Jakšić, Đura - PROZA
pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire...
Ali to neće biti nužno!... Ne, gospodine, izvor je suza naših dubok, tuga golema, bol neizmeran... a to je bogatstvo u kome samo siročad uživaju...
— Glas joj je zadrhtao, a po mirnim crtama lebdeo je neiskazani bol ucveljenog srca. — A prijatelja imaš li? — Nemam!... — I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica.
škripnuo bi zub’ma, a moju dobru tetku, koja je uz njegovu siromašnu posteljicu brižno ćutala, potresao je svakada bol njezinoga brata, koga svom snagom ljubljaše.
I danas se pitam: zašto li ga privezuju? Da li da se njime suze ubrišu? Il’, možda, zato da njime bol privijemo? Moje su suze tekle na grob, a bol srca moga grob će utišati. „Hajde kući, Grlice!
Da li da se njime suze ubrišu? Il’, možda, zato da njime bol privijemo? Moje su suze tekle na grob, a bol srca moga grob će utišati. „Hajde kući, Grlice!“ reče mi tužnim glasom dobra tetka... „I onde ćemo plakati!...
Nije vikala, nije kukala... Beše to nem bol koji je duboko korena uhvatio. I ja sam nemo ćutala, i moje male grudi stegoše golemi jadi, i ja ne umedoh
Htela sam plakati, ali već ne beše suza... A šta bi pomogle suze, baš da sam ih i potokom lila? Moje rane behu dublje, bol i tuga teži nego da bi ih nekoliko kapljica toga gorkoga melema zalečiti mogle!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Stanku zastade zalogaj. Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti. On skoči i pobeže napolje. — Ej, more! — smejao se starac.
Jelica i da je htela nije mogla ništa reći od silnog jecanja. Ali kad suze odneše bol, pošto oduminu onaj silni nastup, ona se podiže pa, držeći glavu na grudima a ruku u nedrima majčinim, poče tiho
Dotrčaše kao bez duše, a on je ležao kao uzet, nijednim udom nije mogao maći... Samo je osećao grdan bol pod grkljanom...
Zavlada mrtva tišina... Ni vetrić ne šušnu; samo su nemi svedoci sanjivo žmirkali... I Jelica oseti bol u duši. Po glasu Stankovom slutila je da mu nije pravo... A njoj beše žao što se naljutio. — Šta ti je?...
Dučić, Jovan - PESME
Njen je korak bio Kô korak samoće, nečujan i setan. Besmo tako tužni; nas tištaše tiho Isti jad bez suza i bol istovetan.
I mora svetlosti sjaje i trepere, Vek za vekom tone u prostranstva sjajna — A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere.
Svuda gde dođe bol čoveka, Ispuni ponor koji zjapi: Od jedne suze tisuć reka! I svud po jedan prorok vapi. NOĆ Padaju sutoni prvi
Tad se javi eho nepamćenog jada, I bol neke davno prebolele rane... No kako je srcu, niko ne zna tada, Zadocnela suza kad pođe da kane.
Jer kako je prazno naše srce, kada Nema u životu da oplače ništa. Tvoj bol beše izvor sve tvoje čistote; On je tvoja mladost, lepota, i tajna; Ne prokuni trenut koji ti sve ote: Samo si u
Ti si sat od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.
I to zvučno srce kada jednom zaspe, Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega, Neće biti strašnog prestanka za njega: U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći, I pogađam tajnu skrivenu od sviju: Da pretvorim u stih bol od svega veći, I jad u molitvu i u harmoniju.
čula — Ja znam da nestajem u šýmu što bludi, Sa svakim korakom kojim noga kroči: Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi — Upirući k nebu začuđene oči.
Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi — Istom silom laži i svim podlostima; Kao drugi staklo otrova, svoj dugi Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima. Koliko je šuman eho moje laži, Da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca Cela jedna duša i san od sveg draži! Sva je moja radost znati bol da skrijem; Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe; Vrlina, da prezrem suze koje lijem, I pokažem srce kao prazne
i bez sutradana, Zla sestra večnosti, u besu sveg hitnog Nosi znak najveće kobi što je znana: Sav užas prolaznog i bol neumitnog.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Kako tiho ti počivaš, I konečno ne čuvstvuješ Bol serdca mog! — Ta idi, molim te! — ljuti se gđa Sida. — Pa tek ova!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
i, kako se Vejki činilo, navlaš ga dodirivala svojim strasnim rukama. Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbivala. — Pa ima si... — branila je Taju od njenih darova i još više iz torbe davala je Taji. Taja je sve jeo.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Urednom je žestoko izlivala tugu i lud bol za njim, kad je posle mobilizacije, naglo otputovao i pitala se: da li veruje sebi, da li je moguće da on nije više tu,
Jer sve je sitno boriti se dole i jer što veći bol to veća sreća izabranoga. Dakle, sve neka ide kako ide na ovoj pegi dole na kojoj se miče i za ovu sekundu za koju se
Afrika
utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub prošao, ili je bol samo zaglušen. Odlazim u zaselak i, onako u mraku, pronalazim odakle dolaze zvuci tam–tama.
u ovoj šumi, u ovom životu, da mi jedno prijateljstvo tako prolazno i jedan rastanak tako prirodan mogu zadati pravi bol?
— Mogla si biti mojom radošću! O ja ću otići u kuću u kojoj nikoga nema; Ostavi me da umrem, da odvedem svoj bol u zemlju, U grob! Misliću uvek na tebe, u zemlji, Svojoj kući. „Na fala nu iga be a aha katasfi.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Razmišljao je tužno, i zato što nije otišao da isprati Pavla. A ta žalost je povećavala bol koji je na temenu osećao. Činilo mu se da ga hiljadu igala bode u oko. A da mu u temenu gromovi pucaju.
Osetio je strašan bol u kolenu, a ležao je u blatu. Konji i kola – tako mu se bar učini – pređoše preko njegove glave, i nestadoše, uz
Samo su dvojica iz njegovog transporta umrla. Od srca. Tako se to zvalo, u ono vreme, ali to nije bio bol srca, nego proliv, dizenterija. Niko nije bio tužan u grupi Vlaškalina.
Teodosije - ŽITIJA
I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu: — Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti.
i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete Gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade. Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom.
A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu
u gradu Trnovu u zemljinim nedrima, časni i sveblaženi arhiepiskop Arsenije, namesnik svetoga na prestolu, osetivši bol za svetim kao za svojim ocem i učiteljem, i došavši blagočastivome i državnome Vladislavu kralju, reče: — Nije lepo ni
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Mogu se zamisliti bol i vrečanje ranjene životinje prilikom dodira sa bodljama borovih četina. Ne jedan od članova čete izgubio bi usled toga
Nušić, Branislav - POKOJNIK
On ovako objašnjava događaj: „Desio mi se sudbonosni događaj; žena mi je učinila grubu nepravdu i to mi je nanelo težak bol. Jer, ma i razočaran, ja sam tu ženu i u trenutku kad sam zbog nje patio...
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Čovek ili voli nekog pa nema potrebe da mu nanosi bol, ili ne voli i okreće se i odlazi svojim putem. - Samo zvizni, Rašida! Moram nešto da ga pitam.
Tako je mislio i to je, donekle, bilo tačno. Prvo je, kao i pri onom ranijem rođenju, osetio bol. Zatim je video kako se neki ljudi s ogromnim glavama naginju nad njega. Pomislio je da su užasno ružni.
Završivši razred, ona je i tako prelazila u drugu školu. S nečim nalik na bol u želucu gledao sam je, dok su nam predavali svedočanstva.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora.
Pri skoku konja oseti da iz njega nestaje bolest, što ga je mučila, bol kostiju i zglavaka, i udišući travu, rosu, toplotu hata, udar kopita i tupi ukus gvožđa na sebi, za jedan jedini
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
⁹ Sve ove hipoteze, međutim, samo delimično dodiruju ono što je ovde suštinsko: bol koji mora da pretrpi inicijant ima ulogu naglašavanja, isticanja važnosti onoga što on mora da nauči u ovom obredu.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Čekao je taj čas kao poslednju proveru, nadajući se da će se tada pojaviti i ono staro uzbuđenje —drhtavica u kolenima, bol u dnu stomaka, suvo grlo — znači da ga Dubrovnik još raduje, neoborivi dokaz da još nije sasvim star.
Taj zvučni zid i slika na glavu izvrnutog parketa, što je u tom času ličio na žutu pučinu viđenu iz aviona, oštar bol dlanova koji su pekli slepljeni uz drvo karika, i osećanje nemoći pred ovom svemogućom ženom, gomilom drekavaca i
u zalogajima što su klizili prema želucu i protiv volje joj činili zadovoljstvo; prisiljavali je da prestane misliti na bol, da se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte, došla u Zamak...
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski »svetski bol«, jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme.
inspiracije, u nj je Njegoš uneo sav svoj duh i svu svoju dušu, svoju pesimističku i determinističku filozofiju, svoj bol čoveka koji se bori na pučini sudbine, svoj dubok patriotizam i snažnu veru u srpski narod.
Bolest i bol su proširivali njegov duhovni vidik i prečišćavali njegova osećanja. Predosećajući ranu smrt on je ispevao nekoliko
kao jedno filozofsko osećanje sveta, no kao reakciju rastrojenih živaca, i, po ugledu na francuske dekadente, peva ne bol života no bolest života, nevrasteničarske »snove bez noći i noći bez snova«.
Milićević, Vuk - Bespuće
I ta zaleđena materina bol kasnije se kravila, došle su suze koje ne presušuju; svaka stvar sjećala je mater na sina; njegove knjige, školske
Radičević, Branko - PESME
moj prijane, Međ prvima ti bijaše, Kad stegoše ono lane Da stamane ime naše, Te dovati mač viteški, Zaboravi bol svoj teški.
