Jakšić, Đura - PROZA
mililo, što mi je srce veselilo, a dušu krepilo; ostaše samo uspomene na prošlost, pune tuge i miline, pune radosti i bola, te sad njima punim tužnu prazninu gorke sadašnjosti. Posle male počivke otac se obrnu meki.
— Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme?
— Nemam!... — I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica. — To je tužno! Ona je jecala od bola.
pesnica mu beše stisnuta, a čudna vatra sevaše iz očiju njegovih; a posle mu je bleda glava klonula, grudi su mu se od bola talasale... Ko zna šta je u taj mah osećao? Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu.
— Da, da, dragi prijatelju, — reče ona, — kao što je siromah otac moj u tome tužnom času bola svoga prorekao, tako je i bilo. Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi.
Baš kao maleni potoci što prave golemu reku, tako su i naše sitne suze stvorile more zajedničkog bola. Od to doba ne prođe dan a da nisam tetku videla gde plače. Njena tuga za bratom beše neizmerna.
Glava mi je klonula, kolena su mi, od prepasti i bola, klecala — jedva sam osećala i poljupce njegove kojima mi je hladne obraze žegao.
Ti si slobodan! On teško uzdahnu: — Slobodan!... A po izmučenome licu lebdeo je izraz gneva, bola i mučenja... Posle se pokloni i ode, a za njime, veseli učitelj i Sremac.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Jurio je kao mahnit, besan, otrovan. Dokopao zubima svoju desnu ruku pa je grize, a ne oseća bola... One „zle” suze udariše mu pa oči... i tada je bio kadar svašta učiniti... Neko ga, sa straga, udari po plećima...
Recite!... Zar vas nijesu jadi u goru natjerali?... Zar nijeste to zbog srčanijeh bola učinili?... Pa kad je tako, onda šta sam ja kriv? — Ne bi bio ništa kad bi tako bilo. Ali nije tako. — Tako je.
— Gotovo? — upita. — Sve! — odgovori Zavrzan. — I šajke i Turci!... Drina nam je bila ne može bola biti!... Mene je toliko zamilovala da me htede nekoliko puta na dno povući!...
On se zagleda u nju. Nikad mu se nije lepša učinila nego sad, obasjana jutarnjim zracima sunčevim... Srce mu zalupa od bola. — Baš smo ti ude sreće! — reče. Ona ništa ne odgovori... Ali on vide kako joj poigravaju rumene usnice.
bi joj silno zalupalo i krv udarila u obraze kad bi gde čula Stankov glas, ali se svakad za vremena uzdržala da ne oda bola duše svoje... Samo je jedno tištalo duše ranjenika.
Dučić, Jovan - PESME
Pred granitnim Marsom tu strasna i gola Igra bahantkinja. Tu lije Nioba Mramorne i hladne suze večnog bola. Tu silno i bolno pod ujedom guje Rve se Laokon. Na kamenu krutom Sedi skrušen Edip...
Zvezdama mirnim da zabrodim, Na sunce da stignem prvi. Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca.
Znadem za noći zvezdane, Gde se sva svetlost prolije, Da čašu tuge dolije, Prokaže bola bezdane. Znam ljubav kad se useli U srca sjajne palače, Pa tužna pesma rasplače, Radosna pesma ucveli.
Tako jadna duša nikad neće znati Gde beše kraj bola, gde početak sreće... SUZA Kô jesenja šuma tako umiraše Ceo jedan život tiho i nečujno.
nađem novi ritam neki, I gordu sposobnost kojoj ne znam ime, Da svagda bez straha put pređem daleki — Put od jednog bola do njegove rime.
mene do Boga, Ide čudno gnezdo, kao bajka gola; A svi zvuci otud što dopru do koga, To je glas još nikad nečuvenog bola.
Ali ko će tada biti među vama U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene, Nevidljivom niti privezan za mene, Da odvojen stane među hiljadama?
Da ispunjen dugim sutonom i strahom, Potomak mog bola, strasno kao i ja, Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija Mlečni Put pokriven usijanim prahom...
galije s crnim zastavama; Dve žene u crnom, na molitvi, neme; Dve ponoćne reke kroz kraje od kâma; Dva glasnika bola koji kroz noć streme.
