Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Stići će do Bestuševa, lako. Sve se može, kad se hoće. Eto, kaže, kroz koji dan, vraća se u Beč familija Joana Božiča, majora, pa je on, Trandafil, mišljenja da bi sa njim, Isakovič, mogao da putuje, lepo.
Na dan Visariona Čudotvorca, godine 1752, Isakovič je pošao. Trandafil je opisivao Božiča, kao poštenu starinu, junaka, ali pijanicu i bojdžiju pregorku.
Pavle, koji je na tom putu izbegavao svaku svađu i nepriliku, klonio se Božiča, od početka. Ništa mu to nije pomoglo. Božiču se, izgleda, od početka, bio dopao.
Na tom putu, prvog dana, Isakovič je primetio, odmah, da je Trandafil imao pravo, i da će, u kolima Božiča, putovati lakše, nego da je, krišom, jahao do Beča.
Gospoža Montenuovo, međutim, još uvek je lepa. A velika protektrisa, njenog Božiča. Božič se na to ljutio. Kad žena mužu nema da prebaci ništa drugo, ona ga, kaže, proglasi za starca, pa viče, što će
misli li Isakovič da se, ponova, ženi, pre nego što krene u Rosiju, i zašto ne bi, kad u Beč stignu, odseo kod njega, Božiča?
Mislio je da je pošao u šetnju, sa ćerkom junaka, majora Joana Božiča, a eto ga vodi, u špacir, unuka voskara Despotoviča. Pitao se s kim to putuje i kuda?
Bilo je mnogo smeha, pre nego što se krenulo dalje, sa tog proplanka. Isakovič je molio Božiča i Božičku, samo to, da veruju da nikakve krivice, do njega, za sve to, nema.
A taj je bio šaren. Očekujući, tako rano, Božiča i svoje saputnice, Isakovič je bio neko vreme, sam, na pijaci u Rabu.
Pokazivao je svoje talere Božiču, jer je i Božiča hteo da odobrovolji. Božič je zasvetlio, kao lisac, očima, kad vide novac.
Ali, to ne može da kaže kapetanu, dok mu ćerka trpa rukavice u usta. Kazaće mu kad ostanu sami. Prema mišljenju Božiča, bio je došao kraj njima, oficirima, koji su ruku cara Lazara u Srem preneli.
Bila je sela, tu, kod šedrvana, na neku kamenitu, nisku, ogradu. Isakovič se, ušeprtljivši, vrteo oko nje, pitao za Božiča, i predlagao da uđu u trpezariju, da vlažan, noćni, vazduh ne izazove, kod gospože, groznicu.