48. Pa evo te sad nazada Izmoždena, jadna, bleda; Teški bol te sveg savlada, Te uzdišeš: „Baš se ne da!“ A ostavi ljute jade, Veruj, brate, sve propade... 49.
uvatio; Učini mu s' da g' ukine, Učini se baš za njega, Te se saže, utrže ga, Na ljutu ga metnu ranu — Krvca stade, bol odlanu. I zače se žiće drugo. Lepo beše, ma ne dugo.
Za njom gleda, oh moj Bože, Uzaman je, bit ne može — Zato da mu bol odlane, Zato da je jadnu mane? Nju, sve koja zaboravi, Oca, majku što ostavi, Ne zapita: ko je, šta je?
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HASANAGINICA: Sve to izgleda lepo kad se priča. Ali tu ima nešto mutno... Dosad sam osećala samo bol. I zato što gubim dete, i zato što se sa mnom tako postupa. Ali sad osećam strah...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Kusni, Jovane. Obiđi. Ja baš za tebe ostavih. Fala ti što si nas se setio. — I ne kazuje svoj bol, ne govori o sebi, većem o meni. — Da mu je otac živ, drukčije bi sad bilo, a ovako...
Ita, i sâm videći taj njen bol — muku da se otrgne, održi, da mu se pokaže samo kao sestra, snajka, a ne drugo — i gledajući kako se muči od bola,
Isplače se za sve što joj se nakupi, što je zaboli, što oseti: za razočaranje, bol prve noći, mladosti, ljubavi; a o preudaji bila je ravnodušna. I čak se ismevala, govoreći: — Ao, ko će mene da uzme?!
Kostić, Laza - PESME
— Bleda zvezdo, jadna sele, kakve su te sile smele, te si tako jadna Tužna, mučenica, božj'a sužna, kakav bol u tebi sjaje, ko u tebi večnost traje, ko se kaje?
i delila zna, od opomene spopada je stra', od pomisli se krvca sleđuje, a kamo l' glasa tutnjavina ta, što zalečen tek bol pozleđuje, al' ipak veli: ne zna, ne čuje! „Šta, ne čuješ ga? Ne čuješ ga zar? pa neka dođe, da ga čuješ bar!
Mlad je ženik mrko gleda, nema zbora, lica bleda, a nevesta moli, kune, iz očiju bol isceda. Iz očiju bolom prosi nemilosna milos' neva, za nemilos' jednu mušku obećava milos' žena.
sluga ti na mene kaže lik, u jadu ti se nalik osećam, pomozi mi, da, slaba, naučim olakšati bar ostalima bol, te svaki jad, ublažen, utišan, da grdnoj mojoj rani bude lek.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Znam ja kako to zaboli kad žena umre, ali, šućur bogu, taj bol časkom prođe, žena kad umre tako ti je: kô kad se čovjek nehotice ubije u lakat, ja u golijen od noge, plaho ti ga
Lalić, Ivan V. - PISMO
me je pogledala, Nemušto, mudro i bez strasti, Ko kućna zmija pod dovratkom; Ma da je sve u njenoj vlasti Još uvek bol je za povratkom Na sredokraću, ravnotežu, U stanje mirovanja vage: Al godine se koso sležu I mrve u arhipelage — U
Jednu od važnijih tajni znao je Boromini: Da izuvija oblik, izmuči linije, da se Lepota ravnoteže oseti kao bol, Ali i kao blaženstvo što prevazilazi ga, Ko posledica uzrok, kao nameru pokret Što izmeni joj smer.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Nije lako preko Foče. Je li ona bosa, gola stigla jutros do Stambola? (Gola, bosa, sa venčićem od otkosa.) Bol u bolu. Šta je opet na pomolu? Vreme laje. Jedan prosi — drugi daje. Ko ne haje Sklanja glavu sa promaje.
tek će: Cvetaj, Ružo kvara, iz rastroj-stroja, što je nogom satkan, kroz jesen-senu, zreloj dunji pada odnesi bol mi grivom vodopada! Pod krilom Cpede Utorak je gavran.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam.
— Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom. Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge.
Prošli smo ćuteći... kada zađosmo u mrak, niko ni reči ne progovori. Smrt maloga, nevinoga deteta i bol ojađene majke potresli su više skamenjene duše vojnika nego one gomile mrtvih ratnika na bojnom polju.
Prijatno je... a potom počeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da ležim pored nogu moga konja... San trenutno odiđe sa mojih očiju.
je neprijatelj počeo da osvaja otadžbinu, ili žalost za onim mladim ljudima koji se možda neće nikad više vratiti, ili bol i strepnja za sinom... tek jedne noći, iznenada, sklopio je oči zanavek moj dobri otac.
To saznanje je povećavalo njegov bol, koji se pri pomisli na narednika pretvori u ljutinu i bes. — Napred! — a kad ugleda narednika, njegove oči sevnuše.
Prilikom uzjahivanja osećam kako su mi le đ a zategnuta, a u desnom ramenu laki bol. Išli smo hodom dok ja ne prikupih dizgine. Onda komandant opet potera galop, pa se zalete u jednu šumu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
najviše svidi savet našeg Stojana, progovori Gojko, osmehnuv se malko, ali mu sa lica ne silažaše ona ljuta gorčina i bol, što teče iz samog srca. — On joj veli da radi svoj posao, da se ne plaši ničega. A za pisara, kako ono...
I ona počinje osećati veliki, težak bol, jer gubi najveće blago mladosti — lepe zanosne snove... I kroz nemi suton, sa tihim žuborom reke, pomeša se bolno,
zna ga da je bezmoćan kao dete, jadnik!... Gori mu, strašno mu gori desni obraz, oseća sva mesta kojima se bol i vatra pružaju, onako dužinom... to je izvesno pruga, masnica preko celoga obraza, pa još ako je modra...
Kad razgleda bolje, ona se najpre trže i ustuknu... nekakav strašan bol steže joj srce, ona htede vrisnuti, ali se pribra i opet proviri...
Samo mu sinu ta misao kroz glavu kao elektrika, on oseti bol u srcu, pa se odjednom okrete I viknu Stojanu: — Potrči!...
trči, juri nekoga ili podiže ogromne terete... Probudi se i nastavlja na javi takve iste pokrete, ali ga žigne ljuti bol, i on odmah saznaje svoju gorku nevolju: nema više zdravlja, ni veselja...
Oborene glave, pomućene duše vraća se nevoljnica u svoju ćelijicu i ugušuje bol teškim uzdasima i vrelim suzama... O, još da nije tih suza!... »Život, mladost... ala to prođe !... I šta sam sad?
I Ljubici i Gojku beše neobično saznavati, da je taj čovek, koji im je pričinio toliki bol, sada tu uz njih, da stoji kao teški krivac i očekuje kaznu za svoja nedela.
Ljubica osećaše samo gnušanje i bol, ali Gojko... da mu je samo da proviri jednimokom, samo za trenutak da ga pogleda kako stoji pred strašnom državnom
Ne može se to produžiti večito; neko će od njih biti premešten. On sam to uviđa i obuzme ga veliki bol u srcu, kad pomisli na takav rastanak... ... Sinulo proleće.
sve znam !... Video sam!... uzviknu Gojko takvim vriskom, kao da neko odseca parčeta živa mesa sa njega. Ovaj teški bol izazvalo je sećanje na onaj trenutak, kad se popeo i nadvirio se na prozor... — Videli ste...
Mislila je : to je zlo samo za nju, a drugima nije ništa... Drugi se samo gnušaju... Ali ovoliki bol... to je strašno! — Kažem ja, jeknu ona zagušenim glasom, polušapatom.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Ni od kiše, ni od bela snega, No od suza mladi devojaka. 180. Bol boluje lijepa Hajrija Pod orahom i pod jorgovanom. Nju oblaze sva gospoda redom, Al’ najviše tri dilbera mlada.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja u stidu zgarišta i stena. DITIRAMB Stoleća te digla razapetog. O rode blagosloven bol. Slavu sam pevo mira svetog, koje toči ubica ohol.
Misli se moje ničeg ne klone. Bez sumorne nade i spasa puste radosno u vidik tonu u zrak što ih talasa. U bol i greh i krvoprolića. Sa tugom novom i bezdanom u slast vitlaju željom neobuzdanom, ko svelo lišće, sva bića.
Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, i otvara oči, pune tame, u zori, bol neizmeran pade mu na grudi. Jer svemu na svetu beše utehe. Svim mislima, za sve junake, i grehe.
LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj
Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi. Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol.
Stidni bol prve nepravde, lažni žig sramote, i prvo poniženje, kikotom je opeklo, ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote, sve je,
Drvo se tovarilo strašno primitivno, sa golim telom i pogrbljenim rtenjačama, ropski. Večan bol i večna patnja na ovim sivim, kamenitim obalama. U vrhu broda, pokriveno krpama, jedno malo pseto.
Sad imaju vrlo dobre prevode Heraklita, znaju Platona bolje nego iko, čitaju, u tim odlomcima, svu tamu, bol, i uznemirenost čovečanstva na jonskim obalama; pa ipak igraju Grke gimnazijski.
bledo bez znaka, kao mesec nad vodama beskrajnim, ali sa kolutom mutnim i tajnim na očima, sjajnim kao kruna laka. Bol jednog jablana više nas takne, no svele grudi naših dragana.
Tek Ti kad ideš, pođe bol, u hodu tvome, probuđenom kamenu, tajanstveni šum peska što tone, nečujan, na dno voda drhćućih.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
ramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dale odvažno za vođom, oslanjajući se na štap.
