubila, Bog je kleo! Potraži mi dična brata, Dična brata utrenika, O, Đorđije, sunce jarko!

“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo!

Ili mu konjic oronu, Ili ga glava zabole, Ili mu majka ne dade. Ako mu konjic oronu, Da Bog da, da mu prerone! Ako ga glava zabole, Da Bog da, da ga preboli! Ako l’ mu majka ne dade, Duša joj raja ne vid’la!

Ako mu konjic oronu, Da Bog da, da mu prerone! Ako ga glava zabole, Da Bog da, da ga preboli! Ako l’ mu majka ne dade, Duša joj raja ne vid’la!“ 111.

Ljubi oči željno momče. 140. Oj ti Cveto, lepo cveće, Bog ubio majku tvoju! Koja tebe tak’ u rodi, I posla te nasred sela, Gde junaci vino piju, Mladi momci kamen meću, A

Karao ga kralj Matijaš, zemlji gospodar: “Bog t’ ubio, Dojčin Petre, varadinski ban! Bud ti popi trista dukat’ sve za jedan dan.

Kako, dušo, i ja za tobome, Đe te gledam, ljubit’ te ne mogu, Ali hoću brže, ako Bog da! U neđelju, koja prva dođe, U mom dvoru, a na krilu mome. 199. Kujundžija, tako ti zanata!

U tebi će srce ispucati Kano ljeti zemlja od sunašca, Bog će dati i kiša će pasti, Crna će se zemlja sastaviti, A ti, dragi, s mojim srcem nećeš — Sve s dušmana, da od Boga

Kad poljubi — dok upitam baba! Babo veli — dok upitam roda; A rod veli — dok rodi šenica! Ja da Bog da, te mu ne rodila, Ne rodila, čim šenica rađa, Već rodila ljuljem i kukoljem!

Gledala ga s čardaka devojka, Gledala ga, pa je besedila: “Bože mili! da čudna junaka! Da li mi ga Bog u sreći dade!

me mori, san me lomi, Spavala bih ja; Ali mene sanak ne će, Nego Jova mog; Čuvaj, sanko, Jova moga, Čuvao vas Bog! 241.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Major nije zatvarao ni zimi, i redovno je spavao bez pidžame! Ali je zato imao čelično zdravlje! GINA: Bog da mu dušu prosti! SIMKA: A gde ste igrali pre nego što ste došli kod nas?

Blagoje, posluži čoveka rakijom! Koliko ti pomogneš nama, neka tebi i tvojima toliko Bog pomogne! MILUN: Gordoljiva ti ova rakija! GINA: A ni mi ti nećemo ostati dužni! MILUN: I nije ti se dobro ukrtila!

GINA: Ne zna na koga! Na batinaša, koji mi sina ubija! SOFIJA: O čemu vi to govorite? TOMANIJA: Zar ti je Bog zato dao toliku lepotu? DARA: Zar tebi njegove krvave ruke ne smetaju?

TREĆA GRAĐANKA: Ja to ne mogu da gledam! TOMANIJA: Pa što si onda dolazila, kad ne možeš? PRVA GRAĐANKA: „Bog kroji pravdu kada kucne čas!” (Stražari iznose nosila sa prekrivenim leševima. Za njima izlazi Majcen.

JELISAVETA: Kroz puste zemlje, ispunjene plačem, krećemo u vatre sa drvenim mačem! SIMKA: Nek vas Bog čuva! (Glumci podižu kofere i polako odlaze, u daljinu, prema sivom nebu iza scene.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv. Zavejaše gore mećave snega, Nestaše šume, brda i stene. Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv.

Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv. Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv. Rascvetaše se groblja i planine, rasuše vetri zore po urvinama; ni majke, ni doma, za nas nema, ni stanka, ni

i prava, zakona i štatuta, privilegija hiljadu puta, obećanja i fermana, pohvala sa svih strana, naroda mog: da vidi Bog. Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas.

A posao sluge dalje da vrši, za svačiju bludnicu, i skota, bog ostavlja, u ritama, čast. MIZERA Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri.

Sva je barka masna i strašna i zaudara od ribe. U kućici motora svakojaki plamenovi. Samo bog zna kako to funkcioniše. Dimnjak motora je pravi sulundar, kao od šporeta.

Kad sam ja protestovao da nisam katolik, nego pravoslavan, ona mi je rekla da je sad rat, da je Bog jedan, i da bi moje odbijanje moglo da se tumači kao demonstracija u crkvi.

“ I ti isti ljudi, odjednom, počinju da prete, da tupave, da lažu, da lude. Goni ih, neko ih goni. Neki stari germanski bog, možda izostao iz Vagnerovih opera. I bes, neki suludi, glupi bes.

Eno vam rita na posteljama bračnim, a sram u ljubljenoj ženi. Kad ubijete sina svog prsnuće lanci, i pasti Bog. Jer laže vas najmilije, jer sram je, što pesme slave. za čim vam suza lije i bono klonu glave!

NIKOLI I Seti se, presto je rumen, ko krv. Seti se, proboden bog umire u krvi. Seti se, kud moj narod sa pesmom povrvi, Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi No se sudi kralju i sluzi, na

Tebi, jer tebi je sam bog dao vlast jer nikad nisi zaboravio te stene ponosne, sure, orlovite. Mučeniče, sveče naš nekloniče.

Ti... more seti se, da znamo u Gori Crnoj pašu da dočekamo pa kad je prokletstvo naše krv i nikad nije još pomogo bog, ni plač, ni čast, ni junaštvo, ni vera, pomaže večna nada roda mog i protiv brata i protiv zvera.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

GLUVONEMOJ 39 MARIJIN VEO 42 SIROČE 44 HRISTOS NA PUTU BELE I CRVENE RUŽE Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio.

ANĐEO SMRTI Šestoga dana stvarana, rano u zoru, sedeo je na prestolu Gospod Bog, okružen velikim mnoštvom anđela i slušao pesmu njihovu kojom su veličali dela njegova, „Svet, svet, svet je Gospod

Zemlja se plačući molila anđelu da je ne dira. Anđeo se sažali i vrati se. Bog onda pošalje Mihaila arhanđela, ali se i on, ganut molbom zemljinom, vrati na nebo bez zemlje.

Pa i treći anđeo, kog je Bog poslao na zemlju, vrati se na nebo i dođe pred Gospoda praznih ruku. Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju.

Pa i treći anđeo, kog je Bog poslao na zemlju, vrati se na nebo i dođe pred Gospoda praznih ruku. Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju. I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira.

I Anđeo smrti zahvati od zemlje pregršt praha i odnese Bogu. Od te šake zemljinoga praha stvori Bog čoveka i dunu u njega dušu živu.

Stari je pastir sedeo na travi i zagledao se u mušice, pa je mislio: zašto je Bog i njih stvorio, kad nisu nikom od koristi.

Starac se branio obema rukama, pljeskao se po obrazu, po vratu, ljutio se i psovao. — Doista — gunđao je — zašto je Bog stvorio tako sitna bića koja su samo od štete.

3naj da je sve dobro što je iz Božjih ruku izišlo. Ti misliš da je zlo što je i nas Bog stvorio. To može kazati samo ohol i gord čovek i jedna neznalica kao ti što si. Mi vam, doduše, ponekad pravimo štete.

Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi. Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj!

Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od straha i samo se molio Bogu. Onda Bog, da bi pokazao carevo ništavilo i narod oslobodio od takvog čudovišta, pošlje jednu mušicu, tog našeg dalekog pretka,

A tako je prošao i onaj rimski car što je razorio Jerusalim, grad Božji. Pa onda, Bog je ponekad slao čitave oblake od mušica na velike vojske koje su dolazile na male narode da ih podjarme i ugnjetavaju.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

„ Kod tih reči otac me zagrli i poljubi, i njegove suze pokapaše po mome čelu. — Pođi, sinko, nek ti Bog... S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac.

Na mermeru urezane reči: „Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda kome je veliki Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i

Za ostala mesta imamo, dao bog, strance. Imamo Jevreje, Grke, Cincare (otud oni?!)... A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati?

„Ko štedi, tome i bog pomaže”, završuje se priča. — To će imati neobično dobra uticaja na narod! — rekoh oduševljeno.

dođe i ovo: ‘Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta, milostivi Bog da rajsko naselje!

mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta, milostivi Bog da rajsko naselje! Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili! Slava im!

spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi; a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome.

provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika, koga im je, kako vele, sam Bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i

I baš sad, kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i Bog smilova na nas, te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede.

— Pravi mudrac!... Retka pamet!... — povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam Bog kao anđela s neba poslao da ih spase.

se čuti otprilike ovakav razgovor: — More, srećni smo te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo! To je pamet, Samo ćuti, reči još nije progovorio!

Dao bog još letnje vreme, te se bar gdegde nađe koja voćka. Prvi dan, tako, pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti veli

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Taman mi hoćemo na osoje, a pred nas iskrsnu konjanik. —— Dobro vi veče! —— Bog pomog'o! — Kako s', Cvejo? — Dobro, kako ti.... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda?

protestuju one i čine što su naumile. — More, šta me ljubite, kad sam još mlad.... — E da, Bog s tobom, ja koga ćemo.... — Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa. — O, ča-Marko....

— Pomozi Bog i u kuću! — Bog ti pomog'o, odgovara ča-Marko za mnom. — Ene de Cveje!... Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos,

— Pomozi Bog i u kuću! — Bog ti pomog'o, odgovara ča-Marko za mnom. — Ene de Cveje!... Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos, vajka se strina

— Ala čudne moje babe, 'oće da je kicoš i uz lonce... — Dobro vi veče, strina Saro, i srećan rad! — Bog ti pomog'o, ti živ i zdrav! — Jeste se umorili radeći? — Pomalo, vala, trčkaramo.

— Dobro vi veče, radnici! — Bog ti pomog'o! — Srećan rad! — Da Bog da, ti živ i zdrav! — Kako ste, svi tako redom, i ne vidim svakog u pomrčini.

— Dobro vi veče, radnici! — Bog ti pomog'o! — Srećan rad! — Da Bog da, ti živ i zdrav! — Kako ste, svi tako redom, i ne vidim svakog u pomrčini.

— Sedlo. — Od sve šale, ono mi se ne dopada, veli č'a Marko. — More ćuti, grade se bez nužde nakarade. Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić. — Ama jes' čuo, Marko, i vi ljudi!

jes' 'vanđelja mi!... ama ka' prebijena ovca, et'!... — Ama slave ti, č'a Stevo, zar se baš vide lubovi? — Ja no, Bog s tobom!...

Sirota šaša, kako bi se šalila, da je mogla ose ćati i govoriti. Bog bi ga znao, šta je ona skrivila curama večeras.

U strani, preko potoka, grmnu pucanj opet. To beše odgovor na čičinu larmu. — Nek' im je srećno, da Bog da! viknu č'a Miloš. — Ama kome? — Ko koga odvede? pitaju gotovo svi. — Odvede Jovo Perov moju priju Milicu.

Nit' misli, nit' pita, nit' izučava: — gurne u gomilu, pa što Bog dâ... A on tako ne može. On hoće da smišlja i razmišlja, i zato je i doživeo neoženjen ovakvu starost...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Ne misliš valjda u službu? JOVICA: Da mi ne da bog! JEVREM: E, pa šta drugo može? JOVICA: Znaš, mislim se nešto i velim, ako si mi ti prijatelj, ti i još dva-tri u

PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo! MARINA: I sve živo? PAVKA: Gotovo. MARINA: Ovde? JEVREM: Svi su ovde. MARINA: Mnogo ih ima. (Pavki.

PAVKA (zgrane se): Šta je tebi, pobogu, čoveče! Ja vidim već da si ti digô ruke, nego ću ja da kidam — pa kako bog da! JEVREM: Pa dobro, kidaj, a ja... ja ću već promisliti o tome.

Zar neće o tome novine da pišu i da nadadu dreku? SEKULIN: Čudo božje! Zvanična ispravka, pa svršena stvar. Zašto je bog izmislio zvaničnu ispravku, nego za to? Pa posle, ja to tako udesim da to i nije nasilje, nego dobročinstvo.

nego drugi, tuđini. MLADEN: Pa onda... dolazio je pop Vidoje. SEKULIĆ: Dobro, dobro, pope, obrijaću ja tebe, ako bog da. Hoće opoziciju, a ovamo preskače udovičke plotove! JEVREM: Jest, kod one Angeline. SEKULIĆ: Pa onda?

JEVREM: Bože moj, što ti je to kad se narod razbudi! PAVKA (krsti se): Prava čuda, boga mi! Bog nek nam je na pomoći! SPIRA: Nisu to čuda, Pavka, nego to ti je narodni običaj.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Dakle, dosta da vam kažem da je u jednom mirnom i idiličnom selu, u kome se dotle poštovao i bog i svaki stariji i seljaci živeli među sobom lepo i prijateljski, nazivali se kumovima, komšijama i prijateljima — i kome

Nije mu ovo prvo, a neće mu, — ako je bog onaj stari bog, i stara pamet ako podrži Sretu — ni poslednje biti! I od onoga doba kad se ovo desilo, pa do danas, kad

Nije mu ovo prvo, a neće mu, — ako je bog onaj stari bog, i stara pamet ako podrži Sretu — ni poslednje biti! I od onoga doba kad se ovo desilo, pa do danas, kad ja ovo pišem,

I od onoga doba kad se ovo desilo, pa do danas, kad ja ovo pišem, ili još bolje: kad vi ovo uščitate, samo bog i gospodin ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života

, Putovanje unakrst, Veroispovest suvremenog prirodnjaka, Šta nas košta gospodar i bog, Pripovetka kako je geja naranio dva načelnika, Pir bezdušnika, Narodna prava.

Tako ćeš mi svaki put promahati sobu. Dakle, tako. A znaš li da zgotoviš kajganu? — Ama zar ja?! Ja sam bog u kajgani! — reče ponositim glasom Makso famulus. — Stari kapetan i sad, đe god sjedne, priča da niđe slađe nije pojeo.

Od to doba jednako je tu u selu. I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju.

Od to doba jednako je tu u selu. I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«.

»Jedan je gazda Đorđe u selu!« reklo bi se vrlo često. A srećan i vredan čovek. Vredan, pa mu, što kažu, i bog nasporava!

s većim prekidima, jer se Sreta bio jako zamislio, sedeo je za stolom, ali je svima očevidno bilo da mu je pamet bila bog te pita gde. Počeše već i poduže pauze. Zac je zadremao iza kelneraja.

Po kmet-Milisavljevoj kući nastao pravi lom, pogibija kokošaka. Sprema on sve u svojoj kući, a bogata, dao bog, kuća, pa mu to i lako i milo mu.

— Fala, fala — veli Sreta. — Pa izvoljevajte, mi smo, znaš, onako, i već bog zna kako, radi. Tu će biti i kapetan. — Kapetan?!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

— Deca su kriva. Nikad se ni na jednog od njih on nije ispizmio; Ono, jeste... deca nisu kriva što su živa. — Bog ubio, lopto, ko te izmislio!

Starac, ne razmišljajući, žestoko šutnu I puče plavi prozor na crkvi. Istrča crkvenjak: „Bog te ubio! Tako mator, a poludio!

Iz Vrpolja je Vrpoljanin; a vrpoljac je vepar Utovljen onde, ili voz, u kojem se igra par-nepar. Vepar sme pogrešiti — Bog nije dao razum svinjama... A Todor se često pita da l ga je dao i nama...

Stežu se planinske kose, Skuplja se polukrug plavi. Bog je u ptici, što se S puteljka šumskog javi. Hrast goli, na ledini, I ptica, pod drvetom, Ostaše verni, jedini,

I sada, hajde, pametan budi: Teško je s muškima, al ni sa ženama Ne ide, kao da bog neki suludi Zavodi nas i zameće pute pred nama!” „Odmah, na početku, potegni-povuci!

Ponoć beše odavno prošla. U desku je bilo toplo. Nije mi se išlo kući, gde su me čekali ledeni zidovi. Bog sveti zna koliko sam noći proveo, tako, kunjajući po redakcijama.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Prilikom moga prvog dolaska na Bermude 1932. godine, kad je još u Americi vladao »suvi režim«, nije me Bog zna koliko iznenadilo kad sam, na keju pristaništa u Hemiltonu, prošavši pored jedne grupe radnika te vrste, začuo

Rakić, Milan - PESME

I ja osećam u taj sat, Tajanstven, crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji mre, Iz bolećiva srca svog Proliva suze te...

