Jakšić, Đura - PROZA
Hteo je krasti. Siromah! Možda je i gladan bio?... Odmah do njega ležaše jedna stara baka. Bože moj! Bože moj! Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla svojom starom snagom poslužiti, davaše joj hleba, a kad malaksa,
Hteo je krasti. Siromah! Možda je i gladan bio?... Odmah do njega ležaše jedna stara baka. Bože moj! Bože moj! Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla svojom starom snagom poslužiti, davaše joj hleba, a kad malaksa, oteraše je
Oh, bože! Hoće li doći dan? Hoće li doći čas?...“ — I njegova suva ruka lupaše nemilostivo po ranjenim grudima. Ja sam strepila
„Kakva muka, brat-Obrade (ocu mi beše ime Obrad), kakva muka, čoveče? Samo daj, bože, zdravlje, a lasno ćemo za to!... Ta kad smo pobedili Madžare na toliko mesta, pa kad je ono Bašahid goreo... He!...
Beše im nešto teško na srcu. A ja sam sedela na banku do vruće pećke i slušala sam mirno kako mačka prede... Bože moj!... Onda sam se još umela i nasmejati, a sad?...
„Dobro te se i ti zakani!... E, e! A gde si ti, čoveče....“ „Bože, Obrade, na velikoj smo ti muci: sve od Segedina, pa ovamo preko Bečeja i Elemira, gradimo pored Tise dolmu“.
„Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!...
„Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!...
Ljubila sam mu ranjene grudi, gustim pramenjem kose moje brisala sam krv s košulje mu, plakala sam, jecala sam... Oh, bože moj!...
prota svetio vodicu, poljubio ga je u ruku... Nećete mi verovati, ali zacelo je dobar čovek! Pa kakvu čest ima! Bože moj! Bože moj! I naši velikaši i turski velikaši, svi su se otimali za mog pobratima.
Nećete mi verovati, ali zacelo je dobar čovek! Pa kakvu čest ima! Bože moj! Bože moj! I naši velikaši i turski velikaši, svi su se otimali za mog pobratima.
Opraštam se sa ostarelom namigušom, sa oklepanom cenzurom... ...Daj joj, bože, večitoga mira, Jer u tome groblju ima i vampira. Sad, gospo, znate moju tajnu... E, tako je to!
Obradović, Dositej - BASNE
jedini bože, sojedini u ime tvoje sve care i kralje, i ako kad koji od njih ushote nepravednim biti, da mu drugi ne dadu!
A neblagodaran ... uvi! je li moguće da je čovek neblagodaran? Ne daj, bože, takoga u rodu! 13 Lav i bik Star lav sretne mlada i jaka bika, i ne uzdajući se javnim sraženijem pobediti ga,
Lisica onjuši meso, pritrči pod drevo, i počne hvaliti vrana govoreći: „Mili bože, krasne ptičice! Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!
Kad bi (sačuvaj bože!) sve žene ovake bile, teško bi onom bilo ko bi ovo pisao! Propao bi i on i s knjigom zajedno! 78 Čovek ujeden od psa
Sluči se da se ovi pritom prestavi, i na samoj smerti čuju od njega ove reči: „Pravedni i blagi bože, da budet duša moja s dušom Osmana moga!
potočiću pere se i metaniše, jede do sitosti kad jedno kad drugo voće, kao u nekom voshišteniju vosklicavajući: „Bože, blagodarim ti što si ovolike slasti za čoveka stvorio!“ Idući napred, dođe u jedan vilajet gdi je vojska i bitka bila.
Obraz preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj bože!) čudovište bilo, tome se na ikoni moraš klanjati. Evo, braćo moja, dokle sujeverije i slepota može doći i stignuti!
Višnji bože! Kad ćedu te jedanput i velika gospoda poznati? Pravdo! Čelovečestvo! Dobro|djetelji! Kad ćedu vas već jednom i velmože
” Kad bi dakle (sačuvaj bože!) hoteo bog najveću nemilost pokazati čoveku, što bi mu učinio? Uzeo bi mu natrag ženu, pak eto ti ga.
Šta sljeduje iz ovoga razve kakve klasi, taka i nauka. Takove sohrani bože oporočavati ili osuždavati. Soboljeznovati, to je sve. Ovo se dakle govori za odsad, a ovo o d s a d ne valja odlagati.
Odsad pomažite mi samo s vašim dobrim sovjetom, pak ćete me toprv poznati. Gospodine mili bože, da zle ženice! Izbavi take i mog zlotvora! Lako se vami smejati, jer vi jošt ne znate što je zla žena!
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
ovde počiva tiosav saranjen sa sviralom ovde počiva mrtav tiosav koji je hteo da živi makar pretvoren u žabu bože prosti makar pretvoren u drvo zeleno pripev joj uleće oblačan vetar u maglu toplih bara jedna zvezda prastara tu
ODGOVOR NA ZDRAVICU Daj Mi, Bože, put ko svilen končić, daj mi brda ko makova zrna: valja meni kroz iglene uši! MOLITVA Da namirim ona drva!
SNEG NA MEDVEDNIKU Bože, ala veje! Neka veje! Sir bez crnog luka srebrnjaka nije sir, Nit je proja bez pepela proja, Nit je slatka
ČUDO U ZIMI Otkud ova oluja u ovo doba? Duva dvesta na sat! Sevne blizu ko šibica! Bože Gospode, i zaštitniče, sveti Georgije, ne objavljujte mi se munjom usred zime, ni dugom u oblaku, kad joj vreme
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Zatim pljesne dlan o dlan i vikne: ,Jazidži đel!̓ (da mu dođe pisar), i ponudi nas da sednemo. Pomozi, Bože, povrati se naš paša! Kafa se donese i razgovor se povede koliko će koja nahija dati vojske.
Što je bilo, biće opet; no mi svi žene i decu u šumu za brdo, a mi puške pa na brdo, pa što kome Bog da!” — Pomozi Bože, pomislim ja, kad ovaj stari tako govori, koji zna kako je vojevati.
Setim se ja: pomozi Bože, evo novaca! Pomenem ovoj dvojici da dadu policu na Hadži-Bajiće u Mitrovicu, da isplate 300 talira Živkoviću.
— „Pomozi Bože — rekosmo mi — to je jošt bolje, jer mi ionako nismo Đerdapu vešti.” Sad pišemo Milenku, da on piše Jovi Protiću u koji
Uze on malu čuturicu, napi se, pak pruži meni. Ja prineso̓ ustima i ne mogo̓ se napiti. Pomisli̓: Bože moj, kako je Karađorđe mogao pomisliti da bi̓ ja uzeo od Turaka 400 dukata a da njemu ne bi̓ kazao!
Ako razbije Hadži-beg naše, svi će ovde doći; ako li ode gospodar, i, Bože sačuvaj, da Hadži-beg razbije Karađorđa, onda sve propada”.
razbije našu vojsku, to je ništa, kao jednu četu, i opet će se sva vojska ovde oko tebe skupiti; ako li ti ideš, pak, Bože sačuvaj, da tebe razbije, a on više vojske ima nego u nas, onda bi puk̓o glas, da je Hadži-beg razbio Karađorđa, i naše
se natrag, ja ću izbaciti pet topova; ako li bude osvanuo u svome šancu, ja ću izbaciti tri topa; ako li bi, sačuvaj Bože, ovde prodro, vi ćete čuti i više topova”. On uze oko stotine svoji̓ momaka i ode.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Da ti ja teram svinje, šta li? Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more!
— reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!... I ošinuv volove, pođe i reče: — U zdravlju, gospodinu provesore! — Servus!
Poteci na sve strane. Ne mo̓š iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga — bože oprosti! — Naposletku veli: »Hajde da promenimo obligaciju.
Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja. — Jok! Ne daj, bože, da ga mitimo — poče uveravati Đuku jedan ,od njih — nego ko velimo gde nam je prvi put došao — neće valjati da ode
— A nemoj što zameriti, gospodine — veli kmet. — Mi smo ljudi prosti... Nije da rekneš kakav mit — bože sačuvaj!... — Niti bih vam uzeo ja mit — prekide ga kapetan.
sa 12%...« Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?! Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta...
— Neće, neće — graknuše oni. — Ko? Zar gazda Milun spao na njegovu paru! Bože sačuvaj! To je samo onako napismeno. — Ne dao bog da bih mu ja, brate, i paru uzeo.
Hoda siromah Pupavac po sobi, a i sam ne zna što hoda i kako hoda... došlo mu teško, bože, teško — kao da je ubijen. Upali sveću i izvadi kesu pa prebroji pare — samo još 25 groša!... »Ružno. sve se istroši.
Pogibe, jadan ne bio!... Sutradan — čisto vreme, bože, milina ti pogledati! Učitelj Grujica uranio, pa lepo ispekao kafu, pije i gleda u svoju baštu.
Živadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sam veli: »Bože, kakav ti je ovaj naš učitelj! Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!...
Pop Vujica pokazuje im šta ima, a oni se samo čude; njemu milo, bože, milo, pa im tek čisto ponosito reče: — Ama, da vi vidite drugo nešto što ja imam — pa zovnu crkvenjaka i šapnu mu: —
On im se stade hvaliti kako ima nešto što nema ni u koga! A gosti se čude, bože, čude, čude! Pop jedva čeka da se vrati crkvenjak, samo da ih iznenadi.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Jovan i Jovica se stadoše praštati. — Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!... Daj bože da se vidimo... — Daj bože!... Oni se izljubiše s njima, dokopaše svoje šare, pa zamakoše u lug. Stanko se zamislio.
— Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!... Daj bože da se vidimo... — Daj bože!... Oni se izljubiše s njima, dokopaše svoje šare, pa zamakoše u lug. Stanko se zamislio.
Noć je bila tiha. Bahat njihovih nogu odjekivao je. — Bože, ja lijepe noći! — reče Zeka. — Lepa! — reče Nogić. — Šta li sam ovakijeh noći proveo sjedeći!... — Sad ćeš i više.
— Šta? — reče on. — Zar bi oni mogli tako učiniti sa mnom?... — Ha-ha-ha!... — nasmeja se Marinko. — Bože, al̓ si dete!... Pre će oni, bolan, pozvati onog lopova Aleksu u svoje društvo nego tebe.
A i njoj kaži... Krunija izida iz sobe, bleda kao mrtvac. Ona se seti kako joj je Jelica govorila o Stanku... Bože, što ti je srce materino!
Teško, bože, Mladenu, kazati se ne može! Dao bi da mu oseku desnicu do ramena, samo da ne mora kazati ono radi čega je došao!...
pa mu pođe kapa uvis... — On je tu!... On je tu!... šaputao je Lazar i nehotice... — Šta li ću, bože, raditi ako se sukobim s njim?... Ja znam, on me mrzi...
Pa kad tamo, nigde nikog... Cela zima prođe u tome vitlanju. Bože!... Kako li se izmenila Crna Bara! Nema onog veselog zbora ni razgovora. Gde dvojica govore pa treći dođe, oni ućute..
— Ja bih to najviše želeo! — reče Lazar. — E, srećan put! — Hvala!... Daj bože!... Konj zaigra pod njim. On ga pusti, pa ga onda stade šiškati dok mu ne pusti ravan. Jutro beše lepo.
Srećko zna šta čini. Ovo što je uradio pametno je, ja ti kažem! Stanku su igrle usne. — O, bože!... Da li sam ja poludeo, što li? — riknu on. — Zar ovaj nečovek počinio tolika nevaljalstva, pa mu još dati da živi!...
Sunce se pojavi veliko, sjajno i rumeno. Zavrzan skide kapu i prekrsti se: — Bože pomozi! — reče on. Svi učiniše to isto. — Ovakvog ti harambašu volim — reče Zavrzan — što ne izležava.
Baš dobro što te Deva nađe! — reče pop. — Sve mi se čini da ćemo mi danas početi okršaj... — Daj bože! — reče Katić. — A tebe pozvasmo da se dogovorimo. Da li je bolje sačekati Turke ovde ili im izići u presret?
Dučić, Jovan - PESME
Senka je tvoja dan što zari, A ja te tragam u čas svaki: O bože uvek nejednaki, I drukčiji u svakoj stvari! Hoćeš da saznam duhom holim Sve zamke putem zlim i pravim, Izdajstvo
Jesi li u strašnoj katastrofi zvezda, Ili harmoniji svetlosti? O Bože, Zar si sav u dobru, u miru svih gnezda, Dok negde zločinac oštri svoje nože?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala. Bože moj, kako su bile velike naše matere!
hoću da mu kažem... treba vi, brate, obojica da se ženite! Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome.
Jedan prazan, a na drugom jedan čovek. On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. Oh, bože, kakav je to pogled?! On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas.
Oh, bože, ti koji si svemogući; ti koji si vaskrsnuo Lazara i koji si čak od vode načinio vino! Ti! Ti mi odreši jezik! Nećeš?
” Oh, bože, šta to sve vredi? Ma šta ja radio, mene je ipak bila ponela, celoga ponela ta misao. Ja sam ogledao da je se otarasim,
Naposletku, Đorđe poče svoj govor presecati sa: Haj... hej!... Bože moj!... Ala se onda živelo!... Ostari se, pa to ti je!... Bilo je to u neku ruku pakovanje misli.
” Turio Proka ves na oči, plače kao kiša i moli. darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? — Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat pa mu dade: „Na, na put za uši!
Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je!
A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suhe, i čas pô ponavlja: „Bože, ti nama budi prijatelj!” I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči.
U-pam-ti do-bro!” Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana u dan, a sve se moli bogu: „Bože, ti mene nemoj ostaviti!” E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude! Dođoše oni svi jedno veče.
zablesnuše oči, pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: „Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za bábu!” I onda, a ne znam zašto: „Bože, ubij onoga Zelenbaća!
ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: „Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za bábu!” I onda, a ne znam zašto: „Bože, ubij onoga Zelenbaća!” Dugo smo se tako molili.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
A gospoja popadija radosna, bože, pa voli popu, kao da su se tek juče uzeli, pa misli u sebi: »Ta ne bi’ se menjala ni sa vicišpanovicom!
Ta i onaj bog, bože me prosti, uzima što je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još sto godina živiti i mučiti se!
No iako je to gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj bože, mrzeli. Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao primer
Pa kernštrudla lepo narasla, pa mekana k’o duša. Gledaj samo kako je odskočila k’o federi u kanabetu! Jedna lepota! Bože, bože, čisto bih sama odnela, samo da je vidim kakvo će lice da napravi kad je vidi!
Gledaj samo kako je odskočila k’o federi u kanabetu! Jedna lepota! Bože, bože, čisto bih sama odnela, samo da je vidim kakvo će lice da napravi kad je vidi!
— popravlja je gospoja Sida malo ljuta zbog spomenute debljine. — Ta da, puterkrofne, uš’o đavo u njih, bože me prosti! Ljuta sam, slatka, pa ne znam već ni šta govorim.
« A meni onda dođe žao što sam ga tako ožalostila, pa proklinjem i sebe i šprickrofne. A gospoja-Sidi milo, bože, pa se sve namešta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je teši: — E, gospoja-Perso, tako vam je to u
A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, bože me prosti, švapsko dete. — He, slatka moja, — veli ponosito gospoja Persa, — nije to svakom baš ni dâto!
A ja baš sad malo čas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: »Ju, bože, ala da se ’oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo. Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite!
Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj bože. Sad je omatorio pa se prozlio, i poludio; pa se ili usići i na kraj srca je, pa zaćuti kao kakva pakosna svekrva; ili
Sve, vi te, izlazi na jedno. Pa sve sad mislim: ko li će nam, bože, to doći, i kome je do gošćenja sad u ovo doba kad su najveći poslovi!? — Oho-ho! — smeje se gospođa Persa.
bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na večernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapćući: »O, bože, oprosti mene grešnu!
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Ded'te čašu bermeta! — Hvala, ne prija mi; a i onako moram odlaziti. Oprostite što sam vam dosađivao. — Bože sačuvaj! Vi ste mi mili, ostanite još. — Ne mogu, oprostite. Tako Čekmedžijić preporučivši se ostavi kuću popinu.
da mi vi otpišete kako osećate, pa ako se slažete, onda odma’ i vama da dođem, pa da se ugovorimo, i to ne s vama, bože sačuvaj, nego sa vašom gospođom mamicom i Jocom. Ostajem vas nižajše lj . . .
Noćas smo imale dosta posla, pa legle da se malo odmorimo. — To smo mi onda rđavo došli. — Bože sačuvaj! Izvolite samo sesti. Moj Steva neće se dugo baviti, malo je išetao, ali sam ga već zvati dala.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
na ulicu da se tamo u čudu i preneraženo pitaju: u čemu to može biti stvar što se desila i da očekuju šta će se, Bože moj, dalje dogoditi.
Oh, daj mi tvoja usta! Bože smiluj mi se! Vijem se kao crv, previjam, štipam, onesvestim se, a taj zanos, ta groznica, ta strast...
Moje te srce traži, kuka za tobom, kunem ti se umire za tobom. Bože, ovo je užas... Ubija me ova jeziva smrtonosna praznina samoće.
On misli da para tu nešto vredi, samo žali Bože; a i te su mu pare proklete: kockarske pare nikom dobra nisu donele.
Istina, lepo je razvijena, puna, a lepa, lepa kao upisana, samo da je vidite... šesti razred gimnazije. Oh, Bože, prokleta i ta gimnazija, i kad ode na te nauke. — Crne joj nauke, upada ogreѕѕe i naginje se da bolje čuje. — ...
Ponekad mi je izgledalo da je ona tvoja slika u mojoj svesti samo plod moje fantazije i da može biti, oh Bože, nepostoji ni taj front dole gde zamišljamo da ste vi, pa ni ti. Jest, kao da i ti ne postojiš.
Zubi? Gde su moji zubi? Kosa?... Evo ovde iz svih mojih rana lopti krv. Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža. Eno onde, baš onde promaknu senka: to je bela smrt. Eno je! Drž'! Drž'! Tu je.
neverovanju!.. Jest, podigavši me bacio se me, Bože! Sad je neprekidan, crn mrak i opkoljen ponova misterijom i čudom klečim, evo, poslušno pred neumoljivom vlašću
Afrika
Kad posumnja u svoj uspeh, uzvikuje očajno: „Je li to za život prijateljstvo; za život?! O bože, kako svet ne shvata šta znači jedan trenutak a šta znači ceo život!
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
JUCA: Kad si luda. I odonomad mije kuma Persa u crkvi pregovorila da smo već poslednje gotovo u varoši. Gledim druge, bože moj, nakićene!
(Ulaguje se.) Molim vas, slatka mamice, naučite me jošt štogod! JUCA: To je dosta za tebe. KATICA: Bože moj, dosta! Zašto mi ne kažete sve? JUCA: Valjda ćeš da budeš princeza? KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči!
KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči! JUCA: Šta će meni posle ostati? KATICA: Bože moj, ja vam neću ništa preoteti. (Umiljava se.) Kažite mi, slatka mamice, medena mamice.
On misli da je to najbolja prilika za vas, budući da ne treba novaca dati. KATICA: Sad već mogu verovati. Bože moj, bože moj, ja ne znam na što će ova njegova tvrdoća izići. MIŠIĆ: Je li istina da je tako siroma?
On misli da je to najbolja prilika za vas, budući da ne treba novaca dati. KATICA: Sad već mogu verovati. Bože moj, bože moj, ja ne znam na što će ova njegova tvrdoća izići. MIŠIĆ: Je li istina da je tako siroma?
JANjA: Znajte što, gospodin notarius? Ta mi smo rod; ajde da delimo. MIŠIĆ: Bože sohrani! Vi ste i meni jedanput poklonili, ja moje pravo ne dam. JANjA: Ama oću da podignim na vas procesu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Mahalčani su na to psovali boga i lelekali. A on im se podsmevao i ponavljao, kao u šali, njihovo: „O Bože, Bože!“ Husari, sa pištoljima, pratili su ga po Mahali.
Mahalčani su na to psovali boga i lelekali. A on im se podsmevao i ponavljao, kao u šali, njihovo: „O Bože, Bože!“ Husari, sa pištoljima, pratili su ga po Mahali.
obraza, visokog čela, jakih vilica, a nosat, brkat, koji je pre deset godina još, ćerci kapamadžije Grozdina ličio, bože me prosti, na lik arhangela Mihaila, bio je sad poružnjao.
Čuo je samo da gospoža uzvikuje: „Bože moj! Bože moj! Mein Gott“ Agagijanijan mu, posle, reče da ona to i u postelji ponavlja.
Čuo je samo da gospoža uzvikuje: „Bože moj! Bože moj! Mein Gott“ Agagijanijan mu, posle, reče da ona to i u postelji ponavlja.
A Trifunu se više ne bi vratila, osim, bože me prosti, da ga vidi mrtva. Samo bi mrtvog mogla da poljubi Trifuna. Nije to više onaj čovek, iako je to isti onaj
A ona ga gleda, kako se u svetu ponaša, pa joj je teško. Razborit je, miran, lep. Bože me prosti, reče, pomislila je da je on sigurno ne bi sramotio, da je sa njim imala šestoro dece.
Pazeći, da ga žena ne čuje, psovao je svoju taštu, gospožu Agripinu, što mu je zadržala decu. Nije on, kaže, bože me prosti, decu, sa taštom, nego sa njenom ćerkom, izrodio.
Trifunov pogled, zakrvavljenih očiju, pri pomenu Pavla, i Pavlov osmeh, čudan – Bože me prosti, kao u ludaka – bili su nerazumljivi, za tog bledog, poniznog čoveka, koji je živeo sam i nije imao familije,
“ Prekodan, Pavle bi bio, među njima, kao što su i drugi ljudi, ali uveče, uz ognjište, imao je pogled bezuman, Bože prosti, kao što ga imaju suludi!