žene proklinju čas kad su pošle, a deca, kao deca, naravno, plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol. Na preveliku sreću i radost sviju, vođi se ništa nije desilo.
Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se naše pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški. — Tako je! Živeo, živeo!
Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se naše pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški. — Tako je! Živeo, živeo!
Svaki koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva.
u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Projuri mu kroz glavu stotina slika mučenja, koje će imati letos da izdrži, i to mu udvostruči težinu i bol, koji mu beše na duši legao.
Uzdržavala se, naprezala je svu snagu da ne pomuti blaženi san svoga jedinčeta, ali bol beše jači od njenih slabačkih živaca... zatalasana osećanja tražila su izlaza, i ona ne beše u stanju da ih uguši...
Podneše joj pomodrelo, obeznanjeno, onakaženo tugom dete. Ah, prevelika svoja sreća ne dopušta čoveku da razume tuđ bol... Povraćeno dete krete očima oko sebe... na duši mu je tako lako, čini mu se da će sad biti sve drukčije, lepše...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
MAČAK U sobi, kraj prozora, mačor tuguje Sa nekom tajnom mukom druguje; Mutan, ko sunce posle oluje, Neizrecivi bol boluje. Godinama mačor samuje. Šta li mu je? I šta da mu je? Oh, ne pitaj, ne diraj tugu!
zanoćim dvaput u istoj sobi, I da se ne zbližim ni s kim ko bi U početku blag kao be-mol Mogao da mi kasnije zada bol.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
»Borba je trajala oko četvrt časa; tada su se i konji umirili, ali su im oči još izražavale bol, strah i užas. A i jegulje su plivale sasvim po površini vode, bežeći od konja i prilazeći zbog toga obali.
Rakić, Milan - PESME
Vladaj nad mojom dušom, moćno dete, Sa rascvetanim ružama u kosi, I vlast nek tvoju ništa ne omete, Ni bol, ni plač, ni reč što milost prosi.
Smrt je tako laka. Al̓ pratilja njena — Sva taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci, i čoja, Sve to tako grubo i surovo dira I gnusobom vređa osećanja
Jer, ko snežna lava, u istome času Survaše se na me bol, tuga, i strava, Tajna strava koja u trenutku zasu Klice nove nade i života prava.
Taj plemeniti bol sad ćuti, A život sve obvija tminom, Nameće svud svoj zakon kruti I pomirenje sa sudbinom. Ništa me više sad ne
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I ma da još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda...
Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade. Ali on, obezumljen, lud, sa penom na ustima, iskrivljenim licem,
Sofka, osećajući kako joj se od užasa palci na nogama grče, pa joj se taj grč, bol uz kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj seče kao nož, priđe materi. — Nano!
Nego, kao da je uvek bila obična, kao neka stvar. I to za koga je udaju? Koji je to? Šta je? Odakle je? I onda bol, tuga, plač, jad, sve veći i veći, poče da je hvata, te poče osećati kako, onako ničke ležeći, čisto u nesvest pada.
Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što naj- | strašnije bi, to je što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve otišlo. A da je on, on sad tu, njegova nesreća i crna sudbina. Hodao je. Nije mogao da se nadiše.
Vode brzo! Sofka iziđe na otvorenu kapiju i pođe tetki. Nije bila ni vrela, niti osećala jad, bol, već je bila utučena i čisto skamenjena. Brzo pređe česmu i fenjer, koji je mutno osvetljavao oko sebe.
Sofka poče osećati jak, težak bol. Čisto se pokaja. Da je samo znala, ne bi ona ni pokušavala da se protivi, a kamo li da ga onako u oči, silno, čisto
da se, ne kao druge, zanosi i luduje, već da je sa sobom odavno na čisto da će, kad se bude i udala, to biti samo bol i patnja za nju i da je onda njoj zbog toga svejedno ko će joj biti muž, star ili mlad; ružan ili lep; iz bolje kuće ili
I onda, kolika bi porasla, kolika bi postala velika u očima svih! I tada bi joj i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen ovim požrtvovanjem, sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga podnosila... | A ovako?
I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom predstoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila I život im osigurala...
Puče joj sve pred očima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i bol; da ovo što ona eto sada plače kao nikada, jer je ni rođena mati ne vide da se pred njom ikada zaplaka a kamo ovoliko
— Ti! — ustremi se on na nju. I u tom „ti!“ bilo je sve preziranje, bol, jad, uvreda. Uzalud svekrva dotrča, Sofka već oseti njegovu ruku po svom čelu i kosi, i oseti se kako pade od njegova
Pandurović, Sima - PESME
A časovi struje monotono. Tužbe vetra u granama golim Sa zvucima mog srca se druže. Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj samoći, Koje dosad
Vremena noćnog stadoše minuti. „O, kuku!! kuku!!“ pevali su petli. Téško; i srce bol užasni čupa; Olovna slutnja na dušu je pala. Duša je prazna!
O, kako žudno strast nas goni žarka Svršetku, kraju. Pa i bol će proći; Sve, čak i ljubav. Gladne strasti gone, Gone po mraku grobu što Že doći; Posmrtna zvona u daljini zvone, A
U strahu pružih ruke preko svega Strastima gladnim, surovim i jakim Plen u životu poslednji još tudi, Da kobni bol se života zajazi. – Al’ gde li straha nestali su trazi Pod zorom bledom i podnebljem mlakim?
MRTVI PLAMENOVI I Saranili su njene oči sjajne U tamu groba, u života bol; Saranili su njene ruke bajne U carstvo tame, samrtnički dol.
POTRES Prošao me strah od boga davno, Dah mirisni ljubavi i čežnje, Bol s proleća; pospale su težnje; Prošao me strah od boga davno. Mutne oči iznemoglo glede U horizont prazan i oron’o.
Snaga, i polet, vedrina i lira — Ništa!... I strasti, i želje, i nade Odbacile su život što donáša Samo bol, sumnju. Moje sile mlade Žive životom starog robijaša, Ne žele život promene i bola.
i mrak; Lupati telo, ranjavati duh Kroz nizak, tesan i memljivi trem; Nemati utehu za nasušni kruh: Samoća je uvek bol dubok i nêm.
Ali uvek, kada bol il’ radost stiže, Kad nas sreća mami il’ nas se jad kosn’o, Mi smo, s dana u dan, jedno drugom bliže Neotstupno,
I prvi put bol je, mračan, neizmeran, Prošao od krune do njegovih žila Što je zemlji svojoj bio uvek veran. Namenjen za žrtvu
OSRAMOĆENI SAN Sinički i grubo zatvorismo srca Za lepotu zemlje, i zvezda n cveća, Za intimnu radost, za tuđ bol što grca, Za ljubav i nemir budućih proleća.
Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli, Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli, I sadašnji jadi i nadanje râno, I bol što je muklo naša srca cep’o. Sve postaje jedno. Pa i to je lepo...
Stanković, Borisav - JOVČA
Da ti nije teško? VASKA (ponizno, stidljivo ali ubijeno i bolno): Ništa mi nije. JOVČA (u izgovoru njenom oseća bol njen, i u bolu neki veliki, nem, gorak prekor njemu): »Ništa«? (S gorčinom): Vidim ja, vidim.
JOVČA (sam se uplaši od strašne šupljine svoga glasa; povlači se u mrak, zavlači pesnicu u usta i zagrize, do krvi. Bol od ujeda ga osvesti.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
dna doterati, no zaludu; nisam mogao više nego do tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bi[h] jaki bol u utrobi, i dolazio bi[h] u nesvesticu.
gineja (gvineja) — engleski novac glubok — dubok god — godina, godište gordeljiv — gord gorest — gorčina, žalost, bol gortan — grkljan, grlo gracije — boginje ljupkosti graždanski — građanski Grecija — Grčka grešljika — sitan novac
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači Otići prvi od nas, nem, sa dušom kipa — Ja odoh u bol, u sebe. Nek lišće me zasipa. NAILAZI HLADNO DOBA GODINE Po svemu, nailazi hladno doba godine.
NA NEKOJ PADINI Pesmo, ti si žedna, a protiče voda. Bol je tvoje piće (ono: čega nema). Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.
Taj krik — da nije vrh tišine Što se ko usov u nas ruši Il neki bat u našoj duši Kad bol se vine? O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda?
Ćosić, Dobrica - KORENI
On i dale sedi nem i nepomičan, debelim suknom okovan. Sećanje na oblačenje košulje stvrdnu se u Simki u stid i ženski bol. Đorđe naglo i nervozno zavuče ruku u nedra i baci kesu na naćve.
A njena pomračena svest može samo da se čudi, i bol od udaraca tone na sâmo dno tog čuđenja. Svejedno joj u šta se zarivaju i od čega odskaču njegove sitne pesnice.
Onda je dugo bio bez ikakvih misli: glava je nabijena prazninom. U njenim šavovima ukleštena svest oseća samo bol u korenima očiju. Kasnije: ne, nije istina sve ono što je večeras izrekao ocu.
Ustao je pre Simke, pa se obukao brzo, da pobegne od bola, da bol iznese napolje, jutro je sivo, kao i mozak bez čeone kosti, ni ledena kora snega što je okovala krovove i zemlju nije
Nisam kriva... Suzâ nije bilo. Tako, do u duboku noć, umorena i skrhana, ne osećajući hladan bol u kolenima od klečanja ni utrnule usne od ljubljenja kamena; onda se podvukla pod grobnicu i, s licem pritisnutim na
Sve su je nade izneverile. U njenoj praznini nestade i zvonjave i ona se sva zgrči pred plač. Strah prereza njen bol, i ona, ponesena zvonjavom i još nečim, brzo iziđe iz sobe u uzbunu svitanja zimskog jutra. Ne sumnja da Tola zvoni.