Jer Bog je tako hteo da nas stvori U doba kad se monotono živi, Kad dani nisu ni bolji ni gori, A ljudi mlaki, jednostavni, sivi.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Da, kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi... Kugo ljudska, da te Bog ubije! Ali ti je malo po svijeta te si svojom zlošću otrovala, no si otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala?

“ Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice. Bog vas kleo, pogani izrodi, što će turska vjera među nama? Kuda ćete s kletvom prađedovskom?

Grdni dane, da te Bog ubije, koji si me dao na svijetu! Čas proklinjem lanski po sto putah u koji me Turci ne smakoše, da ne varam narodnje

KOLO Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrešenja. Naši cari zakon pogaziše, počeše se krvnički goniti, jedan drugom

malopred što gordo iđaše k svetom grobu besmrtnog života, prezirući ljudsko ništavilo i pletenje bezumne skupštine. Bog se dragi na Srbe razljuti: sedmoglava izide aždaja i satrije Srpstvo svekoliko, klevetnike grdne i klevetu.

petnaest hiljadah Turakah ne puštiše živa nijednoga; i danas je pobjeno mramorje divne slave Crnojević-kneza. Bog da prosti Uroševu dušu! Krasne žertve što joj učiniše.

Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokolenje. SERDAR VUKOTA Bog sa nama i anđeli boži! A evo si udrio, vladiko, u nekakve smućene vjetrove, kâ o marču kad udri vještica al' u jesen

Bježi Stanko uprav Bajazitu, da s njim jede madžarske nosove. O gnjijezdo junačke svobode, često li te Bog nàglêdâ okom, mnogo li si muke prenijelo, mnoge li te čekaju pobjede! DOĐOŠE POGLAVICE TURSKE, OKOLO SEDAM OSAM.

VOJVODA MILIJA Teške puške, igđe li ikoga! Kâ je nosiš, Bog-ti-bratska, Stanko? VOJVODA STANKO Teke, brate, što se derem njome, evo neko doba ne valja mi.

slatka ljudskoga života, đe se vile u šerbet kupaju; o Stambole, svečeva palato, istočniče sile i svetinje, — Bog iz tebe samo begeniše črez proroka sa zemljom vladati! Što će mene od tebe odbiti?

Divne smrti, prosto im mlijeko! Junacima Bog će učiniti spomen duši a prekadu grobu! Tri hiljade momka jednakoga na Šenđera udriše vezira priđe zore na polje

Tri hiljade momka jednakoga na Šenđera udriše vezira priđe zore na polje krstačko. Pregaocu Bog daje mahove! Raskrhaše silu Šenđerovu.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— Sedi, sedi poče ga nuditi ona dajući | mu kafe i duvana — zvala sam te — a nije Bog zna šta. Znaš ti one naše bačve? — Kako da ne, snaške? Pamtim još kad su pravljene!

— Evo, na, Sofke! — poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom. — Ovo ti je poslala tetka Stoja i molila me, Bog zna kako, da te pozdravim: da uzmeš i okusiš od te njene pite. od nje nije ni razdavala drugima.

pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i Bog zna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila. Sofka i mati svlačile su se ćuteći. Mati pre Sofke bi gotova.

gotovom, zapaljenom ga nudila, on sav blažen, srećan, razgrnuvši mantiju i raskomoćavajući se, poče da ih blagosilja i Bog zna kakvim imenima im tepa.

Svaka ju je predusretala: — O, srećno, srećno, baba Simka! Ona, radosna, odgovarala je: — Hvala, hvala, da Bog da uskoro i ubrzo i vaša devojka!

njega obleće i čija ga toplina i jara iz njenih još zdravih krupnih prsiju čisto u čelo udara, ili Sofki, svojoj, ako da Bog sutra, snaji, koja ga jednako dvori, klečeći mu uz koleno, pravi mu cigare i, paleći ih, sama mu ih meće u usta; da li

A za onu, svekrvu, za nju, Sofke, nemoj ni da pitaš. Još manje što od nje da očekuješ. Sada od nje ni sam Bog neće znati šta da radi. Ona je i onako brljiva, pa još sada.

Pandurović, Sima - PESME

BEZ MOTIVA O, ovih dana, kad nas slabo sluša I Bog, i nada, i razum očajan; O, ovih dana, kad se zapenuša Dubinom duše gnev skriven i tajan; Kada nas opet, kao u snu

čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje. U PROLAZU JUČE...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo vruće čelo.

„Ti lijepo znaš što si ti nama, naša perjanica i naša dika, a što smo mi tebi, tvoja krv! Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi! Ama nećemo tako!

“ to rekavši, Radoje uze dijete sa Stanina krila pa ga sjede na svoje i poljubi u glavu. „Evo nam Miluna, ako Bog da! Glava je ista Milunova a i srce će biti očevo! A da kako!

Dadoše mu da pije. Jan je bio veoma blijed, lice mu rastrojeno bješe od uzbuđenja. „Jadnik“, reče Ivana, „Bog zna šta je promišljao gledajući sve ovo noćas, a mi ga zaboravismo!

Eto, ti, svi!“ „Bog iz pozdravio i blagoslovio!“ odgovori Vladika. „Imao si šta nositi, igumne!“ reče neki. „Bogme, dijete, breme, ama

To mi kaza neko momče što je pred njima prtilo...“ Serdar Pejo pomoli se na vratima i zatutnji: „Pomaga vi Bog i na zdravlje!“ Gospodar i svi ostali obradovaše mu se, ništa manje no igumanu. „A kakva Ćesarovca, to vodiš?

Čini mi se da je tamo bio ’vicer; je li što skrivio tamo, nije li, Bog ti ga znao! No što znam, to je, da mi je u ovo osam dana omilio, meni i mojima, i svemu našem brastvu taman k’o da je

Čudna sna u Crnogorca koji je zapao u busiju, u dugu krvavu! Čudna sna da ga Bog ubije! On se ne probudi sasvim, no ostade u bundaku nekoliko trenutaka, pa opet sklopi oči i san mu se nastavi.

Kad tužnu dužnost izvršiše, zabaviše se oko Janka koji jednako onesviješćen ležaše. „Bog će dati, ali prilike nije da će ovi zore dočekati!“ reče Otaš, koji mu bješe rane oprao i kako je mogao zavio.

Tako je to bivalo s koljena na koljeno u Janovome domu i taj red zateče i njega kad ga Bog posla na svijet. Grof Vencel, otac mu, bijaše jedino dijete svojijeh roditelja, koji ga ne htješe morodoviti naukama

Jadna Vira slutijaše mu pogibiju, pa se dugo molijaše Bogu da joj brata i sada spase. Bog joj usliša molitve, pa joj ranjena brata predade u milostive ruke.

„Do sjutra će se dosta gnoja ocijediti, pa će mu lakše biti, ako Bog da; a sad da liježemo, jer sam umoran“, reče vidar.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Obično se kletve izriču sa „da bog da“ (na početku ili na kraju). I kad se to ne izrekne, podrazumeva se. Kletve mogu da se kazuju i po sazvučju (Mile,

I kad se to ne izrekne, podrazumeva se. Kletve mogu da se kazuju i po sazvučju (Mile, mileo da bog da na kolenima!). Da se kletva ne obistini, ublažava se sa „ne“ (Bog te ne ubio!

). Da se kletva ne obistini, ublažava se sa „ne“ (Bog te ne ubio!) ili se uslovno izriče (Grom me spalio, ako sam ja to uradio).

Zakletve se najčešće kazuju sa „tako mi“, ali i sa „toliko mi“ i sa „da bog da mi“, (Tako mi bog pomogao! Toliko mi zle oči naudile!

Zakletve se najčešće kazuju sa „tako mi“, ali i sa „toliko mi“ i sa „da bog da mi“, (Tako mi bog pomogao! Toliko mi zle oči naudile! Da bog da mi svaka sreća posahnula i ne imala napretka kao ova slamka od jutros!

Toliko mi zle oči naudile! Da bog da mi svaka sreća posahnula i ne imala napretka kao ova slamka od jutros! — i pri tome lomi slamku).

I oni mogu da se saopštavaju sa „da bog da“ (Da bog da stekao bijele pčele! i Stekao bijele pčele! Da bog da ti se u srebro okovala! i U srebro ti se okovala!

I oni mogu da se saopštavaju sa „da bog da“ (Da bog da stekao bijele pčele! i Stekao bijele pčele! Da bog da ti se u srebro okovala! i U srebro ti se okovala! itd.).

I oni mogu da se saopštavaju sa „da bog da“ (Da bog da stekao bijele pčele! i Stekao bijele pčele! Da bog da ti se u srebro okovala! i U srebro ti se okovala! itd.).

itd.). Blagoslovi se mahom izriču kao i pozdravi i otpozdravi, (Zdrav bio i ocu i majci! Da bog da i sreća od boga!), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko!

koji su zasnovani na sazvučju (Veselin — vazda mu se veselila majka), a ima i takvih koji su sa suprotnim značenjem (Da bog da se pomrzli ko ’lebac i so!).

prave ditirampske lepote (Neka se prelivaju bačve s vinom, domovi životom i zdravljem, a polja rodom i berićetom, da bog da!).

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

58 8. AŽDAJA I CAREV SIN. 60 9. ZMIJA MLADOŽENjA. 63 10. OPET ZMIJA MLADOŽENjA. 65 11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. 68 12. ZLATORUNI OVAN. 71 13. USUD. 74 14. KO MANjE IŠTE, VIŠE MU SE DAJE. 78 15.

“ A žena: „Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striženo!“ A čovek opet: „Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa.

Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: „Pomoz' Bog ćoso!“ — „Bog ti pomogao sinko.“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?

Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: „Pomoz' Bog ćoso!“ — „Bog ti pomogao sinko.“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?

Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog!

Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo

Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju

“ — „A a! more! stani dok pogledam u ćitap;“ pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku: „Nećeš, Bog i Božja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, lje nećeš ni tvojoj.“ V. ERO S ONOGA SVIJETA.

U tom udari odnekud Ero: „Pomozi Bog kado!“ — „Bog ti pomogao kmete! a odakle si ti kmete!“ — „Ja sam, kado! s onoga svijeta.“ — „Je li Boga ti!

U tom udari odnekud Ero: „Pomozi Bog kado!“ — „Bog ti pomogao kmete! a odakle si ti kmete!“ — „Ja sam, kado! s onoga svijeta.“ — „Je li Boga ti!

kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?“ — „Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu.

novci, što si prevario moju ženu, te uzeo da poneseš Muji na oni svijet?“ Vodeničar se stane krstiti i snebivati: „Bog s tobom, gospodaru! ja niti sam viđeo tvoje žene, ni Muje, ni novaca.

Sveti Sava - SABRANA DELA

110, 10) jer veliki apostol Pavle kaže: „Što oko ne vide niti uho ču, niti iziđe čoveku na srce, to spremi Bog onima koji ga ljube.“ (І Kor.

Ako li bude nemoguće, onda prepolovi. I potom počinje služba jutrenja. Otpevavši posle Šestopsalmija „Bog Gospod“ a onda tri katizme, i četvrtu katizmu „Blaženi“ sa pripevom „Anđela sabor“, potom sedalne, potom čtenije, i

I evo pišem vam da radost vaša bude ispunjena. I ovo je vest koji čuh od njega i povedam vam da je Bog svetlost i da tame u njemu nema. Ako kažem da zajednicu sa njim imamo, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu.

Jer ovo je istiniti Bog i život svima, i ako štogod zaprosite od njega, uslišiće vas. (I Jn. 5, 20; Jn. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Dečice moja,

Jer reče božastveni apostol: „Što oko ne vide i uho ne ču, niti na srce čoveku dođe, pripremi Bog onima koji ga vole.“ (І Kor. 2, 9) „Jer tamo žele i anđeli zaviriti“, (І Kor.

Ovo ovako držimo kada ne pojemo „Bog Gospod“ na jutrenju. Ako li je „Bog Gospod“, ovo treba činiti u crkvi: tri niza poklona i u sebi govoriti kao napred

Ovo ovako držimo kada ne pojemo „Bog Gospod“ na jutrenju. Ako li je „Bog Gospod“, ovo treba činiti u crkvi: tri niza poklona i u sebi govoriti kao napred rečene molitve.

“ A vi odgovarate: „Bog neka te spase, časni oče!“ I zatim vi njemu sa umiljenjem kažete: „Moli se i ti za nas, oče sveti, da se izbavimo od

“ Zatim se iguman moli i govori: „Bog molitvama svetih otaca naših neka vas spase!“ I tako ustavši, u ćelije vaše pođite, ostavivši svako sastajanje i

A kolenopoklonjenja treba samo u crkvi negovati kada se poje „Bog Gospod“, kao što gore pisasmo. A u ćelijama vašim kolenopoklonjenja da budu dok se molite.

Praznik, pak, zovemo kada se na jutrenju poje „Bog Gospod“. Kada se pavečernica služi, pošto jerej izrekne uobičajenu molitvu, vi treba da padate na kolena, kao na kraju

“, a vi treba da mu dajete oproštaj govoreći: „Bog neka ti oprosti, oče!“ No i vi treba od njega da molite dodavši: „Oprosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo i delom

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Pomisliš prosjak, najuriš ga i šupiraš, a sve ti posle po kući prokisne! MILE: Koji bog da mi prokisne? STAVRA: Kažem na primer! MILE: Što smo ti mi zaostali! IKONIJA: Zar nemaš ništa bolje da obučeš?

IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane! (Svi izlaze. U kafani je ostao samo Mile: spava, s glavom na stolu.

Fala milom gospodu Bogu! Gde mi je tašna? To ga je sam Bog mlatno mojom rukom, da ga obeleži! Šta je sad? Zašto ćutite? IKONIJA: Zato što, vidiš, ni to ništa ne pomaže!

Pada kiša. Svi drže zapaljene voštanice i otvorene kišobrane.) IKONIJA: Veseli Anđelko, Bog da mu dušu prosti! CMILjA: Noliki čovek, pun života! MILE: Baš mala pratnja! Nikog iz društvenih organizacija!

IKONIJA: Ajde po jednu za pokoj duše! MILE: Ne znam smao kome je trebo pop! STAVRA: Spasi Bog! MILE: Na spasenije! IKONIJA (Prosjaku): Ajde i ti nategni jednu, valja se!

Stanković, Borisav - JOVČA

VLADIKA Ostavi, Jovčo. JOVČA (ljubi mu ruku): Blagoslovi! VLADIKA De, de. Kakav tebi blagoslov! Tebi ne treba. Bog ti je i inače dao sve što želiš. Nego, ja, jutros, u crkvi, za vreme službe, čuh, pa evo. (Sedaju na minderluk.

Samo sve one gledaju da te prevare: dok je nemaš, ne uzmeš za ženu, misliš da je ona Bog zna šta, da je ona to što misliš, želiš, sanjaš, a kad ono posle — ništa!

to je sve moje, i ništa više. VLADIKA Ako, ako, Jovčo. Neka ti je živa, zdrava! Pa, kako je, dao Bog, već izrasla, ušla u godine, neka se sa srećom nađe i kakva prilika, muž... JOVČA (plane): Kakva »prilika«?

ARSA A gde ćemo ih posle? TOMA Gore, u onu kućicu, na kraju varoši. Eto im tu, kuća, bašta, njivče, pa kako im Bog da! MARIJA (grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije nji[h]ovoj dobroti.

s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći nakrivo! Bog bi morao zao biti kad bi rod čelovečeski na nji[h] ovo zlo i nesreću sazdao; a to ko može, zdrav mozak imajući, i

Ako gdi bude što pogrešeno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej; sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i srdečnoj ljubavi.

boga milost, koju i ja vami, zajedno s svetom razuma i nauke, i va|šim sinovom i kćer[i]ma od roda v rod, dogod bog svet drži, vsesrdečno želeći prebivam do poslednjeg mojeg izdihanija dušom i telom sav vaš U Lajpsiku, 1783, Dositej

Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no ja tebe žalim.

Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova,

Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz Egipta, i da spase dušu moju. Pošao sam s njim do Senđurđa.

Ja sam sovršeno tada verovao da na mene bog popušta iskušenije, da vidi [h]oću li ja u mom svetom namereniju postojan biti.

„Bába će tebi prekrasnu devojku isprositi, pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno muško dete u životu ostavio. Onda ću srećan biti!” No, moja glava, puna svetinje, drugojače bi mislila.

da u pustinji živi, nego u miru u gradovi i u seli među ljud’ma i ženama; i čovek, budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije oženjen, u velikom bedstvovaniju nahodi se.