Pa je hodala po kući, bože prosti, i ona, kao šašava. Dunda joj se priviđala, na kolenima muževljevim, a pošto je bila u osmom mesecu
nije mogao da spava, na majorši, ali je ležao, noću, na tatarskim jastucima, na zemlji, kod ženinih nogu, kao da mu je, bože prosti, mati. Bio je prestao da se, često, smeje, i bio je manje veseo, nego u svom otečestvu.
Teodosije - ŽITIJA
žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu: „Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, koji ci negda poslušao Avraama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo.
A sveti tajnim uzdasima prizivaše u pomoć Višnjega, govoreći: „Izbavi me, Bože, od neprijatelja mojih, i spasi me krvnika, jer evo, uloviše dušu moju.
Ko da se ne divi tvome velikom milosrđu? Slava tebi, Bože, slava tebi!“ Prišavši svetome grobu svoga prepodobnog oca, i grleći ga celivaše, i mnoge svoje suze sa mirom njegovim
reč uzdajući, znam da je sve moguće tvojoj dobroti, sa verom prosim i molim veliko i nezlobivo tvoje čovekoljublje. Bože, Spasitelju moj, poslušaj uzdah moj i prikloni uho tvoje ka moljenju sluge tvojega, pošalji tvoga presvetoga Duha i obnovi
Da, Gospode Bože moj, ka tebi ranim, i iz dubine duše zovem: Usliši me, slugu svojega, koji te moli, i ne posrami me u čekanju mojem.
podigavši, iz dubine duše zovući, bezdnu milosti prizivaše, govoreći: „Vladiko svedržitelju, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Sine i Slove Boga živoga, koji se iskoni sa Ocem i Duhom sabespočetan, jednosuštan i večan, bestelesan, nevidljiv,
protiv njega, nedoumicom bivaše odasvud stešnjen, napusti da traži svaku ljudsku pomoć, i k Bogu pribeže, govoreći: „Bože, u pomoć meni priteci, Gospode, da mi pomogneš požuri!
Onaj koji jede hleb moj podigao je na me petu svoju, i da mi zapne zamku da padnem žuri se̓. Pomozi mi, Gospode Bože moj, i spasi me po milosti tvojoj̓ da se javi neizmerno silna ruka tvoja i da zapreti onima koji se na me podižu, da
Teško meni, teško meni, ko da me ne oplakuje, gde padoh i šta dobih! Gospode Bože moj, na koga se uzdah rastavljajući se od svetih svojih i izlazeći iz Svete Gore: ako je na meni volja tvoja dobra,
I molitvom svetoga spase se bolni, i najedanput se isceli. Gospode Bože moj, slavim te i opevam ime tvoje, divim se tvome velikom čovekoljublju i brzome milo srđu, jer si divna dela sa svetima
Podigavši svoje prepodobne ruke uvis ka Bogu, sa suzama reče: „Gospode isuse Hriste, Bože naš, uzdanje moje i utočište, pomoćniče moj i izbavitelju, pogledaj sada one koji nas opkoljavaju nasiljem, ove ljude što
,Ne ostavi me, Gospode Bože moj̒, molitvama prečiste svoje Matere prisnodeve Bogorodice i svetoga tvojega ugodnika Simeone, oca našega, učini sada
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
god., srpski ustanici su bili najpre uzmakli. Tada je jedan sveštenik otrčao u crkvu i ovako se molio: „Bože! Ako Srbi ne pobede, ti nisi Bog!
Nušić, Branislav - POKOJNIK
I AGENT (domišlja se): Možete li mi reći: jesu li samo izvesna i naročita pisma ukradena, ili je...? RINA (zbunjena): Bože moj... ja ne znam... za mene su sva podjednako važna: ima meću njima devojačkih, intimnih...
PAVLE: Neka je, dakle, i samoljublje, ali otkud ti; otkud tebi pravo da mi ga razaraš? NOVAKOVIĆ: Bože moj, Pavle, zar ti nisi kadar trezvenije da gledaš u život? To je život, takav je život!
RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.
RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.
NOVAKOVIĆ (ljubi joj ruku). Zbogom, zlato moje! RINA: Bože moj, kako sam detinjasta! Ovoga časa pada mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne službe pa po ceo
ANTA: Ta idite, molim vas, kome je u ovakvim prilikama do toga da bude bolestan. RINA (prestravljena): Ili... ne daj bože, mrtav možda? ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav.
RINA (u najvećem uzbuđenju): To je... to je nemoguće... to vaš bolesni mozak... to je... Gospode bože, ja ću da poludim! ANTA: Nemojte! To ne smete ovoga časa.
Kako, još nije došao u kancelariju? Vidite, molim vas, to je nemoguće. Nije! (Ostavi slušalicu.) Oh, bože! ANTA: Što njega uznemiravate? RINA: Da s kim ću se savetovati ako ne s mužem? ANTA: Pa jest, pravo imate!
NOVAKOVIĆ: Kažu da je doputovao. SPASOJE: Šta ima da doputuje od groblja dovde i kojim to vozom? Gospode bože, ja ne umem da mislim; to mi se prvi put u životu dešava da ne umem da mislim. (Sedne.) RINA (Milanu).
SPASOJE: Hoće li doći? ANTA: Doći će još danas pre podne. SPASOJE: Ali mu nisi govorio radi čega ga zovem? ANTA: Bože, sačuvaj. Učinio sam toliko da ga pronađem, ali, pravo da ti kažem, ne želim da se ja pletem u stvar.
VUKICA: Priznajte, priznajte ipak, morali ste ga tek nečim nagraditi. AGNIJA (zbunjeno): Pa, bože moj... nagradila sam ga jednim ljupkim osmehom. Čim drugim može devojka nagraditi kavaljera?
U svome rušilačkom besu on hoće da svuče s visine jednog naučnika. SPASOJE: Gospode bože, meni je sad tek prasnulo pred očima; sad tek ja jasno dogledam prave namere toga čoveka!
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Ponovih kako smatram da je stvar završena: bacio sam knjigu, jer sam počeo da dremam, a i zato, Gospode Bože, zar je potrebno baš sve objasniti! Bacio sam je, eto! - A, tako?
- Koji moj otac, nastavniče? - rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo. - Gospode Bože, dete, koji tvoj otac?
Ne može biti da nije. Seterka u neko drugo vreme nije smela biti izvedena u šetnju. Ta krastava, oljuštena Mimika, Bože moj! - Kako ste, milostiva?
- Vi znate šta mislim? - dodao sam, a ona je odmahnuvši glavom prsnula u smeh. - Bože moj, vi? - U redu, ti! - seo sam na pramac skele a Ataman je uzeo krmu, neke ostatke od krme, i kao krmanio, tako da
On bi telefonirao i dostavljao pisma. Ja sam bio taj koji će da ih piše. - Bože sveti, Rašida! Ja ni za sebe nisam pisao ljubavna pisma!
Osetih kako mi kolena dršću. To je to. To je to, Bože moj! Svi su mi se zglobovi rastvarali, a krv postajala teška i vruća kao rastopljen metal. - Sada više ne!
Bolje bi bilo da sam se obesio. - Bože sveti, Vesna! Misliš li i ti da bi bolje bilo da sam se obesio. - On misli! - zabila je nos u knjigu i po tome sam znao
Osećao sam kako mi je utroba teška i bljutava od svega toga. Život posle, Bože moj! Život sada, život koji imam i koji želim da živim, jedini moj život, zar postoji još nešto?
Čini mi se kako je ubeđen da je on Evgenije Onjegin. On? Bože dragi! On koji je u Karanovo došao odmah posle prvog svetskog rata, sa ženom uvijenom u krzno i s dve mačke.
Mala crvenkasta, ludo hrabra tačkica koja se uputila nekamo. Bože dragi, da nije to usamljeno i očajno čovekovo srce koje beži?
- Isključeno. Sestra je putovala avionom i svima su se penjala crevca u grlo, a njoj nije bilo ništa. - Gospode Bože, Rašida! Ne izmišljaj! - Pitaj mog oca!
Ta cura tu, i Rašida i moja majka, zašto su stvari tako idiotski uređene, Bože moj? Pogledah Nedu sa strane, ali njeno lice bilo je mirno.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Pera se u svojoj kući uredi, uze neku gazdaricu. No šta će početi? Valjda dućan? Bože sačuvaj! Pera je bio sasvim od drugog kalupa čovek. Nije bio ni na oca ni na brata.
Vidite, ja ću vam nešto kazati, ali to držim da će tajna ostati. — Zar se o tom sumnjate? — Bože sačuvaj, ta ja znam da su vaša usta zatvorena kutija, — nasmeši se. Oči lepe, kao žižak svetle.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
četvrti put, da bi poveo konje, probijenih creva, uhvativši se za kaiš, mrmljajući sebi samom, već u nesvesti, bolno: „O Bože, o Bože.“ Još iste noći Berenklau poče da gradi most do ostrva i tamo pogiboše još jedanaestorica, a sedam ih se rani.
put, da bi poveo konje, probijenih creva, uhvativši se za kaiš, mrmljajući sebi samom, već u nesvesti, bolno: „O Bože, o Bože.“ Još iste noći Berenklau poče da gradi most do ostrva i tamo pogiboše još jedanaestorica, a sedam ih se rani.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
“¹⁸ Pri porođaju, porodilja u Homolju se krsti i govori: „Otvori Bože!“, a babica ovim rečima doziva dete: „Ajd, izlazi, spremila ti baba tanku košuljicu, crvene čarape i šarenu torbu!
pijem u zdravlje mog kumčega Živojina (ili kako mu je već dao ime) da ga Bog poživi na mnogo leta i godina; daj Gospode Bože, da njegovi roditelji dočekaju da i’ odmeni u svakom poslu i teretu, da im bude od svake pomoći, u radosti veselje i
u svakom poslu i teretu, da im bude od svake pomoći, u radosti veselje i sreća, u žalosti uteha i razgovor; i pomozi, Bože, da dočekam i da venčam i opet i njegovo da krstim!
“ Gosti, držeći ruke na grudima, poklone se kumu i kažu: „Nek je srećno i dugovečno; daj Bože, daj Gospode!“ Posle ovoga sledi napijanje zdravica, najpre detetu, pa ocu i majci, kumu i kumi, i tako redom.
i povije dete, pa ga onda tri puta prekrsti, povuče malo za nos — da ne ostane šopav — opet cvrkne ustima i reče: „Bože mi te pokloni!
M., 1958, s. 528) BLAGOSLOVI U ZDRAVICAMA NA SLAVI — Našem bratu domaćinu i njegovoj braći i deci, rodu i porodu daj Bože lijepo i dugovečno zdravlje! (napijanje za zdravlje domaćinovo) (Vuk, ŽOSN, 1987, s.
(napijanje za zdravlje domaćinovo) (Vuk, ŽOSN, 1987, s. 71) — Daj, Bože, domu ovome sretan podmaldak, najviše muškije glava! (Begović, 1986, s.
71) — Daj, Bože, domu ovome sretan podmaldak, najviše muškije glava! (Begović, 1986, s. 62) — Daj, Bože, brat se domaćin sinovima hranio, s unucima kitio i dičio, kao što se kiti i diči Đurđevdan listom i zelenom travom, a
iz kojih svi jedu, klupama na kojima sede, u gostoprimstvu, zajedničkom radu, pa čak i u molitvama („pomozi nam Bože!“).
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
vodu u vojničkoj čuturici izlažući se opasnostima, kupovali vence suvih smokava (jedna smokva, jedan lovorov list — bože, kako je to mirisalo!) i šumske jagode u malim sepetima od hrastove kore ?
– Qui est Sinan? — upita. – Sais pas qui dtait Sinan... — šaputala mu je na uho Andrea. (Bože, kako sam ga samo mrzeo!) — Derviši ont dansé ici. Zar ne? —obrati se meni.
duboko miris štale da ga zapamtim, da mi što duže potraje kad se vratim među radijatore, a sve nešto mislim u sebi: »Bože, kakva sam to kukavica, što sve ne ostavim pa lepo s tetkom u detelinu!
Ali kad dođe vreme polaska na bal, Pepeljuga shvati da nema nijednu lepu haljinu.« – Oh, bože! — uzdahnu žena i iskapi armanjak. – »...
– Da vas nazovem sutra? – Sutra je već danas! — reče ona. Pokušao je da je poljubi. – Oh bože! — reče ona i odmaknu glavu. – »Gle, porasla mi je brada!« pomisli, prešavši na ulici rukom preko lica.
Luj Armstrong: »The foggy day in London town«. I on — već mrtav. Stari Lujika. »Oh, bože, nacvrcaću se«, misli sigurna žena i kaže: — Molim vas još jednu votku i novi limun — šveps ne treba da donosite!
sa vi, a onda će pokušati da te odvede na prvi sprat u onu sobu, ali ti ćeš odjedanput prsnuti u ludački smeh, oh, bože, umrećeš od smeha i od tuge što si bila onoliko blesava!
Njeni vršnjaci se stide da budu pažljivi. – Opet! O, bože, kako uvek primetiš kad hoću da zapalim cigaretu? Nije joj našao posao, ali joj je našao muža.
Zar se ovde, u Beogradu, ljudi još cene po glupim »teget« odelima i kravatama? Bože, na to je potpuno zaboravio! —Dođi ovamo! naredi mu carinik, gromada od čoveka. —Dođi da te malo pretresem . . .
« Odmaranje i doterivanje frizure i toalete, od dva do sedam. Buduću mis bole kolena. »Bože« — rekla je majka »šta bih sve dala da imam tvoju lepotu i tvoje godine!
Kao sudopera jednom ljigavom karijeristi i poltronu, koji je nekako uspeo da ispred imena prikači dr. Bože! Ko danas nije doktor nečega! Je l' uopšte znaš kako se piše doktor? Velikim ili malim slovima? – Srednjim.
Ma, ni govora! Samo vi lepo sedite i uživajte! Vama je vikend, nije njoj! Sad će ona to! Nije to ništa! Bože, što vam je ovde lepo! Baš kažem mužu: oni znaju zašto žive! A mi — stalno na putu, sve po hotelima.
Matavulj, Simo - USKOK
Sad knez nema u domu od muškijeh glavah nâko jedno uvuče u kolijevci!... Ala je stari soko ohronuo, potavnio, jadnik! Bože moj, kad pomisliš da je on prije same dvije godine ovđena zapovijedao, a sad, kao i drugi kakav siromašak, čeka da mu
Jer poslovica kaže: „Sačuvaj nas, bože, vedra Božića, a oblačna Đurđeva dana!“ To zbog ljetine. Ali se ni knez ni njegovi brastvenici toliko u srcu ne radovahu
Eto ga prije noći! Biće ga izjutra u nas do koljena! Rako prihvati: — Daj bože! E mi nije milo gledati samo bijelu kapicu na Lovćenu, kâ lani i onomlani i ove godine do danas, no mi ga je milo
Svi mlađi, pa i njeke od ženskih zagrajaše: — Zanago i ja!... Zanago svak!... Daj bože!... Pa da ga oženimo! Vele, zgodan je kao đevojka, a od velike kuće!...
Rako šapnu popu: — Osim svega, ovo je i za onu našu dogovornu rabotu taman kako treba, baš po božjoj volji! — Daj bože! — reče pop i krenuše se svi.
Krstinja zasu žitom njega i badnjak, govoreći: — Daj bože i s tobom zajedno, Badnji veče i svaki blagi božji dan! Knez položi badnjak na ognjište.
Mi tebi hljeba i vina, a ti nama dobra i mira! — Daj, bože! Amin, bože! — povikaše domaći, krsteći se. Knez preli unakrst badnjak, pa srknu i dade čašu gostu.
Mi tebi hljeba i vina, a ti nama dobra i mira! — Daj, bože! Amin, bože! — povikaše domaći, krsteći se. Knez preli unakrst badnjak, pa srknu i dade čašu gostu.
strahom pomolimo i poklonimo gospodu bogu i bogorodici, blagome Hristu, časnome krstu i sutrašnjem Hristovu rožanstvu! Bože pomozi! Bože pomozi! Bože milostivi, ti pomozi i utješi. Živa bogorodice, smiluj se, pomozi!
Bože pomozi! Bože pomozi! Bože milostivi, ti pomozi i utješi. Živa bogorodice, smiluj se, pomozi! Sveti Đurđu, moje lijepo krsno ime,
Bože pomozi! Bože pomozi! Bože milostivi, ti pomozi i utješi. Živa bogorodice, smiluj se, pomozi! Sveti Đurđu, moje lijepo krsno ime, pomozi nama
— O, sačuvaj, bože i Božiću! — reče Krstinja, pa u strahu uze dijete u naručje. — To je jedno — nastavi Mrgud — a drugo je: evo ti u kući
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Da niste vi, bio bi drugi. Koliko je nji ištu ti, Bože, znaš; no ja sam njenim roditeljma obećao da ću naći priliku dobru. Imam li pravo?
OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud. MATI: Predićka udade kćer bez krajcare u punu kuću. Gledim, bože, kad smo bili na svadbi, tu su ti ogledala, tu su kanabeta, astali — milo ti je da poglediš. Ali i umu ljudi, brate.
OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš. Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara. PROVODADžIJA: Tako je bogme. (Mladoženji.
PROVODACIJA: Da, da! Ako bude, to jest, od Boga suđeno. Ja mislim da mu nemate šta zabaviti. OTAC: Bože sahrani! Vi ste Devojku vidili; raspitajte i dalje, a i mi ćemo raspitati, pak ako bude od Boga suđeno.
UGLED 11. DEVOJKA, PREĐAŠNjA DEVOJKA: A gle kumače! KUMAČA (trči joj, pa se poljubi): Bože, pa krije, krije, kao da će joj ko preoteti! DEVOJKA: Bogami, nisam ni znala. KUMAČA: More, je li mlad, je li lep?
samo dok mu u kuću uđete: svašta dosta, vinogradi, vodenice, pet stotina jutara, to jest, oraće zemlje, tolika rana, ti Bože, znaš. Bićete prva, to jest, gospođa. DEVOJKA: Jeste li bili s tatom? PROVODADžIJA: On sve zna, to jest.
MUŽ: Znam, znam. ŽENA: Pamtiš li kad si iskao da me poljubiš, a ja nisam dopustila? MUŽ: Pamtim. ŽENA: Ju, bože, kako mi je bilo žao, ali nisam smela! MUŽ: Dobro, dobro. ŽENA: Sad te mogu milovati koliko oću, je l’?
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
LEPRŠIĆ: I ja sam kazao. Da vidite kako je psovao što su spalili Debeljaču. ZELENIĆKA: Debeljaču, madžarsko selo! O, Bože, kad ćeš nas madžarona oprostiti! 6. ŽUTILOV, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Novine, preko novina!
SMRDIĆ: Tako nam jednako preti. ŽUTILOV: Mrav jedan, da se usudi u odbor dirati! GAVRILOVIĆ: Bože sačuvaj! Ja ću nastojati da i vaš zet bude člen. ZELENIĆKA: Ali šta ga trpite ovde, molim vas!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
»O Bože moj, piše on, veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a naro
Milićević, Vuk - Bespuće
— Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao. I on posla u sebi do đavola i Ja
— Kako sam nesrećna, Bože moj, kako sam nesrećna! — reče i klonu čelom o go, drven sto i zajeca, tresući se kao trska.
kao kamenje njezine žalobne riječi, pune suza, bola, sramote i jednog jada, teškog kao olovo: „Kako sam nesrećna, Bože moj, kako sam nesrećna!“ I u mrtvoj noći bez života i kretanja, on neprestano mišljaše na nju i na njezine riječi.
Sremac, Stevan - PROZA
Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — bože me prosti — hrišćanin! Teško mi je kad me neko pozove na prvi dan, a još teže ako me miko ne pozove.
— A što — čudi se Jova — zar bez saslušanja? — Uzmi kapu pa ćuti, pa kaži: berićatversun! Ne daj, bože, gore! — Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef.
Jedan mu je dopis bio i štampan ceo, a drugi u izvodu. Njegove, bože, radosti! A tek kad je pročitao u »Odgovorima uredništva«: »g. J. M. u *. Što si zaćutao?! Mrdni malo!
Posl’o me od kuće da mu ne smetam. Piše, samo sedi pa piše! Piše, piše, bože, pa jednako piše! A kad se zadubi u to prokleto pisanje, a on onda zaboravi i na jelo i na spavanje i na sve!
Ali nema kradiš žandarm? — uslovljava Kristijan — jer Jova je užasno voleo da zbuni Švabu pa da krade žandare. — A, bože sačuvaj! — veli Jova. — Šta je bilo — bilo, a sad ćemo pošteno — veli Jova, pa namigne na Nastu.
Tako se gledaju njih dvoje, pečenica i opečeni Paja. Šta li je, bože, mislio i premišljao g. Paja gledajući u tu božićnu pečenicu?
Ih, kakav si! A da ti čitam Sanovnik, a ti bi na ručak zaboravio!« A onaj bi mu obično odgovorio: »More, učo, bože zdravlja, eto nedelja, pa ćeš se načitati da će se dosaditi i nama i tebi.
Radičević, Branko - PESME
Šikće voda oko čuna, Matica je veće tuna, Strašne stene i vrtlozi — Blagi Bože, de pomozi! Šikće voda, a čun reže, Beži vrtlog, stene beže — Živo, ruke, ne sustale! Eto mene do obale.
je srca veseloga, Dok je zeke vilovita, Dok je Boga silenoga Što se gromom amo ita, Zaludu se smete sili, Kad će Bože da zakrili.
godinica Otkako mu ne glam lica, I nojca se veće sprema, Njega jošte ovde nema, Niza lice ronim suze, — Da l' ga, Bože, sebi uze? Da li njega žeca ljuta Sred vreloga zgubi puta? Eda li ga valovita Burna voda de zanela?