Aćim lunja dvorištem: roda obleće oko odžaka na kome su joj rasturili gnezdo. Bol je dug kao staračke godine. Sve je tiho propadanje koje se ničim ne može zaustaviti ni sprečiti.
Izlazi, lupiću te budakom! Đorđe po glasu poznade komšiju. Sad od stida ne može da se okaže. Zaustavi disanje, bol u kuku naraste i rasu se po desnoj strani rebara. Ne mogu, pomisli. — Šta čekaš? Nisam se znojio za tebe.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Postoji takva ruža, a onaj ko je nađe, otkriva reč od koje procveta kamen, nestanu bol i tuga, na divljoj reci stvori se most, u pustom polu grad. Ali do nje je teško doći.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Onda je osetio udar, ne i bol: udarilo ga je u leđa, u krsta, znao je da ga je stiglo, Čamdžijina pesma bila je obuhvatnija od crne neizmernosti,
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
za mutnim dalekim, Čeznući tako u tišini jâdâ I opet čita... Bol k'o more raste U mrtvoj noći... dok san žudni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tužnu, umornu, na svili.
svetova kraj nje blude miriade; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere!
Smrt je tako laka. Al' pratila njena, Sva taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci i čoja Sve to tako grubo i surovo dira, I gnusobom vređa osećanja
reči i pokretom grubim Zbrisah čedne draži nekazane tajne; Jer, k'o snežna lava, u istome času, Survaše se na me bol, tuga, i strava, Tajna strava koja u trenutku zasu Klice nove nade i života prava.
I našto kletve! Našto ružne reči? O sreći svojoj čovek vazda sniva; Bol, jad i patnju smrt jedino leči. Prosta ti bila moja ljubav živa! V.
A u toj svirci drkte bol i čežnja, Zanos pun strasti i ljubavi seta; Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi? Pustimo ljubav slobodno nek' cveta.
Popa, Vasko - KORA
me više Besposleni vetar Kao da me ne primećuje Putujem brže Misli mi kažu da sam ostavio Neki krvav neki potmuo bol Na dnu ponora za sobom Za razmišljanja vremena nemam Putujem (1943—1945) PREDELI U PEPELjARI Majušno
našeg čela Putujemo iz tela Ćutanjem koje vuku Pogledi naši ludi Između očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
gleda s prikupljenom snagom, odmoren i okružen ljudima, na svetlosti koja otkriva nove nade, kad je lakše podneti svaki bol. „Treba izdržati samo do sutra, eto tako nekoliko dana, i onda ću biti spasen.
kaha, kaha, pfff... hhhk... pf... „Ali stani, razmisli, priberi se, ohrabri se, evo. Šta? Mogu li izdržati ovaj bol; mogu li... Zar mogu pristati na onu utehu? Raditi na nauci. Da li je u tome stvar? Umrla mi je žena, je l’ to?
strašne grčeve mišića na njegovom užasnutom licu, i nepoimanje i strašnu nemoć, preklinjanje i proklinjanje, mržnju i ludi bol i očaj i neki slom dole duboko u njegovim grozno upalim očima. „E pa umri“, velim, „umri, umri, vreme ti je, umri.
oh ne, ne mogu, nikad ne bih umeo iskazati one muke, onaj bol, onaj užas. — Budi dobar da mi podigneš uzglavlje. I žena koja danima nije mogla podići glavu nalakti se, pa se
I sav onaj užas progonstva, onaj beli Sibir sa sivim kazamatima, bajonetima, knutama, jehtikom, sav onaj bol tamo čovečniji je, slađi je, privlačniji, ljudskiji od onog groznog, očajnog grickanja hladne smrti, umiranja od dosade,
U trenutku ja zaboravih sve, sav bol, i mišljah poludeću od radosti. „Dakle raskid, raskid, hvala, kako sam srećan, kako sam srećan“, šaputao sam kroz plač
Tada se on uzaman i bez uspeha stao koprcati. I koprcao se tako sve do svanuća, kad je stao osećati bol u nozi i kad je naišao neki radnik koji ga je odmah primetio, odmotao ga i ukazao mu prvu pomoć.
Ja padoh i osetih užasan bol u glavi, ali se, i pored toga, munjevito dočekah na noge. Raširenih ruku, onako isto uzdignute glave, sen je stajala
“ I stegnem koliko igda mogu. Stegnem ja, ali ne osetih bol u butini gde sam se svom snagom uštinuo, nego ga osetih u vilici, gde me neko što je do mene sedeo, pošto ispusti
kažem ja, ali na srpskom, sa mnom se desilo slučajno ovo što vidite; nagomilava ljudska nevolja, tuga za otadžbinom, bol od života, eto.“ Oni me gledaju. Vidim ja da me ne razumeju.
saputnika ja sam, još u toku njegovog dirljivog izlaganja, razmišljao o tome kako bih mu ublažio njegov, uistini, veliki bol supruga.
Molim!“ Zatim se obratio meni: „Hajde i ti, mali. Ulazi!“ Dakle taj bol koji mi je ta starkelja tada nanela, ne nazvavši i mene mladim gospodinom, ni do danas nisam zaboravio.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
otac zadao djedu jada i glavobolje svojim nemirom, toliko mu je ovaj stric, na sasvim drugi način, nanosio neprestanu bol opominjući ga stalno na njegov životni neuspjeh.
One plutaju, velike a lagane, u plavoj plimi koja im svojim hladnim svijetlom taži mukli bol u moždanim vijugama. Djeluje kao oblog na njihove meninge.
se kreće u izlomljenoj liniji, u neprekidnom smjenjivanju momenata ugoda — neugoda, u beskonačnoj dijalektici radost — bol.
U meni je zadugo poslije izazivalo neku malu stidnu bol kad bih bacio pogled na tu fotografiju, pa kad bi se ta slika sukobila s onom kasnijom koju sam u sebi nosio.
Kontemplacija smrti. Žonglirat će korelacijama beskrajno sićušnog i vasionskog, tažit će bol umiranja nečujnim klizenjem galaksija, nastojeći da iz tih grdnih nesrazmjera izvuče nekakvu „filozofsku utjehu”.
To sam sasvim tačno ocjećao već u času kad sam kidao sa Dolores. Pazi, rekao sam sebi, bol od ovog rastanka u tebi će biti dublja i trajnija nego ono radi čega si je uzeo na se. Pa ipak!...
Sve je bilo moje: i radost i bol, opsjena i razočaranje. Poznajem glad djeteta, i tugu bludne sitosti, cik ludog srca u jutra krvava i povijanje duše u
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Nekakva sumorna težina, nekakav iznenadni bol naiđe mu na srce, od koga mu zadrhta celo telo, a pred očima se uhvati, naiđe neka magla, od koje se ništa ne vidi oko
Zaigraše joj usne grčevito, oseti bol u njima, ali ih ne mogaše za dugo povratiti iz onoga nasmejanoga položaja. »To, dakle, nije bio san ?«...
— Kao da on i ne postoji, kao da je on neka stvar, kojom se svi mogu po volji služiti... Obuze ga veliki bol; oseti se tako jadan i tako usamljen, da već ne viđaše nikakva cilja svome opstanku.
— Lažeš, psino matora! — viknu Pantovac, pa izvi nož u visinu i udari njime Nikolu po glavi. Nikola oseti strašan bol u glavi, i sa njim zajedno poteče mu topal mokar mlaz niz potiljak. »Gle, smrt! — pomisli onu sebi — da se gine!...
« I pri toj misli steže mu se srce i ohladi, a na dušu mu pade neki težak teret, neki veliki bol, neko nepojmljivo osećanje, koje je ličilo i na kajanje, i na žalost, i na strah od nečega što se ne vidi i ne razume.
Neko novo, dosad uspavano osećanje u njemu probudi se i stade da ga grize, da žeže kao zubni bol... On iđaše uzverena pogleda, strašljivo upravljena u pomrčinu, otvorenih, osušenih i vrelih usana, onako kao što
sante, čiji se lom i sumorno potmulo šuštanje pronosi besnim vetrom, te uleva usamljenu srcu još veći strah, još teži bol... Najzad se, posle teških napora i straha, begunci nađoše u Smederevu.
Ali se pred usijanim očima tiho nosi i veje hladna i crna nema pomrčina, ulevajući u dušu još veći jad i crnji bol... »Šta je ovo ?... Šta ovo bi ?... Svršava se, dolazi kraj... Je li kraj svega.... smrt? Ne znam !... Šta je to smrt?
a u srcu se odjednom javi neki bol, tuga... On opet prenese oči na onu sliku i kosa mu se diže na glavi od čuda... Stanka!... Jest, ona je...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad je bilo u neka doba noći, ona ustane pa me žicne šilom u bedru da vidi spavam li. Ja bol šila pretrpih bez jeka; učinio sam se kao da baš tvrdo spavam. Zatim ona ustane, otvori sobna vrata pa pođe.
Petković, Vladislav Dis - PESME
53 BOL I STID 54 PRVI ZAGRLjAJ 55 SEĆANjE 58 PLAVE MISLI 64 POD PROZOROM 70 POD DUDOM 72 UTEHA 74 PRIČA 76 NA KALEMEGDANU 78 TIŠ
DANI 143 ISPOD ZVEZDE SREĆE 144 SA KRINOM U RUCI 146 PROSTO IME 148 CVETOVI SLAVE 150 ŠTAPOVI I ŠTAKE 152 BOL I SLAVA 154 MNOGIH NEĆE BITI 155 11. AVGUST 1913.
gde ti je s iluzija budućnost, sreća sjala, Gde si zanosno gledala snove što ih nada plela, Gde ničeg ne nađe sem bol i sećanje da si pala, Tamo si ponova došla, jer si tu i mreti htela.