” „Ne dao bog, moj sinko!” — odgovorio je dobri episkop. „Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga

„Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez sveta ostane. Zna bog što čini. Al’ kako ja vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete. No, verujte mi, čada moja, daja bez svake šale besedim.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

I postavi vlast Kušmelja knezom u Zvrljevu. A Zvrljevljani u toj prilici rekoše: „Lako je onome biti svetac, kome je bog otac!“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!

A Zvrljevljani u toj prilici rekoše: „Lako je onome biti svetac, kome je bog otac!“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!“ A i jest fratar Kušmelja ljubio mimo braću i mimo sve rođake, ljubio ga je „kao kruh vino“.

Duso materina, sice materino, diko naša!... — Pa onda: cmok! cmok! cmok! ižljubi ga i ljuljuškaj dokle ne zaspi. — Bog će sve na dobro upraviti! — rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego bog!

— Bog će sve na dobro upraviti! — rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego bog! — prihvatila bi zijehajući Osinjača, pa bi svi legli.

— Ne znam šta ću! — reče Kušmelj češkajući se po glavi. — Hoćeš li da zakoljem jednu kokošicu? — Bog s tobom! — odgovori fratar. — Jesi li pri sebi? Nije li danas petak... Ne misli ti za večeru... Kamo vam ostala dica?

A ti pisme pivaš i molitve divaniš. Kâ bog što sve zna — jer mudros, čestitos, bogoljubnos, skrušenos, kripos, lipos, milos, duševnos, rados, poniznos, u tebi su

— A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas bog! A platićete, platiti, ako živ bude Jere — govoraše Kušmelj. — Jeto, moj dobri divere!

(Bješe staklo na crkvenom prozoru, od koga se odbijahu sunčani zraci.) Bog zna šta on pomisli da je, te se opet stade propinjati, a tada gaknu nješto odonuda: gaa-aaa... — Šta je ono?

Ovi, dakle, u miru preživahu što je dao bog i sv. Frane. Bakonja stade gledati manastir. Bješe na jedan pod, ali je imao oko dvadeset prozora u licu.

Sram te bilo! Jer tebi baš kâ da je žâ što se tvoje slutlje ne ispuniše! Ma neće to bog dati, ne, ne, ne, pa ti zakovrnuja od zloće, od... Njeko zalupa na vratima.

Kâ da mi je sam Bog to na uvo prišanuja, tako sam uviren bija da je to njiov posâ i da im je namira da mene u to uplitu.

— A odakle si? — Ja? Je li? Iz Bukovice, iz Zelengrada... — Ma ti si rišćanin? — Ja? Je li? Nisam, ni dao bog, nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo,

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kad nemaš, ništa kad nemaš! — Prestani noćas! — Ja... siromah k sirće. Niko mi ništa ne može. Ni Bog, ni zima, ni rakija, ni hajduci, ni ti... Ćutim. da se kladimo daje muško.

Na snegu da se crne i strče u nebo. Sneg je crn. I vetar je garav. To nevidljivo što nije samo Bog, koje je i smrt i daljina, i to grotlo odakle žena govori „muški“, i sve što je žena, i ta gomila živog peska u koji

Oče!... Nisam ti više babo... Stidi se da kaže — babo. A pre sat došao. Hoćeš na kolenima da ti dođem? — Bog ti pomogao, Vukašine. Ljut je, prođe Vukašinu, nađe ocu ruku, prosu mu duvan, i dodirnu je usnama. — Mrak je kod tebe.

I možeš sada da spavaš, tako si ružan i mali, kao gidža. Hrčeš... Majka i Bog kaznili me tobom. Zašto si me tukao? Zato što sam ti sluga u kući, što više radim i gore živim od svih nadničara.

Kod koga će raditi? Čime će decu ishraniti do proleća? Mora da ga moli. Bog je njega, Tolu, zato izmislio da bi neko po ovoj zemlji išao na kolenima i pognute glave.

Miraždžiku neku debelu on će da zdipi. A ovom levom, Đorđe, levom ne može niko ništa. Ni ti, ni Bog. Podelilo se na dva, a pogledaj kakav je! Tri dana je star, a glavonja, kakvu vraTinu ima.

Spava mu se. Daj mi ga. Tola spusti dete u korito, pomisli da im je zima, skide gunj sa sebe i pokri ih. Ni Bog nije svog sina, kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu.

Odvi mu pelene i na modrikaste, hladne grudi prisloni uvo: ne čuje srce. — Anđo, Bog nam uze „levog“ — reče mirno i ukočeno se zagleda u nju, s mrtvim detetom na rukama.

postelji i mirišljavoj vlazi Simkinih nedara i butina, cele noći grčila se jedna nada i jedna nedoumica: možda će se Bog smilovati njemu.

Takvu životinjku. A njih Toliko ima na zemlji da će uskoro i nju početi da jedu. Samo je njemu ne da Bog. U mraku jedan drugome nisu videli lice. Ispod kace, jureći se, zacijukaše miševi. I oni sluge na pustoš.

Mislite Đorđa. Katića da varate? — zakikota se zlobno. — Varam ja vas. Puna kesa je jedini bog na zemlji. Dukati su njegovi sinovi... — Pametno zboriš, gazda-Đorđe! — reče jedan sa obešenom glavom.

Što me gledate kao telad? — Tako je, gazda-Đorđe! — Jesi seljak! — Dukat je bog! On vlada svim carevima. Vojske su ništa. deca su ništa. Stranke su ništa. Žene su ništa... Očevi su ništa.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Koliko puta je on, za koga se govorilo da je pravedan kao sam Bog, u sebi iznenadio zlomisao prema onom koji se s njim u nečemu nije složio.

sudbinske primirenosti koja je izbila iz oca kad mu je, jednom rekao: „Ti si so soli zemljine i najbolje što mi je dao Bog, hvala mu.

U zatišjima je, uzalud, osluškivao nebesa: mukli se bezdan nije otvarao, sve dalji, Bog se povlačio. Svetlosna tačka u Višnjiću je zamirala.

Tada na sve prolaze stane da ulazi i smrt, čovek više ne može ništa a Bog se ne odziva. U tim iskušavanjima najbolje je onome ko izađe iz života jer ko ostane, sagori, a reč iščezne u nevidljivim

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Natoči mi čašu vina Iz podruma svog, Poljubi me, zagrli me, Pomog'o ti Bog! Đ. Jakšić XV MILA „Vina, Milo“! orilo se Dok je Mila ovde bila.

Đ. Jakšić XVI PIJEM... Pijem, pijem... al' u piću Još se nikad ne osmenu' Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu! Posrne l' mi katkad noga, Družina se luda smije Al' se brzo smeha trza K'o od jeda ljute zmije.

“ Dižite škole, Deca vas mole! J. Jovanović 3maj XLIV* NEGDAŠNjEM PRIJATELjU Da ti Bog da mnogo leta, A što više s otim bolje, I dukata pusta zlata, Da te puno zadovolje!

“... U veljoj bedi, smrti, i krvi, Danas vas same ostavlja Bog! ...Al' opet, grešan, grešno sam pev'o Ranjeno srce naroda mog! Ta Srbin kipi - kipi - i čeka Al' ne da đavo...

Al' opet, grešan, grešno sam pev'o Ranjeno srce naroda mog! Ta Srbin kipi - kipi - i čeka Al' ne da đavo... il' ne da Bog! Đ.

Kleče mršave Glave Pred likom Boga svog Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. A. Šantić CXXI SIJAČI Jutro.

sam Bog sveti zna! Proleće, ti, i ja. M. Đurčin CXXXVI U „BEČKOJ ŠUMI“ Sveže je i vedro jutro K'o početak lepe priče; I po

nisu bili varka: Na Srpskome Jugu nema više roba; Prenula je snaga Miloša i Marka, Vaskrsao Srbin iz Kosovskog Groba! Bog je dig'o stare vitezove naše Što za rod umreše u oružja zveci; Njina trošna tela na Kosovu paše, Al' Duh njihov osta u

Nema li cveta, nije mu vreme Hrani zametak brižno u grud'ma K'o dobra zemlja pšenično seme. Ako je tvoj Bog hteo da budeš Zemaljski cvetnik rajskih cvetova, Uneo ti je nebesku pregršt U vrelo srce pre svih vekova!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

mirovi jedva vidne iskre; đe užasne bure gospodstvuju, oka smrtnu otvorit ne daju, već ga gone u mračno žilište, Bog zna kakvom sudbom naznačeno.

na nj se bure s jarošću puštaju, ćeraju ga tamo i ovamo, mučeći ga stravom pogibije, dok ga bace u bezdnu kipeću. Bog ubio tu besputnu silu koja tvoje popire zakone, koja puni mrakom i užasom naš orizont i našu sudbinu!

“ Jošt Bog nek zna što mi angel priča, no ja pogled put neba ispravih i zanešen ne čujah angela, već trepetom sv'jet svjetovah

Zlobo kleta, da te bog ubije! Zla porazo roditeljske duše! Zla predskazo otrovne sudbine! Prva se je krvlju oskvernila bezakona ruka

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

On odanu dušom. „Gerarda iz Kremone? - Znam ga vrlo dobro, on je - Bog mu dao dug život! - moj iskreni prijatelj“. Vratar se ukaza na vratima čekaonice, javljajući mi da me časni Gerardo

Kad dođoh ovamo, bio je učeni Rajmond - Bog mu dao u raju naselja - nadbiskup toledski. On je bio taj koji je pri osvajanju Toleda prikupio knjige koje su se ovde

„Sigurno. Samo ako se hrišćanski vladari međusobno sporazumeju“. „Neka ih milostivi Bog umudri da se pogode!“ Iznenadih se njegovom oduševljenju za slogu hrišćana.

samo onda kad jednostavno živi, ne traži da zna više no što mu je potrebno i ne teži za većim blagom no što mu je mili Bog darovao u obilnoj meri“. Opatov pogled pade na čašu, napunjenu rumenim vinom.

Opatov pogled pade na čašu, napunjenu rumenim vinom. On je podiže u vis i reče: „Evo ovo nam je dragi Bog utočio iz svoje bašte. Ergo bіbamuѕ!, kako to lepo reče blaženopočivši papa Martin IV“. Isprazniše čaše.

Kad svršismo sa ručkom, moj novi poznanik mi reče uznemireno: „A mog oca još uvek nema! Sam Bog zna kada će doći. Kad ode u carske dvore, čekam ga često satima“.

„Zašto je umro?“, zapitaše oni. „Jer ga je“, rastumači im njihov ujak, „dragi bog pozvao u nebesno carstvo“. Deca se zadovoljiše ovim odgovorom, a majka pričaše dalje.

Evo već dvanaest meseci kako ne jedem niti spavam.’ - ,Vidi vam se, Bog i duša, izmršavili ste do kostiju.’ - ,Moje telo’, reče on, i moj duh su rasklimatani.

Posle nakoliko minuta Njutn se prenu iz sna. On pogleda začuđeno oko sebe. „Ja sam, Bog i duša, zadremao! - Moje delo nije više lektira za mene, već za mlađe glave.

Ovde ne vlada isti bog kao onde dole, već jedna boginja; to je carstvo gospođe Lavoazije. Njen muž vrši tu samo dužnost ministra finansija koji

“ „Šest stotina hiljada livri“. „Onda mora da imate i lep prihod od njega“. „Ne bog zna šta jer moj ga muž iskorišćava više za naučne ciljeve no za materijalnu dobit.

Šta se desilo kad posle jedne takve katastrofe naša Zemlja ostade bez životnog sveta?“ „Bog ju je, u bezgraničnoj svojoj milosti i svemoći, naselio novim jednim svetom, različitim od prethodnog“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pop je držao čitave propovedi i govorio glasno kao da ga sluša cela parohija. A ja sam rekao: „Snajka, pobratime, da Bog da celoga veka bili srećni kao danas. Eto to je sve što znam i mogu da vam kažem“, pa sam bacio praznu čašu u travu.

Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole. Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša mimoiđe, taj Bog ogluši se.

Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša mimoiđe, taj Bog ogluši se. Još je samo to bilo ostalo. I tako, dan ranije nego što mi je isteklo odsustvo, krenuo sam se za pukom.

Brata sam zvao dušmanom kletim, i kliktao sam kad se u mraku napred hrli, i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov!... I danas mirno gledam kako mi željenu ženu gubavi bakalin grli...

Nikola je izgledao strašan. — Na kolena! — grmeo je on mlatarajući se — nek og-luvi i čo-vek i Bog! Mršavko podiže glavu i svečano ispružajući kažiprst u tavan, upade: — I Jugoslavija... Du reѕte, je m' en fouѕ!

Jedna kuća, brate. Stâri pospe, deca pospe, a negde je i bez dece, nema govora. Tu ti je jedini Gospod Bog svedok. A kad si se vratio ona ne može da ti se napriča o poštenju. I sve druge ne valjaju samo ona poštena.

Možda će na njenim ravnim grudima naći onaj mir što ga je, ovde, na oblim, uzalud tražio. Uostalom, kako mu da Bog. Ima jedna stvar samo: njemu ovamo više mesta nema, on ovamo više nema šta da traži.

— Dobar veče, gospodine. — Bog ti pomog'o. Koje dobro, snaja? — Nikako dobro, gospodine. Zlo. — E? Ded' da čujem.

— Hvala rode! — Bog da prosti pokojnika... — Amin da Bog da... — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Ali sitno farbaš, druže.

— Hvala rode! — Bog da prosti pokojnika... — Amin da Bog da... — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Ali sitno farbaš, druže. Pa ti reče troje dece, a ono ispade četvoro.

— Može, može, gos' đenerale. — Mora se... — Eto gega se. A kad đeneral poizmakne: — Bog'me dalje se ne bi moglo! — Kako si sad sladak! — Ja, k'i med. — Siđi, došo, s konja da vidiš kako je. — Oprem', rođo.

— Merci, merci, sestro Stephanson. — Da, da, pa na jesen Srbija. I vi s nama, daće Bog! — Merci. — Au revoir! — Thank you!

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

i jedna zarobljena zraka božjeg sunca bili su kadri da djetetu dadu iluziju da je i samo postalo jedan mali gospod bog.

Onda se nešto zaigrala, i čas kasnije već je gledala u čudu majčinu žalost: „Što plačeš? Ta nije umro Bog!” — Nisu je shvaćali. Pa jasno! Sasvim jasno! Umrla je samo jedna — ma koliko draga, ma koliko dobra — bakica.

U tim mojim religijsko-historijskim ekskurzima nekad sam negdje čitao da je bog u ljudima nastao otprilike ovako: prasnuo je grom; unezvjereni ljudožder pao je ničice — i bog je bio rođen.

sam negdje čitao da je bog u ljudima nastao otprilike ovako: prasnuo je grom; unezvjereni ljudožder pao je ničice — i bog je bio rođen. Ta ljudožderova ustravljenost, ta njegova zaprepašćena nedoumica — eto to je bio bog. Ne dopada mi se!

Ta ljudožderova ustravljenost, ta njegova zaprepašćena nedoumica — eto to je bio bog. Ne dopada mi se! Možda je i tačno. Štoviše, historički, bit će sasvim tačno. Ali mi se ne dopada.

Ali, eto, taj nije za mene! Dakle, prasnuo je grom; ljudožder se prepao i rodio se bog. Upuštam se u tu bezazlenu djetinju igru, u igru stvaranja bogova.

Stropošta se prazna kanta; dijete se prepalo, i rodio se drugi bog. Jedan mali bog, primjeran djetetu. Ne. Odlučno, ne dopada mi se. Za moj ukus, to još nije bog, „bog u čovjeku”.

Stropošta se prazna kanta; dijete se prepalo, i rodio se drugi bog. Jedan mali bog, primjeran djetetu. Ne. Odlučno, ne dopada mi se. Za moj ukus, to još nije bog, „bog u čovjeku”.

Jedan mali bog, primjeran djetetu. Ne. Odlučno, ne dopada mi se. Za moj ukus, to još nije bog, „bog u čovjeku”. Ili, možda to i jest bog. Samo, to još nije čovjek.

Jedan mali bog, primjeran djetetu. Ne. Odlučno, ne dopada mi se. Za moj ukus, to još nije bog, „bog u čovjeku”. Ili, možda to i jest bog. Samo, to još nije čovjek.