Sad, u ovo dugo veče koje pati, Cela moja duša zatreperi gola, A čelom umornim od truda i bola, Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati.
mog duha, Mog sopstvenog glasa odjek u dnu dola, Nekad praznik mojih očiju i sluha, Da sad budeš tajna gorčine i bola.
u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas dana; I najviši zakon bola koji vapi.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
i oprosti!” Poslije joj se, valjda od bola, razvuče lice, trže se jednom i onda kao da se osmjehnu i kao da otvori malo ruku, kad joj Ikonija turi u nju voštanicu.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Od silne sramote i silna bola od čvoruge koja joj je iskočila, udari u plač kad se nađe u avliji. Utom dođe i g.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
nega čim se uverila da je niko ne posmatra, sve to vređalo ga je, i diralo ružno i neprijatno, ljutilo i ismejavalo do bola, koji je za njega dotle bio potpuno stran, nov i nepoznat.
Čim prijave posetu on se s mesta naježi kao od bola, koji je baš tog trenutka nastupio, gleda u vrata i očekuje. A onaj njegov poznanik ulazi žurno, smeška se i snažno mu
i nabreklih modrocrnih vena na čelu i slepoočnicama Jurišić je čitao, škrgutao zubima, grcao, stezao pesnice do bola i grčio se. Najednom on se žurno uspravi, iskezi i pojuri kući. „Danas, sutra, smesta... Dajte reč Aleksiju Jurišiću...
Afrika
Masa slepi, ostaje bez nosa, ušiju, prstiju, čitavih udova. Bolest podla, jer je bez bola; zaglušna; njen tok ne može se predvideti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Božič je, međutim, pritrčao ćerci, zgrabivši je za ruku, grubo, pa je natera da se izvinjava. Bila je od bola pala na kolena, pored oca. Devojke, u njenim godinama, katkad – reče – ne znaju šta rade.
svog života, mogla je, posle, da ponovi, u sebi, taj glas, koji joj je te noći mrmljao, nemecki jaučući, kao od nekog bola: „Bodi me, bodi me dublje – do srca – raseci me, ubi me, da budem mrtva, da budem mrtva. Ti si divna! Ti si silna!
Ono je vriskalo, kao od nekog nevidljivog bola. Otac ga je nosao, ljuljuškao, mazio, ljubio, cele noći, kao neka senka. Petar nije svlačio sa sebe, gaće, nedeljama.
Urlikao je od bola. Rosijski, pukovski, felčer, Trikorfos, koga je Trifun dovezao, pred veče, u kuću, tešio je oca deteta da ta
Verovali su da se mati, kad ugleda mrtve sinove, može, od bola, raspući. Iako je taj svet iza ambara svršavao nuždu – i žene – svi su oni bili željni nekih, dirljivih, ljubavi, dobrote
Teodosije - ŽITIJA
Ne stidim se da kažem, jer ću Davidove reči kazati, rikahu s plačem od bola srca, i sa uzdisanjem, i kao lavovi čupajući noktima iz sredine utrobe dozivahu ljubljenoga, uzimahu vlasi, podizahu rizu
“ Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki plamen bola u njima ugasiti ako se udostoje njegova dolaska, obećavajući da će se opet vratiti u pustinju.
A sveti arhiepiskop, za prestavljenje brata svojega čuvši, oružje bola dušu njegovu probadaše, i brzo sišavši sa konja koji ga je nosio, mnogim ridanjem suznim blagodarivši Boga reče: — Slava
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Kladim se da je unutra kupus. — Ovamo ga! — dočeka drugi, i kao po komandi obojica skočiše pravo na moj džak. Od bola i straha ja krvnički dreknuh, a oni... Čuo sam samo fijuk vjetra kroz visoku travu pored rijeke.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora.
Nije znao kako će im biti. Nije znao ni da li će ih ikad više videti. Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sedeo je, tako, klonuo, još dugo, bez snage da završi oblačenje i pripaše oružje.