Al' kaki se pra to diže, Kaki konjik pred dvor stiže? S konja sjaa — škripe vrata — Pomoz' Bože, eto zlata! (1843, 25. dek.
Zoru što nam nebo šara, A i munju što ga para, I tu silnu groma buku, I oluje strašnu fuku Ti satvori, velji Bože, Ko ovako jošte može!
more, I pod nebom orla gore, I nad orlom šarnu dugu, I slavuja u tom lugu, I još njegov glas umilni Ti satvori, Bože silni.
Osim drugog ovde svega Mene stvori iz ničega, Duom svojim ti podunu, U meneka dušu sunu; Pa mi, Bože, jošte tade I u dušu nešto dade, Ta i moja pesma ova, I nju meni ti darova.
Fala, Bože, na dar ovi, O pomozi, blagosovi, Da mi kako s prava puta Duša mlada ne zaluta! (1844, na Uskrs) ŽELjA Kad sam
(1844, na Uskrs) ŽELjA Kad sam ludo dete bio Želja mi je bila: Kad bi Bože udelio Meni jedna krila, Kad bi Boga dao oko Mene tako jasno Da po svetu naširoko Sve je vidim lasno; A da
Plači, travo, zapevaj, slavuju, Zlato moje zemljica pokriva! Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama!
Moma vezla — gotova je, Tura vezak pa ustaje, Gleda brdu, dvorom šeta, Al' odozgo jedna četa — „Bože, Bože, strašna čuda!
Moma vezla — gotova je, Tura vezak pa ustaje, Gleda brdu, dvorom šeta, Al' odozgo jedna četa — „Bože, Bože, strašna čuda!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
čobanina, pa zato poneka neiskusna i stidljiva mladica, sve u prolazu, zakreće glavu i zabezeknuto šišti: — Pomozi, bože i sveta Petko! Juf, grom ga ubio!
— razočarano se vajkao djed. — Greota jedna — nesmjelo se javnu Sava. — Greota i sramota. Ne daj bože da još čuje onaj hodža iz Potkalinja, tuđa vjera, ne bi se živo od bruke ostalo.
Oni moji stari, nekadašnji Damjanovići, nijesu ni umjeli izabrati sebi prikladnog svetitelja, neg uzeli nekakvoga, bože me prosti, golju u jarećoj koži, bosoga ... — Svetog Jovana! — dosjeća se bradonja. — Pa da, brate, njega.
Više su se bavili njime nego, bože nas prosti, samim svetim Kirijakom Mihailom. Da čudo bude još veće, dozvaše s brda i onoga komordžiju Zekana, doratovog
Ej, pojata je to, nije tvoja ciganska čerga! — Bože moj, što ti je seljak — oteže kalajdžija mirno, sanjalački, kao da čita iz knjige.
Popadalo to s nogu, ostaje uz put, a tek ovdje — oslobodi, bože! Zovi ga, moli, ubij — od vatre neće. Poneko, opet, vidiš da je krenulo, kad ovamo, začas ti šmugne iza ovoga žbunja,
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Sedeći ovde, ja sam njemu obraz čuvala, onako kako je on tražio da se čuva! Zar zbog toga da mi dete oduzima? Bože moj, kako se sve to okrenulo! Kojim točkom? Ko da se budim na mestu na kome nisam zaspala!
Kola nose i nevidljivi točkovi... Ali daj bože da si ti u pravu... HASANAGA: Možeš li ti meni neku činjenicu, nešto kao nož, bakrač, konopac, lonče, da ja to
MAJKA PINTOROVIĆA: Zamisli Hasanagu kada čuje! BEG PINTOROVIĆ: Ima da uvuče rogove! HASANAGINICA: Bože, kao da mrtvima govorim! BEG PINTOROVIĆ: Šta b dala da ga vidiš kad bude čuo? A?
Opet ga nisam čula. Kakvi su mu to konji, kad se ne čuju? Ni glas, ni zvekir, ni potkovice na kaldrmi... Bože me prosti, ko da ti je magla bila u gostima... Šta ste toliko do ovo doba, dina ti?
Kako da kam kadiji, kako da privolim Hasanagu? Lude li žene, bože moj! Sad mi je jasno zašto je aga najurio! Vidiš li da je stavila obraz poda se?
HASANAGINICA: Kuća, zid, orah, prozori, sve netaknuto, a za mene je kao spaljeno... Bože, da ga samo još jednom vidim! Da mi se oči njime napune, pa da ih sklopim, da ga kapcima svojim pokrijem...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!... — Istina, istina! — odgovaraše onaj drugi. — Bože, opet on?! — Trže se Cveta preplašeno, kad ču onaj drugi, više ženski no muški glas.
peva on, a niotkuda glasa, samo mesečina sja i trepti. A njoj tada dođe — sačuvaj Bože, kao neka napast! — da i ona, kao što se u pričama kazuje, poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga, i da oboje,
— Bože moj, Gospode! ... Gospode Bože, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... Bože, šta je ovo! — šaptaše ona dršćući od stra
— Bože moj, Gospode! ... Gospode Bože, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... Bože, šta je ovo! — šaptaše ona dršćući od straha i krijući pogled od
— Bože moj, Gospode! ... Gospode Bože, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... Bože, šta je ovo! — šaptaše ona dršćući od straha i krijući pogled od svetlosti. — Umudri me, slatki Gospode! ...
Svetlost bleda, a iz dubine, s pevnica, naizmence polazi i diže se gore pesma: „Roždestvo tvoje, Hriste, Bože naš!“ Pa jedva ako se izgubi u jeci zvona i prangija što jednako napolju gruvaju, te se smrznuta i gola zemlja potresa.
Kostić, Laza - PESME
Pred popovi' će biti đačića koji red, da poju „svjati Bože!” da bude pogreb svet. Ti đačići su pesme što za njom uzdišu, što teše dušu njenu i Bogu uzdižu.
— prekipnu božja sila i grob se razdrobi. Prileteše zefiri, zapojaše joj svi: „preobrazil sja jesi, o Bože milosti!” OBJESEN Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta sve je
Iz grla mu se opet ori smej, i opet dršće silni bože Zej! U titaninu more misli vri, uzavreli mu osećaji svi, al' vezan je Prometej, vezan je titan, na kamenu, na stancu
s' ruke, ogranci goli, rekô bi višnjeg preklinje, moli, il' vetar samo suhim granjem ječi, jaukom dugim kô da zbori reči: bože večnosti, bože trenutka! bože 'seljene i svakog kutka! I ovim kutom grešnoga sveta da kadgod zađe stopa ti sveta!
goli, rekô bi višnjeg preklinje, moli, il' vetar samo suhim granjem ječi, jaukom dugim kô da zbori reči: bože večnosti, bože trenutka! bože 'seljene i svakog kutka! I ovim kutom grešnoga sveta da kadgod zađe stopa ti sveta!
višnjeg preklinje, moli, il' vetar samo suhim granjem ječi, jaukom dugim kô da zbori reči: bože večnosti, bože trenutka! bože 'seljene i svakog kutka! I ovim kutom grešnoga sveta da kadgod zađe stopa ti sveta!
bože 'seljene i svakog kutka! I ovim kutom grešnoga sveta da kadgod zađe stopa ti sveta! Grešan je možda, nevredan, bože, al' pati, pati, što igda može!
rekoše mi ga mladi uskoci, tu mi je dragi, oh bože blagi! Je l' mu još ljubav 'nako u snagi, je l' još onako, ili već vene, jer kaluđerom posta zbog mene!
Al' evo, bože, primi me bednu, primi me bednu, hudu nevrednu, Vodi me, dragi, Hristovu licu, pokrsti grešnu poturčenicu!
listu otvorenih knjiga pisana slova plamenog lika, gnjevita beljca ognjevitim mlazom užežena, zbore 'vakim iskazom: „Bože večnosti, bože trenutka, bože 'seljene i svakog kutka, oh, bože kletve, bože milosti oprosti svetu grešnom, oprosti!
knjiga pisana slova plamenog lika, gnjevita beljca ognjevitim mlazom užežena, zbore 'vakim iskazom: „Bože večnosti, bože trenutka, bože 'seljene i svakog kutka, oh, bože kletve, bože milosti oprosti svetu grešnom, oprosti!
slova plamenog lika, gnjevita beljca ognjevitim mlazom užežena, zbore 'vakim iskazom: „Bože večnosti, bože trenutka, bože 'seljene i svakog kutka, oh, bože kletve, bože milosti oprosti svetu grešnom, oprosti!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedanput među sobom razgovarati: — Mili bože, da čuda velikoga! šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa kud odoše i za koga se udadoše!
U tom vremenu stiže i kralj, pa pošto ne može prijeć u krštenu zemlju, reče Grbi: — Grbo li, Grbo! Žali bože za mojijem šćerima i čizmama. Grbo odgovori: — Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh trista dukata!
Žali bože za mojijem šćerima i čizmama. Grbo odgovori: — Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh trista dukata! Potom se kralj vrati kući. Grbo i njegova braća idoše i dođoše do krštenog kralja.
Istom Grbo sjahao s konja, a đavoli na granicu i pred njima kralj. Onda kralj reče Grbi: — Grbo li, Grbo! Žali bože za mojijem šćerima, za mojijem čizmama i za mojijem zlatnijem konjem! Grbo mu odgovori: — Ej, đavole, ćavole!
Grbo mu odgovori: — Ej, đavole, ćavole! Žali bože za mojijeh trista dukata! Tako prođe Grbo s konjem đavolsku državu i dođe kralju krštenom i dovede mu konja, pa reče: —
Onda reče kralj: — Grbo li, Grbo! Žali bože za mojijem trima šćerima, za mojijem čizmama, za mojijem zlatnijem konjem, za mojom ženom i za mojom zlatnom strukom.
— Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh trista dukata! — reče Grbo. Potom Grbo ode kralju krštenom i donese mu zlatnu struku, pa mu reče: — Evo ti
— A da nijesi ti Grbo? — pita kralj. — Jesam, — odgovori Grbo. Onda nastavi kralj: — Ej, Grbo li, Grbo! Žali bože za mojijem trima šćerima, za mojijem čizmama, za mojijem zlatnijem konjem, za mojom zlatnom strukom, za mojom ženom i
— Grbo mu odgovori: — Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh trista dukata! — pa viknu na volove, a volovi pođoše.
A on se uplaši pa rekne: „Pomozi, bože!“ — i nategne pušku te ubije ovna. Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s
— Sačuvaj bože! — veli on, — kako bih ja mogao svoju ruku dići na svoju hraniteljicu; to ja niti mogu, niti hoću. — Ti mene moraš
One ga upute dalje. Otale dođe na jedno mjesto, a tu igra kolo samijeh djevojaka. Mili bože, djevojke lijepe kao smišljene, ne znaš koja od koje ljepša, koja l' đeđernija.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
SOFIJA: Žalosno je za svaku kuću, gdi nema reda. (Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije! SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud.
MAKSIM: Nije nego da te metnem u kavez, pa da ti samo lepa jela donosim! MAGA: E bože, braco, pa zašto ne bi kojiput i dete poljuljali? Mi sirote po vas dan klancamo, čas ovamo, čas onamo, eto, spado s nogu.
MAKSIM: Svog muža stolicom? SOFIJA: Bože sahrani! Žena treba muža da počituje; samo ne treba ni on da se zaboravlja.
Ama za najmanju paru moram da joj dam računa. O, sačuvaj te, bože, s takvom ženom živiti! MAKSIM: Opet mislim, da je moja gora. Otoič mal me nije stolicom udarila. KUM: Mal nije?
MAKSIM: Povoljno, što idem neispavan kao pijan. SOFIJA: E, Bože, koliko si puta ostao s tvojim društvom duže nego sinoć. MAKSIM: Bar je moje društvo.
NIKOLA: Ne troši, to je istina, osim što plaća za rad; jer ona da dospe da zašije, da prekrpi — bože sačuvaj. Počne kako-tako, ali druga mora da dovrši. MAKSIM: Ja je vidim uvek u poslu.
došla sam, eto, da pitam nešto seka Soku. MAKSIM: A šta ćeš je pitati. Ako oćeš da te pokvari, to ume. MAGA: E, bože, braca, seka Soka je, eto, dobra. MAKSIM: Bi l’ ti pravila bal? MAGA: Eto, pravo da kažem, mrzi me.
Ili oćeš da ja i tvoju dužnost izvršujem? ISAJLO: Bože sačuvaj, g. doktore! Samo bi rad znati šta ću kupiti, jer se bojim da ne pogrešim. DOKTOR: Kupićeš — trifelja.
Jeste li vi dali u novine, g Čest i poštenje svakome, bio otkud mu drago, poštenom i česnog srca čoveku, a nečesnom i nevaljalom, bože daj bolju pamet i poštenije srce.
POZORIJE 2.
(ŠALjIVAC I PREĐAŠNjI)
ŠALjIVAC: Dobar dan, gospodin doktor.
Dok ona nije izišla, nisu se ljudi toliko grabili.
MANOJLO: Sačuvaj, bože!
PUTNIK: Sad vas i oni znaju i oće da čitaju vaše djelo, koji inače ne bi može biti ni u ruke uzeli.
z.
NEŠA, STANIJA, PREĐAŠNjA
NEŠA: Evo majka! Ovde ja sedim.
STANIJA (priđe k portretu, pa se prekrsti): Pomozi bože, daj svako dobro i sreću!
LjUBA: Hi, hi, hi!
STANIJA: A što se ti smeješ što se ja molim bogu?
LjUBA: Kakva je ikona..
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Tri stotine vraga iz tebe se vitlaju, kad pomoliš taj tvoj jezični jezik. — Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću? Zašto me nije mati bolje umorila, nego što me za ćoravca dala!
Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati.
Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati.
(Otide.) SULTANA: Uh! (Persidi.) Taki ga zovi da mu jezik mojom rukom iščupam. (Plače.) Bože, bože, zar sam to dočekala da mi se i đubre što ga gazim (lupa nogom) ruga?
(Otide.) SULTANA: Uh! (Persidi.) Taki ga zovi da mu jezik mojom rukom iščupam. (Plače.) Bože, bože, zar sam to dočekala da mi se i đubre što ga gazim (lupa nogom) ruga?
SULTANA: Dete? (Plače.) Pravo kažeš da sam kao dete, zašto bi inače morala kuću upaliti od toliki sekatura! Ah, Bože! Zašto mi ne daš da sam i ja jedanput zlobna, da se i ja kao moje drugarice mogu osvetiti? POZORIJE 5.
Bogami, to je mlogo, ovde treba da je čovek kao kamen. O, sačuvaj me, bože, zle žene! (Otide.) SULTANA (jošt se otima): Puštaj me, ili ću svisnuti! TRIFIĆ: Oćeš za njim na sokak da trčiš?
PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost. PELA: Ti si dobra devojka. PERSIDA: Bože, je l’ moguće? Milostiva gospođa,... ja sam srećna devojka, molim, dajte mi ruku da je poljubim.
Oho, milostivu gospođu batinom? To ne ide, zašto bi našoj gospođi dosad bila leđa kao čivit. Bože moj, da nešto prođem obučena sokakom. Kako bi svaki pogledao, kako bi se čudili i divili! „Ko je to? To je neka strana.
Zapovedate pre podne ili posle podne? PELA: Ja bi hotela sade. PERSIDA: Smesta će biti sve uređeno. (Otrči.) PELA: Bože moj, lepo ti je biti gospođa! (Savije val i počne srkati.) Bogme slatko; zato se međer toliko otimaju za kafu.
More, kako ćeš da je ukročaš kad cići po kući kao zmija; gdi koga vidi, tu udari. O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu.
SRETA: Da očistiš čizme. SULTANA: Ja to ne umem da radim. SRETA (zamane kaišom). SULTANA: Stani, ne udri, oću. Oh Bože, šta sam ja sogrešila da se takve čini sa mnom igraju? (Namesti stolicu.) Nigda nisam u mom životu ni vidla.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Blaѕ De Otero Uporne kiše, blage kiseline, Bože moj, evo nagrizaju leto; Danima tek po lišaj pavedrine, Sunce u mrli, jedva započeto; Kao da neki oslepeli
Bolest obnavlja se. Pa zašto onda u tminama, Bože, Zašto, krtice, ruješ po svom mulu I razgrćeš ga? Stoleća se glože I drhti žižak na tankome ulju; Zelena plesan obrasta
(10. VII 1989) KAO MOLITVA Jesi li umoran, Bože, Od neizvesnosti dela? Celina još traje, cela, Al pukotine se množe. Jesi li bolestan, Bože, Od stvaranja i stvari?
Celina još traje, cela, Al pukotine se množe. Jesi li bolestan, Bože, Od stvaranja i stvari? Vrućica čelo ti žari Dok svud se nesreće množe.
Krvav sam ispod kože, Ko fitilj ime mi gori: Trebam li ti, satvori Još jedan zavet, moj Bože. U zalog dajem ti blesak Mog postojanja po kazni Il milosti, i sipki pesak Klepsidre što mi se prazni; Glose o tebi
što mi se prazni; Glose o tebi se glože, Razum je razjeo čula, Mi smo tumači rasula: Jesi li bolestan, Bože? (8.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava. Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme! Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se?
Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme! Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se? Bože, kad pre izraste! Vidi je, vidi samo kako gazi... Isti bakutin hod! Ili je u Struku više na teta Nenu?
Sve do Trga Republike. Mislim, vaše priče i sve ostalo: to me zbunjuje! Što sam mislila o vama? Bože! Krepavala sam od straha da niste kakav naduvenko, ako razumete šta oću da kažem, mada se to ne bi slagalo sa onim što
Jedno vreme sam, znate, mažnjavala samo karanfindle po kafanama! A što se tiče, starog Foknera, hoću da kažem... Bože, izgleda da sam se nacvrcala — ni vama ne bi falilo da vas s vremena na vreme pogleda iz fioke dok pišete za lovu,
mislim, ako vam poklonimo nešto, to jest ovde mi je u tašni, samo se negde zaturilo... Bože, čega sve nema unutra! A, evo je! To sam vam donela na poklon!
Ja sam se žrtvovao! — Gospode Bože, pa zar to nije normalno? Šta su uradili tvoji roditelji za tebe? Treba li da crknem od zahvalnosti što me nisi ostavio
Fenomenalno! Već su otkrili i Azurnu obalu, pa me stalno pitaju: „Bože, Ana, kako možeš da se kupaš u onoj smrdljivoj Savi? Nema tih novčanica za koje bih se ja pokvasila u njoj!
i tu Karolajn ugleda prvi put u životima malo, slatko prasence na ražnju, pa padne u nesvest, uzviknuvši u očajanju: „Bože, šta su mu učinili!
Tu njega obuzme iznenada strast i jurne na moju džemperišku. Gospode bože, ti amaterski prsti! Znate li za koliko bi vremena uspeli da otkopčaju onu dugmad pozadi?
Najzad, pred veče, u moju sobu ufurava bakuta. Njoj je, dakle, pripala čast da me obavesti o mojoj daljoj sudbini. — Bože, ko sve danas ne putuje u inostranstvo! — počinje ona.
— Ali i taj film smo gledali! Zašto ne menjaš program svake nedelje, kao i ostali bioskopi? — Bože ... — nastavi bakuta — kad se samo setim onih divnih vremena, kada je tvoj pokojni deda imao jedini auto u ovom kvartu.
— viknu. — Molim? — vratih se istog časa u kožu mlade dame iz bolje kuće. — Zašto ste vikali? — Ja, vikala? Bože, doktore, šta vam pada na pamet? — Mislim da je za danas dosta... — promuca. — Nastavićemo sutra.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
U sjenci lipe poje bratija. Podrži, Bože, bruj nad životom! (Neka mi svirne crna hartija muzikom rala što škripi čotom!) Ljetuju bačve - žuti rakija.
Kolebljiv hodim - u jedinstvu trodel. Tegotu svoju uvijam u rondel. Okrepi, Bože, makar dušin podbel... U doba posta Hristos je maslačak. Po cerov-gorju gdegde vrana, gačak.
Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama. Iz drinske magle jabuke mi sinu, te bojom lečim pustu razdaljinu, kud, lepi Bože, pečal lučem plama, u lanen-platno uvijena čaša, vrh koje krunim romor Očenaša. Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama.
Uleti, lasto, u zvuk mi mukli: s ribizlom rime zrim o bodežu. Rastresi, Bože, mrak mi raspukli kad u me svuče kostreš-odeždu, pa nag vileni!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Aleksa: Negli zato, zane... MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč. Aleksa: Vi šalu provodite. MARKO: Bože sačuvaj; nego bi rad znati kakvim to jezikom govorite.
ALEKSA (klekne): Ljubim više nego blagorodstvo moje, nego svo blago sokrovišča mojego. JELICA: Ah, bože, kako je odgovorila Amalija kad je Mor pred njom klečao?
ALEKSA: Ne mislite, gospodine, da ja nju iz kakovoga interesa uzimam. Bože sohrani! Nego iz prave, čiste ljubovi. MARKO: Pravo imate. Tako i sveto evangelije govori. ALEKSA: Vsjačeski.
JELICA: Ali, zaboga, tatice, ja ne znam, kakvo je vaše srce! MARKO: Jošt govoriš? JELICA: Ah, bože! — slatki tatice, čekajte bar malo da se samlujem! MARKO: Ne znam ja za slamovanje, nego ja zapovedam.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
utrne beli dan, I sve živo mira nađe, Što ga blagi daje san — Tad molitva Bogu leti, I novu mi daje moć: Pošlji meni, Bože sveti, Slatki odmor, laku noć!
prvi zoričin zrak — Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom blagom: O, čuvaj, Bože, anđela mog!