Ne. Odlučno, ne dopada mi se. Za moj ukus, to još nije bog, „bog u čovjeku”. Ili, možda to i jest bog. Samo, to još nije čovjek.

A bog je, o tome nema sumnje, u najboljem slučaju nastao bar trenutak poslije čovjeka. Čovjek je postao čovjek onim časom kad j

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Nek mu je srećno! — povikaše odbornici, i Sreten, veseo i zadovoljan, priđe ruci popovoj. — Srećno da Bog da! — reče pop, pa ga zatim uputi da uzme crkveni barjak.

Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...

— Slave ti, šta kaže, kakav izgleda? — upade joj Stanka u reč. — Bog s tobom, zar ne ču da mora umreti onaj koji ga pogleda. Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne... — Pa, šta je bilo?

Tako se otimala od nemaštine i gladi, a dao Bog — seoskoj duši ne treba mnogo: komad proje i glavica luka zadovoljava potpuno njene potrebe i navike.

To su mi zacelo, podmetnuli oni što me mrze kâ krvnika — odgovori Đurica, a oči mu nekako čudnovato sevnuše. — Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete...

Šta su oni namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već poče i sam verovati u

A meni je baš to po volji. Pre ga nikad nisam pogledala dobro, a sad, Boga mi, volela bih da ga vidim. — Bog s tobom, Stanka, zar bi mu smela na oči izići?

Što ne znadoh, barem, dok beše ovde, da ga razgledam bolje... Ali ne mari: videću ga ma gde...« — Pomoz’ Bog, Stanka! — Viknu neko ispred vrljika, za koje se dotle beše zaklonio.

samo da ga zaplašimo, da bolje čuva stoku... Ne bih ja to dao, Bog s tobom. — Kako ti je osekô kukuruz ? — obrte se Đurica Milošu. — Pa... kô svud: po dva na struk — odgovori ovaj.

— Je l’ tako, Jovane? — zapita Đurica. — Tako je, brate; to je ljudski, a ono ’nako... budi Bog s nama. — Je li tako, Miloše? — obrte se Đurica i pogleda ga u oči.

— Dete je, brate, pa ne zna; treba je naučiti — reče mu žena. — Ćuti, ženo, da od Boga nađeš; kakvo dete! Ono je Bog stvorio da bude muško, pa ga anateme pretvorile u devojku. — Ne pominji zlo, molim te, — reče ona krsteći se.

Da ne bi svojom pojavom uplašio ženu i decu, nakašlja se i viknu običnim glasom: — Pomozi Bog, snaho! Žena, okrećući se k nemu, primi mu Boga, ali videvši ga onako naoružana, trže se i preblede.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

351 ŠTA JE 3APOVIJED — ZAPOVIJED JE 352 SVOJSTVA LIJEPE ĐEVOJKE 353 I VRIJEDI 354 POMO3̓ BOG, ZLA ŽENO! 355 MOJ JE PREDNjAK 356 DJEVOJKA I KNEZ JOVO 358 BOROVIČANI SKAČU U MAGLU 359 SELjANI I VODENI RAK 360 ZA OKU

I NjEGOVO PISMO 375 UČITELj I UČENIK 376 CAR I DIJETE 377 TI ĆEŠ SVIRATI 378 ZNAM I JA KAO BOG, DA SMIJEM KAZATI 379 MENI JEDAN, A TEBI OSTALO 380 NESRETNIKU SE NE MOŽE POMOĆI 382 I TO ĆE PROĆI 383 ŠTO ZOVETE

— kaže mu Petar. Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno

Kad, je Petar čuo šta starac veli, on mu onda reče: — Valjda će me sam bog uputiti u zemlju gde neće biti pomora. Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići.

Petar joj odgovori: — Bog milostivi bio mi je u pomoći. Devojka mu na to reče: — Onda možeš ostati ovde i živeti sa mnom u ovome dvoru, pa

SOLDAT I SMRT Bio tako jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred boga, niti ga je bog htio u raj ni u pakao metnuti, nego ga postavi da čuva stražu među rajem i paklom, kuda najviše vragovi prolaze, da se

A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega. Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide.

Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide. Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi radila. A bog reče: — Neka mori malu djecu.

Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi radila. A bog reče: — Neka mori malu djecu.

A bog reče: — Neka mori malu djecu. Soldat zakala pa van, a kad iziđe, pita ga smrt šta je rekao bog, a on reče: — Rekao ti je da ideš na ono najveće brdo pa da sve raskopaš i povadiš kamen iz zemlje.

Ona reče da ide pitati šta će sad, a soldat joj kaže: — Ja idem, — pa otide, a bog ga pita: — Što si došao? On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi.

On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog?

Petković, Vladislav Dis - PESME

da si najzad našla humanost i vrata bolnice, Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije, Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna bludnice.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti. Zakovana petvekovna zvona bune, Pobegao duh jedinstva i bog rata; Obesimo sve praznike i tribune, Gojimo se od grehova i od blata. Zakovana petvekovna zvona bune.

Ko si?” “Šta ćeš ovde, ko si, uzdanico smrada, Gomilo bakšiša i kolevko blata! Bog sakatih danas prestao da vlada Ovom zemljom plača i veselog rata!” I potmuo jauk bogatih pandura Šiba vazduh strastan..

Nečuvene patnje nebo nam podari, Patnje što ne vide ni čovek ni Bog. A bili smo divni mi, mezimci slave. Strah smo zadavali dušmaninu svom. Imali smo dušu i krv rase zdrave. A sad?

Milion srca probo je bar, jer misli kroz srca nebu da pođe. On je izbranik, Sin drugi, Bog ga je hteo. Prvog svet blagoslovi, njega je prokleo. Proklet je eto on, božji Sin!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

profesora koji je želeo da upumpava vazduh iz vrućih zona u umerene zone, potpuno zaboravljajući na činjenicu da je Bog već stvorio gigantsku mašinu u tu svrhu.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

uverenje ojačavala je moja majka izgovarajući reči svetoga Jovana: ”U početku bijaše riječ, i riječ bijaše u Boga, i Bog bijaše riječ.

Na kraju sam se nekako smirio i prestao plakati. Činilo mi se kao da čujem kako majka govori sestri: ”Neka ga bog blagoslovi za ovo lepo i toplo pismo. Neka ga duh sv. Save vodi u zemlju preko okeana!

Prigrli me i jedna velika suza kliznu niz njegov obraz. “Ko će kao bog!“ - reče radosno. Onda mi ispriča kako se pre trideset godina sprijateljio sa mojim ocem i da je često bio gost u našoj

”Hoću, tako mi bog pomogao!?” Činovničić je primetio moje uzbuđenje, ali ga nije shvatio, jer nije znao za moje velike napore kroz dugih

Ovde je živeo stari Ljubomir, bog da mu dušu prosti! On te je mnogo voleo i pravio ti je lepe kožuhe i šubare. Ovo je livada gde si svako veče dovodio

Ja sam se rodio kada je ona prešla već četrdesetu. Ona je verovala da je to bog uslišio njene duge molitve i želju da rodi sina.

Ovde je živeo stari Ljubomir, bog da mu dušu prosti! On te je mnogo voleo i pravio ti je lepe kožuhe i šubare. Ovo je livada gde si svako veče dovodio

Ja sam se rodio kada je ona prešla već četrdesetu. Ona je verovala da je to bog uslišio njene duge molitve i želju da rodi sina.

A ti znaš da je stari Ljubomir bio u pravu i da te je samo bog sačuvao da bi u životu postigao mnogo više od Gavre, čijoj sreći izgleda sada zavidiš.

što je moja majka proglasila ”svecima nauke”, zato što su svoje živote posvetili otkrivanju božanskih poruka koje je bog uputio ljudima u vidu prirodnih pojava.

” Dodaću ovde i to da je Tindalova odanost nauci bila slična odanosti moje majke veri. U njenoj veri bog je bio velika duhovna pozadina, a dela proroka i svetaca bila su, prema njenoj veri, jedini izvori preko kojih ljudski

Uveravala me je da bi me opet branila. - Bog šalje sunčeve zrake - rekla je - da bi istopio led i sneg u rano proleće i da bi povratio u život sve što leži

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Nego, čovek snuje, a bog određuje! Iznenada obrnu vreme. Radeći preko dana, opaziše kako se nebom k severu vucare svetli oblačići što su

Boli.... Župan se smisli i okrene Cveti: —Dovišću mu likara — i onako običava doći u gospodara... —Da—nu... Bog ti dao! — željno ga uhvati za reč. Oko desete došao je lekar sa županom. Cveta ga uvede u kućicu.

Lečila bi ga kako je u selu običaj, ali ovako se valjalo silom pustiti u tuđe ruke, pa što bog da. Lekarije, a još bolje meso i crno vino, mislila je Cveta, pomogoše, i Marko se drugoga dana podigao, ako se i

A zorom iznenada vetar zaveja silnije, kao da mu je do inada. —Bog zna kad će izduvati! Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala.

Učini dobro dilo! Uzmi je na radnju, daruj je, i sve joj krivo. — Tada se obrne njoj: — A ko će mene namiriti? Gospodin bog! A? Kolika bi šteta, vidila si; ko će mi je nadoknaditi?

Cveta pristupa opet agentu. —Popusti onih dvadeset helera, zamoli ga suznim očima, da odem s ostalima. Nemam više... Bog ti dao! —Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'!

—I taj momčić... Mogao bi i on da radi... — izvadivši novčanik iz džepa, utisnu Cveti novčić u ruku. —Bog ti platio! — blagodari Cveta i rastvori ruku da vidi dar. Uto, iznenada, nađe se kod njih općindžki policaj..

—Hvala bogu! A da kome ćemo? — mirila je kuma, pa nastavi: — Sahranili smo ga po krišćanskom i seoskom običaju. Bog nikoga ne zapušta, neće ni tebe! —Od čega umuje? — Cveta kaza kao za se. —Poznaješ ga: radiša kao niko u selu.

— mucaše Cveta. Rana na nozi dala mu se na zlo... Nije bolovao nego nedjelju dana... Pazila sam ga kao svoga. Da mu bog prosti! —A ljekar? Šta uradi on? — pitajući gušila se u suzama Cveta. . —Poslasmo po nj, ali ga nije bilo u mestu.

Nekuda bijaše otišao.... —Cveta, u plaču, u neke kaza: —Hajd'mo, deco, u kuću! —Kud ćeš po noći? Bog ti se smilovao! Maši se, sreće ti, da štogod pojedeš — bićeš gladna? —Ostani, Cvijeto, do sutra, bolje ti je!

” Pa se diže i tješio ih: —Daće bog te neće biti zla! A braća zahvalno ga gledaju i, utješeni, vraćaju se puni nade u tamnicu.

— Uvijek je bolje amo nego kod nas... Vidiš, dobiva se prilično... Da bog pomože! A i tebi ću lako naći posla. Dosta da imaš volje za radnju i da si zdrava... Ma što ti je to po licu?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

A božansko, pa i sam Bog za Jovana nije ništa drugo nego otelotvoreni logos, reč, kako i stoji u prologu njegovoga jevanđelja: „U početku bješe

otelotvoreni logos, reč, kako i stoji u prologu njegovoga jevanđelja: „U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ“ (Jovan 1.1).

“59 Sada je, pored Majke, uspostavljeno i pesničko trojstvo: Bog, Otac (→ Sunce) i Sin. Odnosi između likova u pesmama o vuku očigledno imaju, pored mitološke, i jaku psihološku

svetu (pesma se zove „Sentandreja“ i prva strofa evocira bežanje Srba sa Kosova u daleku Mađarsku): jer je on bog, jer je on bog sa nebeskim staništem, i jer je on slovenski bog.

(pesma se zove „Sentandreja“ i prva strofa evocira bežanje Srba sa Kosova u daleku Mađarsku): jer je on bog, jer je on bog sa nebeskim staništem, i jer je on slovenski bog.

bežanje Srba sa Kosova u daleku Mađarsku): jer je on bog, jer je on bog sa nebeskim staništem, i jer je on slovenski bog.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

RAKA (uporno): Nisam! ŽIVKA: Nego šta si? RAKA: Pravili smo demonstracije. ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom? RAKA: Protiv vlade. SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko?

Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj muž ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te

ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) kad se igrao s njim. ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti! RAKA: Nije istina!

” A onaj moj šmokljan – mesto da kaže: „Hvala, Vaše Veličanstvo!” – sigurno će početi da muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati. DARA (prekorevajući je): Ali, zaboga, mama!

DARA: Pa kaži, zaboga! ŽIVKA: Da ili ne? ČEDA: Da! ŽIVKA: Šta? ČEDA: Ministar. ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko ministar? DARA: Je l' otac? ČEDA: Jeste! DARA (ushićena, zagrli ga, srećna): Slatki moj Čedo!

ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam rocpođa ministarka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva.) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti! DARA: Šta da vam kažem?

Ubio ga bog, da ga ubije, i kad ga rodih ovako prokleta! POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga! XXV PREĐAŠNjI, PERA PERA

ČEDA: A je 'l' te, molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui? ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragua, ubio te bog! ČEDA: Pa taj naš zet. ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović. ČEDA: Dakle, Rista?

RAKA: Nisam! ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater?

kao ljubavnik. NINKOVIĆ: Molim (Ljubi joj nežno ruku.) Uverevam vas da ćete biti zadovoljni. ŽIVKA: Pa sad već kako mu bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno! NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pišem ljubavna pisma ili ne?

Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta?

ANKA (dolazi). Molim! ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vi mi mnogo nešto otežete, kao da je to bog-te-pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

He, a kako je divan, na primer, Petar Kostin! Kad bi se taj poturčio, vera i bog, brzo bi Postao ili veliki vezir, ili šeih-ulj-islam... Slomljen je već Sulj-Kapetan.

— A što ti reče najzad? Misli ubavo, pa da mi kažeš! — Reče mi: „Bog turska duša“... — Ne, ne!... Vake: ,,Bog poturska duša“...

— A što ti reče najzad? Misli ubavo, pa da mi kažeš! — Reče mi: „Bog turska duša“... — Ne, ne!... Vake: ,,Bog poturska duša“... — „da ne mi je zeme, more Čemeriko, dok ne ti napravim dobro“! — A, take!...

— Ponekad, aga... — A smete li ubiti Turčina, bre? — Pa... da ne donese bog, Hamzaga... — Glja ga, glja!.. Tako mi boga čovek treba da je svakad mušak!..

A?.. Bog zna da li ću ja biti Turčin?.. O, kuku meni ako ne mognem biti!... Sutradan je sam Hamza Vukašinović veselo pomagao

Praga naturiti božju pomoć, no kad bude ušao unutra, kad ga Spaze, jedro će izgovoriti: „Selam aleć Turcima, a pomozi Bog raji!“... Međutim, rodni prag bio je jači od nove zapovesti.

Ali se utom nešto priseti: — Pićeš malo rakije? — Što da ne, ako je Bog dao, Bogdana!... To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne spominji... Daj donesi da popijemo po koju!...

— Šta?... Kakav Miloje, ženo?... — Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!... Na zdravlje!... Hoćemo da se napijemo večeras.

Sipaj mi još rakije, pa ćuti!... — Nije ta, Miloje, ne!.. No ćeš me poslušati. Bilo što bilo. Bog će oprostiti. Bio je zulum, nijesi mogao da se izvučeš od Turaka... — A, ne. Dragom mojom volom sam se poturčio.

Bleda kao smrt a prkosna. Materinske usne njene nešto su progovarale ali se ništa ne čujaše. I opet laki osmesi. Budi Bog s nama! Kao da joj je drago što gleda mrtva sina. Pojavi se sablja– žnjiva slika za gledaoce.

Da Bog da majka ni jednoga kod kuće ne zatekla ako je ovo laž!.. A razume te što ne kukaš. Neka ti je prosto materinstvo!..

Starac po običaju pomače malo kapu s čela u znak da je skinuo, pa se smerno i duboko pokloni: — Pomozi Bog, gospodine!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Dobrotne su vaše reči: „Bog ga dao, Vog ga uzô!“ — Da ko mi je tebe dao, Moja mila, grka suzo?! 1865. KO ĆE KAO LjUBAV!

— „He! Nemam ruke: njome sipam Belu kletvu povrh nje.“ Al’ kad plačeš što se smiješ? — „To je ono: ja sam Bog.“ A sad dlanom oči kriješ... „Žao mi je đav’la svog.“ Imaš pravo, imaš pravo, Ti već stižeš neku cel.