Jednog dana, kada se uzburka moje mrtvo more, Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom, Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore, Da zakuka, da zaplače s tobom; a već
Kao dragan dragoj posle mnogih dana. VIOLINA U trenucima kada tako klone I bol i nada, i mladost i cveće, Kad strah i očaj i sudbina zvone Samrt, koja se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje
U harmoniji svetlosti i tame, Lik duše trajno gde se od nas krije, Gde svesti nema, već ideje same, Otkud bol sleće, da osećaj svije U meni o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti — o još jednom samo, Da mi je da se moje misli
Osmehom dušu i rane zakloni. Zapali čula. Neka srce tako Pređe u usne k'o vetar u zvuke. Nek trenut ovaj i bol što nas goni Rasklopi nebo i utuli pak'o: Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke.
Nek trenut ovaj i bol što nas goni Rasklopi nebo i utuli pak'o: Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke. BOL I STID Draga i ja na zabavu neku, Sa oblaka, gde nam ljubav bila, Krenuli se: padala joj svila, Hod i osmeh u muziku
Vidim sebe kako tražih puta, Al' sad blato znam gaziti i ja. Vidim snagu kao duh da luta I bol što mi k'o pobeda sija.
Jednog proleća, ili jedne zime Prestaće život, moji dani s njime. Ja ću zaspati. Bol će toga dana Izgristi srce, moju glad ljubavi; Smrt će oprati tragove od rana. Odmor i meni tad će da se javi.
Zagrljen umorom i pokriven prahom, Mladost još me štiti i mis'o o tebi: Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom, Ja u duši nosim, ja nosim u sebi. Šta li radiš sada, je li, nebo moje?
I dok šušti lišće sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi. To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila... Ti si divna bila.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
udaljene dvadeset do trideset milja zaljuljao bi klupu ili stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da bih osetio nesnosan bol. Tlo pod mojim nogama je neprestano podrhtavalo.
Zamislite bol i jad koji sam osetio kada mi je prošlo kroz glavu da mi je upravo tog trenutka uručen telegram sa tužnom vešću da mi
način, koji bi mogao najjednostavnije da se okarakteriše kao krajnje ružan, osećao sam to kao naročit i neopisiv bol, koji sam u potrazi za boljim imenom okvalifikovao kao “ kosmički “ a ubrzo zatim redovno se događalo da su oni koji su
u potrazi za boljim imenom okvalifikovao kao “ kosmički “ a ubrzo zatim redovno se događalo da su oni koji su nanosili bol, loše prolazili.
dođe u kontakt sa drugima, čiji su upravljački organi potpuno neispravni, to čulo se javlja i on oseća “kosmički“ bol.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Njegova bol za umrlim carem bila je zaista patetična. Želeo je da ja i moji prijatelji vidimo veliku procesiju koja je, po njegovim
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Gleda djetinje pomodrele usnice i sluša teški mu zadah, — i osjeti majčin bol.... Uto dođe Lazo, — 'Ajdemo! — reče joj, uvijek u hitnji, pa, pogledav je, nadoda: — Ostavi se tuđega posla!
Dok je oluja bješnjela i dok je gledala u napadnuti čamac, trgala je briga i bol za svojim čovjekom; poslije, u noći, morijaše je sumnja što se s njim dogodilo, a sada kada ga gleda pred sobom mrtva,
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
u isti mah prožima junakinjino telo: „Sofka, osećajući kako joj se od užasa palci na nogama grče, pa joj se taj grč, bol uz kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj seče kao nož, priđe materi”.
psihičku potresenost da prelazi u doživljaj egzistencijalnog ponora - tada je tepsije kao krvave oči proždiru i oštar bol razdire telo. Zatim se doživljaj prenosi na slikovni plan, i kao simboličko viđenje sopstvene smrti triput se ponavlja.
se prihvata nekog posla, zamršenog veza, predaje mu se sva, s poletom, ali i od toga brzo posustaje, dolaze nesanice, bol joj lomi telo i ona se gubi u teškim glavoboljama.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Susedi su već računali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu. Uostalom, kuća joj je bila nasred sela, sasvim uz druge bliskih rođaka njenog
Jer njegove snahe, čijoj je deci pop kumovao, osećajući sav bol i sramotu za ovakav doček kuma i pobratima, zakloniše ga leđima i ostaše kod vratnica sve dotle dokle on ne umače kroz
Kao posle sloma, kao pri ozdravljenju. Tu samo na uglovima očiju. Bol i prebol bejahu u izmirenju. Litica se pomamno navalila na snažnu planinu.
pobio toliko ljudi i nikada mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši n osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom mučeniku kao što sam i sam.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Kâ da ode u vis gore, — Ne dâ s’ videt’ oku mome; Ja osećam bol otkida I žalim za njome. Hoćeš mi se ikad vratit’, Da te bolje čuvam tade, Misli moja... ili željo... Il’ spomene...
I ja vidim Blizu šezdesetu, A žao bi mi bilo Da s’ ne sastanemo Još na ovom svetu. Na onome svetu, Gde se bol utaji, Prilike su druge, Drugi običaji; Serafimi nose Pehariće krina (Al’ u njima, kanda, Neće biti vina).
»Vijenac« 1894. LjUBA NENADOVIĆ Juče čusmo: „Ljuba j’ bolan“, Danas zvona tužno bruje. Sutra će nas bol savladat’, Šaptaćemo: „U grobu je!“ Nemoj, tugo, ovde stati, — Ređaš dane, ređaj dalje!
Miljković, Branko - PESME
BILjU 108 POHVALA SVETU 112 PARALELNA PESMA 114 POHVALA VATRI 116 PATETIKA VATRE 118 DVA PRELIDA 119 FENIKS (I) 121 BOL I SUNCE 123 NOĆ JAČA OD SVETA 125 SVEST O ZABORAVU 126 FENIKS (II) 128 LAUDA 129 LAUDA 130 BALADA 131 MORE PRE NEGO
Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim.
Sve što imam to su naše reči nad vodama što slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.
Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne može da je zameni. Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana, Praznina što peva i mir moj rumeni.
po mom čelu Ili si možda java pozna Cvet što živi u mrtvom telu Sjaj koji sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna BOL I SUNCE I Sunce koje podgrevaš u novom Svetu stare laži o seljenju praha Naša je nada očajna i plaha Naš pakao poče
Hvalite sunce koje osvetljava bez promena Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu. II To u šta se sjaj i bol pretvara isto Biva: ljubav koju još pesnik ne reče Jarki cvete kojim vrtovi se leče Iz probitog nerva rasteš bolno i
umesto lampe unosim joj u noć prostor po meri moga srca i moć reči koja zadržavajući razdaljinu ostade u podsvesti gde bol svaki minu.
Krakov, Stanislav - KRILA
A u beloj baraci je bilo uvek isto. Mija je stalno ležao uzdignutog kuka. Bol je bio već jednolik i umrtvljen. To je bilo tako obično, dosadno, da ga nije ni osećao. Nije ni mislio na njega.
On se pokrenuo, i bol je žignuo kroz smrskane kosti kuka i kroz ranu iz koje je gumeni dren bacao gnoj i vodu. Plamen mu je liznuo kroz
Dim je grozno gušio sušičavog Kazimira. Kašljao je, bacao zgrudvanu krv iz pluća, a osećao je bol tuđih rana. Velika ljubav širila se iz njega. Ali to je bilo samo izjutra. Tada je i govorio.
I drugi ne povređeni smakoše se malo za stenje. Njegove ruke pipaju po licu i lepe se toplom krvlju. Ne oseća bol. Udar ga je zaneo malo. Zavoji se nude, ali i smeh sa njima. Opasnost je prošla.
Olovna težina i strašni bol u nozi. — Ranjen sam, — seti se. — Ura—a—a, već se izmiče i slabi, ali bombe prašte kao pakleni vatromet u noći.
Gore je granica. Prvi naslućeni komad njine zemlje. I ranjenik pita nosioce da li je i on na granici ranjen. Potom bi bol zbog potresa bio jači i on bi ječao. Najzad su ugledali neku malu svetlost u noći. Stigli su.
— Oo, o, doktore, koske su mi polomljene, stenjao je Duško kada mu lekar stade pipati krvavo stopalo. Pa savladavši bol dodade: Na jurišu sam ranjen, u samim žicama, to je bilo klanje.
Do njega na drugome stolu ležalo je nešto kratko. Video je samo smanjene krvave butine, ali je onda osetio strašan bol u nozi. Nagnuta bolničarka počela je da raseca zavoj.
— Čemu? kao da se nasmešile ženske oči. Pogledao se, nasmešio. Opet je bol prošao kroz njega. Sklopio je oči i opustio ruke. Počeli su da rade oko njegove noge.
I on se hteo da pita: — Zašto se ljudi ubijaju... ali se nešto zbrkalo u njemu. Bol je bio neprijatan, ali se on setio kako baronica ima vitke članke, i kako bolničarke gledaju krvava, gola tela
Udar u rame gurnuo je Boru u ivicu aparata. Olovni bol se nalio u ruku... nešto puče i ogromni plameni vodoskok šiknu pred pilotom i zali aparat. Metak je zapalio motor.
Ogromni plameni zubi raskidali su ga strahovito... još jedan trenut osetio je sem bola da pada u bezdan... potom je bol kao užas zgrčio celo telo koje je cvrčalo u plamenu. Aparat se rušio.