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
savija cigaretu na kolenu, stavlja je u muštiklu, pali i, kad pusti dim, prođe pogledom po svima): Što ti je čovek, bože moj! Kao da ga nije ni bilo. PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo.
VIDA (prekrsti se i služi se). GINA (kad je žito došlo pred nju, zaplače se). SARKA: Bože prija-Gino, ti kao da te je ko najmio. GINA: Teško mi je! (Prekrsti se, služi se.) Bog neka ga prosti!
DANICA (uvređeno): Zar vi odista niste mogli steći bolje mišljenje o meni? ADVOKAT: Bože moj, neka vas to ne vređa, ali, znate kako je, bogatstvo ipak mora pokolebati čoveka. DANICA: Tako?
SIMKA: Ti se, Gino, kanda zaplaka kad vide taj servis? VIDA: Bože moj, čega ti tu nema i sve to da čuva tuđin, nekakva tetka. MIĆA: I njena sestričina.
DANICA (očajno krši ruke): Gospode bože! Zavesa DRUGI ČIN Ista soba. POJAVA I SARKA, MIĆA SARKA (u muškom kućnom šlafroku, na nogama joj ogromne muške
Volim ti u tuđoj kući ubrisati nego ne znam šta da mi daš. GINA: Pa to, znaš, te i zadržah se tamo. Gledam, bože, one stvari, pa sve me podseća na pokojnika.
onu stolicu na kojoj je sedeo, pa tanjir, pa nož, viljušku, pa me sve guši tuga; pa pogledam slanik pa mi pade na pamet: bože moj, pokojnik je, koliko juče, umakao u taj slanik... (Zaplače se.
SIMKA: Pa istina, dabome, i ne znam samo, šta imaš u mojoj sobi da tražiš papuče? SARKA: Bože, Simka, pa nismo, da kažeš, tuđini pa da ne mogu da ti dođem. Toliko valjda mogu da ti uđem u sobu i da mi uđeš u sobu.
SIMKA: Svoji smo i dođi mi kad sam ja u sobi, a nemoj mi se zavlačiti kad ja nisam tu. SARKA: Bože, Simka, ne misliš valjda da sam ušla ne znam zašto? AGATON: Pa nisi, samo znaš, taj paket...
Traj, la, la! SIMKA (krsti se): Bog te video, Sarka, pevaš u ovoj kući! SARKA (užasno zbunjena): O, gospode bože! (Obazire se levo i desno i najzad u očajanju baci paket na fotelju, pa klonulo i malaksalo seda na njega ne bi li mu
AGATON: Ja ti govorim o onome budilniku što si ga uzela iz naše sobe. SARKA: Iju! SIMKA: Bože moj, ko će kao bog! A ja kažem jutros Agatonu: navij, boga ti, taj budilnik da ga čujemo kako zvoni.
Ako vam to nije dovoljno, ja umem i drukče da vas opomenem. MIĆA: Bože moj, bože moj, tako lepa devojka a tako gruba.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo. Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš!
Komordžije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala.
Potreban je samo drhtaj srca, da se naša slaba veza raskine. — Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas. — Po deset razornom! — viče narednik stisnutih pesnica...
fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, a muskuli nabrekli, oči grčevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Bože. Eksplozije se začuše iza naših leđa, — Povećati daljinu za pedeset... — Ovaj nas uraklji!
— Lezi, lezi! — Mitraljez u zaklon! — Ala oni u bateriji gnjave... — Brže, brže! — dovikujem Tanasiju. Ah, Bože, podrži još nekoliko sekundi...
Zatvarač je bio sav raznesen. — Bre, ljudi, što mogasmo da izginemo sada... Hvalim te, Bože! — kaže Trailo i prekrsti se. — A jaoj! — zakuka neko iza naših leđa. Na zemlji je ležao Jankulj i držao se za glavu.
— E, teško je ići ovako po kiši i razlokanim putevima — upade Milutin. — To je baš dobro, i podrži, Bože, još malo ovako. Jer ovo je naše domaće blato koje mi gazimo još od cara Lazara.
Molim vas, naredite odmah da se za vojnike skuva ručak. — O, Bože, samo nas podrži još sada — veli Tanasije. — More, pregledaj ti taj tvoj telefon i žice! dobaci baterijski narednik.
a neprijatelj .nas gađa, sada nišani, samo što nije opalio, ah, bože... još nekoliko koraka... neko jauknu, ali mi se tada sručismo na gomilu iza topa i kare.
Bila sam kao u bunilu i gledala kao kroz maglu. Nesvesno sam ponavljala: kafana... rečica... cerić. Bože, da li ću ga naći! Stadosmo baš pred kafanom. Noge kao da su mi bile oduzete... Tu je on... moj brat, mrtav...
Mnogo ih je izginulo. Ovde su bile borbe, sve je razriveno. A i danas svaki dan umiru.“ Bože, sa kakvom ravnodušnošću ti ljudi govore o smrti... Vojnici su skinuli kovčeg.
I sve tako po kratkom postupku, vojnici su za vreme zatišja uprošćavali administraciju. Bože moj, jedan točak!... Ha!
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi. Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!... Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče.
Pa za prvo vreme ja ne bih što drugo ni očekivao ...« »A posle, Bože moj, kad bi se zalegla ljubav, ona prava ljubav, što je pesnici pevaju, što sav svet o njoj govori...
— Zdravlja, Bože! Lako ćemo, lako ćemo za to, reče kmet, gledajući okrečene duvarove. — Prvo zapišite računaljku; bez nje ne mogu ništa
»Ala bi to bio život, Bože!... ali ko sme o tome misliti... Nije to za mene, za ovakog hm... kako da kažem... povučenog, jest baš tunjavog...
A dečje oči, upravljene na njega, gore, gore, kao žeravice... »Bože, kako je ovo lepo! Što i ja ne bih mogla ovako. Baš ću da ogledam...
Ljubica pobeže u kuću, zaključa se u svojoj sobi, pade na svoju devojačku postelju i gorko zajeca ... »Bože, šta je ovo ? Je li ovo moja služba, moj udeo ? Zar se ovako počinje ? Zar je ovakav ceo život !...
— Zašto?!... Zašto?!... Sve ovo, zašto?!... uzvikivaše jadnik glasno. — Bože, ovoliko stradanje!... — Zašto... zašto ?!...
»Šta je ovo ?... Ima li u svetu pravde i istine!... Dokle će ova stradanja i muke ?... Bože, ima li te!«... uzvikuje jadnik očajnički, pa seda na jedan veliki kamen, koji je valjada naročito radi toga i namešten
A ove ću jeseni teško stradati, to znam... jer sam letos blagovao... To se mora platiti!... Šta li će biti, Bože ?... Svejedno, šta bude!«...
Ljubica opet ostade sama sa bolesnikom. »Dakle to nije samo misao... može da bude i istina!.. Bože, da li je to grehota što se radujem? Ja ne bih, ja znam da je to bezbožno, da ne valja...
pametni i lepi čovek njen muž, da su sve ove zgodne i lepe stvari u sobama, — njene stvari, da je to njeno gnezdo ! Bože, pa ona je to i želela, samo to!... Neni ideali nisu bili nedostižni, nego skromni, veoma skromni...
»Pomozi Bože !« prekrsti se ona, kad izreče ovu misao. XXII Ljubica prebrinu i drugi ispit, ali sad u malo ne prođe zlo, jedva se
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Rano rani đevojčica Na veseli Spasov danak; Nešto pred njom rosu trese, Boga moli đevojčica: “Daj, mi, Bože, da ja vidim Svako zv’jere s očicama, Razma zmaja planinskoga!
iza gore, Obasjalo mladoženji bijele dvore, Pred dvore mu kolo igra, pjesne se poju, Ves’o ti je ovi danak, moj mili Bože! Đe Jovanu ljubi vode u čase dobre. Vod’ je, vodi, mladi Jovo, sretnja ti bila!
“ 135. Asan-aga niz Užice sađe, Gledale ga užičke devojke, Gledale ga, pa su govorile: “Mili Bože, da čudna junaka! Na njemu je zelena dolama, Izvezena od suvoga zlata.
188. Angelina vodu lila, Na vodu se naklonila, Sama sebi govorila: “Mili Bože, lepa li sam, Lepa li sam, mlada li sam, Još da imam crne oči Sve bi momke prevarila, Oženjene raženila, Turčina
Belila se Prizrenska devojka, Kod Prizrena na nova bunara, Belila se pa se ogledala, Pa je sebi sama govorila: “Bože mili, divna li sam, Bože mili, lepa li sam, Bože mili, bela li sam; Još da imam gajtan veđe, Još da imam crne oči,
Kod Prizrena na nova bunara, Belila se pa se ogledala, Pa je sebi sama govorila: “Bože mili, divna li sam, Bože mili, lepa li sam, Bože mili, bela li sam; Još da imam gajtan veđe, Još da imam crne oči, Još da imam kuti usta,
bunara, Belila se pa se ogledala, Pa je sebi sama govorila: “Bože mili, divna li sam, Bože mili, lepa li sam, Bože mili, bela li sam; Još da imam gajtan veđe, Još da imam crne oči, Još da imam kuti usta, Sve bi momke prevarila.
Gledala ga s čardaka devojka, Gledala ga, pa je besedila: “Bože mili! da čudna junaka! Da li mi ga Bog u sreći dade!
258. Slatki tato, podaj me za zlato Il’ za njega il’ u Dunav s brega! 259. Bože, spari ko za koga mari, A raspari ko za kog ne mari. 260.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Ja sam imala prekrasnu žensku ulogu... (Prekine je snažna pucnjava: čuje se nekoliko rafala iz automata) GINA: Bože, šta li to puca? BLAGOJE: Mašingever! GINA: Da je Sekula kod kuće, bila bih mirnija! BLAGOJE: Samo ti sluti!
BLAGOJE: Čega da se plaši? GINA (vraćajući se iz kuće): Svakoga i ti primaš u kuću, sačuvaj Bože! SIMKA: Ko sedam dana ne vidi beloga boga, osmoga se obraduje i đavolu!
BLAGOJE: Zna li se ko je puco? TOMANIJA: U varoši je kao u osinjaku! GINA: Bože, gde li je Sekula! TOMANIJA: Pa zar ti ne znaš? Da joj kažem? DARA: Sekula ti je uhapšen! GINA: Šta kažeš?
Za mene pozorište prestaje na rampi! SOFIJA: Nije to jedno od drugog odsečeno ko sabljom! VASILIJE: Bože, pa zar sam ja kazao da jeste?... Uostalom, Filip i ne kaže da između pozorišta i sveta ne postoji granica!
GINA: Nego vazna? BLAGOJE: Oslobodiću se i ove flaše i tebe! GINA: Mene možda i oćeš — i daj Bože! — ali te flaše ne možeš nikad, ni doveka! BLAGOJE: Ne mogu? Gledaj kako ne mogu! (Baci flašu daleko u reku.
Drobac. SOFIJA: Je li vam to ime ili prezime? DROBAC: To mi je sve. I ime i prezime. Nisi čula? SOFIJA: Bože! Što ovo lepo miriše! DROBAC: To ti je čubar. Dobar je protiv reume. SOFIJA: A ovo? DROBAC: Sporiš.
DROBAC: Kakvo mjesto? Steničnjak? Osinjak? Gujinjak? Bubašvabinjak? SOFIJA: Bože!... Pa i ti si čovek! DROBAC: Kakav čovek? Čovek, a zavidim vaški što je vaš! Pa je li to čovek?
I pred ljudima, i pred ikonama! Ne vredi ni kad bi ruku sa njom osjeko! SOFIJA: Kakav je to mrak, gospode Bože! DROBAC: Spolja mjesečina, a unutra mrak i smrad. I valja mi po tome mraku i smradu tumarati... SOFIJA: Dokle?
GINA: Koji narod? DARA: Nek Bogu zahvali što je prošla bez katrana! TOMANIJA: I perja! GINA: Bože, šta ostade od onolike lepote! BLAGOJE: Evo ti i georgina, zakiti se!
Ona ga ne prepoznaje. Pokušava da pobegne od njega.) FILIP: Stani, jadnice! Ne boj se moje ruke! SOFIJA: O bože! Molim te, ne ubijaj me! FILIP: Druge ću ja da pobijem, koji su mi mrskiji nego ti! SOFIJA: Ostavi me!
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo dva kratka jednaka
Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo dva kratka jednaka sloga:
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Podigoh oči nebu, klekoh na kolena, i kroz suze uzviknem: „Bože veliki! umudri me, poslušaj molitvu siročeta koje se potuca po širokom svetu tražeći domovinu svoju, tražeći
Ali, ne daj bože da već, po nesreći, i dotle dođe! — reče ministar, pa obori glavu skrušeno i uze se krstiti, šapćući svojim bledim
— Ja neću uticati na vašu slobodu, — reče načelnik — i tražim od vas da ostanete pri svom ubeđenju. Bože sačuvaj! Niko neće da čuje za ubeđenje, i uzeše dokazivati kako je to glasanje slučajno tako ispalo, i da se i oni sami
To kod nas ne može da bude. — Što? — Tako. Znam ja svaki od nas koliko je težak! — Jesi li čitao? — Bože sačuvaj; valjda sam pao na teme. Nauka i Bekić!
— reče ironično i udari u smej, a zatim se prekrsti i sleže ramenima, a rukama uze otresati kao da veli: „Ne daj, bože, nikom takve bruke!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Navuče mu se oblak na oči i on se namršti: »Bože, šta ovo ja činim?... I sad pod starost!... Šta će mi to? Šta mi nedostaje ovde?...« Tu se okrete i pogleda po sobi.
Zanesen u misli, živo se seti, kako ga ruka majčina pomilovala, toplo se Bogu moleći: »Bože, poživi moga Moju (tako mu je tepala), daj da odraste i stekne dobrog druga«...
»Bože moj, ta to će biti život!... Ideš iz škole ljutit i sumoran, a na pragu te čeka ljupko i dobro lice tvoga druga, s koga č
« Naiđe na njega neka plašnja, on se uzvera, ujede se za usnu i prošapta: — O, Bože, šta da se radi?... Tamo u »Trbonjinoj pivnici« čujaše se svirka i galama; on beše gotov da pođe u to veselje, ali ne
Pogledah svud oko sebe i kad se videh u svojoj lepoj sobici, uzviknuh od radosti: — Hvala ti, Bože, kad nisam u XXI veku! BOGOMOLjAC Naše selo računalo se kao najpoštenije mesto u okrugu.
— Pronesi ga, Bože Spasitelju!... Sveti Ilija, nebesni upravitelju, učini čudo, molim ti se i pronesi ga, da ne izgubim dušu moju, —
Na telegrafu se otkucava depeša iz Carigrada: »Šaljite boljeg na moje mesto!« — Bože, ta ovo je slavno! mislim se i koračam napred žurno i zadovoljno. — Gospodine, viče za mnom momak iz redakcije.
Živko pusti čuvara, skoči s pruge, pa potrča pored nasipa k stanici. — — O Bože, učini čudo !... Moja mila dečica !...
Učini mu se da promače poznato mu detinje lice... Jest, on je, njegov mali Mića! O, Bože!... Polumrtav od umora stiže na stanicu. Draga se osvrtaše s decom, čudeći se što nema njega, da ih po običaju dočeka.
Obuze ga strah. Dakle i zvonari dolaze na red! PRIJATELjI Čudim se ja šta je to !... Gospode Bože milostivi i sveti Atanasije, slavo moja, i svi Božji ugodnici!... Ne živimo zajedno od juče, braćo moja....
Ali me bar teši očinski i kaže da se ne bojim ničega, dok mi je ovakvih prijatelja... A ja srećan, Bože, i samo se čudim kako se to ljudi tako prodobriše!
Roditelji joj ostaviše malu sestricu u amanet... Šta li je sad čeka, Bože?... Da li će biti bolje sudbine, nego što je njena?...
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
DANICA (ulazi). PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo! DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka! Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to!
Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo! DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka! Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to! DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija.
Ne dam, razumeš li me... DANICA: Bože, majka, kakav rep? PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta? DANICA: Eh, već svet... PAVKA: Svet, dabome!
JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče? PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu! JEVREM: Otkud je gospa Marina moje dete? (Izvadio novine i razgleda.
pa onda... JEVREM: I već piju na moj račun! SPIRA: Pa dabome!... Neka je sa srećom, Jevreme! JEVREM: Daj bože, Spiro, brate! (Potresen grli ga.) XXII PAVKA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI PAVKA (dolazi iz sobe, za njom Marina i Spirinica.
ču li, Pavka, šta ti ja rekoh: ja, u ime božje, odoh u poslanike. PAVKA: Bože, pa dve radosti odjedanput! XXIII DANICA, MLADEN, PREĐAŠNjI DANICA (nailazi na vrata, za njom Mladen).
SVI: 'Ajde, 'ajde. Neka je sa srećom, daj bože! PAVKA: Mladene, otrči odmah kum-Stevi i kaži mu... JEVREM: Čekaj!...
Mislio bi hoću da ga ometem u agitaciji. Zar ne vidite da se sav predao agitaciji protivu mene? DANICA: Bože, kako je to neprijatno, vi radite protiv njega, a on protivu vas.
PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna? DANICA: Pa jes'! PAVKA: Gospode bože, ti to onako iz inata samo! DANICA: Ja samo kažem da će on biti poslanik.
SPIRA: Kaži, ali reci kako je u stvari! SPIRINICA: O, gospode bože! Ne čeka da kažem, pa onda ako ima što da primeti, nego... SPIRA: Pa dobro, 'ajde reci.
MARINA: Pa jeste, to je, ako hoćete! JEVREM: A je l' te to on, boga ti, prijo, poslao da mi govoriš? MARINA: Bože sačuvaj, prijatelju!
(On sad tek vidi da drži još pod pazuhom crvene plakate.) O, gospode bože, gde ću s ovim? (Traži gde bi ih sakrio, pa kad ne nalazi, on ih trpa u džep od kaputa.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Te je knjige uvek nosio sa sobom i na dužem i na kraćem putu s takvim pijetetom kao ono — bože me prosti — stari Jevreji što su nosili »Skiniju zaveta«, ili stari poganci svoje domaće lare i penate.
kao onaj Mara iz revolucije; a kad bi se opet seljački obukao, nije smela izostati dugačka mašna koja mu se pružala, bože me prosti, kao epitrahilj sve do tkanica, a tako isto nije smeo izostati ni prsluk ispod jeleka.
! Beše to monumentalna zgrada, ta mehana. Pravoslavni Srbin jurio je danonoćno u nju, kao, bože me prosti, na Jordan, a bilo je tako udobno u njoj, da se čovek nije mogao da odvoji od nje.
Doći će već vreme, kad će se on svima njima osvetiti! Bože zdravlja, porašće i on kao i svaki stvor. Dobiće ispod nosa brkove, potkresivaće i podbrijavati ih, neće nositi
Od to doba jednako je tu u selu. I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti!
— svrši ćir Đorđe ljutito, pa se nabrecnu na Zaca ni kriva ni dužna. A Sreta ga samo sluša, pa mu, bože, milo što je naišao na čoveka koji o kapetanu misli sasvim onako kako je on u sinoćnjem dopisu rekao; i on, dakle,
Ama što će mu pravim, ja sam pros’ mejandžija, a kmet nesam. A što bi on džabe jeo, bože zdravlja! Ama kmet nesam, gospodine, pa muka! — Pa sâm si kriv što nisi. Eto, reci samo hoćeš, a za drugo te ne pitam.
Krsti se čiča Milisav, pa se čudi čovek šta ga je snašlo. Ne može čisto da pozna svoje seljake; ni oni ni daj bože! U svakom trećem-četvrtom broju novina tek čitaju neki dopis ili protiv kapetana ili protiv predsednika.
Ni oni seljaci i susedi, ni daj bože! Mrze se kao da nisu, bože me prosti, jedna vera. Jedan drugome ni boga ne nazivaju.
Ni oni seljaci i susedi, ni daj bože! Mrze se kao da nisu, bože me prosti, jedna vera. Jedan drugome ni boga ne nazivaju.
Prima čestitanja i daje čast. Zadovoljan, bože, pa od zadovoljstva i ne zna šta radi. Nudi svakoga pa čak i Krsmana tabakerom i duvanom.
Što će, bože, onda ministri da igraju piprevku pred njim! A već sad ima spreman govor (zna napamet svu onu vakelu kao vodu koju je
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
A biseri a biseri — to već niko ne izmeri! Sudopera vrat svoj krivi: Bože, al se ovde živi! — — — — — — — — — Kad su svetla utrnula, zaćutali gosti, sudopera zapevala tiho, od radosti.
I u Veroni, obaška! Ovo vam je prava šekspirovska omaška!) A Julija bi potajno suze ronila: „Bože, ovo nije čovek, nego gomila Mesišta — ah, u šta sam se nekada Zagledala, neiskusna i premlada!
Al opet, do kraja dana, Zagleda se u lica znana, I, očiju od nespavanja crvenih, Pita se: „Peci mi,Bože, Gde se kuje zavera mučka? Kaži, ko je zaverenik!
Sedmom, pa trećom, pa onda petom, Ovamo prstima, onamo petom. Sve brinući kojom ću i kada ću: Bože, strašnu mi dade zadaću! Stotinu nogu! O, užasu: Misliti, o svakoj, u svakom času...