Ti pogledaj ćilim ovi, Kim nas noću Bog pokriva, Trudna tela duša čista Da što slađi sanak sniva. Nagledaj se te miline Pa se divi višnjoj moći: Bogu

A neki se krste. Sevne brza munja, Nečij’ prihod spravlja; Za njom nema groma, Čeka se, čeka se — Al’ Bog se ne javlja. Oblaci se tânje; Tišina je nema; Sva se grla stegla. Čeka se, čeka se — Ali Boga nema.

“ — — — — — — — — — I mi se posusmo Pepelom po glavi... I sunce ožive, Sanak se raspudi, I Bog se pojavi. »Javor« 1890. KONjANIK-DIVLjAK, STRAHOTNIK...

Hrvat se ne bori da što otme kome: Čuva sveti oganj na ognjištu svome. I dok tako čini, u najteži dani I Bog je i pravda na njegovoj strani. A kuda će Srbin? — Zar on da se dade Putu na kom nema zakona ni pravde.

Zima nosi Božić, danak lepi, Koji svakog novom nadom krepi. — Draga zimo, Bog nam te je dao! Ko te ne bi silno poštovao! 1893. JELKA Dolazi nam Božić.

— Grom sa neba, to je šala. A pastira? A pastirku? A na ruci njeno čedo? — To gledati Bog ti ne dô! Al’ to ne zna svet daleki: Muke njine niko ne ču — Crnogorci ne jauču.

A ko želi biti otac, A ko želi biti mati — A Bog ne da — taj neka se Siročadi tuđe lati! — Ne, ti nećeš gladna zepsti Ni u Boga gubit’ vere, Ma da nemaš

SPASENA JE Eh, raduj se, Crna Goro, Ti što za strah nisi znala, Sad si strepom zadrhtala, — Al’ je dobar Bog. Iz straha ti radost niče. Nad Milenom zvezda sjaje, Spasena je, spasena je Majka roda tvog!

Oh, žalosne kobi! Oh, udesa ljuta — Kad se vrli klone Hudima sa puta. 1883. MARIJA TRANDAFIL Bog joj dade blaga zemaljskoga A uz blago srca milosnoga, Bog njoj dade na svetu ovome, Ona kome — već narodu svome.

1883. MARIJA TRANDAFIL Bog joj dade blaga zemaljskoga A uz blago srca milosnoga, Bog njoj dade na svetu ovome, Ona kome — već narodu svome.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu. EVICA: Ja sam i kod uje radila.

FEMA: I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leđi, nek oni rade. EVICA: A zašto mi je bog dao ruke? FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog

FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog noblesima ruke dao, a ne da vuku plug. (Duva u prste.

ANČA: Jeste, milostiva gospođa. (Zapiše.) POZORIJE 8. MITAR, PREĐAŠNjE MITAR: Pomozi bog, Femo. FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos. (Metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu.

MITAR: O, sluta jedna, a je l’ ona sedila dok ti je otac bio živ? On se, bog da mu dušu oprosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, oće da utamani kuću.

Sad je sve drugojače: prokleta moda jako je obvladala. Tvoja se baba, bog da joj dušu oprosti, u venčanoj aljini saranila, a od kape joj i sad srebrna dugmeta na svečanoj ćurdiji nosim, ali

EVICA: Ah, kako možeš dobiti kada si pošten? VASILIJE: Zato što sam pošten, daće bog te ću biti srećan. (Izvadi reškontu.) Vidiš ovde dvanaest iljada forinti. EVICA: To je samo artija.

Ti mi na to odgovoriš da se bog i za nas stara, pak me poljubiš triput, odeš k vratma i napišeš kredom veliko Z, zatim dođeš i poljubiš me osam puti,

MITAR: Samo pristupi, pa ću ti obadve noge prebiti, nesrećo jedna. (Otide.) FEMA: Pogani paorski rod, nikad me neće bog od njega kurtalisati. SARA: To je veliko grubijanstvo!

EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti! VASILIJE (legne na zemlju): Oh, sad sam nesrećan! Sa svake, kukavac, strane stradati moram.

mi z’ jeho laski, Pime z tojto flaški Naš pan gazda, dobri gazda, Dobro vino ma, Kad ho ma, neg ho da, Šak mu to pan bog požena.

Krakov, Stanislav - KRILA

Druge su komordžije kraj vatre razgovarale: — Ma kako to, ljudi, kad je Bog stvarao zemlju da svakom komandantu stvori po neku stenu?

Petrović, Rastko - AFRIKA

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta. VUK: Ne znam ni ja. I pre bih, veruj, znao, Stanoje, Šta zbore čavke, mačke, miševi, Neg’ ovaj ovde

Proklet, bog dao!... (Počivka.) Radače, slušaj!... RADAK: Čujem, Stanoje! I čisto čitam tvoje bolove Iz one kapi što je u oko

ČETVRTA SCENA Stana, udovica vojvode Đukića, sa svojom pastorkom Spasenijom, i pređašnji. Isto mesto. STANA: Pomozi bog, deco! GLAVAŠ: dobro ti, bako, bog dao!

Isto mesto. STANA: Pomozi bog, deco! GLAVAŠ: dobro ti, bako, bog dao! STANA: Lutam li ja, Il’ ova staza na put izvodi Otkud ću skoro starim očima Kroz tihi suton varoš ugledat?...

“ SPASENIJA (pada mu na grudi): Stanoje!... Oh!... STANA: Prokleti, bog dao! GLAVAŠ: Jest, ja sam bio! A s one strane od Deligrada S vojskom je stajô besni Sulejman; Pa kad je tvrde

To beše... STANA: Ta dosta, dosta! Proklet večito! GLAVAŠ: To beše Spasa!... STANA: Bog te ubio! SPASENIJA: Ah!

Već nam stražari i kapiju otvoriše, a baba iskrsnu, bog je ubio!... „Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?...

Te bog da prosti Moju krdžaliku!... ISAK: Tu se sad strašna diže lomljava: Buljuci lete s goli noževi, A okolina grada nesrećn

I bog sa sinom Kog sam za život sramno prodao! GLAVAŠ: Ano, dete, Eno te gleda dever stariji! (Ana ljubi Hadžiju u ruku, a

Baš nikoja druga do ona!... DRUGI TURČIN: Eno je đe dolazi! DRUGA SCENA Pređašnji. Stana dolazi. STANA: Pomozi bog, ljudi čestiti, Što carskog pašu verno služite! A je li doma paša Sulejman, Zločine raje otac milostiv?

SULEJMAN: I opet kažem: Ta bleda glava nije sina tvog!... STANA: Pašo, ti nisi bog! SULEJMAN: Alah al alah!... Jemin alah! A bogom ti se sveta zaklinjem: Da ono nije glava njegova!... (Lupa u dlanove.

(Stana sa Ćerimom dolazi.) STANA: Ti nisi bog! Đavo ti grdi mračne zenice!... I opet stvaraš dela takva Sa kojima se gospod slavio!... Ono mi nije sin!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Otkud ti ovde, deda Stojane? — Izgoreše ne prokleti Turci, bog gi ubio. — Zar upališe Cerje? — Upališe, upališe, prokletnici prokleti! Na noć ga upališe.

izrazio mu moje čuđenje da je pokojni Velimirović tako jako primio srcu reči jednoga đenerala, o kome ni sam nije imao bog zna kako visoko mišljenje, g.

a vojnik pogleda za nama pitajućim pogledom, sleže ramenima, iskrivi glavu na jednu stranu, podiže obrve i reče: da bog da se u zdravlju vratili. Zaiđosmo u sitnu, gustu čestu, taman svrh čoveka na konju.

— Pa gde je vaš konj? Dajte mi vašega konja. — Šta znam gde je? Bog zna kud je njega sad odveo komordžija. Da glupa položaja!

« — ja spustih pušku na zemlju, a u sebi pomislih: »Budi bog s nama! Šta li je ovom čoveku?« — Dakle, velite, nigde nema konja? — Ja bar ne znam gde bi ih sad mogli naći.

i nekoliko trenutaka docnije dr. Vladan već je pravio dosetke: »A.. a.. a! airli, da bog da! Neka je so srećoju sefte: evo i jedan komunac ulete u ordenlijski ćup.

Vele da je otud nekud od Knjaževca. Turci mu pobili sve ukućane, a kuću zapalili. Njega jadnika valjda je sam Bog spasao, ali je eto siroče od stra' poludilo, pa koja mu vajda sad i od života...

Kad tako mislite o ratovima, onda mora biti da niste bog zna kako dobrog mišljenja ni o vojskovođama. — O, naprotiv, ja imam o njima vrlo visoko mišljenje: smatram ih kao

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

IV I ti si hrabra bila — Oh doveo te Bog — Zapisala si ime Sred kama studenog. Zapisala si ime Zlaćanom rukom tu, I skinula si time Tu strašnu ukletvu.

XXIV Ljubi mene, ljubovanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati. Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao.

A ko bi, nego ti, Ti božja prva ćeri, Ti sveta ljubavi! Pa id’te, molitve nam, Kud ste se spremile, Bog će vas rado primit’ Od ćeri premile!

LVІІ Jesen bila žalostiva, — Sačuvaj te Bog! — Sedi bliže, ljubo moja, Blizu srca mog! Mala soba, kâ sred groba, Ja u sobi sam, A kako je samovati To još

LXІI Kad se moliš višnjem Bogu, Ne moli se dugo, mnogo; Bog je dobar, mnogima je I bez molbe on pomogô. Ako želiš prave sreće Sebi, meni, čedu svome, Iz dna duše kratko

LXIX Šalaj, luče, Ne od juče, Već luče od lane, Bog i vera — Srce j’ mera — Ja ti ne znam mane! Nit’ se srdiš Kad te karam, Niti kad te ljubim; Ćef mi dođe —

XLІІI Sreća stoji, nešto čeka; A jad ide, Bog zna okle. Sreća im je bila kratka, Jad će biti Bog zna dokle. „Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte dana?

XLІІI Sreća stoji, nešto čeka; A jad ide, Bog zna okle. Sreća im je bila kratka, Jad će biti Bog zna dokle. „Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte dana?“ Mila kumo, ja ga vidim, Umreće ti danas Jana.

L Molio sam Boga krepko, Što ga moljah Bog mi dade, Te mi s’ čini duša moja Da j’ i ona more sade. Legli vali, pa zaspali, Kao višim čudom nekim; Maina im

Tako se digoh I — do tebe stigoh. A Bog mi reče: „Sad se vrati dole, Pa poštuj jade, Poštuj svoje bole, I nosi svima Zemskim patnicima S porukom božjom

— Al’, gde mi je ta moć?.. I ispuni se slutnja Samrtnog časa tvog, Mezimče moje drago, I to mi uze Bog. Sad često u snu čujem Dečice moje glas: „Gde god je Srpče koje, Ljubi ga, radi nas!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja.

Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!“ Onaj pored mene pokupi neke stvari, pa će reći: — Mi odosmo, a vama kako Bog da — onda kao da se priseti: — Bugari su ovdenak na pedeset metara. U zdravlje! — i trčećim korakom ode.

Sa njim je bio moj komandir čete. Pričao mi je posle komandir da je gore, na položajima, haos. Ni bog gospod ne može da ih razmrsi. One noći kada su udarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili.

Pogledao sam svoju nogu i počeh da se pipam. Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. — Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on. Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje.

“ „Ali komandant Istočne vojske traži...“ „Bog gospod da traži.“ Tras... Neko zatvori telefon. U ušima mi još bruji: „Po svaku cenu!

— E, dobro... Ne znate šta je dalje bilo. Dakle, naljutio se Bog na zemlju, povukao svu nebesku policiju i rekao: neka se tuku, ne bi li im najzad došla pamet!...

“ „Stao sam!“ — reče Gospod. „Ko ide?“ „Bog...“ Trećepozivac zažmire da bi bolje video, onda trepnu, naperi pušku i povika: „Napred!

“ Na tri koraka zaustavi Gospoda... „Šta reče, bre, koj’ si?“ „Gospod Bog.“ „Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće te o’ma na lekarsku.

„Šta reče, bre, koj’ si?“ „Gospod Bog.“ „Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće te o’ma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd.

Jedino što nam ostaje to je da prikupimo vojnike u gomilu, pa da se iznenada sručimo svi koliko nas ima i šta kome Bog da. On se okrete ordonansu i naredi da pozove desetare. Vojnici su ležali na kamenju, i mnogi su spavali...

A ovome izdaje zapovest divizija sa petnaestog kilometra daljine. Diviziji armija, bog bi sveti znao otkuda. „Dokazivao sam komandantu puka kako ćemo besciljno pogubiti ljude. Ali on ni da čuje.

„Fikus“ poziva i nas kao goste, te da im svi zajedno učinimo boravak prijatnijim. — Ko neće, ubio ga bog — preporučuje se Pera „Đevrek“. — Da im pokažemo znamenitosti Vodene... — I naše herojstvo i junaštvo...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

od careva, ja prezirem v'jence, Ja uživam stada moga pasući prvence, I budući tajno neko čuvstvo meni kaže Kao što se Bog s prirodom u stvaranju slaže Tako da je, vseljubezna, i u našej vlasti Samo sušte sozdateljstvo črez ljubovi slasti; Mi

Pavle Solarić HUDA SRPKINjA Slušao sam onomadne (da Bog ne usliši, Da uslišav klevetnicu, jezika ne liši!) Slušao sam, o Srpkinje — vami bolje misli!

Al! me progutat ne sme. Zar mu ne da Neptun; da il' mu s' čini Da je duh moj sam bog. I slaba mišca Ljudska jača u bedi: Seče i prepone duh. Tome služi sav svet — dobija, gubi; Svemu pričina on.

Pobedu slavjašč pojemo, Jednoglasno i zovemo: Jako s nami bogov bog! Jovan Pačić PRI KONCU LETA 1825 Skorbno kopčam staro doba leto.

sunca, ni znoj, Od svake svetske oprošten bure Život je bio tvoj, Dve grozne, pune godine beda, Što posla ljudma Bog, Bez straha ti si prespavao tiho Zabludom uma tvog.

Srce i duša, sva priroda vnutrenja tresla se od strâ; Kad al’ blage i silne im reči zazvoniše ozgor: „ „S nama je Bog, čuj, hrabri se! Bede i tuge je dosta! Bog hoće, nebo i sveci, turska da prestane sila.

Bede i tuge je dosta! Bog hoće, nebo i sveci, turska da prestane sila. Ti ako veruješ tvrdo u Boga, sakrušićeš vraga.

Kad te je višnja snagom ukrepila desnica božja; Tebe koj’ ostavi, onoga Bog će ostavit i svetac!” Tajno se spremiše ljudi, i žene, i deca i starci.

A rođeno kad majka čedo doji, Tad pravu ljubav uživa doveka; Tko uši ima, ovo neka sluša, U ostalom pak svakom bog a duša.

No mamica — Bog joj dao! — Tko bi to k’o ona znao, Papu sve kroz slatke reči Privoleti da ne preči Nigda kad je volja nas Uživati

Čovek je tu da trpi, i manje trpi ko trpi: Pola tegote pod vlast čoveka podloži Bog. Ako t’ ružu ne dadu mirisat, okom uživaj; Ako govorit ne smeš, misli što s’ misliti sme.

— Ako mene ješče Bog poživi, ja ću doći mojoj slatkoj majki i sejaću sam sebi kolače, i u pluga iskati ščastija.” Da li ovo znači da se

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Ukratko kazuj, što te poslaše? Jer ja ti, starče, rado ne slušam Govora praznog dugi beznačaj!... VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo! Ko me more čut prosto mu — neka mi čuje razgovor! A ne more li?...

BOŠKO: A zašto, Vujo, zašt’ baš skršio? VUJO: Mesište mi je, đeco, žilavo, — ne dâ ga bog ni imenjacima mi u gori žvakat... BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti! Međer i vuk se ume šaliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo?

Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo’zna ako joj nema naše pomoći, bog da prosti Veneciju, ni kamena joj se neće žnat!... BOŠKO: Pa?

Al’ da je znati barem uzroka, Za koga teče poslednja kap. KAP. ĐURAŠKO: Za Veneciju... BOŠKO: Bog je ubio! KAP. ĐURAŠKO: A što? BOŠKO: Kako: a što?