Petrović, Rastko - AFRIKA
utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub prošao, ili je bol samo zaglušen. Odlazim u zaselak i, onako u mraku, pronalazim odakle dolaze zvuci tam–tama.
u ovoj šumi, u ovom životu, da mi jedno prijateljstvo tako prolazno i jedan rastanak tako prirodan mogu zadati pravi bol?
— Mogla si biti mojom radošću! O ja ću otići u kuću u kojoj nikoga nema; Ostavi me da umrem, da odvedem svoj bol u zemlju, U grob! Misliću uvek na tebe, u zemlji, Svojoj kući. „Na fala nu iga be a aha katasfi.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
— Ne iska mi srce da jem — tako se jednako odgovarao, a pošto je popio Z—4 čašice rakije, te time ublažio onaj suvišan bol koji je ispijao suze u oku i nije im dao teći, on se obli u suzama i plakao je dugo, dugo, jecajući kao malo dete.
Pa kako sve ovo užasno smrdi, kako užasno smrdi!... I neki duševni bol užasno te trza, duša se grozi i užasava i ti bi da bežiš, da bežiš daleko, od ovih krvavih poljana smrti i razvalina,
Ali ja, ja, tvoja duševna unutrašnjost, vidim i razgovetno čitam u onim crtama neizmeran bol za ostavljenim ognjištem, za milom porodicom, za onim malim, gladnim sirotanima, što su ostali tamo daleko, daleko negde
Neka neizmerna gorčina i bol obuzme ti celu dušu i podavi sve druge osećaje, i ti ideš kao senka od trupa do trupa, ideš gotovo nesvesno, i svud
usred srca udubio svoje ledne zube, i ti zaista osećaš da te nešto grize pravo za srce, a te ugrize prati neiskazan bol... Posle teškoga i bunovnoga sna ustaješ ujutru smrvljen I iznuren, kao da te tresla troletna groznica.
društveni prelomi neminovno moraju izvršivati krvavom međusobnom borbom, onda se njegova srdžba pretvara u tih a dubok bol i žaljenje ovoga jadnog čovečanstva, što za rešenje svojih krupnih društvenih zadaća i izravnanje nepravednih staleških
Ah, kad bi mesto suza krv iz ucveljenoga srca mogla prokapati na mutne oči, čini mi se otočio bi se s njom i ovaj bol i jad što me ovako davi svojom smrvljavajućom težinom. ...
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki glasi; Il’ prevlakom preko strune Uzdisajne one sile, Il’
Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida. Grob je i to, i na njemu Od bola je piramida. Kad ja umrem, bol će pasti, Al’ će s’ bršljan širit’ jače, — A ostaće možda duže Nego ploče i krstače.
vrati dole, Pa poštuj jade, Poštuj svoje bole, I nosi svima Zemskim patnicima S porukom božjom Najlepšega dara: Bol neka vas diže Nek vas ne obara! I ja sam o tom Premišljao dugo — Da l’ to beše sanak, Kao i sve drugo...
Srećan srećom za njom gine, — Al’ ostaje još praznine. Njena s’ međa tužnom krije, — Al’ bol ipak ispuni je. LXII Grob je trulež, — on ne ume Brzo pepô stvarat’ — Tu smo blizu, kad će mrtve Živi oganj
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A pred žicama je ležao bedem od mrtvih i ranjenih. Pokušao sam da se pomerim, i tada sam osetio strahovit bol u nozi. Hteo bih da se izvučem, ali jedan pade preko mene. Jednu misao imam samo: Izmaći što pre iz ovoga pakla.
Imala je interesantnu glavicu. Ali i pored njene raskošne mladosti, ipak se u očima ogledala neka seta i bol. Prigušena mladost.
Zubima sam obuhvatio belu, nežnu kožu i stezao lagano, sve jače, ne bi li fizički bol skrenuo tok njenih misli. — Da li vas boli? Ona me zamišljeno pogleda i nasmeja se jednim krajem usana. — Ne...
Bilo je prošlo devet časova kada smo izišli. Ostali odoše žurno da se pakuju, a ja pođoh ulicama sa Tomom. Duševni bol kao da me prigušio, pa ne mogu jednu reč da kažem. S naporom sam rekao Tomi da ja Arletu noćas moram videti.
Izgledalo je kao da je Dragiša osećao unutrašnju potrebu da nekome ispovedi i poveri svoj bol. On je za vreme celog pričanja vezivao događaje logičkim redom.
Kao da je hteo da zaguši bol, Dragiša je sada pio konjak iz velikih čaša i već zaplitao jezikom. Ustao je s teškom mukom.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
si tužit, plačan bit; Slova možeš ti plakan’ja Muzike u skladnost lit; Mož’ iskazat muke tvoje, Pak ispevat srca bol, Muzika će strune svoje Glas poklonit nežni, hol.
Bojić, Milutin - PESME
nesrećan nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče i pije, Zatim traži pesme dotle nečuvene, da taj bol bez bola iz grudi mu gone, I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene I stotine struna u svesti mi zvone.
To sazrela mladost nekog cilja traži: Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi, Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži, Da se troši, krši, i besni i ludi. (1910) VRANE Gledao sam dugo kako lete vrane.
To sazrela mladost nekog cilja traži: Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi, Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži, Da se troši, krši, i besni i ludi. (1910) VRANE Gledao sam dugo kako lete vrane.
Zar i ti morade rasvetljena biti? Aj, u nedra tvoja mračna i beskrajna Sav bol svoga ništa najslađe je skriti. O, Gospode, daj mi one ljude vere Kojom David negda verovaše u Te! Gospod ćuti.
Car stade. Do noža prsti su mu sklizli. ''Greh je otac Sreće, Bol sin Veličine!'' I, dok pokajnici u suze su brizli, S nožem u noć jurnu, kriknuv pun siline: ''Urijina krv će očaj
Zaspala sreća teško spava, A nad njom žudi jasmin snen, Licem joj bol se razigrava I strašću diše zreli klen. Pohotno šumi jasmin snen.
budi, Strah jedan nas goni s pomračenim vidom, Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi: Sestre su pod stidom? Bol nas jedan zorom kao truba budi, Bolom jednim svaka nalita je čaša, Bolom jednim krišom plaču naše grudi: Gde su
I dok um slepo po slovima pipa, Ja čekam tice da se snova jave. VI Bol me i tuga naučiše veri U praznom hramu, uz šum kiparisa Čuo sam odjek sahranjenih misa I čuo Boga koji ljubav prašta.
Moj bol je velik, od sveg bola veći, I samo tebi, tebi ću ga reći: O, budi svedok moga iskušenja! I vratiću se čist, u svet
Jer u suton grudi pune su mi plača. Možda je to skriven bol što danju ćuti A u suton jasno, kada mru trenuti, Oseća kako se u starost korača.
More prolaznosti dan svirepo guta Hladno za bol duša što u njemu pluta. Strah me od samoće kad vreme korača. (1917) XXXVII Nemoj da se kaješ kad me budeš srela
I iz duše tvoje krikne poluglasno, Očajno prezrenje svog vlastitog pada, Kad prljava duša ničem se ne nada, I bol na nju pada kao kiša pozna. Raščupane kose, razdrtih ramena, Bićeš svakodnevna slika sitnih žena.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
herojska je tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kad se duševni bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice izdržljivosti, i kada nagomilani, potiskivani jad raznosi celo njeno
Jakšić, Đura - PESME
Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s’ čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol. Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčan zrak...
Nastasijević, Momčilo - PESME
POZNOJ Čajala, vedra ti put, prozrem, bolelo. Prosti za bol. I dodir pokajni moj svetinju te prokazi. Nebožan, pozna, po mrlja greha ostane. Prosti za greh.
Iz tri što zadadoh rane, prozrem, već lopiš u mir. daj da za kapljom tebe žeđa me bez utola na veki, za bol, za greh, za blud. VRBE Vazda kad šumom vragolili, povedi s večeri na vodu.
Il’ se od bola posvetila, po kap nam ulja za lek iz neznani, miljem da svetli kandilo, bol tvoj gde živ još ostao, sejo, gde bela prominu. Subota, mori me tuga, prisluži, mamo.
I belina krilom kad radosno zamahne u let, bol i to je, i zacrnelo. X Vol, i zacrnelo. Al’ hoću, jer biva, rana li, duboko da je živa.
2 I neka shore se sve zlosti — smešak im odoli bled. Bolnog tek bol me, korenom u potaji kad proklija nemo i niče, rodna kad zatišti zled.
Prsnuv zanemela smrću dâ glasa struna. 2 I meda ili žuči čaša li ovo puna, bol me — do dna iskapim, mrem neizrečjem u reč.
4 Vedrinu iz tla bola, znaj, siše ovde koren bol. I radost nedozrela, ili vaj, iz patna srca li vine, kô ptiče zla kad ustreli ruka, padne, i krvav ostavi trag.
III O da su mi golubice krila, Pustinji bi odneo me let. U grobu samo zar ću naći mira? Tu da iscelim mog života bol. Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Od gorčine, bola, njoj bi čisto zalogaji u grlu zapirali. Prsti bi joj, prinoseći zalogaje ustima, takođe na bol skupljeni, drhtali. I da to sakrije, oca ne uvredi, svaki bi čas u krilu skupljala i čistila mrve od hleba.
On sede. I tako u dnu magaze, usamljen, ograđen dućanom, kako mu sladak dođe bol! Nije hteo ništa da misli. Ne što nije mogao, umeo, već nije hteo.
i majka, mada se čuje kako rču, spavaju, ipak ne spavaju, već videći ga kako se saginje česmi, hladi čelo, videće njegov bol, muku.