(Onaj ko ovo zapisa sebi liči na sakaludu I pita se: „Bože, otkud ja u Hasi Mesaudu?“) ZAŠTO SE KRIVI TORANj U PIZI Otkako je izgrađen, toranj u Pizi Pod znakom
” „Još ću uhvatiti neku prehladu: Već mi poboljeva pomalo glava! Bože, vidiš li ovu nepravdu, Ovo gaženje osnovnih ljudskih prava? Flagrantno gaženje!
” „Desnica, pak, ne zna za ideale Ni Serjože, ni Jože — ne daj Bože! Ali zato, kao od šale, Podseče levici nokte do kože, Voli red i rad (kao šef sale) Al sebi da podreže nokte — ne
Rakić, Milan - PESME
ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.
koju ja ne mogoh dati'', — Ja bih tužna srca i pognuta čela Rek̓o bolnu tajnu što me davno kolje: ''Ja znam dobro, Bože, mane tvoga dela, No ništa ne mogu zamisliti bolje.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Oh, divan li bješe pogledati! U svijet ga jošt nije takvoga ni ko čuo niti ko vidio. Pomoz, Bože, jadnijem Srbima, i ovo je neko znamenije! VUK RASLAPČEVIĆ Na što mjeriš džeferdarom, Draško?
svi ostali; a odovud neki od našijeh, umimogred, pokraj odže mini i tisni mu od lakta rožinu njegovojzi u grlić šišani. Bože jedan, tri stotine drugah, sve popada mrtvo od smijeha!
Tu smo grdno obraz ocrnili i od Boga dio izgubili. KNEZ JANKO Bože dragi, čudna dogovora! Bili ovo đeca poslovala?
stare, u njih mač i koplje, krvave mu ruke i oružje; koracima broji tursko trupje, skače starac kako hitro momče. Bože dragi, da ga san ne vara tê ovako starac uzletio?
Ali ti se jošt hoće pameti — poteža je ova naša škola. MUČI OPETA SVAK I GLEDA PREDA SE. VLADIKA DANILO Bože dragi, koji sve upravljaš, koji sjediš na prestol nebesni te mogućim zažižeš pogledom sva svijetla kola u prostoru;
Dok se jedna podiže zavjesa, treći dio od kuće otvori. Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje mačke.
Dokle neko, da mu Bog pomože, iz onijeh panjegah zavika: „Bjež, narode, e izgore kuća!“ Bože dragi, da tu bruku vidiš!
Dava trave i nešto liječi, i zapise nečesove gradi da čovjeka puška ne ubije. Svak je drži, oprosti mi, Bože, kâ da duhom svetijem prozire.
je za moje oružje): noćas na san Obilić proleće preko ravna Polja Cetinskoga na bijela hata kâ na vilu; oh, divan li, Bože dragi, bješe!
Donesite, đeco, one gusle, duša mi ih vaistinu ište, da propojem; odavno nijesam. Ne primi mi, Bože, za grehotu, ovako sam starac naučio.
IGUMAN STEFAN Od te pjesne, Bože me sahrani! Teža bi mi bila no plakanje; plakanje je pjesna sa suzama! Idu da spavaju.
mjeseca; bjehu muška prsa ohladnjela, a u njima umrla svoboda, kâ kad zrake umru na planinu kad utone sunce u pučinu. Bože dragi, svijetla praznika! Kako su se duše prađedovske nad detinjem danas uzvijale!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Pa čak i onda kada bi je lice možda izdalo, ipak je Sofka bila uverena da je ne može nikoja nadmašiti. I, ne daj Bože, da do toga dođe. Sofka je osećala da bi onda bila u stanju sve da baci.
— Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod! — Daj Bože, daj Bože, snaške! I svakome neka dâ što želi. A kako je bata Mita? Čujete li što za nj? — Jutros mi dolazio trgovac.
— Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod! — Daj Bože, daj Bože, snaške! I svakome neka dâ što želi. A kako je bata Mita? Čujete li što za nj? — Jutros mi dolazio trgovac. Zdrav je.
I pošto na brzu ruku, ovlaš prekrstivši se, odmrmlja molitvu, od koje kao i obično Sofka ču samo svršetak: „Gospode Bože i sveta Bogorodice, molim ti se“... brzo leže i pokri se jorganom, čak i preko glave.
Obezumljena od užasa zbog tih slika, poče se dizati, i kao bežeći iz sobe huktati: — Bože! Bože! Ali nemajući kuda, na drugo koje mesto, opet je ničke padala po krevetu.
Obezumljena od užasa zbog tih slika, poče se dizati, i kao bežeći iz sobe huktati: — Bože! Bože! Ali nemajući kuda, na drugo koje mesto, opet je ničke padala po krevetu.
I to ne toliko sebe, koliko Ahmeta pobratima, jer za Jusufčića zna se da mora biti mrtav; ali, daj Bože, da se na tome zaustavi, a da ovi njegovi i samoga Ahmeta sa kućom ne unište.
Ćuti, ubiće te Gospod!... Kuku! Zar svekar...! Zini, zemljo, da svi propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode Bože, Gospode! Na to ču jedno strašno: — Ja sam tvoj Gospod! — I tup, jak udarac.
I to možda će ga tako istinski zavoleti, kako se nikada nije nadala... Čak, možda, ko zna, daj Bože, zavoleće ga onako kako je sanjala, snevala...
Pandurović, Sima - PESME
O, moj bože, tu je Opet taj zanos razdražljiv, što pije Moć nerava mi slabih, kao guje, K’o ženska tela, kad me s njima krije
Čuj malih tica bezazleni poj... – One su iste k’o što behu pre — Al’ mi se sada čini — bože moj! — Da njihov cvrkut, neprimećen, mre.
— Što drugome ne bi. — Čast što ste ovde pripisaću sebi. — I treba. — To je ljubazno. — O, bože, I tačno. — Da l’ vam se verovati može? — Više no drugom. — Uostalom, zna se, Pesnici laskaju...
U mojoj duši sumorni pejzáži Na mutnom suncu tamne i trepere, U duši mojoj — ti, moj bože, káži! — Mis’o bez sunca i umor bez vere; U svesti mojoj istina ne važi Svetlošću svoga bića.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Serdar se diže te pogleda oko sebe; skide kapu pa se pobožno prekrsti, govoreći: „Smiluj se, Bože, meni grešnom!“ Zatijem, diže struku na glavu i momačkijem korakom stade se peti.
„E, Bože pomozi!“ reče Pejo, prekrstiv se još jednom, „spravite puške, momci!“ Sva četir izvadiše ledenice. Serdar izvadi iza
neki od Ozrinića, pa kao da i njega taj prizor navede na pobožne misli, skide kapu i krsteći se reče glasno: „Pomozi Bože i sveti Aranđele!“ Svi ostali šljedovaše njegovu primjeru. Njeguši za Bogom pomenuše Đurđa svetoga. „E, ajmo djeco!
Ali u srcu svome vapio je: „Bože moj! kad će me se već jednom nesreća okaniti? Satari je, jer mi oduška ne da, no me spopala mimo ostale, ljude!
I osta tako nekoliko trenutaka, držeći luč u ruci. „Bože moj! dobri moj Bože!“ reče cura. U taj prosti uzvik nagomilalo se mnogo.
I osta tako nekoliko trenutaka, držeći luč u ruci. „Bože moj! dobri moj Bože!“ reče cura. U taj prosti uzvik nagomilalo se mnogo.
Eto skoro minula godina, od kako liječah pokojnog Miluna. Stana tada bješe, Bože mi oprosti, ped kraća, a eto do malo će da se udava... Tako skoro u jednoj kući na Ceklinu, pitam: „Kamo ona mala?
Istina đuvoli pomalo vjetra s Lovćena, ama ne smeta, samo nek ne bude oblačno, jer štono kažu sačuvaj Bože oblačna Đurđeva dne... Te! ovo malo snijega po okrajcima, da i njega nestane ubrzo, dobro bi bilo... Ha!
“ reče medik ulazeći. „A kome nije?“ reče jedan djetić, pa se tako smiješno obliznu, da se svi nasmijaše. „E, Bože pomozi!“ reče serdar skinuvši kapu. Svi se prekrstiše po nekoliko puta, pa onda posjedaše.
Gospodar pred nama na bijelu konju, kao ono onda. Samo što ljudi ne idu za njim u gomilama, no sve jedan za drugijem. Bože! vojnici se nanizali, pa taj niz, kao velika guja lazi od Sutorine do Župe dubrovačke.
“ „Našao Ćeklić na putu zrno grožđa. Ne zna šta je. Nikad vidio. Okusi, te videći da je slatko: ovo je ja mnim (Bože oprosti!) Božije oko! Dabogda ti — reče — i to drugo ispalo, kad je tako slatko!
Pismo će moje, s njegovim zajedno, stići u Kotor na tvoga prijatelja Adolfa B* koga se i ja sjećam. Daj Bože da ovo pismo nađe moga brata u životu i u zdravlju i da on posluša strika i svoju nesretnu sestru.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
); iz Biblije (Neverni Toma, Judin poljubac, od Pontija do Pilata); iz molitava (ne daj bože, bože pomozi, bože me sačuvaj, sačuvaj nas bože i anđeli božji itd.
); iz Biblije (Neverni Toma, Judin poljubac, od Pontija do Pilata); iz molitava (ne daj bože, bože pomozi, bože me sačuvaj, sačuvaj nas bože i anđeli božji itd.
); iz Biblije (Neverni Toma, Judin poljubac, od Pontija do Pilata); iz molitava (ne daj bože, bože pomozi, bože me sačuvaj, sačuvaj nas bože i anđeli božji itd.); iz dečjeg govora (šarena laža, priča o crvenom vrapcu itd.
Toma, Judin poljubac, od Pontija do Pilata); iz molitava (ne daj bože, bože pomozi, bože me sačuvaj, sačuvaj nas bože i anđeli božji itd.); iz dečjeg govora (šarena laža, priča o crvenom vrapcu itd.
Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sâm trčao oko kuće i lajao! Očuvao nas, bože, kratke žlice i duboka lonca, duge luke i motike tupe; kose ljenice i trave bjelice; barlovačke travice i bosiljevačke
Polako da ne pocepaš kapu (kaže se u podsmehu lenštini). Pravoga, bože! (Rekne se u šali kad grmi, jer se misli da su svi ljudi grešni, i da bog nijednoga neće ubiti ako stane pravoga
— Bolji je pametan dušmanin, nego lud prijatelj. — Ko je sebi dušmanin, kako će drugom biti prijatelj. — Sačuvaj me, bože, od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam sačuvati.
“ (tj. pojeo ga)“, Žali, bože, tri oke sapuna, što po’arči bula na Arapa! — Pripovijeda se kako se nekakva bula (usiđelica, te je prerasla za udaju)
je u takome boju toliko ljudi izginulo da su po krvi poplivali kolji i ljudi, pa Marko onda pružio ruke k nebu i rekao: „Bože, što ću ja sad!
Sad daj da pijemo i da se veselimo, tako je Bog i Božić naredio, da mu je za slavu i milost! S ORAHOM — O Bože kako je ovi orah pun jezgrica, tako da je puna kuća zdravlja, tako da je pun obor goveda, plug volova, tor ovaca, ambar
“ 5 (Pre spavanja da bi se saznao suđenik): „O, Bože, stvoritelju svijeta! Ti si stvorio svijet i sve na svijetu, te tako i moga suđenika.
Ti si stvorio svijet i sve na svijetu, te tako i moga suđenika. Naredi mu, gospode bože, da mi noćas dođe, da zajedno hljeba i sol večeramo, a sjutra vjenčanice košulje krojimo.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka,
Kad sv. Aranđel dođe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplače: „Što ću, Bože, ovako grdan?“ A Bog mu reče: „Ćuti, ne bojse; ja ću narediti, da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu.
46. Jedna gruda voska cijelom svijetu dosta. 47. Jedna čaša masla svemu svijetu dosta. 48. Jedno veli: Svani, Bože; drugo veli: Smrkni, Bože; treće veli: Kako mi je, tako mi je. 49.
47. Jedna čaša masla svemu svijetu dosta. 48. Jedno veli: Svani, Bože; drugo veli: Smrkni, Bože; treće veli: Kako mi je, tako mi je. 49.
Kad dođe na potok reče sam u sebi: „Bože milostivi! šta je to da sam zaslužio samo jedan novčić za celu godinu dana? Ali Bog zna jesam li i toliko zaslužno.
” Pa se onda prekrsti govoreći: „Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno.
” On uzme novčić i zahvali gospodaru, pa opet otide na onaj potok, prekrsti se i baci novčić u potok govoreći: „Bože, milostivi! ako sam ga pravo zaslužio, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno.
Kad dođe na potok, prekrsti se pa baci novčić u vodu govoreći: „Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno.
Jedno veče moleći se tako uzdahne i reče: „Ta daj mi, Bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!” Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi
Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: „O Bože moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića”, i pošlje svoga slugu k ženi da
” A on se upla- | ši pa rekne: „Pomozi Bože!” i nategne pušku te ubije ovna. Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna, što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s
Kad oni to vide, dignu ruke Bogu: „Hvala ti, Bože, te možemo gosta ugostiti!” Pošto iznesu hlebac pred gosta, donesu tikvu s vodom, pa kad stanu piti, a to u tikvi vino.
Sveti Sava - SABRANA DELA
za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi kraj, gde se kaže „Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas“ — po dvanaest metanija.
A ovo pevamo na agripijini: kada se kaže „Trisveto“ i „Pomiluj me, Bože“, i potom pojemo kanon agripnije. I potom se čita jedna glava tetrajevanđelja. Ako li bude nemoguće, onda prepolovi.
čtenije, i posle ovoga Stepena, „Sve što diše“, jevanđelje, po jevanđelju „Vaskrsenje Hristovo“ i potom „Pomiluj me, Bože i pesme zajedno da poje sam. I potom kanon vaskrsni, kao što imamo običaj, i svetom — ako imaš.
A mi, sledeći izlaganje, priklonićemo se reči. Nego, ti Bože i Gospode svega, i, o preopevana Mati Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, neka bude ovo delatno i stvarno nama
Njihova tri kolenopoklonjenja treba da budu lakša. Potom treba izgovoriti u sebi raširenih ruku: „Bože, očisti me grešnog i pomiluj me!“, a priklanjajući glavu i kolena do zemlje govoriti: „Sagreših ti, Gospode, oprosti mi!
A posle tih metanija treba svi uzdignutih ruku da uzglase ovu molitvu: „Bože prevečni i beznačelni“, a po molitvi dodati malo poučenje oglašenjem otačaskih reči, koje će pročitati iguman, kao što
“ A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te i dočaravam te, jer po treći put blagoslov dajem nasledstvu mom!
Gospode Svedržitelju Bože otaca naših, Avraamov, Isaakov, Jakovljev i semena pravednog, sačuvaj ih i ukrepi u državi bivše vladavine moje, i
) godine, meseca februara u trinaesti dan preloži se ka večnom blaženstvu. A ti, Bože i Gospode svega, i, o, preproslavljena Mati Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, da bude ovo što je napisano i
No molim se: kao Jonu iz pogibelji, Bože moj, podigni me! Svetilo te imajući što nepogrešivo vodi putem živonosnim, nađosmo te, bogonošče, i ka istini tobom
ognjenog zastide se Vavilon davno, zbog toga ljudi u peći radosnom nogom kao u svetlosti igrahu pojući: Otaca naših Bože!
sud“ i „Nepostidnu“, zatim „Gospode pomiluj“ 40 puta, zatim „Priđite da se poklonimo“ tri puta, zatim „Pomiluj me, Bože“, potom kanon svetoj Bogorodici poj napred, zatim „Slava u višnjima“, tropari, zatim molitvu „Gospode, Gospode, koji
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Novine opet o letećim tanjirima! CMILjA: Misliš da ima ljudi na drugim planetama? STAVRA: Daj Bože da ima! CMILjA: Što daj Bože? STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro!
CMILjA: Misliš da ima ljudi na drugim planetama? STAVRA: Daj Bože da ima! CMILjA: Što daj Bože? STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro!
MILE: Kako ti to misliš? (Vraća se Ikonija) CMILjA: Evo ti komovica, stavi na kutnjak! IKONIJA: Na kutnjak? Bože me prosti, pa mene sasvim prestalo! Nisam ni opazila! Života mi, ko rukom odneto! Dajde narudžbinu za one napolju!
A vi šta rekoste šta ćete? SKITNICA: Ništa, samo nešto da pitam. Bože, kolika kišetina! A ovo napolju izgleda neki miting? CMILjA: Aha. Govori neki Vilotijević.
Kaže: Šabac, šunogla, šustikla, šibica, štof. IKONIJA: Vi to ko iz bukvara, Bože me prosti! Sigurno bi se setila, da sam je vidla. Poznajem svakog u fasu. Eto i vi.
Znam jedan takav slučaj, bekrija, ženskaroš, a posle ženidbe svetac! Ni daj si Bože onaj čovek! IKONIJA: Samo bi mu još to falilo!
Nolike čvoruge, a jutros nigde ništa! Srećan si kolko si težak! Brzo si se kovarnuo, ko da te neko čudo izvuklo, Bože me prosti! Na današnji dan treba sveću da pališ dok si živ! Oćeš nešto da pojdeš?
(Njihov dalji razgovor se ne čuje) IKONIJA: Što li on toliko oko Vilotijevića? CMILjA: Mene pitaš! IKONIJA: Bože moj, da nije iz policije? CMILjA: On? Obična budalčina? IKONIJA: Ništa opasnije nego kad pametan izigrava budalu!
Stanković, Borisav - JOVČA
Sve ću moći da joj kažem. Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!... Da, ubiću je! (Hvata se za čelo): Oh, Bože, Bože! VASKIN GLAS Mladene, jesi spremio piće i jelo? MLADEN (trza se, prekorno sebi): Eh, malo ne zaboravih.
Sve ću moći da joj kažem. Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!... Da, ubiću je! (Hvata se za čelo): Oh, Bože, Bože! VASKIN GLAS Mladene, jesi spremio piće i jelo? MLADEN (trza se, prekorno sebi): Eh, malo ne zaboravih. Evo, sad!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Onda ću srećan biti!” No, moja glava, puna svetinje, drugojače bi mislila. Koga oženiti? Mene? Sačuvaj, bože! Bolje sto puta da me kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša
o, svemogući bože, dajući, care svetu, po|daj im i duh Petra Velikoga! „Poznajte drvo od ploda njegova, — govori sveto jevanđelije —
Preblagi i večni bože, kako i otkud to u ljudma biva da ista ljubov tvoja slatka i večna, koja bi im morala služiti za sojuz sveštenejšega
I meni ovako daj, bože, provesti život! Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetski[h] cekina.
Kiprijan Kritski, Maksim Larisiotski - nikada nisam na ove ljude pogledao da ne pomislim: „Ovakove, večni bože, daj hristjanstvu episkope!” No, mučno će od nji[h] koji tamo doći, jer k tomu oni zanata ne znadu, a neće da ga uče.
Kako je lasno i prijatno učiti kad se lepo i razumno predaje! Niti je muke učitelju, niti učenikom. No, sohrani, bože, od zamršena i besporedačna predavanja!
Kad ovo čujem i črez izlitije suza sebe oblahčam, dođem u se i pomislim, bože moj, kako smo Mi ljudi vsegda k zemlji prilepljeni!
Ko je meni za bogom najveći sveti otac razve onaj koji me je rodio i othranio? Da se on (sačuvaj bože) nije oženio i mene s mojom slatkom roditeljnicom da nije začeo, mene ne bi na svetu bilo, niti bi mi milion sveti[h]
Čovek pametan ni ovcu ni kravu jalovu za toliko neće držati, nekamoli ženu svoju. No, sohrani, bože, ropstva ili nemošti! Ovo ima svoj uzrok.
A u ovakim opstojateljstvam ja za druge molitve neću da znam razve „Blagi premudri sozdatelju bože, budi sveta tvoja volja! Ako dopustiš da se utopim, primi u milost i u otečeska tvoja nedra dušu moju!
Milostivi blagi bože, mišljah u sebi, teško li su ti ljudi sagrešili bili kad si im tolike i tako različne jezike dao!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Osinjača se prekrsti i prošaputa: — Oprosti, bože i majko kandelorice! — pa zapali svijeću i usadi je u čašu žita. Brne naslonio pleća na poviju od tronožne stolice,
Domaćica usu u lonac kukuruzno brašno, koje knez izmiješa. Tek nakon njekoliko zalogaja progovori Osinjača: — Bože moj, šta radi sad naš Ivica? davi li se i on purom kao mi! Je li kisnulo danas moje zlato?
Sjednuvši nazva Isusa, pa snimi kapu, pa tresnu njom o koljeno, te strcnuše kapljice na sve strane... — O, bože... bože! — progovori jedva jedvice mati. — Šta sam ti zgrešila, čudni bože, da me vako kaštigaš!!? Šta će sad re...
Sjednuvši nazva Isusa, pa snimi kapu, pa tresnu njom o koljeno, te strcnuše kapljice na sve strane... — O, bože... bože! — progovori jedva jedvice mati. — Šta sam ti zgrešila, čudni bože, da me vako kaštigaš!!? Šta će sad re... ći o...
— O, bože... bože! — progovori jedva jedvice mati. — Šta sam ti zgrešila, čudni bože, da me vako kaštigaš!!? Šta će sad re... ći o... vi na... ši is... ko... pa... ni... ci! O! o! o!
— Jesi li istresâ tapiće i prašinu otra? — Jesam, duovniče. — Da nisi dovatâ karte na tavulinu ili orlođe? — Bože sačuvaj, duovniče! — Taa-ko.
Prvi pristupi đakon Čimavica, te cjeliva gvardijana u ruku, rekavši: — Na zdravlje vam mlado lito. Daj bože da i’ mnogo doživite!