(Pri odlasku.) I napustiću ga baš!... Gospode, da nemilokrvne tuđinke, ne volim se s njom ni ražgovarat... Bog da joj dušu prosti, pokojnoj gospođi, Đurđevoj majci — a bješe dobra i milostivna, lijepo se sa mnom ražgovaraše i

— Zapovedaj! A bog je svemoguć. I evo ti se kunem, gospođo, Svemogućega svetim imenom, Zaklinjem ti se onim prestolom Sa koga

Razumevô sam podlaca toga I gle, gde pustih da me otruje Rečima jetkim zmija pogana?... Pa i tog anđela!... E bog te ubio! I na sunce je otrov prsnuo, Jelisaveto, zvezdo divotna! Oprosti mužu, prosti čoveku!

il’ je kletva crna, Što joj bore sindžirli pisaljkom Po pognutom čelu očajanja Čvrstom rukom beleži nasilnik? Bog je to hteo, deco, bog!... RADOŠ: Sed’ oče, prosti!

Bog je to hteo, deco, bog!... RADOŠ: Sed’ oče, prosti! Reč ti uzedoh; — Al’ i ja klanjam prema istoku I metanijama bogobojaznim Pogled

VL. VAVILA: Dobro nam došao, gospodaru! KNEZ ĐURĐE: Bolje našao! Blagoslovi, oče! VL. VAVILA: Bog neka te blagoslovi, kneže! I što nebo na nedrima sjajnim Sreće krije u daljnoj visini, Želim tebe njome da kruniše!

Živeo nam dugo sa gospođom! SVI: Živeo! KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna — Svedok je jedan bog Da sam o vama samo mislio Za triest dana moje veridbe.

Ma Latini su!... KNEZ ĐURĐE: Sad su nam braća. A kći je njina tvoja gospođa!... VL. VAVILA: Bog da je živi! RADOŠ (za sebe): Al’ ne da bude moja gospođa!... SVI: Bog da je poživi! Živela gospođa! VL.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Ti mene počestovô ovom čašom, a tebe Gospodini Bog svakim rodom i berićetom. Žito ti rodilo, kolo ti vozilo, i bakovi bukali kô u Relje Kneževića!

Nemoj, moja slatka dušo, da se zatre moje pleme... moja krv, Bog ti svaku sreću dao! — preklinje pokojni Mijo, a suze mu teku niz obraze kô kiša. — Mi, stari, ne možemo ništa.

A meni moj mili i dobri narod pomaže, pa i ja njemu šta mogu i kako mogu... Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao...

Tako, djeco, Bog vam svaku sreću dao!... — Mijo, ne upleći se u moju dužnost! Jesi li ti 'vođe gospodin prijestolnik ili sam ja?!

Stolina majka umrla, pa on došô svom đedu da potraži svoju starevinu. — Kud ste to naumili. ako Bog da? — pitam ja. — Pošli smo tražiti svoju právu... svoje staro ognjište i zemlju. — E, moj Mijo, teško da ti to...

— Selo je podiglo biljeg svojoj Slatkoj Duši. MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne! — poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče.

— poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče. — znaš ti još kakav je to čovjek, da Bog milostivi sačuva! Nikog ne voli, nikog ne trpi, nikom ne vjeruje.

Iziđoh iza strehe, a za mnom Stevica. — Pomozi Bog, oče proto! On se trže i uznevijereno me pogleda, silno, strahovito me pogleda: — ko si ti?! Oklen si?

! Oklen si? Šta sam ti kriv?! — Pomozi Bog, oče proto! — Ama, kakva si ti vjera?! Šta ćeš ti od mene?... A kud si ti pošô, Džibiću?!

Bojim se, veli, poznaće me, pa ode i brada i glava.“ Ja ukabuli', pa što Bog i sreća junačka dadne... Te cijele bogovetne noći nijesam mogô oka na oko sklopiti.

Kad bijado' ispod Maslištâ, pa da ću 'vamo kroz Klanac, sretoše me dva Ciganina: „Pomozi Bog, Simeune! Šunj, kuda s Bogom?“ Poznaše me. Ja protrnu' sav, ama se brzo sabra'.

— Ono nam je malo prije pričô Simeun kakav je zulum počinio u Majdanu. Mlogo je, Bog i duša, udarô u stranu, ama nije mu zamjeriti: ostario je.

Bojić, Milutin - PESME

Molitvom, koju moj Bog samo čuje, Dižem se iznad luciferskog besa, Čarobnih maga i satirskog plesa. (1910) MLADOST Ja znam samo hoću,

smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela: Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga. ...Januar fijuče u sutonskoj studi, Bičevana reka modri se i peni.

smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela; Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga. (1911) MOLITVA Noć je pusta. U carskoj dvorani Mračan presto, tajanstven kô bajka.

A spomen nemoći, Moloh svih vremena, Ždere nove žrtve, kojima je cena Obeščašćen lovor i klik glupe praske. Bog istine samo pepelištem luta, Gde misao ljudska smrvljena se zgara; On je uvek tu, kad groblje se otvara I prosipa suze

— I otvoriše im se oči. (Matej IX, 29, 30) Glas je Gospodnji nad vodom. Bog slave grmi. (Psalam 29, st. 3) Blago narodu koji zna trubnu poklič. (Psalam 89, sg.

I Pokolenje Krvi tad se rodi. Kô Bog vatreni smrt iz sebe šinu, Bokore krina niz padine rinu I grunu poljem što u besmrt vodi.

Ne tražismo Bog da siđe sa Sinaja. Ne tražismo da nam pošlje zapovesti, Ni da Mojsej ploče lomi razočaran, Niti u sutonu utrnule

I vratiću se čist, u svet pun gada I vratiću se bez greha i jada. O, budi crkva i Bog mog spasenja. XXII Po oluju ti noćas pozdrav šaljem.

A nebo modrim zvezdama se ospe. I kao grešnik bez svesti i vere Prinosim dušu ognju što se puši. I Bog još jedan u duši se sruši.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

MILISAV: Zašto? JEROTIJE: Ne umem! MILISAV: Šta ne umete? JEROTIJE: Ne umem da zviždim, nije mi bog dao dara za to.

Ja sam danas centar. ANĐA: Šta si ti? JEROTIJE: Centar! ANĐA (prekrsti se): Budi bog s nama i majka božja! Pa dobro, a što će ti pištolj? JEROTIJE: Idem u lov! MARICA: U lov? JEROTIJE: Jeste!

Ima li koji da čeka? JOSA: Ima. ŽIKA: Kolicina su? JOSA: Ima ih tako pet-šest. ŽIKA: Uh! Da bog sačuva, navikao se ovaj svet da se obesi vlasti o vrat, pa to ti je! Pušćaj! JOSA (odlazi).

ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst. MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko! ŽIKA: Imaš li ti nekog sigurnijeg svedoka nego što je bog? MILADIN: Nemam.

MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko! ŽIKA: Imaš li ti nekog sigurnijeg svedoka nego što je bog? MILADIN: Nemam. Al' ja najviše na tebe računam gospodin-Žiko. Rekoh, ako te kao čoveka zamolim...

Đoka?!!! ANĐA (takođe iznenađena): To... Đoka?!! MARICA: Jeste, jeste, to je Đoka. KAPETAN (miriše Đoku): Bog i duša, on je! Miriše na promincle. ANĐA (još nikako ne može da dođe k sebi): Ama, onaj Đoka?

ŽIKA: Znate šta, gospodine kapetane? Ako hoćete mene da poslušate...? KAPETAN: Govori, gospodin-Žiko, bog iz tebe progovorio!

Jakšić, Đura - PESME

nedru večnu kletvu skriva, Zato gdegde grmi, i nemo počiva: Blagoslov je proklô srpski care Lazo — Kako bi joj i bog milosti ukazô!?... Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi. Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi.

eno dvorskih vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A blagoslov na nas bog šalje sa neba!... U Podgoricu 1857.

Natoči mi čašu vina Iz podruma svog; Poljubi me, zagrli me, Pomogô ti bog! Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane.

1860. PIJEM... Pijem, pijem... al’ u piću Još se nikad ne osme’nu’ — Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu!

Il’ „Juriš, rode, za brata svog!“?... U veljoj bedi, smrti i krvi, Danas vas same ostavlja bog! Al’ opet, grešan, grešno sam pevô Ranjeno srce naroda mog! Ta Srbin kipi, kipi i čeka — Al’ ne da đavo...

Ta Srbin kipi, kipi i čeka — Al’ ne da đavo... il’ ne da bog! 1861. KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje; — O,

Nastasijević, Momčilo - PESME

teško priklopi svarenje. I jeste, tma kotlova u kotlu. Boga li radi pristavi vrag, vraga li Bog? II Živome živo krvavi dug, brat brata jede, druga drug.

V Zakiti, namerniče, pest okrvavi, bravama ovim po krvavu ružu. Negostoprimlju krvlju nek zapečati rđu sustali Bog. Široko nebo umoru, daljina blaga skapanju, topla li zemlja majka.

4 I znam, i znam, srce gde kuca, od zlata ili tuči, nemo u njemu raspinje se Bog. Plakalo il’ pevalo, trnova za uzdarje plete mu se u potaji kruna. 5 Muklo to nečuj neki u meni sluči.

Znam od kojih sam, i ko, i koliko mogu, i šta, ushtednete li vi, i Bog! O, tri puta bi, za dobro vaše, da osedi ova glava, i triput na ramenima da je nema, i opet bude tu!

Zar znate vi, zar ja, zar iko živ, van Onoga ozgore!... Prostite, građani, praštam, a Bog nad svima nama nek čini svoje!

PREPEVI PESME IZ KRALjA DAVIDA RENEA MORAKSA PESMA PASTIRA DAVIDA Čobanin moj večni Bog. U stadu mu jagnje ja. Vodi me stazom tvojom U tihi dol svežih voda.

U stadu mu jagnje ja. Vodi me stazom tvojom U tihi dol svežih voda. Stena mi je večni Bog, I lug cvetni moj vrt, I sveži mi smokve hlad Kad podnevni peče žar.

Stena mi je večni Bog, I lug cvetni moj vrt, I sveži mi smokve hlad Kad podnevni peče žar. Večni Bog mi tihi kut Kad zatrese nebo grom, Večni prijatelj moj blag. Ja slavim te i volim, Večni, večni moj!

Ja slavim te i volim, Večni, večni moj! POBEDNA PESMA Da živi David, Filistina grom, Izbra ga večni Bog, večni ga štiti Bog. Saul tisuć, al’ David deset pobi tisuća.

POBEDNA PESMA Da živi David, Filistina grom, Izbra ga večni Bog, večni ga štiti Bog. Saul tisuć, al’ David deset pobi tisuća.

Zašto je naša slava morala da podlegne? HOR ŽENA IZRAILjSKIH Zapojte mi, sestre, Nikad ne ostavi Bog Ni sramno u ropstvu, ni ljuto u jadu Narod svoj najdraži, Izbrani ljubljen svoj.

Večni Bog, Večni Bog Štiti nam Izrailj. IGRA PRED KOVČEGOM Jehova! Jehova! Jehova, dođi nam! Dođi nam, večni naš, Ti si

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Eh, Bog da ga prosti! — kao hrabreći mušteriju, odgovarala bi mu ona mirno, pribrano. — Eto, umre, sinko! I samo to.

Na sve izraze sažaljenja, utehe, ona je samo odgovarala: — Eh, Bog... Hvala mu! Ali u tome: »Bog, hvala mu« bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se

Na sve izraze sažaljenja, utehe, ona je samo odgovarala: — Eh, Bog... Hvala mu! Ali u tome: »Bog, hvala mu« bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se svako čisto trzao i povlačio od

« A on odgovara i čisto kao da blagosilja: »A, po babi mi, mogle bi vaške da me jedu, nego bog da prosti!«... Jovanka, zastiđena, onako obučena u novo, raskošno odelo, zakićena a sa onim odskoro postale žene

— Koja pobegla? Koja došla? — poče Mladen, a već je znao koja je to, da je to ona, Jovanka. Luda, kao što je bog dao, pa eto dunula i ostavila svekra, muža i došla ocu. Samo još to je trebalo! — Ona, sinko!

Ne dam. Č̓a Marko, unezveren, preplašen a čujući otuda Jovankino grcanje, plač, kao nastavi: — Bog, mori! Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči.

Ne dam. Č̓a Marko, unezveren, preplašen a čujući otuda Jovankino grcanje, plač, kao nastavi: — Bog, mori! Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči. [Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.

Č̓a Marko, unezveren, preplašen a čujući otuda Jovankino grcanje, plač, kao nastavi: — Bog, mori! Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči. [Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.

Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči. [Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.] Ponekad se ustumara.

Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči. [Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.] Ponekad se ustumara.

Majka Mladenova čisto se uplaši od nje. Nije ona, ne dao bog. Ako je ma za šta pita, ona odgovara nekako umiljato, bolno: — Ako, Setke, ako...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

izvesnu supranormalnu snagu (tome je svakako mogla doprineti i narodna etimologija koja njegovo ime dovodi u vezu sa »bog«). Kad bi, uoči Vidovdana, polazila čeljad iz kuće na oro, domaćin bi svakome predao po struk b.

može biti i sedište vile, koja se nalazi pod korom (Bog da momčetu zlatne roge, i ono »probode koru, Al̓ u boru mlada moma, Pak zasija kao sunce«, nar. pesma, Sofrić, 26 id).

, i to joj je najmiliji cvet (Sofrić, 34); »ovca razbludnica« bila je jednom kod Boga na večeri, i tu joj je Bog dao zlatnu jabuku, a Bogorodica kitu b. (u pesme, BV, 17, 1902, 14). Sveti Aranđeo vadi duše pravednika b. (upor.

Po drugoj legendi, b. je prvo ponikao na Golgoti, na mestu gde je Hristos razapet (Sofrić, 34). U pesmi »Bog nikom dužan ne ostaje« (Vuk, 2, 5) rastrgnuta je konjima nevina, lažno optužena Jelica: gde je od nje kapala krv, tu je

uveče u šumu, da nađe šibu za svoju nemirnu decu, i zamoli Boga da joj po onom mraku pomogne naći dobar brezov prut. Bog onda naredi da breza pobeli, kako bi je udovica lakše mogla opaziti.

SEZ, 16, 353; BV, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Da Bog dade te se ne udala, Dok ne vid̓la tri na nebu sunca, Dok ne čula kako riba pjeva, Dok ne rodi javor jabukama, Žuta

J. koji rađa jabuke spada u tipična αδννατα ‹= što ne može biti› u srpskoj narodnoj poeziji (»Da Bog dade, ti se ne udala: Dok ne vid̓la tri na nebu Sunca, Dok ne čula kako riba pjeva, Dok ne rodi javor jabukama, Žuta

Ili ju je Bog prokleo da nikad nema mira zato što je odala Hrista sotoni, ili Jevrejima (Milićević, Knež. Srb., 638). Upor.

(SE3, 41, № 64). U jednoj skaski priča se kako je sveti Sava u dubokoj starosti seo pod j. da se odmori, i u tom ga Bog pozove sebi: i tako se on s toga mesta uznese na nebo, a j. blagoslovi da bude zelena I leti i zimi (BV, 16, 1901, 15).

Po jednom šaljivom etiološkom objašnjenju, Bog je stvorio krompir za ljubav sirotinje — »da bi i sirotinja imala kome da guli kožu« (čuo od Gđe Gligorijević).

(sejanje, okopavanje, ogrtanje, branje), i »bog, kad čuje sve ove muke, sažali se i neće da pusti grad« (SEZ, 17, 144. Upor. ѕ. v. Konoplja). Zrno k.

sveto drvo, a zmija je đavolska«, GZM 6, 370), oživljuju ljudi (SEZ, 41, № 12); Bog njome ošine Luku i pretvori ga u vola (ib., № 68); prekrsti njome i odvoji vodu od vina (ib.

Ćipiko, Ivo - Pauci

ga nabaviše i gazde iz varoši, pa ga svojima u dug daje po pet novčića kilogram, a gazde hoće osam i deset, a na dug bog zna pošto, jer svaki od trgovaca preko računa zakine po štogođ.

Pa da, ono što je tebi uradio tvoj pop Vrane, uradio bi i drugome... A šta nama, hrišćanima, želi, dao, brate, njemu bog.. . Neki od naših htjeli se upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!

— Otkud sada gotovih para, bog s tobom?! Dadoh sve za sijeno. —Ima ih kod vas, a imate se od šta naplatiti. —Čisto ti kažem: nemam.

