Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nije, tako reći, ni pogledao gospožicu, koja je sedela, u lakom, letnjem odelu, pored Božičke – lepuškasta, bleda, sa tamnim očima, koje su gledale Isakoviča, uplašeno, kao što gledaju košute, kad istrče,
Ta senka, žene koja je mrtva, bila mu je, kraj sve te Božičke, sve milija srcu. Prošlost mu se, tako, činila lepša od svega što je sad imao.
poznanicama, pa i rođakama, u Temišvaru, bilo je takvih upaljenica, toplih, neobuzdanih, žena, ali je između njih i Božičke bila, ipak, velika razlika.
Pri natezanju štrimfla, dok je ljutito govorila, ukaza se i njena, lepa, snažna, noga, koja ga seti Božičke. Čestnjejši Isakovič onda pomisli da ga neka čudna sudbina, kao udovca, stalno meša u ženske razgovore, koji ga se ne
Na kutiji slatkiša bilo je, u svili, izrađeno njegovo ime. Molio je da mu odredi dan vizite. Mesto Božičke, odgovorio mu je Božič.
I sve ostalo, tog dana, u njegovom sećanju, bilo je ludo. Božiča, i Božičke, pa i sebe, sećao se, posle, kao što se sećao i maškara koje je video.
Pavle se tako sećao i tog odlaska iz Vijene, i od Božičke, samo kao nekog prenoćišta u traktiru, tupog udara kopita pred vratima, pred kolima, koja čekaju.
Evdokije, kao i njene tužne oči, iako se katkad njeno, golo, vitko, telo, mešalo, u sećanju, sa snažnim, divnim, nogama Božičke, ta mrtva žena bi izišla, i iz te mešavine, bela, lepa, i ostala sama sa njim, u zoru, kad se budi.
Oči njegove žene gledale su ga na njegovom putu, tužno, mutno, a oči Božičke, zažareno, nepomično, kao da žele da ustrele i ubiju.
Izgubio je bio volju i da ode u Budim, kod Božičke, i da vidi, još jednom, Teklu, i da ode svojoj familiji, na naselje, u Bahmut, pa mu više nije bilo stalo, ni do činova