Beli se postelja mu. Čak, Mladen poznaje kako je brižno, ugađajući mu, ona lepo nameštena, kao da znaju za njegov bol, muku, pa hoće bar posteljom, lepo, brižljivo nameštenom, da mu kao olakšaju, pokažu kao učestvujući u njegovoj muci.
Ne da, kao drugi na njegovom mestu, kadgod pokaže se, dert, jad, bol da iskaže. Ona je želela da ga vidi bar kadgod da on poklecne, pokaže kako ga boli, kako... . . . . . . . . . . . . .
Da je jak, kad štogod zaželi, zaište, srce zažudi za nečim, da srce stegne, ne da mu. Da kad mu navre bol, tuga, čežnja, suza, da je jak da spreči, unutra, u sebi zadrži, zakonča. Da je jak. I oseti da je jak. Izdiže se.
U tom početku, naročito u: »...san me mori, san me lomi«, on je nalazio pesmu, nalazio sebe, svoju nesanicu, svoj bol. I za to se znalo.
Staje više [nje] i nadnosi joj se. Moli, a u glasu mu se oseća jed, bol, prekor što je takva. — Hajde, nane, zašto... Ona, već ne mogući, odgovara: — Bolna sam, sinko.
« I tobož od pobožnosti pušta na volju [suzi, bolu]. Čita psalme, vapaje, bol. Čita kao sebe da čita. Čita dok god se njegovi ne vrate, ne zateknu ga nad knjigom i, od straha, ne smejući da ga
Prepiće i našto onda nov bol, jad, što se noćas nije znao da umeri, pije koliko treba? I zato, čisto od jeda, ostavlja čašu i leže, ne da spava,
Sam ju je morao da unese u kola, ni toliko ona nije mogla, i da brzo, užurbano, kao da prekine, uništi sve to: suze, bol, stežući grlo, još jednom suho, strogo ponovi bratu sve ono što mu je već toliko puta kazao, naredio: šta ima da čini
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
KARAMFILIĆ Gewürznelke (caryophylluѕ aromatіcuѕ). Karamfilić. Meće se u šupalj zub, da umine bol (GZM, 12, 1900, 150; ZNŽOJS, 14, 70). KAĆUN Knabenkraut (orchіѕ).
Izjedelica (geum rіvale). Njom se leči žličica (bol ispod rebra). Vračara trima i. nadene imena, od kojih jedno mora biti bolesnikovo, pa ih sutradan iščupa, i ako je
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Prerano, da!.. Ta još pokojni otac u grobu nije se ni raspao !... — I zgrozi se, i trga ga velika neiskazana bol...
I neiskazana bol ovlada njime i ubi u njemu razbor i nadu, i premišljaše. A dok se pomolio kroz pukotine dan, diže se, uze kabanicu i pođe
— pomisli i strese se od boli. Ali, dok bol popusti, misli: — Ići ću, dok svane gazdi; moliću ga da pare primi na račun i da obustavi dražbu; nije moguće da neće
Sve se blistaše u sunčanom sjaju. Vraćaše se u zasjenuti grad, a iz duše mu, već naviraše bol za ostavljenim svojim krajem.
Potajni slatki bol javljaše se u svakome životnom veselju, nu neizvjesna neodređena slutnja, kao bljesak, nalijetaše mu ispred očiju.
Bijaše sve uzalud; izvan boli što je osjećaše u prsima, u glavi i u očima, neka druga bol kidaše ga, ovladavši njime, i on nije znao kako da sebi pomogne.
Naruči žešćeg pića. Domalo plamen lizaže mu uz obraze. Jagodice se zažariše; poče da gubi svijest. Bol popusti; muzika sveđ svira i pobuđuje u njem ganuće. Navriješe mu suze na oči. Drhtavom rukom, maramom obrisa ih.
Kada se je probudio, bijaše objutrilo. Tek što je otvorio oči, svega se sjeti. Oćuti silnu bol u glavi; razmazi se. Rastrojeni živci popustiše i on zaplače kao malo dijete. Zavlada njime nekakova neslomiva čežnja...
Jasno more miruje, privlači. Mladić oćuti opet zadah istinskoga života. No pošljednja bol bijaše jošte jaka — nije mogao da je se otrese. Na mahove usnice mu podrhtavahu i sve do u srce zazeblo bi ga.
? Možda njeno tijelo nije zagrijano žarom strasti, valjada nema duše...? I on ne može više da misli, bol ga savladava. Stisnu još rukama sliku i beznadno je spusti u kovčeg... .. ...
Umoran, zastade pred borovikom, na dogledu živa mora. ...Pogled mu bludi širokim prostorom, i bol pomalo popušta, razilazi se po rasijanim, zasjenutim dolovima i uvalama; blaži ga daljina mora što se s nebom spaja,
Javljao se život, pa bi mu se on u kojem mu drago obliku podao, da u njemu utoli svoju nerazložnu bol. Trzavica živaca jenjala je i popustila, a mjesto nje nastupila laka sjeta i sumorna čežnja.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Makarije Počeo sam pre dva dana da pijem napitke koje mi spravlja naš novi brat Dorotej. Osećam se već malo bolje. Bol u utrobi mi je uminuo.
On oseća neki potmuli bol, a ne zna otkuda dolazi. Da li je to zbog potajnog Jeleninog prezira, zbog njene stalne i tihe patnje, ili zbog vremena
„Može biti i glogovo, šta s tim kakvo je, važno je da je trnje i da probija ljudsku kožu, da izaziva bol.“ Pomislio sam u tom trenutku kako je taj čovek zapravo lud. „Glogovo trnje se upotrebljava protiv nečastivog.
trnovih bodlji koje su mi isprobijale meso, izrovašile kožu, načinile mi od leđa, ruku i nogu živu otvorenu ranu. Bol koji mi nanosi trnje pobeđujem prkosom ili ponosom, sujetom ili inatom, ali čime da pobedim bol nanet klevetom?
Bol koji mi nanosi trnje pobeđujem prkosom ili ponosom, sujetom ili inatom, ali čime da pobedim bol nanet klevetom? Zašto ljudi neće da prihvate mene i moje stradanje, zašto sam im tako smešan i odvratan istovremeno?
Još koliko sinoć onde se borio čovek protiv slatkog milozvučnog zova, hteo je da produži svoje znojenje, disanje, ropac, bol koji mu razdire nutrinu, hvatao je ukočenim prstima za rub pokrivača, a onda je najednom sve to prestalo, svetlo je
Trpim, neću da pokažem da me to boli, ali kad bol preraste, okrenem je na trbuh i počnem da devetam šakom po njenom zgodnom okruglastom dupencetu.
To je bilo, izgleda, pogrešno. Ostali su. Mogao sam otići, ali nešto me je tu prikovalo. Valjda potmuli bol što mi se grčio u grudima. Uvreda se razletela po damarima, osećao sam trnce usvakom deliću tela.
Svako je zabavljen svojim mislima. Lauš se proteže kao da hoće iz krsta i udova da istisne tupi bol. Jelena ukrstila ruke na krilu, ispreprela prste, dlanove okrenute nagore, dugim vlasima kose ih miluje pokrećući
Iščikuje me. Mami. Osetim tupi bol u dnu trbuha, laku šugavu groznicu po damarima. Opet ću morati oko njega obilaziti ne bih li našao neku stazicu.
Sad se sećam: to je to, obamrlost, usnulost. Jedva sam se držao na konju. Bol pod rebrima, slabost u butinama, žigovi u kolenima, tupi žmarci u vratu.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I stokratno je srećan svak Te pesme ko je plen; Života u njoj trepti zrak, I bol je sladak njen! O, pusti da njom pevam ja I sreću, bol i jad: Jer teško tebi ako ta Izumre pesma kad! 1881.
O, pusti da njom pevam ja I sreću, bol i jad: Jer teško tebi ako ta Izumre pesma kad! 1881. LjELjO U čudnoj cpeću milja svog, Kô ljupki, mili dan, Veselo igra
Ja, zbilja, na to nemam pravo, Al' vi ćete mi dati sad; Moje je pravo odnô đavo, A obazrivost - bol i jad 3a prošlom srećom. Tužna misô Na ljubav našu i na sve Nagonila me, te sam pisô Lakomislene retke te.
svoje, A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi, Ili zamišljen puši; Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja A bol u krepkoj duši. Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvona...
„O kriva Drino! Ti si krasna reka (Nisi ni burna ni luda, da rečeš). Al' kakav bol te goni izdaleka, Te tako krivo sa tutnjavom tečeš? Nesrećna ljubav da l' i tebe goni, Te plaviš pola i obale rosne?
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s' čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčev zrak… Strelovit, posle na zemlju roni I krvlju kapa zemaljski mrak… U
Stanković, Borisav - TAŠANA
Bože moj, dedo, ta ja znam šta je to bol, samoća, pustoš, šta je to kad je čovek sam zatvoren. I evo, ja sam sva tvoja ne kao žena, već kao sestra, kći.
I evo, ja sam sva tvoja ne kao žena, već kao sestra, kći. I ako ti to čini dobro, ublažava bol, kad god zaželiš, dođi i sedi, dokle ti hoćeš. Evo ti i moja ruka. MIRON Ne, to... TAŠANA Zašto, dedo?
A najmanje ti! Ti to ne smeš tako o meni... TAŠANA (besno, ulivajući sav bol, jad): Smem! I hoću! I istina je! Jer ja sam po tebi mogla da presvisnem, da skončam, da sama sebi glave dođem.
(Sećajući se na sav bol, jad, muke, suze joj pođoše. Seda od besa, gotovo se izvaljuje na minderluk, naslanja glavu o dlan, te joj se rukav
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Goruština, zalepio mi se jezik za nepce; a na ruke, noge i glavu mi se nastavio bol, da već u krevet ovaj ne mogu da stanem.