—Nije mi radi nje, već radi ždrijebeta... Ne vidiš da je ždrijebna? Tri puta sam je vodio... A hat, kao bog ga salio! ... Hrane ga dobro, bijesan ti je, te i čio, ne mori ga trud. Nadam se, biće ždrijebe dobro.

Duboko je to dolje. Ti se strašiš? Ne budali: sa mnom si!... Voda je to: protiče .... A bog zna gdje navire! Rade dohvati komad saleđena snijega i, jednako držeći se za ruku, iziđoše iz špilje. — Da ručamo!

— Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud? Gdje je to? Bog s tobom! Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor, i znoj naš!... Ne budali, nema seljaku nad njom boljega hranitelja.

Sestra i majka toliko su ga puta za to zamolile. —Da smirimo i nju, pa što bog dade ... . — veli ocu. Cvijetu je zamjerio Vojkanov sin Radivoj. Sastaju se ponajviše na paši.

— nasmija se Rade. — Sada se po našu krsti... —A ja ću po njihovu, — prekide sestra. — Jedan je bog! Ali ti im, Rade, reci dobru riječ, tvoje će bolje upaliti!

Bih, da se majkom nazovem, sve učinila! Rade je začuđen pogleda. — Oprosti, Rade, — pokaja se Maša — oprosti! Bog sa mnom! Što mi pade na um!... Gdje je to? Zaludu, ne volim mu...

Ali da je na moju, vjera ti i bog, ne bi ti ovako jašio na nama! Jutrom rano Rade se oprema u grad; majka mu stavlja u torbu pšeničnu pogaču i nekoliko

Majka i sin se zgledaše. — Nesreća, Rade! ... Noćas o njemu snivah, ne htjedoh govoriti.. . — Daće bog te i nije! ... Prevalio negdje konj, pa dotrčao kući, dodijao mu trud, glad... što li?

što li? — Žuri, sinko, pred oca, ne časi ni časa... Da bog te bio srećan susret! ... Ali... i Smiljana zajeca... Radi žena doda kabanicu i sa stope pođe.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Govorila je kako je dobri bog stvorio ljude jednakim i kako svaki ima pravo na malo zadovoljstva. Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji

Odjednom sam se postidela svog tela, naglo, preko noći, postalo mi je nepodnošljivo to što me je bog stvorio ženom. Ne znam šta se to sve ovo vreme sa mnom dešavalo.

Kakve su se sile sukobile u njegovoj duši? Kuda se zaputio? Osvetljava li Bog njegov put ili ga nečastivi vodi na bespuće?

Kažu: udobno leži Prohor, vara nas lakoverne, ali Bog koji je svuda i koji sve zna, vidi njegovu podvalu. Šapat taj, ljudska zloba i pokvarenost, bole me jače od oštrih

A poučavani u nauci neka deli sva svoja dobra sa svojim učiteljem! Ne varajte se: Bog se ne da ismejavati. Šta ko seje to će i žeti: ko seje u svoje telo iz tela će žeti propast, a ko seje u duh, iz duha

U ljude se uvukao strah. Neki su govorili da je sve to u vezi sa Prohorovom smrću, jer, kažu, Bog je poslao zveri da kazni one koji su pakošću i ismevanjem naterali u ludilo i, konačno, u smrt njegovog slugu.

i čemerom unesrećeni koji tu prebivaju iz dana u dan, pa malo zdravlja, mladalačkog smeha i života nije tu naodmet, da Bog ne pomisli kako je stvorio jedan užasno nesrećan svet od koga samo vapaj dopire.

starac se pridigao na laktove, pogledao me svojim tvrdim očima i odgovorio da je njemu i njegovim monasima gospodar sam Bog, da on drugih gospodara nema niti ih priznaje, i da će ostati tu u božijem domu do sudnjeg dana. Ne.

Sada je rizu izvrnuo naopako. Da nije pomračio? Rekao je da će Bog rešiti o njihovom životu i smrti, a oni mu se prepuštaju puni ljubavi i poverenja.

Zavirio sam danas u svoju dušu. Video sam sebe, ali ne ovako hromog i čakarastog kakvim me je bog stvorio, nego rasnog i poletnog, u vojničkoj opremi. Srce mi nije bilo pod ovom mantijom, nego pod pancirom.

Zar da se uzdrži da ne napoji žednu zemlju? Pogledaj ih: zar ih sam bog nije odredio jedno za drugo? 3ar ne vidite da nikakve tuge u njoj nema što joj muž odlazi na opasan put sa koga se

Možda će ipak biti žita, sa zalihama koje postoje u Kuli, ako bog htedne da podari sunčano leto i blagu jesen. Stoka je mršava i jadna.

Ilić, Vojislav J. - PESME

noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom blagom: O, čuvaj, Bože, anđela mog!

I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva. 1881. ZVONITE, ZVUCI... Zvonite, zvuci...

1881. LjELjO U čudnoj cpeću milja svog, Kô ljupki, mili dan, Veselo igra mladi bog, Uz liru i timpan. I vesô leti svetom svud, Šireći slatki jad I strelom ràni moju grud, Nestaško ràni mlad!

I s čudne sreće, jada mog, Kô ljupki, mili dan, Veselo igra mladi bog, Uz liru i timpan! 1882. LjUBIČICA Međ gustom travom, skrivena od celog sveta, Mirno i tiho ljubica cveta plava, I

Al' šta ste stali? S vina tog Vrte se do i luzi Na tirs naslonjen drema bog, Kraj njega moji druzi; I svud se širi pokoj blag, Dubrava mirno spava; Ne trepti čisto lahor drag, I nigde živa java!

O, kakav umor! Milu sen Zaludu srce sniva, I zaman traži oblik njen Nju vreme maglom skriva. Tako je! Mirno drema bog, Prosuto leži vino, Pod gordom krunom carstva svog Nemirni dan je sinô I sve za blagi odmor zna O, meni bruji

Kao da svaka želi reći, Kad sa pozdravom priđeš njoj: „Ostavi nadu, prolazeći! Stidljiva skromnost bog je moj.“ Nekad sam imô vrlo rado Ta bleda lica, slabi stas, I zabrinuto čelo mlado, I razneženi, tužan glas.

Šta li smo cveća pogazili, To bog jedini samo zna! No vi ste onda srećni bili, A s vama srećan bejah ja. Plamen je lizô vaše lice, Disala naglo vaša

Umornog od besne trke odjaši hata svog, I guste zagladi brke i pehar podigni teški, Silan kô mladi bog. Na rudinu pusti hata, Kucnimo se ja i ti; Još ne tutnji sa Karpata, Još pustara tvoja spi.

rasipô ludo sve blago duha svog; Na gradski, prljavi bazar srce sam bacao svoje, Jer dnevne istine ljudske bile su meni bog.

Pod skromnom senkom doma mog Spokojstvo lenost pruža, Gde mirno drema mali bog U žbunu majskih ruža. Tu burnih želja silna moć Ne mori ljudske grudi Spokojno ovde pada noć, Spokojno zora rudi.

I junsko veče spušta mrak, Koprenu nemo svija Treperi zvezdâ bledi zrak, I blaga noć se nija. Sve mirno diše. Rata bog S mutnog se gubi vida, I anđô mira, s milja svog, Srebrnu harfu skida. O, zvoni, harfo!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

„U to zvezdano nebo upire čovek svoj pogled od kada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige, koju je sam Bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova. A iz toga sricanja razvila se astronomska nauka.

Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika! Ploviš li prema jugu, ukazuju ti se na nebeskom svodu zvezde koje se u severnijim krajevima nikad ne

“ - „Kad bi, zaista, prokleto bilo,“ odgovori mu telalin. „ne bi Bog, pravedni, požar, vlastitom svojom rukom, ugasio.

Tako mi Bog pomogao i sveto evanđelje koje dodirujem svojim rukama.“ One strašne sprave ispuniše svoj zadatak, ali, koliko god da

Ko osporava dejstvo zvezda na sudbinu, odbacuje Božju Mudrost i promisao. Zar je moguće zamisliti da je Bog svoja nebeska dela, svetle zvezde, stvorio bez ikakve koristi po svet. Kažu: nebo je časovnik dana, meseca i godine.

I sve te zvezde da je Bog bez ikakve namere i namene stvorio? A taj isti Bog nije ovde, dole kod nas, u svetu četiriju elemenata, nijednu

I sve te zvezde da je Bog bez ikakve namere i namene stvorio? A taj isti Bog nije ovde, dole kod nas, u svetu četiriju elemenata, nijednu stvarčicu stvorio koja ne bi imala, svoju vlastitu snagu

To, samo po sebi, ne bi izgledalo Bog zna šta, jer bih, u najboljem slučaju, našao što je već poznato. No ovo bi bio samo sud prvoga pogleda.

iza dvodnevnog boravka na toj stanici, 1 novembra 1930, baš na pedeseti rođendan Vegenerov, krenuli odatle natrag. Bog zna šta je s njima bilo.

vazdušni omotač Zemljin i kako je otpočela smena noći i dana, a Vi nađoste to isto u prvoj knjizi Mojsijevoj: „I reče Bog neka bude svetlost. I bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.

I bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra; i rastavi Bog svetlost od tame. I svetlost nazva Bog dan, a tamu noć.

I bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra; i rastavi Bog svetlost od tame. I svetlost nazva Bog dan, a tamu noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

U JESEN MILORAD POPOVIĆ ŠAPČANIN Ptičice su ućutale, Planina se dimi, magli, A oblaci golubasti Bog te pita kud' su nagli.

Ko nije leti žalio rad, Bogatu berbu imaće sad. Ko vredno radi za veka svog, Tog lepim darom dariva bog! VOLIM STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Volim cveće, Volim igru, Volim konja, Volim čigru!

Sa sviju krajeva Čuje se pevanka Grla krupna,tanka; Neće zlo ko peva. Milo moje selo, Budi mi veselo! Dobri Bog će dati, Ќ'o što moje selo, Bit' će Srpstvo celo! A ja ću pevati: Milo moje selo, Budi mi veselo!

Tek ga gazda rukom lati Blagoslov će Bog poslati. – Ko urani ugrabiće Svakim danom po dve sreće, Jednu sreću zdravlja radi Drugu sreću posla radi.

Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... Na voćke nam pao cvet, Miris mu poleće, Bog je dobar, mraz nam klet Nauditi neće. Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!...

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ti znaš kakav mi je amanet ostavljao kad umiraše stari ti gazda, a moj pobratim. Znaš li? STANA Znam... oh, Bog da ga prosti! HADžI RISTA (već naljućen): Pa kad znaš, šta onda? Ulazi klisar crkveni.

Bolesna sam. STANA (Kati): Zgotovim najlepše, najbolje jelo, i donesem joj; molim je: uzmi, jedi. Dao Bog, ima šta joj duša zaželi. I velim joj: jedi, pij, okrepi se, i izađi!

Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala! Oh, što mi bridite, osušile se da Bog da! (Pritiskuje prsa.) Oh, što drhtite, što se ne smirite, što jednom ne usahnete! Vraća se Kata.

MIRON (kadi. Zatim »Blagosloven Bog naš«... i čita nečujno. Potom uzima bosiljak i škropi vodom po sobi, oko sebe, a najviše po Tašaninoj glavi).

Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba. I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane. (Spazi na ulici jednog prolaznika): Čorbadži Stojane, pričuvaj Paraputu od dece, dok ja stignem da ga uzmem

STANA Popićeš. BEKČE Za duvan, živa mi ti! STANA (baca mu novac): Na, crkao da Bog da! BEKČE (odlazi). STANA (pušeći namešta po sobi). Utrče sluškinje.

Jer kažem: Vera i Bog nije za mrtve već za vas žive. da vama, živima, život olakša: da što vas snađe u životu, osobito smrt, verujući da je

da vama, živima, život olakša: da što vas snađe u životu, osobito smrt, verujući da je Bog tako hteo, lakše to podnesete.

A što vam vera i Bog naređuju da pokojnicima odlazite na grob, iznosite jela, pića i to delite sirotinji, to je opet za vas žive.

Samo ti nam kaži, pouči... MIRON Da, i zato neću ovde da, kada u koju kuću uđem, u kojoj je Bog zna kada ko umro, a ono iz nje jednako bije tama i crnina! Zavese se nikako ne dižu! Sunca nema!

Sve je to, koliko je Bog dao, zbrinuto, pa posle mene, ako hoće da rade, ne mora na tuđi prag da idu, tuđi hleb da jedu.

Treba pokatkada i to, da ovako s nama, zajedno, kao i mi svi... Boga mi, sećam se, sa pokojnim deda-Mitrom, Bog da ga prosti, dok radimo crkvene, naše narodske stvari, — radimo; a posle i mi, ako je sabor, slava, i mi siđemo, pa i

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Čuo sam, dobio bi još jedno unapređenje, ali se svadio sa starijim radnikom, i još Mađarom. Ne znam šta će mu Bog dati...” Jedne oblačne oktobarske večeri, oko deset sati noću, odjeknu pucanj iz grube, teške puške.

U tom jendeku je propao i Srećko, Bog da mu dušu prosti” — krsti se, i šušljetavo i ironično se smeje matori kopač grobova.

Jednim nevidljivim konopcem prikačen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta.

Čudo je i ispalo. I nesreće, i dobra dela, kakva se retko stvaraju. Bog da joj dušu prosti, gospa Noli, nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac.

Muškarac! Tek joj smrt poveza žensku kapu. — Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka. — Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba reče glasno

udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba reče glasno i uzbuđeno: — Mati je to bila, sveta mati! Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja. Kad se povorka spustila s groblja, razgovor pređe na običan letopis.

Možda u njoj sevdah polako zori... sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste...

Trgovci na veliko i malo govorili su da je Toši sam Bog poslovođa i knjigovođa, i da zato nije rđavo s njim raditi, jer dobro prolazi uvek i druga strana, pošto je Bog pravedan.

Toši sam Bog poslovođa i knjigovođa, i da zato nije rđavo s njim raditi, jer dobro prolazi uvek i druga strana, pošto je Bog pravedan. Tako, s Božjom pomoću, gos-Toša je svaki dan već oko dva sata zaključavao za taj dan svoj kontoar.

Pa onda, ubistvo Lazarićevo tamno je; Bog jedan zna šta se tu još krije. Zašto je ubijen kad je gospa Nola dala sav novac?

On se verovatno mirno odmarao, i verovatno bio u raju. S tim se slagao i gospodin Joksim. — Raj, to je ono što Bog najmanje ima da učini u ovom slučaju, gde mu je jedan retko dobar i darežljiv čovek stigao razmrskane glave.

Istina, od one nesreće joj je ostala mana, i što je starija to joj sve više smeta... Hajde, polako, daće Bog da bude bolje, ako i ne sasvim dobro... Tako se jedino i živi... Nego, treba malo bolje da vidim i onog Srbu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a Srbin — mi, dao bog, ovi reči i nemamo. Nek i prevodi svaki kako mu na jezik dođe: šala, dosetljivost, ili lakrdija, meni je svejedno.

iznašao, na primer: ja želim vašem izrezanom fraku dobro jutro; ja se preporučujem u milost vašeg izvezenog prusluka; bog da sodrži krasnu vašu ćurdiju mlogo godina na radost vaše familije i proče — ne znam drugo kazati nego da je to plan

javiti ti imam da sam ja devojka, ti si bez svake sumnje mladoženja, tako da se možemo sojuziti i biti par, kao što je bog blagoslovio, samo ti povtoriti imam da je moj lozung: venčanje i ništa drugo.

Sad su joj na vrbi kosti, Bog da joj dušu oprosti. Dixi!« Počem ovo pismo svrši i zapečati, pođe tražiti drvo da se obesi.

A šta veli majstor Gliša? Kad ga gođ na ulici vidim, ja mu se uvek javim: pomozi bog, majstor-Glišo! A on meni »sluge«, to jest mi, majstor Gliša, jesmo sluge.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

u carstvu koje smo stekli Skrštenih ruku na grudima Nastavljamo boj Nastavljamo ga unatrag Još nismo deco stigli I bog zna hoćemo li ikada stići Do početka boja Odavde čujemo Negde visoko nad nama Zelenu pesmu kosa KOSOVO

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ni dandanas se ne zna kako je moje pravo prezime, a čije je ovo što ga ja nosim, bog će ga sveti znati. Nastaje, dakle, interesantno pitanje: ko je taj od mojih predaka koji je sam svoje prezime zaboravio

na koga i ni na šta; ja sam imao utisak da ličim na testo naraslo u naćvama, koje će tek docnije veliki pekar, gospod bog, modelirati.