Tek tad poče da trči pod pljuskom što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i leđima. Urlajući od bola, a vezanih ruku, krvav, trčao je teško, vijući se, savijajući se i ljuljajući se, tako da je iz daleka, iz kola, otkuda
na potiljku i plećima, gde je, u malim komadićima, kao zalogaji, ispalo krvavo meso, pognute glave, obeznanio se od bola, pri kraju. Dolazeći nekoliko puta k sebi, skakao je po travi od užasnih bolova.
Stenjući od bola u kolima, činilo mu se kao da već nekoliko dana pada neka kiša, kojoj nema kraja, u kojoj se slivaju sa njega ne samo
što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.
Već sav trezan, previjajući se od bola, iz petinih žila uspe da ne padne sa sedlom, čiji kolan beše popustio, uhvativši najposle za rep konja, koji se vrteo.
Hladno mu beše i znoj ga probi, od bola, dok je očima obuhvatao brežuljke i vrbake, uspevši jedva da se uspravi. Zatim, razmišljajući šta li mu je to Berenklau
bagrema beše nabijen, pred njim, u zemlju, šiljat i oguljen, tako da je bilo skoro neverovatno kako je mogao bez urlika od bola da se baca na njega grudima i trbuhom i leđima.
od trske, žbunjem i drvenim zvonicima, zagledan u to ludo biće što se neprestano naginjalo na kolac, previjajući se od bola, ne mareći ni za šta oko sebe, ne mareći za vruć, letnji dan, iza hladovitog bagrenja, ni za sve ostalo što se moglo
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Kazne su često vrlo neugodne, surove, u vidu nanošenja fizičkog bola, moralnog degradiranja pobeđenog (ili i jedno i drugo). Od fizičkih kazni najčešće se pojavljuju sledeće: „pet udaraca“.
Prema tome, psihološka funkcija bola usled ritualnog šamaranja kod strižbe (i u drugim ritualima inicijacije) jeste da „averzivnim uslovljavanjem“ pomogne
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
i retki saksofoni: blistave, dobro čuvane životinje iz kojih se rasipao lepljivi zvuk, pun neizrecive nostalgije i bola.
Pomisli još: kakva je čovek životinja, a reče: — Ovde se zaista sjajno jede! —a onda se zgrči od bola: »Osam godina, bože, osam godina! Izići će odavde kad mu budu pedeset i dve; šta da započnemo sa pedeset i dve?
Želela je da krikne od bola, ali kao u snovima, ma koliko da se upinjala da vrisne i otvarala usta, nikakv zvuk nije izlazio iz nje.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola.
izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi,
pao u nezadovoljstvo sa svetom, u diskretnu melanholiju, i kao toliki pesnici i pre i posle njega bolovao od »svetskoga bola«.
On je pesnik bola, mraka, jeseni, groblja, nirvane, bezuslovan pesimist, najpotpuniji i najradikalniji pesimist kakvoga je dotle bilo u
Milićević, Vuk - Bespuće
Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo. Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu,
sijeda kosa, kad ugleda dva oka, puna suza, uprta na njega, u kojima ima i tuge što ne može da pomogne, i sažaljenja i bola i prijekora, on se trza i stresa kao šibljika, ustaje i, u papučama, oblačeći kaput, diže zavjesu i otvara prozor.
Ona je kazala suho: „Ti si kao drugi“ . I njegove se usne prezrivo razvukoše. Kao drugi! Koliko bola, poniženja i istine!
njega prožimaše vječno njezin tužan, zaplakan pogled, njega pritiskivahu kao kamenje njezine žalobne riječi, pune suza, bola, sramote i jednog jada, teškog kao olovo: „Kako sam nesrećna, Bože moj, kako sam nesrećna!
Radičević, Branko - PESME
noge beu lake, Onda glednu kakva mi je glava, Al' i ona zdrava i čitava: Udariti što podnese snaga, Pa od rane i bola ni traga, Divna čuda! ali baš najposle Da ne beše sve to sanak dosle?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
njen bol — muku da se otrgne, održi, da mu se pokaže samo kao sestra, snajka, a ne drugo — i gledajući kako se muči od bola, samo se izvio i, darovav je, izašao! Ona ga je nesvesno odgledala. Čula je, kako ga zaustavljaju, a on neće.