Dodajte mi nešto da bol oslabi, i onda me više ništa ne pitajte, nego čekajte; polako, neće uteći ono što je. — Sutradan, Julica hoće da
Gospa Nola poče dremati. Bol zbilja oduminu. Htela je još nešto reći, nešto prijatno i lepo obećati Švabi, ali ju je savlađivao san, brzo,
Strahovito se promenila, zbabala se; stalno je bila glavoboljna, i tužila se na istrzan san, na gušenje, na bol u grudima. Poslove je dosta zapustila.
Proširena velika žila, veli, i treba paziti. Pazim, evo, i te kako: kad osetim taj bol, sve zaboravim, i samo u njega gledam... E, dobro je, za danas dosta bola, prođe...
uočava, slično je doista oštrim mlazevima vode, kojima udarac vetra daje mah da lete, a lete dotle dok traju udarac i bol. — Dopada mi se kako si to kazao... Zašto si prestao pisati? Piši šta bilo. Dnevnik, bar. — Veliš, bar.
Rim je hram, škola, i lečilište... Ponekad me samo mnogo tišti moj stari bol: zašto od čitavih razreda, od darovitih ljudi, od istrajnih ozbiljnih radnika, ostane samo dim?...
— pita doktor. — Budu odrasli, onakvi kakve ih ti bolje poznaješ nego ja. Ti ulaziš u kuće kad njegovo veličanstvo bol zavlada, i vidiš „heroje” izbliže, nego ja. — Pa šta je to onda? svet natraške? deca valjaju, ljudi ne valjaju?
Hristov grob; priviđa im se nešto daleko, osećaju da je ljubav prema dalekoj zemlji predaka najzagonetnija ljubav, da je bol. U druge nedeljne ili praznične dane, naravno, bilo je drukčije.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— A jesi li bar iskupio ljudske bolove? — Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života. — A jesi li bar poznao i video život taj?
Ne znam da li zato što se njime bolje izražava nacionalni bol. Tako je, na primer, onaj Živko, inače Užičanin, saznavši da mora ponavljati treći razred, ovako zacvilio: Lele mene
On je već mnogu suzu utro, mnogi bol olakšao, mnogu bedu ublažio; njega nevoljnici za života smatraju svecem i njegova je duša, po smrti, obezbedila sebi
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!... Osetih bol u ramenu... A onaj trči ogradi... Konj zapinje kao pobesneo... Ali se baterija vuče kao crevo...
To nije bila žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saosećao sam sa njim, te nisam ni pokušavao da ga tešim. — Gde se to dogodilo?
Pod čizmama škripi sneg. U početku me zanimao cijuk, ali sada me podseća na jauk i, čini mi se, to mi baš i izaziva bol u nogama.
Nešto mora da se žrtvuje... U nogama osećam neki neodređeni bol, kao da me neko bocka, pa ne znam da li je to od žeravice ili mraza.
Čelik ljudi!... Izginuli su. Bol ispunjava moju dušu. Tih nekoliko dana lebdeo sam između života i smrti. Kada sada o tome mislim, čini mi se, druže,
Petrović, Rastko - PESME
Sve bolničarke behu tu i dva čistača bolnice. Mirisalo je na jod i mnogo vate. Bol zatvorio u teglu a šupalj leš izdao Porodici vrlo ucveljenoj što je čekala.
SVE U GALOP U galop, u galop, u galop, Moji perunski konji, Hop! U galop, u galop: Nosimo jedan simbol i jedan bol U galop. Nosimo.
Nosimo. Grudi nam pune slutnja, I sebe ko jedan simbol; U galop: Nosimo simbol ali i bol, Kroz žita i kroza sve i kroz magle; Preda mnom Veliki Medved, i Severni pol, I noć, i mesečina, i drum, Tap, tap,
U galop, u galop, u galop! Moji perunski konji. Hop! U galop, u galop: Nosimo jedan simbol i jedan bol U galop. I kao veliki meteor sa Zvezde Najmanji, najneznatniji simbol dolete, I u srce me pogodi; Meteor, kao neznatni
I kao veliki meteor sa Zvezde Najmanji, najneznatniji simbol dolete, I u srce me pogodi; Meteor, kao neznatni bol i izvor. I legoh, i bolovah, i umreh i sahraniše me, I davaše mi daću; I digoše mi spomenik, i zaboraviše.
Nije li i tvoj život bio životinjski: jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti! Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave! Nikada, o nikada!, neću izdvojiti košmare od jave! Nikada!
tesan prostor, da se protegli, Suviše malo zvukova kojima da se zeva, Pod pokrivače oštre neba, kojima peva Revmatični bol sumnje, besmo legli.
Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje, Da tamo zaboravi sve pesme I čak bol svoj koji ne beše dubok: Te noći bi jeo više i spavao bolje, I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok, I da je život
Evo jedne tačke mog dodira sa fatalizmom. Taj dodir prži mi meso, i osećam bol mozga što je težak kao da je počeo da se dekompozira u balavu i sluzavu materiju.
Osvetu onu krvi Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju Kada bih se svakim stihom vraćao opet u dom.
gledaše odvojeno od sviju, Žudno Ničega Praznog, ko negda što je sna; Dečji lik što materine ruke miju No, noćas tako bol smeši mu se evo sa dna. Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom, Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom).
Al da me vuče stalno sobom, u težnji svojoj za savršenstvo O bol, o bol! Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo! No pogledaj moje oči bola pune pune su suza, Sve što ti pružim sve je
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Šta šum mora prema pesmi trava i ptica? Kao nož prolazila je čežnja srcem Sedefne ruže. Oštar i dugotrajan je bio bol. Neko drugi bi mu, možda i podlegao. Sedefna ruža se skupi i zaplaka u sebi.
Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali, kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet?
Pokuša on da strgne vojnikovo lice ne bi li i đavolovo s njim strgao, ali bol posta neizdržljiv. Konačno, Drvoseča diže ruke od skidanja maske. — Sad ćeš kao vojnik, blesavko, ići svetom!
Preko trnja i preko kamenja, preko lednika i usijanih pustinja išla je žena ne mareći ni za bol, ni za glad, ni za žeđ. Tako i do Sunčevog Brega stiže. Kako je samo treptao sav od živog žara sazdan!
On će ponovo biti sam! Ali, bezrazložno je samome sebi nanosio bol. Dve mravice penjale su se ka njemu, osmehujući se, a na istočnoj strani neba rastao je mesec beo i krilat, kao
Dovoljno je bilo da zasvira, pa da i najbolniji zaborave na bol, najnesrećniji zapevaju, a iz osušenih grana voćki izbije cvet, pa plod.
— Tvoju raskošnu kosu — reče — oči modrije od različka, sjaj obraza. I, dade majka. Nije ni osetila bol, dok je slušala kako iza devet planina i pustinja džinovski jasen raste vezujući raj s paklom.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Bolan od kako se rodija. — Toj sam ja!... Pa od t’j bol, jad dert li je, prokletija li neka — eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me
Šantić, Aleksa - PESME
Sve je isto, staro... Samo, kao prije, Ne čuje se hitri točak da udara; Kô bol jedan što se u dnu duše krije, Ostavljena ćuti vodenica stara...
A tebi samo, kô psu u sindžiru, Baciće mrve... O, sram i grdoba!... I niko neđe čuti jad ni vapaj — Niti će ganut bol pjanu gospodu... Seljače, goljo, ti si prah na podu, Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
Ovdje, pod krovom topole ti svježe, Umornu srcu ja napitka hoću. Prsi mi davno bol studeni reže... Odbjegla tico mojih zlatnih dana — Radosti, dođi!...
1911. PREPEVI XAJHPIX HAJNE I LIRSKI INTERMECO PROLOG Moja patnja, moja tuga I bol u toj knjizi stoje: Otvoriš li knjigu ovu, Otvorićeš srce moje. Nekada jedan vitez je bio Ćutljiv i setna oka.
4 Kada gledam oči tvoje, Sav bol i jad minu ti'o; No kad ljubim usne tvoje, Ja sam posve zdrav i čio. Kad na tvoja nedra panem, Raj nada mnom počne
Jer s usna ti dršće i skriven bol ljuti, Pritajena suza sjaj ti oka muti, Tajni uzdah cepa gorde grudi tvoje; Moja draga, mi smo bedni obadvoje.
Tako ni ljubav ni bole ne pamtiš više Što mi u srce samrtni čemer sliše. Ne znam beše li ljubav veća ili bol vreo? Samo znam da sam jednako s oboje mreo.
Ne znam beše li ljubav veća ili bol vreo? Samo znam da sam jednako s oboje mreo. 22 I kad bi ljubice male Bol moga srca znale, Sa mnom bi plakale one Da rane blaže mi bone.
Jedna tamna, mutna čežnja Na gorske me goni vise, Tu beskrajni moj bol tajni U suzama istopi se. 41 Snevah o čedu kraljevskom, Lice joj je suzno i svelo; Pod granjem lipe seđah s njom,
Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji! To beše draga, što je na vrat'ma bila, Na usnama joj bol, na čelu brige tama; Da nazad idem, znake mi rukom daje. Opominje li me, ili se srdi na me?
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— sve gore davija — tužba damno — davno datke — sekice degenek — palica dek — da demek — to jest dert — žalost, bol dovlet — bogatstvo dor — tek droban — sitan drt — mator duzdisati — urediti đene-đene — nekako đulijak — miris
— sutradan kabaet — krivac kavur — nevernik kaznačej — blagajnik kamik — kamen kara-sevdah — očajan ljubavni bol kardaš — drug kačak — hajduk kaif — zadovoljstvo keleš — ćelavko kelčo — ništak keten — ćeten klne — kune k’na