„ono“; b) imenice toga roda, bez obzira na pol, sve nose suknjice i v) imenice toga roda nose obično takva neka budi-te-bog-s-nama imena, da ni iz njih ne možeš saznati koja je od tih imenica muško a koja žensko.

A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bog zna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodljike služe samo kao nakit.

Niko mu ne razume espap, može ti dati šta hoće. Napiše ti doktor nešto budi-te-bog-s-nama, salvatus purtatus ili porkalija omalija, a ti odeš kod apotekara i on ti da što hoće, meri kako hoće i naplati

sam samo, sećam se, na času gimnastike osvetlio ocu obraz, a sebi razbio nos, inače je sa drugim predmetima išlo da bog sačuva.

Ali to je još najmanje što je mi nismo razumevali, no sam ja uveren da je ni sam gospod bog, kome smo je upućivali, nije razumeo i, da mu je to bilo moguće, izvesno bi policijski zabranio onu dernjavu koju smo

I kako smo mi sve to upamtili, to se on vrlo lako spomagao kada bi nas izveo na tablu. — Napiši, Ivane, reč ,bog! Ivan bi se, razume se, najpre zbunio, a učitelj bi tada dodao: — Budža, rupa, vešala. I reč bi odmah bila ispisana.

Zašto, bog će sveti znati, ali tako je! Nije to lako ni objasniti! Al' eto, na primer, moja žena... recimo, moja žena; dok se

I oni su vrlo lepo živeli, ali jednoga dana Adam zagrize Evu... zagrize Evu i zbog toga mu Gospod Bog prebije jedno rebro... I zatim je, na zadovoljstvo predsedavajućeg, sve u tome tonu išlo.

Prvo: što više bogova to manje osnovnih načela; drugo: mnogi bogovi ne mogu nikada biti tako opasni kao jedan jedini bog; i treće: kad bi bili u mnogoboštvu, ne bi se u gimnazijama učila hrišćanska nauka.

a kad ga teram, ja mu kažem: šibe! A bog će ga sveti znati koji je to padež! Pitao sam najzad i gospodina protu, jednom prilikom kada je bio na večeri kod

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Da se lagano privučemo opet drumu. A tada galop... pa šta kome Bog dâ. — Dobro! — prihvati odmah poručnik Kosta. — Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne reči — sa naglaskom je

Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile.

Komandant puka predade raport i Kralj se zaustavi u sredini puka. — Pomoz bog, junaci! — Bog ti pomogao! Kralj se zamisli jedan trenutak, onda se uspravi, pogleda okolo sebe, pa progovori: —

Komandant puka predade raport i Kralj se zaustavi u sredini puka. — Pomoz bog, junaci! — Bog ti pomogao! Kralj se zamisli jedan trenutak, onda se uspravi, pogleda okolo sebe, pa progovori: — Junaci, braćo...

Pred radnjom Luka sjaha. Reče ordonansu i Isajlu da čekaju pred vratima, a on sam uđe. — Pomaže bog! Oslonjen rukama o tezgu, gledao je trgovac mrzovoljno i promrmljao nešto u znak pozdrava.

Eto... to ti je ono: „Il ne da đavo, il ne da Bog.“ Umesto da smo upali u Bugarsku, pa ih razbucali još u početku, mi čekamo da mobilišu, da koncentrišu, da nas

Dođe i potporučnik Sredoje, „ekonom svoga dobra“. — Pomaže bog, ljudi... Šta se dokonalo? — Jedva se jednom odluči — upade kapetan Dušan, „aktivni kapetan“ i „rezervni advokat“.

Sustižemo malaksale vojnike, koji sede pokraj puta na snegu, pognute glave. Bog sveti zna kad će oni stići svoju komandu. — Ah, živote, da l’ ti ima kraja! — jada se neko iza mojih leđa.

Ja dobro prođoh. Ali Milovanu izgorele od pozad’ čakšire, i, eno ga, seče šinjel i krpi čakšire. — Bog te ubio — smeje mu se narednik Prodanović — zar nisi osetio kako ti gori tur? — Kako... skočanjio sam se od zime!

Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju... Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo.

Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom. Kada vide da stojimo na drumu, zastade i on. — Pomagâ vi bog! — kaže i seda na gomilu kamenja. Onda vadi kesu sa duvanom i puni lulu. — Odakle ti? — pita ga neko. — Ja?...

Ona dva vojnika odmicala su žurno noseći dete, koje je kroz vrisak dozivalo: — Mamo... Mamo... — Blagosloven Bog naš, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov... Nebo je bilo oblačno, a sa planina je pirkao oštar vetar.

Petrović, Rastko - PESME

Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti.

Imam li prava ja da očekujem da će se bog, ponaosob meni, javiti? Vidim božanstvo, spojen sam s njim, u ekstazi sam. Otkrovenje je nada mnom.

sebe istinitog i nerazlučnog, U dizanja, otupljenja, u neizlečivi pad: Zato ga valjda, baš na beskućstva dan, spusti Bog.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Čemu se sudije ljute? Neka sude! Što teža presuda, to veća njegova slava! — Ko zna šta bi radio bog da đavo ne postoji? — širi Varalica ruke, usavršava svoj zanat. Je li čudo što mu ime i granice susedne carevine pređe?

Seljaci bi tada žurno ostavljali motike i kose, pa ili trčali u selo da gase požar, ili skidali kape, šapućući: — Bog da mu dušu prosti! — a nad njivama i livadama još dugo je, kao nekakav nebeski uzdah, lebdeo utišani jek zvona.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

(Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog... (Stresa se): Oh, ne!

ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog... (Stresa se): Oh, ne! Čekaj, bob da mu bacim! Da vidim šta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraća sa sitom.

ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog... (Stresa se): Oh, ne! Čekaj, bob da mu bacim! Da vidim šta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraća sa sitom.

(Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!... KOŠTANA (tražeći bakšiša, dolazi do Mitke pevajući): Bog ubio, Vaske, mori, tvoju staru nanu, Što te dade vrlo na daleko, Na daleko, Vaske, tri godine dana.

) Hajd, daj, ali brzo! MAGDA (srećna podmeće mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi što Bog dao! Nemoj, na ovaj sveti, Božji dan! (Pruža mu čašu.) Okusi, gazdo! TOMA (krsti se, uzima čašu): Eh, Magdo! (Pije.

Šantić, Aleksa - PESME

Kad gledasmo julsku noć i mjesec sjajni, Kad nam t'jelo prože slatki oganj tajni Pa dršćasmo Dugo kao breze dvije? Bog zna gdje si sada i da l' živiš jošte!

u hladu, U večeri letne na odmoru bio, I, dižući oči na mlinarku mladu, Iz vedrice, žedan, hladne vode pio! Bog zna gdje je sada?!... Radobolja mrmlja Puna grmjelica, srebra, adiđara...

Teško nama!... Eno, tuđin se veseli I sva blaga naša otima i hara... I Bog mu pomaže i njime se stara, A naš crni seljak crna hljeba želi.

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je slobodu dao za čovjeka. Snaga je naša planinska rijeka, Nju neće nigde ustaviti niko!

Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba...'' 1906.

Kleče mršave Glave Pred likom boga svog — Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. 1904.

Ti me u danima mutnim Opskrbi pićem i jelom, Novcem, rubljem, odelom, I najzad, i listom putnim. Nek te bog dugo jošte Od žege i zime štiti, Nek nikad ne udeli ti Kô meni 'vake milošte.

Sve je nemo i mračno! Cvet je razduvan ceo, Zgasla je zvezda i s pesmom Potonô labud beo. 60 Mene bog snova u dvore ogromne vinu, Gde se opojni miris i blesak lije, Gde raznobojni valovi ljudi teku Kroz čudni zaplet

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

OL SVILOJEVIĆA 454 46 PORČA OD AVALE I ZMAJOGNjENI VUK 458 47 DIOBA JAKŠIĆA 465 48 JAKŠIĆI KUŠAJU LjUBE 470 49 BOG NIKOM DUŽAN NE OSTAJE 475 52 SMRT JOVA DESPOTOVIĆA 539 PESME SREDNjIH VREMENA 544 53 STARINA NOVAK I KNEZ

Junak je dužan da pomene boga, a bog obavezan da pomogne junaku. Ako se bog okrene protiv junaka, onda je on stari krvnik.

Junak je dužan da pomene boga, a bog obavezan da pomogne junaku. Ako se bog okrene protiv junaka, onda je on stari krvnik.

A ta vonja je najčešće bila zla. Bog je puštao moriju i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u

A ta vonja je najčešće bila zla. Bog je puštao moriju i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u žalost, bog je izlagao ljude nebrojenim patnjama. Zašto?

A ta vonja je najčešće bila zla. Bog je puštao moriju i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u žalost, bog je izlagao ljude nebrojenim patnjama. Zašto?

puštao moriju i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u žalost, bog je izlagao ljude nebrojenim patnjama. Zašto?

Tako su popovi tumačili zločinačku vonju izmišljenog boga, tako ju je shvatao i sam narod. Ali taj bog govorili su popovi i narod je verovao može da bude i milostiv.

Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim.

Pa ipak, presudan uzrok porazu nije u tome. Da bog nije tako hteo, da Vuk nije izdao, turska brojnost bi bila činilac koji ne odlučuje.

Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim“.

Kod Konstantina Filozofa odluku o „našem“ porazu doneo je „naš“ bog u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Ovo sam još neki dan otkrio. Jovančetu zažagriše oči. — Ček da zavirim... u, pa ovo je otišlo duboko pod brdo. — Bog te pita koliko. Samo je otvor zasut zemljom, zaustavila je ova kukrika. — Ko bi znao šta unutra ima!

Pri zemlji ona se širila stvarajući neku vrstu ukrivena ulaza u nekakvu odaju, tunel ili bog te pita kakvu tajanstvenu rupu. Jovanče zastade. — Da virnemo tamo, a?

već i odranije petljao sa seoskim starčinama i njihovim luletinama od gline, drveta, morske pjene, porculana, metala i bog te pita čega još. Bilo ih je čak i od izdubena krompira, ali te se već nisu dale popraviti.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

STOJI 34 PTICA STRAHA PROROKA DANILA 35 GOVORI DVOSTRUKU i TROSTRUKU REČ SVETI PROROK I CAR DAVID ZA BOŽIJI STRAH 36 BOG SE LjUDI ODRIČE 42 SRP KAZNE 43 LOVCI ADOVI 44 ROSA 45 ZEMLjA SI...

46 NOĆ 47 DAN SMRTI 48 BOG SMRTI 49 POSLEDNjA ČAST 50 BRZI KONjANIK 52 NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ... 53 SMRT 54 POSLEDNjI DAN 55 AD 56 GLASOVI

53 SMRT 54 POSLEDNjI DAN 55 AD 56 GLASOVI PREISPODNjI 57 BOG SE VRAĆA ADAMU 58 BOGORODICA NARIKAČA 60 MOLITVE ZA SRPSKU ZEMLjU 64 ZA DOBRU BESEDU MOLITVA 65 MOLITVA PROTIV KRVAVIH

80 BOG SEOBU SREĆNU OBRIČE 81 ZDRAVICA II 82 MOLITVA ZA SLUŠAOCE 84 DAR VODE 85 DAR VODE 86 DRVEĆE I VETAR 87 LAĐA, ORAO I ZMI

127 BOG GOVORI 128 OSVAJANjE UNUTRAŠNjIH ŽITNICA 129 DVOSTRUKO DRVO ŽIVOTA 130 DUBOKE VODE 131 RAĐANjE 132 OTKROVENjE JOVANOVO 133

391 STRAŠNI KRČMAR 392 POGREBNA BESEDA 394 SUSRET U SNU 395 PAKAO SAMOĆE 396 IZ METAFRASTA 397 BOG STRAHA ILI CRNO OGLEDALO 399 BOG STRAHA 401 PAHORSKI BOG SE SRDI 403 PROROK GOVORI 404 U VOĆNjAKU OBRATOM

KRČMAR 392 POGREBNA BESEDA 394 SUSRET U SNU 395 PAKAO SAMOĆE 396 IZ METAFRASTA 397 BOG STRAHA ILI CRNO OGLEDALO 399 BOG STRAHA 401 PAHORSKI BOG SE SRDI 403 PROROK GOVORI 404 U VOĆNjAKU OBRATOM ČARDAK 405 BOG PROSJAK 406 PRE VREMENA BI I

U SNU 395 PAKAO SAMOĆE 396 IZ METAFRASTA 397 BOG STRAHA ILI CRNO OGLEDALO 399 BOG STRAHA 401 PAHORSKI BOG SE SRDI 403 PROROK GOVORI 404 U VOĆNjAKU OBRATOM ČARDAK 405 BOG PROSJAK 406 PRE VREMENA BI I POD VREME DOĐE 408 MOJSEOV

STRAHA ILI CRNO OGLEDALO 399 BOG STRAHA 401 PAHORSKI BOG SE SRDI 403 PROROK GOVORI 404 U VOĆNjAKU OBRATOM ČARDAK 405 BOG PROSJAK 406 PRE VREMENA BI I POD VREME DOĐE 408 MOJSEOV POKROVAC 410 PRITČA 411 ALEGORIJA OBJAŠNjENA DVOSTRUKOŠĆU

Mnoga tvoja, bogati čoveče, leta misleća Učiniše ti ciglu jednu noć I to ne celu ni do svanuća; Nego tako reče ti Bog: Ove noći istrgnuće ti tvoju dušu.

Bojim se s mojom mišicom, jerno mišice Bog zgruhati će grešnim i lukavim ljudma. Bojim se za ruke; ne dizah k nebu do Boga mojih ruku; nego šnjima greših i ljudma

sluge poslate iskati voća i grožđa, ove eto, izbih, a druge i na mesto pobih, kad ne prihvatih od njih nakazivanja! BOG SE LjUDI ODRIČE Više oproštenja nadišli su vam gresi, osvem svakog leka okrastaste se: vaši gresi bujaju, izvidati se

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu snevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju

Ali hadži Zamfir je imao još jedno bogatstvo — imao je nešto što se ne može lako kupiti ni steći, nešto što sam bog daruje čoveku, pa zato to svaki čorbadžija i nema.

uvek bi — iako je bio žustar i vredan majstor — uvek bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata

iskam da ga ženim, a on se, ete, rita kako magare kad si neće samaricu na grbinu... E, kakvo je toj sag zastupilo, bog da čuva!... Ni se tatko ni se pa majka sluša! Što je ovoj? Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tače!... E, kako to?..

Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!... A bog da čuva! Mnogo lošo, boga mi ti kazujem!... Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade: — Minu staro vreme, — beše

“ — Ih, majka mu stara, dotle li zar dođe?! — Kakvo vreme zastupi, bata-Tasko, bog da čuva! E, neje tako baš bilo i pređašno vreme, neje!... — Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo!

Hadži Zamfir nije dao da se dalje školuje. Kad bi mu spomenuli „više škole“, i da bi dobro bilo da je — kad mu je već bog dao svega dosta — pošlje u Beograd, hadži Zamfir bi ih tada samo pogledao i pogledom presekao; istresao bi čibuk, i to

Franćišek ne komponuje više ništa; čak ne komponuje ni to, ni vino sa sodom, nego pije vino onako „klot“, kako ga je bog stvorio. Sada je veran i stalan član te kompanije ciganske.

Vaska se iznajpre iščuđavala, snebivala i otimala, ali tetka Doka — onako kako je bog dao — podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplaši gore nego što se ikada uplašila od onih koji je plaćaju —

— razdera se Doka i ode ljutito, i ostavi zaprepašćenog čorbadži-Zamfira, koji se samo krstio levom rukom i govorio: „O, bog da čuva!... O, Gospodi bože!“ GLAVA DESETA U ovoj pripoveci ovo je prvi i jedini dijalog dvoje zaljubljenih.

— Ja si sina nemam, Mane. Tatko te Đorđija men’ u amanet ostavi. Toj si ne znaje niki — znaje bog i crna u Gorici zemja što ti tatka pokriva. Po sag da me ne zoveš čorbadžijo i hadžijo, veće tatko da me zoveš...

— Ja se neću ženim, nane. — Mančo! — reče Jevda podignutim glasom. — Uzni se, dete, u pamet! Bog dužan nikom ne ostanjuje!... Skudena i oklevetana devojka kada prokune, teško će ti bidne, sine!