— Taa-ko! Dakle, on je preminuja još noćaske? — pita fra-Brne. — Pa to se zna! To se odma vidi! — veli Tetka. — O, bože! bože! pa ovako? Bez ispovisti i bez pričešća! — Šta ćemo, de? Šta ti je, tu ti je!
Dakle, on je preminuja još noćaske? — pita fra-Brne. — Pa to se zna! To se odma vidi! — veli Tetka. — O, bože! bože! pa ovako? Bez ispovisti i bez pričešća! — Šta ćemo, de? Šta ti je, tu ti je!
Odatle otide na česmu, gdje sjede i zakloni lice rukama, govoreći: — Bože i sveti Vrane, oprostite mi moje nepodopštine! (Ovu riječ bješe naučio u manastiru.
A ja ne bi nikad sam na tu misâ došâ, nikad!... Dakle, smilujte se bože i sveti Vrane, menika grišniku! Da je u njegovoj vlasti bilo, po svoj prilici ne bi se on toga časa smilovao svojim
A sam kažeš da te od nikoga vrimena štiplje za palce od nogu. To može biti podagra, kâ pokojnom fra-Felicijanu. — O, bože sačuvaj i blažena Divice!... Šta govoriš?...
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Ako mi levi umre, boga mu! A krupniji od desnog. To sam i zaslužio... A ti, bože, tako, sve na Tolu Dačića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš. Imaš i pravo.
Tola se strese. U radikalskoj buni staju i seno je zapalio. Sve je izgorelo. I stoka. Zbog toga me ti, bože, kažnjavaš, bezdušniče! Noćas se i tebi rodio sin, a ti hoćeš moga... Nisi ti ništa bolji od Đorđa Katića.
Čista i sveža otići će u manastir i prenoćiti pod svečevom kamenom grobnicom. „Bože, šta mi bi odjednom?“ prošaputala je čudeći se i radujući.
Koliko puta? Mnogo. Bože, oprosti grešnici, siromaha sam pomogla, ubogog i slepog uvek sam darivala. Nikoli beskućniku perem i krpim košulje,
Otrovati i reći da je crkao od rakije. Može i sada. A pop je svešteno lice. Bogougodnik. Sveta slavo i bože, oprosti mi.
Sveta slavo, kazni samo mene, samo mene. Sumnjao je u sve muškarce u Prerovu. Jesam, bože, jesam, đavo mi po duši igrao. Sve znam šta sam zgrešio.
Želeo je samo da mu Simka potvrdi. Ništa više. Nisam, bože, njega mi što se rađa. — Što ti je; Đorđe, sunce božja stvar!
“ „Pravo zboriš. Gazdinski hleb jede. Ne valja da je konjanik mali, pa da se ne vidi od konjske grive.“ Na koga li će, bože, ovo dete da bude visoko?
Zastaje kod vratnica, odmara se, u očima mu dva mutno osvetljena prozora, a u glavi tutnji kašalj, mukao, suv. Bože, zar nisi mogao mene da mimoiđeš? Sve, znači. Ja sve da platim. Pas po kaldrmi vuče trupac. Opet kašalj. To je ona.
Nikad nemoj, tata.“ Đorđe zavuče ruku pod čergu, miluje mu nogu, otkriva je. I ona je modra! Ima li te gde, bože? „Dede, obuci pantalone.“ „I one su mi male. Ne mogu da koraknem.“ „Kako ne možeš?
„Pa nemoj da mi kupiš, molim te, nemoj.“ Celu ću Palanku da ti kupim kad ozdraviš. Ne uzimaj mi ga, bože, iznemoglo jauknu. „Šta da radim s ovim čudom u kući?“ podizao je pesnicu. „Izješćeš ga zlobama.
Mir i mrak. Ja sam ti sada reka što je presušila. Suvih, rundavih obala, a na dnu se crne obluci. Ala si ti, bože, bezdušnik. Trebalo bi te sto i jednu godinu zatvoriti u Gurgusovačku tamnicu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
?“ To je rekla, pa se zadrhtala; Oči svela, - pa mirno zaspala. - Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od tog putovanja!
Mi nismo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi - ta da smo ljudi Ta da smo braća - oh, Bože moj! Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas? Ta zar bi tako - oh, braćo draga!
Da l' to snaga niče nova? Daruj, Bože, blagoslova, Da vas združi bratska sloga, Zavetnike koji s' kupe Oko groba Đurinoga! J.
J. Dučić LXXV ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba!
Zar sve da zgazi?... I na se misli... Slatka je neka jeza poduhvata; Misli - i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“ Pogleda u noć, i odškrinu vrata.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Njihov vođ uzdisaše i reče poluglasno: „Pravedni bože Posejdone! Grešan kakav sam, zaslužio sam svojom besmislenom laži ovu tvoju olimpijsku čikarmu“.
No, Bože moj, taj makedonski dvor! Ne beše li to divlja, neprosvećena družina u poređenju sa onim ljudima koji su stvorili sve ovo
“ „Pa Gerardo mi reče da mu plaćate samo dvadeset piastera po tabaku“. „Dvadeset piastera? - Pravedni bože! - Ve ste Gerarda rđavo razumeli“. „Dobro sam ga razumeo“: „Onda se on rđavo izrazio. Dvadeset piastera po tabaku?
„Razumem. No pored svega toga ne morate toliko kukati“. „Ne mogu da prebolim. Pravedni bože! - Umakoše mi dve stotine zlatnih forinti zarade“. „Nadoknadićete ih drugom prilikom“.
Tek posle dužeg ćutanja uzviknu on: „Nov krstaški rat...“ „Se sprema“. „Pravedni Bože!“, uzviknu on radosno. „Nov pohod hrišćanskih vitezova na Istok“. „Sigurno.
Njegov sused potapša ga po ramenu. „A što si se tako skljokao, dragi Oto?“ „Daj Bože da bude tako kao što naš hrabri komandant govori!“ Falkenbergu ne umače ovaj razgovor.
„Ja? - Bože me sačuvaj! Ja nisam - vi ste me, nadam se, dobro razumeli - nikad kazao da prazan prostor ne može postojati, već samo
Taj nečujni govor imao je svoju naročitu gramatiku. Kada bi se vraćao kući, zvučali bi mu još ti razgovori u ušima. „Bože moj“, govorio bi sam sebi, „ala sam sve koješta lupetao!
Hemfre pođe onamo, a Pemberton ostade sam u čekaonici. Čičicine reči zvučahu mu još u ušima. „O, moj Bože“, reče on, ,da li je to mogućno: Njutn se ne uzdiže na visinu ni svojim računom fluksija, ni svojim epohalnim optičkim
Saopštavam gospođi Lavoazije utisak što ga je Lagranž na mene učinio: „On je udovac“, odgovora mi ona. „Bože moj! Zašto udovac mora da bude umoran i žalostan? To bi se moglo pre očekivati od ženjenog čoveka!
„Bože moj!“, odgovaram mu, „u mom delokrugu ne može biti ni govora o takvim naučnim radovima koji bi se mogli i uporediti sa
Govori neusiljeno, srdačno, materinski. U toku našeg razgovora priča mi opširno o svojoj porodici. „Dragi Bože!“, uzdahnu ona, „dok su naša deca bila malena, a moj muž i ja još mladi, kako je veselo bilo ovde kod nas u Daunu!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Pošto me pusti n izmače se on ponova priskoči pa me pritište na svoje grudi. — O blagi Bože, nisam se nadao, hvala ti. Plakali smo obojica. — Zašto se nisi nadao? — Pa, znaš kakvi smo danas.
Pa se ludački smejao kao da jeca. A taj smeh, oh blagi Bože, neobično me podseti na onaj njegov plač u zemunici na frontu.
ko sam i da se ne plaši nje nestade da se malo posle ponova pojavi, usplahirena, sa svećom u ruci: — Ah, svemogući Bože, vi ste?!
— Pa posle? Govori, molim te. Imam ja i druga posla. — Pa dođe da je pregleda; pa je pipa, pipa... jaoj Bože, jaoj moj gospodine, pa veli meni: „Iziđi, babo, napolje, moram ja nju svu pregledati... i trbuh... tu joj fali.
— KO je došao? — Bog bogova. Posle je povirila neka žena i uzviknula: — Bože, pa to su sve mrtvi. Onda se grohotom nasmejao starešina apsane i dreknuo: — Auf!
U groznoj napetosti, usred vrtoglavice, ona lica sve neprirodnija, sve neobičnija, sve čudnija, sve strašnija. Bože moj, poduhvaćeni vetrom, pramenovi one zavitlane kose devojčica tako se divlje vihore oko glave kao da će se sad
Meni se učini da u onoj užasnoj, najcrnjoj provaliji vidim svoju neizbežnu smrt. „Bože moj, dragi Bože moj, gde sam? Šta je ovo? Da li još živim? Ili sam zapao u đavolsko kolo? Tonem u ponor. Kraj. Zbogom!
Meni se učini da u onoj užasnoj, najcrnjoj provaliji vidim svoju neizbežnu smrt. „Bože moj, dragi Bože moj, gde sam? Šta je ovo? Da li još živim? Ili sam zapao u đavolsko kolo? Tonem u ponor. Kraj. Zbogom!
A vitlo besni, pomanitalo, sasvim pomanitalo. „Xoće li ovo proći? Dokle ovako? Bože, Bože sveti, veliki! Smiluj mi se! Sažali se na me. Spasi me! Spasi me! Spasi me!
A vitlo besni, pomanitalo, sasvim pomanitalo. „Xoće li ovo proći? Dokle ovako? Bože, Bože sveti, veliki! Smiluj mi se! Sažali se na me. Spasi me! Spasi me! Spasi me!
rukama koje su mrtvo visile niz telo, sa glavom punom zujanja i uzdišući plačljivo, udaljio sam se polako i pao na travu. Bože, zar je to, dakle to je vitlo? Na mene više nisu obraćali pažnje.
Oh Bože, zar je sve ono bilo vitlo? Oh Bože, trideset i pet godina! Oh Bože, kakav suludi, kakav vihorski niz nejasnih događaja
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
(A dokle će, mili bože, tako to da raste? i kako će to da svrši? i što će biti poslije?) To sam saznanje nosio uvijek budno u svijesti, i ma
Istina, znao sam s proba sve što ima da se dogodi. Ali ipak, to će se dogoditi tek na predstavi — ono su samo probe! Bože moj, znam, neće se baš zbilja dogoditi. Ali ni samo onako za šalu kao na probama. Nešto srednje.
Samo, zaboga, da ne bi što taknuo!... Ali neće, bez brige, razuman je on u tim stvarima... Bože moj, treba shvatiti, njega to jako zanima, na koncu konca, dijete je, svi smo bili djeca...
oh, bože! gotovo su zaboravili, donijeli su cvijeće, malo gladiola, krasnih svježih gladiola, naslonili su ih tamo na radijator.
To je za susjeda. Osim toga, broj 7 je sretan broj. Bože moj, nećemo to shvatiti tako da nam broj 7 prosto zajemčava besmrtnost! To ne.
Ako mi ne bi uspjelo da izraz sabranosti na mom licu ispadne dovoljno uvjerljiv (jer, bože moj, čovjek je ponekad umoran pa ni uz najbolju volju to mu ne polazi za rukom!
” Još nešto: u djetinjstvu sam čvrsto vjerovao da nikad neću umrijeti. Bože moj, znao sam da je to apsurd. Ali što to mari?
A on je zaljuljao ramenom, malko stidljivo: — Kako kad. Nekad jest, nekad i nije. A koji put je crljeno-crljeno, mili bože, rekao bih sama vatra!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Pokojni Vuksan ga je video pa umro. On je kazivao čilu da liči na lisicu. Dugačko, žuto, ali kad vrekne, Bože sačuvaj, ne da se ispričati!... Stanka ućuta i više ni s kim ne prozbori ni reči.
Pogleda oko sebe začuđeno, i ne videvši nikakvih ostataka od ove pojave, dade se opet u misli. »Šta li je to, Bože, bilo ?... Je li to san ili java ?... Čini joj se da nije spavala...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
U CIJELOM SVIJETU 311 POMIRUCKA I — POMRIJE SVIJET 312 TESTAMENAT 313 UTOPIO SE POP ŠTO NIJE RUKU DAO 314 PRAVOGA, BOŽE!
je našao, dođe i do ovog mesta gde im je sto stajao, i tu nađe jedan veliki kamen položen, pa onda pomisli u sebi: — Bože moj, šta mora biti pod ovim kamenom? Sigurno je moj otac meni nešto ostavio pod njim, kad se vratim da nađem i uzmem.
Jedno veče, moleći se tako, uzdahne i reče: — Ta daj mi, bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila! Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi
Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: „O bože moj, ja sam carica, pa nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića“.
Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedanput među sobom razgovarati: — Mili bože, da čuda velikoga! Šta se učini s našijem sestrama, kad ne znadosmo ni traga ni glasa kud odoše i za koga se udadoše!
Da sakate jabuke, bože! To čudo još nije svojim očima vidio. Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno,
On jedva to dočeka i ode. Kad on došao do tetalije, ali ona zla viče, psuje, te kuni, bože, kuni, do boga se čulo, ne zna se šta sve radi, kune i kune, najzad reče: — Još jedanput ću ti pomoći, pa ako me i tu
vidje s djevojkom, te pusti da ju uzjaše, a uza se priljubi curu, i odoše putem natrag do cara u koga bješe zlatan konj. Bože, trči lisica, trči da se sve vija prašina za njima, dok jedva jednom stigoše do carskijeh dvora.
Čekaj, pa ćemo zajedno dalje na daleki put. E veseli, bože, i lija i on i djevojka i konj, te bjež̓ dalje. Išli, išli dugo i dugo, dok zapaze opet bijele carske dvore.
Sjeti se e to su oba pomrla, a njegov nož svijetao, kao da ga je sad, zabo u zemlju. E žao mu za braćom, jako, bože, žao, ali šta će: izgladnio je, ižednio, stoga se požuri da što prije stigne do kyće.
U cijelom mjestu ništa za jelo nego samo mesa. Bože, obješeno meso svake ruke, ali se on sjeti lijinih riječi da ne smije mesa jesti, a gladan.
Kad dođoše kući, bože, otac veseo, veseo, grli sinove, ljubi ih, e drago mu, drago što vidi sinove, a žao mu, žao do boga, što mu najmlađeg i
Petković, Vladislav Dis - PESME
U njoj katkad tinja Mis'o da još živiš, moj predele mladi. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Bože! šta li danas u Srbiji radi? Kod vas je proleće. Došle su vam laste. Oživele vode, đurđevak i ruže.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
srpskih centara marširala su u koloni i naizmenično pevali svečanu i izvanredno harmoničnu pogrebnu pesmu ”Svjati bože, svjati krjepki, svjati besmertni, pomiluj nas!” U pravoslavnoj crkvi nema muzičkih instrumenata.
srpskih centara marširala su u koloni i naizmenično pevali svečanu i izvanredno harmoničnu pogrebnu pesmu ”Svjati bože, svjati krjepki, svjati besmertni, pomiluj nas!” U pravoslavnoj crkvi nema muzičkih instrumenata.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Začinjajući, pušilo se u zdeli. —Gle, ulje se jedva cijedi! — opazi neko iz druš tva —Mutno je i nečisto, prosti bože, ružno ga je i gledati! — odgovori Cveta. —A masline zdrave kao dukat. Biće da je pri dnu.
—Njegov kip... —To je ka i njega... —A staviće na otar novi kip... Onega, bože mi prosti, ča su ga narešili ka da je nevistica.
„Bože, oslobodi!” i prekrsti se, osjetivši strasno napadanje grijeha prama Moračinoj razbludnoj mladosti. Otima se, a uto zač
I, kao da mu je kaplja hladne vode na ćelavu glavu pala, strese se. „Bože, oslobodi!” I htjede preći preko praga, ali čisto ne može. Zatvori vrata i žurno pope se uza stube. —Morača!
—Kasno je! — ponovi Pavlova žena. Niko joj ne odgovori, kao da ne čuju. —Ode ženi, — veli Toma Jelić. —Bože, ama reći: zna li on?... —E, ne zna... —Ubio bi' je da je moja. —Ja bi' je otjerao... —A šta bi s djecom?
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Kojoj od ovih knjiga ste u ovom trenutku najbliže? Ili su vaše namere bitno drugačije? Daj bože da bar jednu od tih triju mogućih knjiga napišem. Svaka od njih, međutim, zahteva dug i sistematski rad.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe ne daj, bože!... ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti.
na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe ne daj, bože!... ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare.
ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca! RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam. ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju! RAKA (izlazi na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara).
Gospodin Stevanović je već otišao u Dvor. ŽIVKA: Stevanović?... PERA: Ja sam ga svojim očima video. ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô? PERA: Video sam ga!
ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder? ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder? ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako! ČEDA (na levim vratima): Daro! Daro!..
Dajte mi šešir, idem sama!... ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! DARA: Bože, mama, otkud to ide! ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja! RAKA: I ja ću (Dune na vrata.
ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.) XVII ŽIVKA, DARA ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh, bože, ne smem čisto ni da kažem; a znaš li ti šta to znači kad se traži cilinder? DARA: Ne znam! ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.
DARA: Ne znam! ŽIVKA: Zovu ga u Dvor. DARA: Oca? A zašto ga zovu? ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmet'lo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) „Zašto ga zovu?
Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za moga muža da učinim. DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo...mogao bi onda i Čeda... ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga.
DARA (uvređeno): Bože, majka, kakav je to razgovor! ŽIVKA: Pa ne, al' kažem. DARA: Meni ni ovako ništa ne fali. ŽIVKA: Tebi ne fali, nego
) DARA: A što pokrivaš sebe? ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka? DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar... ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc...
(Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Sutra ću vas izdati lekaru. Zar ne vidite kako ste se već osušili? Bože moj, kako sam ja predstavljala sebi Srbe”. 221 San u snu, ili dvostruki san, nije novina u književnosti; niti je novina
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Lekovac je on. A od Lekovaca neki su već muftije i muderizi, pa i oni što se krste — daj, Bože, da postanu vladike, a on će da hajdukuje!... Stočarstvo je u Gori uništeno i nastala dotle neznana pečalba.
Džanković, koji neprestano srče grku kavu za kavom, kroz šalu kudi Kolašince, a uverava igumana da voli Svetoga Petra „bože prosti kao da je on, Omer Džankov sin, pravi onaj gluvi, Vlah“... Saborovanje već uzelo veliki zamah.
On je za sve njih samo poturnjak, nečovek i dušegubac. Pa se još ne zna dokle će te muke trajati. Dokle?.. „Dokle, Bože, stari krvniče, i Sveti Petre, jadna uzdanice rajina iz Koriše?
nove crvene jemenije, a na glavu natukli fes sa bednom čalmicom i još smešnijom kićankom od zelene nepredene svile. Bože, smešan i bedan se učinio seljacima njihov Miloje onako prerušen.
Rakije, i ostavi te razgoVore večeras... — Neću da ih ostavim. No gledaj!... Zdrav si i pomozi Bože!... Okreni, Gospode, naoposleno!.. Zdrav si!
— Tako, ženo! — A da, bogme!... Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako... Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!... — Šta?... Kakav Miloje, ženo?... — Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!..
— Pomozi Bože, a oprosti nekriva kućo, u kojoj sam i dobra viđela! — šapnu Bogdana po svršenom poslu oko zatvaranja vrata, pa se
A razume te što ne kukaš. Neka ti je prosto materinstvo!.. O, o, da nije uroka, Bože!.. Neka je prosto, gde se čuje i gde se ne čuje: neka je prosto!.. Vujana naredi da žalosna povorka krene.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ »Orao« 1891. U SVATOVI JEDNE SRPKINjE koja polažaše za tuđinca Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali svati tvoji ćute. I na tvome bledom čelu Oblaci se neki mute.
— Ali svati tvoji ćute. I na tvome bledom čelu Oblaci se neki mute. Daj ti, Bože, dobru sreću — Al’ meni se teško diše. Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše. Daj ti, Bože, dobru sreću!
Daj ti, Bože, dobru sreću — Al’ meni se teško diše. Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše. Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali kolo ne hvata se. Sumorne su tvoje drýge, Ne čujemo slatke glase. Daj ti, Bože, dobru sreću!
Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali kolo ne hvata se. Sumorne su tvoje drýge, Ne čujemo slatke glase. Daj ti, Bože, dobru sreću! — Blagoslov ti otac daje, A mali te bratac gledi Kao da te ne poznaje.
Daj ti, Bože, dobru sreću! — Blagoslov ti otac daje, A mali te bratac gledi Kao da te ne poznaje. Daj ti, Bože, dobru sreću I zakrilje od svih zala — Al’ da j’ živa tvoja majka, Grozno bi se zaplakala. »Bosanska Vila« 1889.
(Po Hamerlingu) Na crnom konju zajezdô Kroz doba ponoćno Konjanik-divljak, strahotnik... Ko li je, Bože, to? Pred njime juri ordija, Geslo joj: užas, lom, Al’ prestiže je konjanik Na crnom hatu svom.
Kad već mora biti boja, Bar takvog nam ne daj, Bože, Kakvog boja među braćom Tek im dušman želit’ može. Kad se mora mnogo zgazit’ Na megdanu bratskog trenja, Ne
ĐAVOLSKA BALADA „Što ću, Bože, što ću, Žena mi se karta!“ Tako je lelekô U Negdinu neko. A đavo mu šapnô: „Hihi, hihi, hi!
ja sam dobro znao I njojzi sam mnogo, mnogo žrtvovao; Al’ ti kol’ko žrtav’ smeš prineti slozi, To promisli sama, — Bože, ti pomozi! Omladino draga, budi dobre volje: Ti nam budi jaka, ti nam budi lepa.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA: (Ah, bože, šta će jošt od mene biti?) POZORIJE 2. VASILIJE, PREĐAŠNjE VASILIJE: Dobro jutro želim, majstorice.
ANČA: To je vrlo veliki sat. FEMA: Ništa, ja ne žalim platiti. Je li, Ančicema, u džepu se nosi? ANČA: A, bože sačuvaj, ovde na levoj strani. (Na prsi pokazujući.
No kad dalje razmislim, padne mi na um da metnem na lutriju na tvoju sreću. EVICA: Ah, bože! Ja ću svaki dan po triput metanisati, samo da dobiješ. VASILIJE: Onda mi jamačno neće tvoj uja kratiti da tebe uzmem.
SARA: Siperb, siperb. FEMA: Nisam ja od onih što ne paze na sebe. Gledim, bože moj, gdikoje velike gospođe, grofice baronice, pak i ne paze šta su.
Vasa mi je obećao ovamo doći, i ja ga svaki čas očekivam. Ah, bože, kad ću ga mojim Vasom nazvati? Onda ću mu tepati, pa ću ga zvati Vasilicom!
Ah, bože, kad ću ga mojim Vasom nazvati? Onda ću mu tepati, pa ću ga zvati Vasilicom! No moja, bože mi oprosti, materentina, zaludila se za onom babuskerom, pak i ne gledi na njega. Šta to tamo šušti?
Ja ću biti blizu, jesi li čula? (Udali se.) EVICA: Ah, bože, sad mi pomozi! POZORIJE 7. RUŽIČIĆ, EVICA EVICA: Službenica ponizna, svetli gospodin filozof.
Krakov, Stanislav - KRILA
— Bože, Bože, kako je sve to strašno, — stresao se taj zgroženi junak. Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni n
— Bože, Bože, kako je sve to strašno, — stresao se taj zgroženi junak. Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne
Petrović, Rastko - AFRIKA
Kad posumnja u svoj uspeh, uzvikuje očajno: „Je li to za život prijateljstvo; za život?! O bože, kako svet ne shvata šta znači jedan trenutak a šta znači ceo život!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla I glas sam čula... Oh, bože moj, Da nije on?... STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče!
Čisto im ruke gledam hrapave Kako se puše krvlju skorašnjom! (Vuk napred ulazi.) Ala su strašni, bože milostiv! PETA SCENA Na istom mestu. Vuk napred, a za njim Isak, Đenadije, Stojan, Ana i Boško dolaze. Pređašnji.
Njin je... RADAK (Janji): Tu ti je smrt! Korak da nisi jedan makao! JANjA: O, bože moj! (U sebi.) Tri su se smrti grozno složile: Jedno su Turci, hajduci drugo.
(Glavaš s Hadžijom odlazi. Čuje se spolja ponovljeno puškaranje.) ĐENADIJE: O, bože silan! Milostiv tvorče sviju naroda! Nevidan štite roblja nesrećnog!
pravde večite, Te njima rušiš tvrde palate U kojima se roje grehovi Iz gadnih rana besomučnika, Tirana besnih!... Bože jedini! Od otpadnika vere Hristove Ako si ikad primô molitvu, To primi sada!...
Stanoje gleda oko sebe. GLAVAŠ: Nje nema tu!... Gde je?... O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
izgleda kao da svaki i nesvesno sluti važnost današnjega događaja. Daj Bože da se ova tišina zameni doveče pesmom i veseljem u slavu dobivene bitke.
Daj Bože da se ova tišina zameni doveče pesmom i veseljem u slavu dobivene bitke. — Daj Bože, ali misli li vaše visokoblagorodstvo da ovu tišinu može doveče zameniti borba na ovome samom mostobranu? — Hm, hm...
»O, bože pomozi«, povikaše seljaci u mojoj okolini. I još jednom: »plotun, karteč, plotun, karteč...« i gusti redovi neprijatelja
Slušajući njegovo duboko hrkanje, koje se na daleko razleglo, pomislih u sebi: ovo je pravi san pravednika; bože moj, kako tvrdo i bezbrižno spavaju ljudi sa čistom savešću!
— Nema vojske ali ima svetine. — Prekrsti se samo, moj Panto, pa reci: vala tebi bože što nisam graničar. Vidiš li da će ovaj svet ovuda ama baš dibidus da propadne.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Oh, sačuvaj, blagi Bože! XXІІI Ta ne boj se, nije tako, Oblačak je samo bio; Sad pogledaj, kud god hoćeš, Ceo svet se razvedrio.
“ — Slušamo ih, zanosi nas Taj nebesko-zemski poj. Opojeni, razdragani Pitamo se šapćuć’ mi: „Mili Bože, ko ih bolje Sad razume, ja il’ ti?“ L A moliš li se, svete? Ti s’ Bogu ne moliš!
Samovati, bolovati, Jadovati... oj! Al’ si strašan, al’ si dobar, Čudni Bože moj! Mala sveća gorila Tužno, žalosno, Crna me je slutnja stisla Kad sam pogledô.
Ako želiš prave sreće Sebi, meni, čedu svome, Iz dna duše kratko reci: Pomoz’, Bože, rodu mome! LXІІІ MATI SINU KOD KOLEVKE.
„Je li, — Srbin živi...“ To je rekla, pa je zadrhtala; Oči svela, pa mirno zaspala. — Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od TOG putovanja.
Što te ljubi, što te pazi, Oko tebe brižno leti, Otruje te, Bože sveti, Al’ ti ne da još umreti! A kad zaspiš, ona šapće: „Spavaj, spavaj, žrtvo moja, Odmori se na mom krilu,
Oh, pričaj mi, pričaj jošte — Grud se moja od tog širi, Daklem more, silno more, Tako ume da se smiri!? Aoj, Bože svemogući, Molim silu tvoju jaku, Daj i meni — mojoj duši, Površinu barem taku.
LI Od čega si, Bože, srce znao stvorit’? — Najpre kuša cpeća, da l’ će ga umorit’; Plahom silom jurne, da ga ognjem sprži, — Srce se
„Kako dođe amo?“ Zapita me Bože. A ja mu rekoh: Ti mi pomože! Bolove one, I jade goleme, Koje si mi dao, Za časak jedan Pod noge sam meto, Na
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Ja te poslušah jednoga dana, pa je iz mene sukljao „dampf“ kao da sam fabrična sirena... Nego smokve i konjak. Bože pomozi! Dobio sam finu temperaturu od trideset devet sa dva.
Ali smatram, pogrešno je verovanje nekih, koji misle da će posle ovoga rata nastati propast sveta. Bože sačuvaj! Evo, vidite šta kaže Živadin.
Kad nestane, nek prestane“. Baš me briga. Sto godina neću živeti. — Inače, kako živiš? — Kao car. Ne daj bože gore. Komandanti me ne obilaze... Jer znaš... ovde je vuna, vuna. Na sedamdeset metara su Bugari, pa neka izvole.
U sanduku, pri vrhu, nalazi se spisak mojih stvari. Ostaj zdravo. — Zdravo se vratili! — poželi mu posilni. — Daj Bože! — i komandir odlučno pođe. Jedna za drugom, raketle su bleštale. Treperava svetlost zasenjivala je oči.
Lupio sam o zid. Podigao sam glavu i pogledao naviše. Zvezde su treperile. Da li ko vidi odozgo? „Bože, ako te ima, spasi ih... spasi“ — šaputale su moje usne. Setio sam se Dragana.
Hoćeš li da svratimo kod njega na večeru, pa ćemo pred zoru zajedno naviše. — Ha!... Bože pravde!... Vodi Bog računa o nama, ptičicama nebesnim. Ko neće?
— A?... Pitam ja vas, jeste li vi danas dobili bure od pedeset litara ovoga crnoga vina? — Bože sačuvaj! — Kakvo vino! Oni se zgledaše kao da se čude. — A, najzad, i da smo ga dobili!...
— More, gde nisam... Solun, Krf, Rim, Nica, Tulon, Marselj, i taman sam se zaustavio u Grenoblu, bože pomozi, kad nas vratiše nazad. Nego, čekajte malo... Imate li kakvo posluženje? — Za šta si? — pita ga Luka.
Oh Diô!... Sіamo perdutі. — Šta kaže? — zapita Vojin. — Gospodine, katastrofa. Nemci probili front. Ah, Bože!... Propali smo. U prvi mah nisam mogao da razaberem u čemu je stvar...
— Znam da vas Tom voli... — Ne sumnjam. Ali sada ja nisam u pitanju. Najzad, ja sam žena, bože moj!... Ali reč je o Arleti. Ona ne sme da zna gde se ja nalazim. To je jedno.
— Da vidite... Evo je kosa! Videli su se zaista svilasti pramenovi žute kose. — Bože, šta li bi dala negova majka ili sestra, da ima ovu kosu! — razmišlja vojnik.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Više nejmam nadežde, razvje moju žalost sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost! 1762.
Veselo idu selu i gradu, i na kog valja neprijatelja. Bože, im podaj dobar čas i dan! XVIII vek
Toržiščnaja mjesta ni vo čto že stali, Njest bo prihodjaščih, ni že pokupajuščih potrebnaja sebje. No, o Bože oče i vsjeh sodjetelju, Grehi našja veja prosti i jarost ukroti moljaščim eja tebje.
manastire, Udove, sirote, duhovne pastire, Sve lepo obdari, da svak reći može: Bjaše pošten čovek, pomiluj ga, Bože! Ćifto na te reči jedva odgovara: — Prođi me se, oče, nije mi do kvara, Kako sam živio, tako ću umreti.
će sve to biti, Car gospodu na večeru svu zove, Pa zlatnom čašom uze vince piti I napija pred svima reči ove: „O Bože!
PITOMICA Dočekavši majka s puta Pitomicu instituta, Svoju milu Femu, Kliknu srcem nežnog žara: „Ima li joj, Bože, para U čitavom Sremu?
Kaži, bože, šta je pravo, Koja li je volja tvoja.” Natucalo mlado momče Sa natuckom izabranim. Pa govori mlado momče: „Daj mi
Reknem, sednem. One nestašno prhnu kud koja. Bože! Da l’ će se sad neuka izdati grud? S plavom ona kosom otrči brzo k’o vila I za tili je čas oko izgubi za žbun.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Kuda ga vodi smelost svirepa? „Krvlju bojiti?...“ baš tako piše, Azijski skot! nečovek! grdilo! Ali — Oprosti, bože, žensku prehitrost!
— VUKSAN (za sebe): Ta Latinka će ga zaludeti — ako već nije, bože oprosti — poludeo. KNEZ ĐURĐE: Ali ne sebe. Vas radi, braćo, U Veneciji ćerku zaprosih.
Hajd’! hajd’! otis’ću ja... al’... (Za sebe.) Ova ga je progonila, onako sijeda i stara! Bože, oprosti, al’ nije u njoj sve načisto... morâ je i nju nečastivi repom u pamet čarnuti, hajd’! hajd’! (Gunđajući izlazi.
KNEZ ĐURĐE: Da je pogazim, — Ali se carska nikad ne gazi! ŠULOVIĆ: Baš da je carska, Da je — bože oprosti — baš i Hristova, Kad kao strela jednom pojena Narodu celom grudi razdire, — Kô slabog crva bih je zgazio...
Ah, bože moj!.... jest, ja sam list!... Il’ nisam? Ne... ja sam stari bor... A moja deca granje lisnato — Knez Đurđe vihar beš
BOGDAN: Amin, starče! RADOŠ (pozna ih): Ah, bože, ta to su oni! BOGDAN: Ko, starče, ko? Zar nas poznaješ? RADOŠ: Aj, đeco, ostario sam, vrlo sam ostario, pa i ne
Kletnici!... BOŠKO: Ta je l’ moguće, bože gospode! Ah, babo! babo! BOGDAN: Ah, oče! (Hoće da ga poljubi u ruku. Radoš ga otisne.
JELISAVETA: Tvoga naroda?... Zar ne i mog?... Zar sam tuđinka?... Oh, bože moj! U ovoj zemlji, zemlji prokletoj! Jest, tuđinka sam! Jeste, osećam!
) Ah, bože moj! I tu je tekla krv!... Bratska krv. Vi’š ono onde!... I to je srpska krv! I to!... I to!... Gle i prolivenu
A Venecijanka to svaka zna — Šta veliš, kneže?... Ha! ha! ha! KNEZ ĐURĐE: I to! Oh, bože! Bože moj! (Vujo ulazi.) VUJO: Bjež’ gospodaru!... PRVI SERDAR: Gde su, Vujo? VUJO: Na vratnicama se biju...
A Venecijanka to svaka zna — Šta veliš, kneže?... Ha! ha! ha! KNEZ ĐURĐE: I to! Oh, bože! Bože moj! (Vujo ulazi.) VUJO: Bjež’ gospodaru!... PRVI SERDAR: Gde su, Vujo? VUJO: Na vratnicama se biju...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
O Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije
prazna i ukočena pogleda, hoda tamo i amo, suvo, iznemoglo šapće i mrmlja: — Čudne li sreće i crna li udesa moga!... Bože, Bože, što si tako nemilostan! Što rastoči državinu moju, što obori i razruši kraljevinu moju?
Bože, Bože, što si tako nemilostan! Što rastoči državinu moju, što obori i razruši kraljevinu moju? Zar nijesam pisô na namastire
Natoči ti meni, Mićane, jednu čašu — veli Simeun — da ja vidim kakva je nova rakija, a za to... Bože, lijepog zdravlja, naša je noć i božja. Mićan natoči.
Evo me u Majdanu! — E, de-de mi sad jednu, Mićane, utoči! — De-de, Mićane! Nali čojeku čašu rakije. — Bože moj! — čudi se jedan. — Kô ono vrijeme! Onda je moglo svašta biti.
— E, kad je tako, Simeune, onda Bože pomozi. — Osmjehnu se Mićan, zasuka rukave, pa izmaknu pintu ispod cijevi. — Pomoz'te ljudi!
Na glavi mu šubaretina, ima u njoj u duljinu, Bože me ne pokaraj, pô aršina. Na desno rame metnô svoj štuc, a na lijevo Parteninu ostragušu, pa prebacio pre'o sebe
— jauknu Partenija. — Ja mislio 'nako malo... a on sad počô ozbilja. Da budale, Bože moj!... Goni, Mićane! Poćerasmo koliko igda mogosmo.
Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju. U'vatila se, Bože moj, ona barutna dumagija od neba do crne zemlje! Ništa se ne vidi, a podavi nas kokija od baruta.
Ko bi, veli, rekô i pomislio da je ovo David Štrbac! U svašto li se ovaj čojek pretvara, Kriste, istini Bože. — Ne pretvaram se od bijesa, već od nevolje ljute. Braćo, Asan-beg će na manastir!
A moja stara šjela nasred kasarne, izvalila se na carske dušeke, pa pije, puši i prima nauku. Bože moj, Bože čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože ala vi usrećiste našu zemlju!
A moja stara šjela nasred kasarne, izvalila se na carske dušeke, pa pije, puši i prima nauku. Bože moj, Bože čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože ala vi usrećiste našu zemlju!
Bojić, Milutin - PESME
Gospod ćuti. Mrak se samo jače stere, I praznina zjapi i nebesa ćute. No ni tebe nema, moj željeni Bože. — — Pa zašto razumem celu vaseljenu? Čuj! Straha i vere ko mi dati može? Uzbuditi dušu čamom satrvenu?
Pošlji kletve i bezverje strave. Jer pretimo ti, o Bože bogova, Što smehom plaćaš mlaz krvi herojske. I tebe ove smrvile bi vojske, U vrletima Markovih domova! ...
O, sotonom me, o Bože, nazovi I daj mi moći da snagom sve većom U grehe tonem i da stremim paklu. (Bez datuma) XLII KOMEDIJA
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, kćeri, crna kćeri, šta sam doživela? Obećavaš čoveku da mu ideš u kafanu. Gospode bože, kakva je ovo današnja mladež! MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež... ANĐA: Ju, pomeri se, dete...
Niti znamo ko je, ni šta je, ni... MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati. ANĐA (krsti se): Gospode bože! Pa dobro, evo da te pitam. 'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka? MARICA: Apotekarski pomoćnik.
Idi sad, Joso! JOSA: Pa ići ću, dabome! H MARICA, zatim ANĐA MARICA (ushićena): Slatko ime, Đoka. Bože kako sam uzbuđena! (Čita.) „Stigao sam, nalazim se u hotel Evropi, soba br. 4, i ne izlazim nigde dok mi ti ne javiš.
kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom Žikom, pa vidim šifrovanu depešu, a on pljune kao da si mu, bože me oprosti, ne znam šta pogano pokazao.
Jakšić, Đura - PESME
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi — Ta da smo braća — oh, bože moj!... Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas?
Nastasijević, Momčilo - PESME
PESMA NEZNANCA (ІІ) San li je nečisto li, šta mari, Ne žali, Bože, moju dušu, ne budi me, Briznulo, briznulo, ja ljubim! Topli sam ćuv s proleća kad podune, Pupi mi pupila mala.
O, Bože, daj im bar videti to, ne ona, ne ona, stoput proklet ja! MARINA PESMA Jadna moja Majko, kameni, kameni nedužna!.
Diži se, Jehova, razgnaj zle u beg. Jehova, dođi nam, Jehova. Slavni Bože, dođi nam sad. (Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom.
Vazda me mori plač i jecaj ljut. Dah jada moga dune kô oluja I nosi Bogu moj vapaj i krik. IV Smiluj se, smiluj, Bože moj, Kod nogu ti se sklonim ja I spim u senci tvojih krila. Gde kraj svirepoj noći, gde kraj?
Kroz bojnu vrevu moj glas ču se tad, Ne zna duh moj za strah. VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj.
Briši u meni prestupa trag, Speri me do u koren moga sagrešenja, Očisti me od greha mog. Milost, o Bože moj! VII U greh začet bejah ja, U zlu me mati rodila. A ti bi hteo čistu dušu, Dušu jaku i bez mane.
Greših ja, greših ja, Sagreših mnogo ja. Izvedi me na stazu pravu, Sagreših u slabosti bedan. Milost, o milost, Bože moj, Spasi mene sad od greha mog. VIII Pogled svoj dižem ka planini gore. Otkud mi stiže spas?
Bog čuva tvoj hod, odozgo bdi, Stražar on večno budan, Večni naš Bog ne spi. ІX Nežnom ljubavlju voleću te, Bože. Ti, čija ruka znala me odbranit. Bog mi bi uvek zaštita i grad I štit i kula oslobođenja.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi.
I to Mladena najviše zgranu, to što je video da čak njima, ni babi, ni materi, sada, kada bi — ne daj bože! — ona ostala kod oca, pa sa Mladenom počela da živi, ne bi to bilo krivo.
I, po nesreći, uvek naiđe na psalme koji se s njim podudaraju, njegovo iskazuju: »Zarobljen sam, Bože!« I tobož od pobožnosti pušta na volju [suzi, bolu]. Čita psalme, vapaje, bol. Čita kao sebe da čita.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
upotrebljava se u vračanju protiv groma; kad leti grmi, stare žene vade tu grančicu i mašući njome govore: »Pomozi bože i sveti Đurađ!
Ćipiko, Ivo - Pauci
Seljacima tek sada srce zaigra i oči dođoše. življe: —Bože ko će odbaciti? Jedno čobanče dugih ruku, spuštenih benevreka, neiščešljane zagasite kose, jarkih očiju, priđe popu
— I dođoše mu na pamet raskućeni komšije: — Kud su, dragi bože, sinovi Vojkanovi?...Gdje li je on?...— I zapeše mu oči na paučini što se uhvatila u uglu i pružila do trobojne
A da je i boba! — I on se nanovo obrne k Ivi i gledaše mu smijući se ravno u oči. — Bože moj, zašto mi živimo! Sve je za vas! Rđava rana do boga, a ubi trud! Pa i ono nevoljne nadnice valja kod vas sarčiti.
—Ne znam pravo reć, ma biće priko šezdeset. —Nije ni puno. —I je, danas je kratak vik... Bije nas svaki bič. Bože prosti, kad čovik ostari; nije mu ni ža umrit'...
Čeljad, bijući se u prsi, ponizno se prigibala k zemlji i vapijala u jedan glas: „Bože, zemlji tvojoj dažda daj!” Taj vapaj mnogima ostade usađen u pameti, i kada iziđoše iz crkve na sunčevu žegu, nehotice
„Bože, zemlji tvojoj dažda daj!” — to bijaše općenita molitva što se je selom mišlju raznosila i jošte uljevala nade u ucviljene
— A onda svojim plavim očima pogleda u Ivu, uozbilji se i zamisli. Bože moj, da mi je samo znat' ko će po njemu mlatit'. Bidni naši trudi! — zaključi i stade ga opet smijeh.
Selo u nevolji, nerodica, pritisli kamatnici, a brzo će se i crkavat' od žeđi, i — ne daj bože — skapavati od gladi,a vi što ste na upravi trošite tuđ novac, k'o da ga je na pregršte...
Najednom počeše koso padati krupne kaplje. S kapljicama osu i sugradica. „Sačuvaj, bože!” zavapi jedan starac i začu se njegov drhtavi glas: „Sveta Marijo! Moli za nas!
— A žena jema srca mene bidit', — naglasi jače. — Nikako propalo, bože prosti, k'o prokleto... — Koja korist da govorite? — prekide ga Jure. — Ža mi da svit ne viruje kako je...
Učinili smo kartu kod notara, a ja se priselim u Roge. U za čas sam to učinio! Prve dane, pomozi bože; posle sve gore i gore, dok me nije počeo i gladna držati. A primi mi postelju u štalu, kod beštije!
Evo ti! — ponudi joj, izvadivši nekoliko banka od pet forinti, sve što je kod sebe imao. — Bože sačuvaj! Ča će mi toliko? — začudi se ona, ugledavši toliko novaca.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Oprosti mu, Bože, jer ne razume. Zbilja, ovi su jadnici zakrčili svaki kutak dvorišta, leže po travi i pločama; znojavi su, prljavi,
ja, kao njegov ispovednik, nisam mogao reći tek tako ovom mušičavom starom jarcu koji mi je već dozlogrdio, oprosti mi, Bože, da je vlastelin siromašniji od bilo kojeg sebra jer mu nije od prirode dato da uživa u svom svekolikom bogatstvu.
stajao kao opčinjen, dok mu Janja nije prišla i počela da se uvija oko njega, milujući ga nežnim, veštim pokretima ruku. Bože kakav je to bio prizor! Dok sam to gledao, svršio sam dva puta. Posle su njih dvoje iščezli u šumi, držeći se za ruke.
Izbijale su tuče, nesloga se među nas uvukla. Bože, kako smo zamrzli tu prokletu ledenu devicu. Zar je to baš ona morala da učini, zar ta hladna gospa koja nikad još
Zaigraju na trenutak kao odblesak svetlosti na prljavoj vodi. Bože, kako li im je tada bilo lepo! Jelena im se činila kao divna šumska vila što je dolepršala iz nebeskog plavila na
Nedostajale su glave i srca. Glave i srca! Bože moj, kakve si ti to ljude nastanio na ovaj svet! Zar je ovo moguće? Kažem: ovo je kazna.
Ona runjava vojničina (bože, kako mrzim tog klipana) namerava da me nasadi na vrh Kule kao kvočku na jaja, da onde sedim i da odozgo pratim šta
Onda je naišao Dorotej. Bože, kako je bio lep. Uspravan i visok kao bor. Koračao je dostojanstveno. Klekao je kraj jednog ranjenika što je celi dan
Ja ću biti suv, oni će biti mokri. Bože, kako mi ideš naruku. Hajde, sveti Đorđe, aždajino srce te čeka. Dadara Ko li me je izdao ovoj piši?
Žega je nesnosna. Blešti krečnjak. Ljudi dremaju u hladu naslonjeni na zidove. Klimaju im premorene glave. Bože, kad će se sve ovo jednom završiti! Matija Retki su trenuci kad neko ne zaviri ovde u ovaj memljivi podrum.
Bio je ogroman i nepomičan. Onda je dunuo kovitlac, oblak se istegao preko neba, smračilo se. Potom je linulo, bože, kako je samo linulo. Drveće se savijalo, grane su letele kao poludele tamo-amo, šipražje se zamrsilo.
najmanjeg traga gorčine, no čisto, nepatvoreno zadovoljstvo, pračisto zadovoljstvo snevača iz edenskih vrtova, moj bože.
Ilić, Vojislav J. - PESME
prvi zoričin zrak Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom blagom: O, čuvaj, Bože, anđela mog!
tu žegu ljutu, Vreo prah se diže po ravnome putu Pa se vije, kruži i sve širi biva, I kô laki vihor u nebo se skriva. Bože, šta da činim da sebe razgalim?
Ispriča kmetici redom sve što se od jutros zbilo, I gledi kmeticu nešto, pa, Bože, zdravo mu milo! Kmetica, snažna i sniska, vukući prepuna vedra, Zasuk'la rukava oba i malko otkrila nedra, Te kravar
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ovo moje mišljenje saopštavam samo Vama. Ne daj Bože da za njega doznaju naučnici koji veruju da im duh ima krila. Pesnicima čast i poštovanje; njihov duh sme uzjašiti na
„Bože blagi!“ reče on, „da saznam da mi pretstoje teška vremena, ne moram ni da pogledam u nebo, dovoljno je da zavučem ruke u
pri prvom svom skoku promaši svoju žrtvu da je više ne dogleda, tako ostavi Kepler svoj započeti a neuspeli posao. Bože moj! imao je on i drugih briga.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Tamo ćemo cveće brati, Ti nas Bože pogledaj. Mi ćemo ti hvalu dati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Slavuj će nam popevati, Dok ne bude
umiljato, Zoru što nam nebo šara A i munju što ga para, I tu silnu groma buku i holuje strašnu fuku, Ti satvori velji Bože Ko ovako jošte može!
silno more, I pod nebom orla gore I nad orlom šarnu dugu I slavuja u tom lugu I još njegov glas umilni- Ti satvori Bože silni! Osim drugog ovde svega, Mene stvori iz ničega, Duhom tvojim ti podunu, U meneka dušu sunu.
Osim drugog ovde svega, Mene stvori iz ničega, Duhom tvojim ti podunu, U meneka dušu sunu. Hvala Bože na dar ovi. O pomozi, blagoslovi! Da mi kako s prava puta, Duša mlada ne zaluta.
Malo nas je al' smo ljudi! Čelik srce je u grudi! Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti! Zginućemo ako treba – Al' gle onog plavog neba, I gle, ove sablje kovne, Sablje kovne
Stanković, Borisav - TAŠANA
Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete. Je li ovde neki han, mehana, ili kakva — Bože me prosti! — crkva? (Sluša. Čuje se iz daleka, ali jako zvonjenje zvona.) Zar već zvona?
Eto: sluge, momci, toliki svet. Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti... (Potreseno): Bože, čedo! Bože, Tašana!
Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti... (Potreseno): Bože, čedo! Bože, Tašana! Bud tamo, kod kuće, nisam na miru od onog starog, oca ti — znaš ga kakav je: ni za šta, ma šta da je, odmah
(Strese se): Oh, i zato nikada tvoje jelo, nikad tvoje piće nemoj da mi šalješ. TAŠANA (razdragano): Bože, dedo! MIRON (savlađujući se, i da sve to preseče, naglo, čisto sekući samoga sebe): De drugo nešto.
Pa, ako, ne daj Bože, umreš pre, da onda zbog te tvoje zadužbine nikome ne može padati u oči: zašto sam jednako na tvome grobu, i zašto
TAŠANA (razneženo): Bože, dedo, zar si me toliko voleo i zar sam ti toliko bola zadala? MIRON (gorko): A, ostavi to. Jednom je to svršeno.
TAŠANA Bože, dedo! ali, ne »dedo«, ne »Mirone«, već nekadanji Stanko, druže, komšija, zar si ti toliko nesrećan? Zar ti je toliko
što ćemo ti time vratiti ovo što si ti za nas učinio, nego srećni što ćeš nam ti dopustiti da ti štogod ugodimo. Bože moj, dedo, ta ja znam šta je to bol, samoća, pustoš, šta je to kad je čovek sam zatvoren.
TAŠANA (poniknuto): Pa zar si ti i tada to mislio?... Bože, Bože! A on, pokojnik, kao brata, kao brata te dovodio. SAROŠ Da! I bio sam mu brat.
TAŠANA (poniknuto): Pa zar si ti i tada to mislio?... Bože, Bože! A on, pokojnik, kao brata, kao brata te dovodio. SAROŠ Da! I bio sam mu brat.
sama ona da ga hrani, pere, čisti; sama noću da dolazi i gleda da se nije otkrio, da ne bi nazebao, kao da ga je, Bože mi oprosti, sama ona i rodila.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
O, Bože, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za dušu. A ko bi se svega setio! Ide lepotica moja za procesijom,
Tu otpoče i šala i smeh. — Šta radi, Bože, onaj žuti štajervagn? [Od tog se štajervagna gospa Nola nije razdvajala. Starinski, izupotrebljavan, tesan, slabo
Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skreše oštru reč kome treba, ali udeli. Bože prosti, tako je i s popovima radila.
Julici i Srbi činim mnogo više, oni više i traže, ali njihovo radovanje je sasvim drugačije. Bože oprosti, raduju se kao kerići koji dočepaju komad mesa i jedu ga u svom budžaku. A Luka nema budžaka, eto to vam je.
Eh, Bože! mislim što ne mislim. Nisam to ja. Ali je istina da sam izgubila strpljenje, a to je kao da čovek i pamet izgubi.
A gospa Nola otare znoj s čela i sede u krevet. Uto se opet ču tamburica, i vanredno tiho pevušenje. — O, Bože! — uzdahnu gospa Nola, i spusti opet glavu na jastuk.
O, Bože, znaš li ti šta će da bude — uzdahnu poluglasno, i trže se, jer se u taj mah stvorio kraj nje Švaba. I on već mladić,
Doktor Mirko, ko i da nije ženjen; a Julice nema nigde. Kao kad, Bože sačuvaj, bacite kamen u vodu, pa se voda zaklopi. — Nas dve juče, bogami, preprečismo Lazarićki put i zapitasmo.
Sačuvaj, Bože! strašno je biti bogat” — uzdahnula bi gospa Nola u sebi. Pa bi onda počela da nekako silom krivi pravu misao: Todor
Ne mogu ja, Nano bez dosta beloga hleba i bez dobrih konja!” Pa se smeje kao lud. — Daj Bože da salaš držite svi zajedno, ako ja sutra umrem.
To je najteža Božja kazna... Bolje ma koja bolest, samo ne nerazum... Sakloni Bože! Ne zna čovek šta radi, šta govori, šta je pošteno i nepošteno...
Tamo kod nas, pod planinom, bio lud čovek; po šumi hodio, s travama razgovarao, k'o neki svetac. A ovaj se, Bože prosti, umrcinio, teško njemu, i onoj njegovoj ženi i detetu, i nama svima.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Vrlo bih se rado zavlačio i pod sto za vreme večere ili ručka, kad je bilo gostiju. Bože, da sam samo tada razumeo, čemu li sam se sve mogao naučiti prilikom tih svojih ekskurzija!
— Za to treba da se rodi, to je naročiti dar. Po ceo dan pipaš tuđu paru, a ne možeš da je uzmeš. To je, bože me prosti, kao kad neko po ceo dan pipa tuđu ženu, a ne može...
Kad je govorio, podvriskivao je nekako, te je izgledao kao da, bože me prosti, rže, a kad se smejao, on je prosto njakao. Jednom rečju, pljunuti konj sa cvikerom.
A nemojte misliti da je to samo svirala tako objašnjena. Bože sačuvaj! Objašnjava nam fizika na isti način i sve drugo o čemu smo mi dotle imali čiste, jasne i zdrave pojmove.
On razumede moj strah i odmah pohita da me ohrabri: — Vi možda zebete da ja imam kakve zle namere prema vama. Bože sačuvaj! Ispovediću vam se i tada ćete već razumeti.
Ta su mi se tri predmeta tako prikačila, tako prilepila da, kada bi nešto, ne daj bože, u nas bilo plemstva, ja bih slobodno mogao iz njih kombinovati svoj plemićki grb.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo.
Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupiše, ama kao da im neko zasvira zbor.
A na suprotnoj strani je neprijatelj... Kao da su raspeti. Bože! — Zbor! — čuje se stroga komanda. Starešine ostaju. Sa njima su vojnici provodili najteže časove.
Sedimo pokraj vatre i samo govorimo o jelu. — Zamisli da se neko našali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni. — Bože, ala si lud! More peksimit, pa sa čajem... Delikates! — veli potporučnik Vojin.
A-ja! — Ne znam ja ništa. To je tvoja stvar. — Pa moraš da odgovoriš! — dobaci neko. — Bože sačuvaj... Upravo odgovoriću ali ne na prvo, drugo, treće...
Čak i mazge se pritajile i opustile vratove. Čuje se samo, nekiput, kako lanac povodnika zazveči. — Bože, ako zanjaču... odaće nas kao one guske na Kapitolu! — kaže potpukovnik Petar. Najviše briga su nam zadavale te mazge.
Nalazimo se pred odlučnim časom. Neprijatelj je pred nama. Vaskrsla armija pridolazi. Bože, ako te ima! 4. avgust Neprijatelj je osetio naše prisustvo. Rano zorom zapraštale su puške i Bugari, uz uzvike: ure!
Petrović, Rastko - PESME
) o, ćut! o ćut! Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut. Ah bože moj, šta je to za mene! Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak; Ja ne razumem, otkud se onda sudara
pred kraj večere, Služavka svlači nebo, dan i mene, Pa baci noći da nas proždere: Tek jutro nađe kosti raznesene. Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala: Gušim se, zar, u plazmi dosade; da je jedna kap bar supe ostala Kroz pobedu
More: ono, ono! svud more! Mi smo se peli uz planine A kroz granje i kroz gore Modra, Strašna - riblja - večera. Čudo bože! ogromnog čuda! Reči nam zvižde brže no kuršumi; Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Čudo bože! ogromnog čuda! Reči nam zvižde brže no kuršumi; Bože, spasi dušu našu u prašumi! Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele, A oko kroz poderotinu lica: Uči uglasti
- sa uputstvima iz nje, i u kojima se nalaze slike u tri boje, koje predstavljaju oguljeno i razgolićeno čovečanstvo. Bože moj, kako si ti načinio to čoveka od blata!
uzmem, supe dve-tri kašike, A ja se mučno zgadih: uprljah njegove ruke, Smešeći se da me ne smuti, pogleda tužno u njih; Bože moj, gle! pa, i ovo, maločas snih: Toliko me je sad grozno sram, Odvratim glavu, zatvorim oči, i plačem sam.
“ Ah! Bože!!! ”Ko je uzdahnuo?!“ Ne sećam se više. Patim. Ah, patim strašno; Gospode, Gospode, zašto si mi vrelinu ovu udahnuo,
O, Bože, Bože, ja ne ljubim više tvoj svet, I rasturam se svuda gde nadam se još, da ćeš me naći. ”Ćuti, ćuti, grešniče.
O, Bože, Bože, ja ne ljubim više tvoj svet, I rasturam se svuda gde nadam se još, da ćeš me naći. ”Ćuti, ćuti, grešniče.
O kako si lep, ti si najlepši zaista od svega što sam saznao! Ni jedna linija, ni jedna senka sećanja: sam Oganj. Jao, Bože, jao, on mi je bio drug; jao, Bože, jao, ta ja sam ga voleo. Evo gologlav, krv se sliva iz mojih usta.
Ni jedna linija, ni jedna senka sećanja: sam Oganj. Jao, Bože, jao, on mi je bio drug; jao, Bože, jao, ta ja sam ga voleo. Evo gologlav, krv se sliva iz mojih usta. Dižem ovu unakaženu ruku tebi.
Jednom jedinom linijom poteklo je, nada mnom, sve što je bivalo, To gusto-zračna reka neumitno otiče beskraju; Bože moj, javu znam, ali šta bi sa onim što se snivalo, Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju?
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Sedi! (Viče): Sveću! ARSA A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi — ne sveti, nego, Bože mi oprosti — ludi dani. Ulazi Vaska unoseći sveću u zlatnom čiraku.
Šantić, Aleksa - PESME
Kao rijeka kroz otpornu spilu, Svojom sam snagom svoje našô pute, I gordo gledô svih prepona silu Vjerujuć, Bože, u ljubav i u te.
Napokon dođem na zadnja vrata i stupam. Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji! To beše draga, što je na vrat'ma bila, Na usnama joj bol, na čelu brige tama; Da nazad idem, znake
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
je u takome boju toliko ludi izginulo da su po krvi poplivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: „Bože, što ću ja sad?
Stereotipni počeci su veoma česti. Oni mogu biti dvojaki. Jedni nemaju veza sa sadržinom pesme: „Bože mili, čuda velikoga!“ „ Mili bože, na svemu ti hvala!
Oni mogu biti dvojaki. Jedni nemaju veza sa sadržinom pesme: „Bože mili, čuda velikoga!“ „ Mili bože, na svemu ti hvala!
(Propast carstva srpskoga) Mili bože, čuda golemoga! Jali grmi, jal' se zemlja trese? Ja se bije more o mramorje? Ja se biju na Popina vile?
Stade svata dvanaest hiljada te gledaju konja u Bugara; konja glede, a sami se čude: „Bože mili, čuda velikoga! Dobra konja, a loša junaka!
Pa otide niz polje leđansko. Gledale ga Latinke đevojke, gledale ga, pak su govorile: „Bože mili, čuda velikoga! Kakva je to careva zamjena?! Ta na njemu ni haljina nema! Veseli se, kraljev zatočniče!
Vi udrite vojsci po krajima, ja ć' udarit vojsci po srijedi“. Mili bože, čuda velikoga! Da je kome pogledati bilo kako s'ječe vojvoda Momčilo, kako krči druma niz planinu!
Vala tebe na tvojoj besjedi, istina je kako što govoriš“. 7 MILOŠ U LATINIMA Bože mili, čuda velikoga! Kada slavni srpski knez Lazare posla zeta Miloš-Obilića u Latine da kupi harače, Latini ga divno
Uze Miloš perna buzdovana i zasuka bijele rukave, pak se moli bogu istinome: „Prosti, bože, i bijela crkvo, da se jednom bacim preko tebe: neću na te, nego preko tebe“.
“ A kad care saslušao reči, misli care misli svakojake: „Mili bože, što ću ikako ću? Kome ću se privoleti carstvu? Da ili ću carstvu nebeskome? Da ili ću carstvu zemaljskome?
(OBILIĆA) Ljepu šetu pošetala Milica Lazarovica, ljubi Lazarova, i ona mi šetaše, višnjega boga moljaše: „Ti me, bože, donesi na svake na nevoljne sreće, bože, ma me nemoj don̓jeti na junaka izranjana, er su meni, Milici, ljute rane
Lazarovica, ljubi Lazarova, i ona mi šetaše, višnjega boga moljaše: „Ti me, bože, donesi na svake na nevoljne sreće, bože, ma me nemoj don̓jeti na junaka izranjana, er su meni, Milici, ljute rane dodijale, ljubi Lazarovoj“.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Gospodin Paprika! Stric je ponovo zažmurio i počeo u sebi da čita nešto kao molitvu: — Dragi bože, i sveti Nikola, i sveti Pankracije, i sveti Akakije, dovedite u razred našu staru učiteljicu, gospojicu Lanu, a ovoga
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Otvoren je grob njino grlo; sa svoji jezici lagahu, sudi im za to, bože! kroštono je aspidski jad pod njinim ustnami! I na me su šaptali svi moji vrazi i na zlo su mi mislili.
izvedi iz pakla dušu moju i ne ostavi je u Adu, negoli da izađe iz ove gnjilosti moj život gore k tebi, gospodi, bože moj!
si rodila slovo božije s ploću, ti i sad, molim te, rodi, ako su mi i pogana moja usta, u njima božije slovo! Bože, koji šilješ slovo svoje zemlji, pošlji u moja zemljana usta slovo da u krotosti teče slovo tvoje u uši slušateljima mojim.
I tužimo se na njih pred svetiteljem što se iz Tebe rodio: »Spasi me Bože, jer prodreše vode do duše moje!« I hoće da nas potope te vode.
MOLITVA ZA SRPSKU ZEMLjU I u ovih ljutih vremeni ratnih ovo sade neka bude naše moljenje. Izbavi me od krvi, Bože, Bože moga spasenja, na krov koji imamo, razve tvoj, Bogorodice, pokrov.
MOLITVA ZA SRPSKU ZEMLjU I u ovih ljutih vremeni ratnih ovo sade neka bude naše moljenje. Izbavi me od krvi, Bože, Bože moga spasenja, na krov koji imamo, razve tvoj, Bogorodice, pokrov.
Kakvo uzdarje lepo, Bože, moj stvoritelju? Koja mila pohvaljivanja, tebe, hvaljenomu od anđela? Koja li nadgrobna pojanja, tebi, besmrtnomu da bih
po bedenu moleći suzno se moljaše govoreći: »Smilostivi se na nas grešnih rabeh tvojih, vladiko gospode Isuse Hriste, Bože naš! Ustani, i pomozi nam da se raziđu vrazi naši i iščeznu ka dim, te istiju kano vosak ispred sile vatrene.
Pak u čije li ime znam ja tebe krstiti, Bože moj? Što to hoćeš sa mnom učiniti, o vladiko? Zašto li me sad predaješ na smrt tim ljudma što sam izkrstio?
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt — mišljaše fatalista Pote — za sve ove dosad dobivene šamare. Bože zdravlja! Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pečenu bundevu, i teši se i uživa već sad.
— reče i ljutito zalupi vrata za sobom n ostavi ih zaprepašćene. Samo su se krstile i vikale: — O bože, o Gospodi! Lelee! Što si napraji džumbus i rezil’k! Tolika larma probudila je, naravno, i staroga hadži Zamfira.
O, Gospodi bože!“ GLAVA DESETA U ovoj pripoveci ovo je prvi i jedini dijalog dvoje zaljubljenih. Dijalog nije nimalo pikantan čak ni
Ništa. A Zona i Vaska bile su tu, ali one neće smeti nikome kazati. A sačuvaj bože da je još ko tu bio! Pucala bi mu sutradan bruka po celom gradu.
Šta je ovo, ako ko boga zna? pomisli Mane, pa se samo prekrsti od čuda i reče: „Gospodi bože, i ovoj čudo u svet da vidim!“ Pogleda opet bolje, da ga oči kakogod ne varaju. Kako bi to bilo da pas vodi kolo?!...
Kad je došao, kazao je „Pomozi, bože!“ jer je bio lepo dočekan, slatkim poslužen i kafa poručena, ali kad je otpočeo jednim podužim uvodom — koji ukućani
Izlazeći, mislio je u sebi: Bože moj, mnogo li smo još iza srećnih, civilizovanih narodâ! Mnogo li će još vode Nišavom proteći dokle naš svet ne oseti