A znala je da će opet biti bola i muke, kad počne da se od tog naviklog jada i plača rastavlja, kad ulazi u život. I u početku nije nikako na preudaju
noći: ili, rešena da neće poći za Itu, leži kao mrtva; ili, kad joj iziđe pred oči njegova proševina, on, Ita, skače od bola: — Ito, Ito moj ... — I kao da je mrtav, počne da kuka, oplakuje ga. Nije da ga ne voli!
Kostić, Laza - PESME
njom mi se leže, — noćas te sniva': Ne beše Pariz, ni svetsko glede, žena to beše golema, gola, u krilu čedo skorašnjeg bola, ženino dete; Ženino samo? Rađali su ga svi puci sveta, samo na čelu belegu nosi očinskom delu ženina druga.
Ili se sama iz grudi mi diže? — Oh, hodi senko, hodi — bliže — bliže!” Za ruku je rukom grčevito stisnu, od bola bula i od jada vrisnu, obneznani se, pade mu na grudi; u grudma ledenim stari plam se budi, u grudma ledenim, ispod
Usami se, ne zna šta će, kosu mrsi, ruho kida, zamršaje srca svoga u lavirint sulud zida. Oštrim dletom bola svoga u bled kamen reže lica, svako lice ista lepa Valadila od Misira.
Kolika li beše str'oga Samsonova bola preka, zaljulja se Astarota, prsnu zlato, puče greda. Raspade se cela građa od livanska teška kedra, na junačke pada
guja, gospodu tutnja gromovima: ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes' mu, sveti Jovane, i glase naših bola!
večnim nadama traj: ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes' mu, sveti Jovane, i glase naših bola!
bogu mukloga strâ, ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes' mu, sveti Jovane, i glase naših bola!
negva pripevne gusli pobedopoj: ti, kletvo zemne omane, Ti, pesmo nebnih snova, odnes' mu, sveti Jovane, i glase naših bola!
guja gospodu tutnja gromovima: Ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes' mu, sveti Jovane, i glase naših bola!
Tad mi se ona od onud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: u duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam, za što se mudrački mozgovi mute, Ѕanta Marіa della Ѕalute.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
što da joj baci, brže bolje zgrabi za svoj list, iskipe ga cijeloga i baci joj u kljun, a pri tom od velike muke i bola učini kroz stisnute zube m-m. Utome iziđu i gore.
— Znam, znam, — reče ona — bacio si mi mesa, ali mesa svoga, jer sam poznala da je drukčije, a osjetila sam kad si od bola kroz stisnute zube učinio m-m. On sad kad vidje da ne može zatajiti, pokaže joj svoj list od noge.
Tad vojnik brže bolje zavi koliko je jače mog'o. Ovaj se poče trzati, kriviti i uvijati od bola, ali za vajdu: vojnik ne pušta lako! — Sad ćeš mi za sve svoje vragove platiti!
Lalić, Ivan V. - PISMO
Šta uroniš u more, lakše biva 3a istisnutu količinu bola, Po Arhimedu; prisilno krštenje Utopljeniku grane pluća skrši, A blagoslov je tog preobraženja Priroda vole što nasilje
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
ĐORĐU 203 U TESNOM SKLOPU KONDAK S FIGUROM ČASNO JE BITI Časno je biti nosilac rane, žive i čiste, s nimbusom bola koji, rastresen, trusi sa trešnje poznog aprila; časno je biti treptaj sa liste prolaznih stvari, Sluga što ume Slovo
Otkrij nedra, istorijo sura: pozna zrelost u korovu spava, parabola, od bola figura, otrže se vreži zaborava, iznad kojeg kao da dežura u ikoni devojačka glava!
o žiško lipe c jasenovog xpacta! IV U tesnom sklopu metrike i bola, „Mirišu lipe s pitomog Vračara“, a s vrata mojih vrba, grm, topola zašušte žarom, kao sa vatralja, te čekam
U tesnom sklopu metrike i bola, finoću brusi registar od patnji, a svećom lana mučeništvo plamti. Pojačaj škripu, škripnice iz čvora: brežuljci
škripnice iz čvora: brežuljci moji brst, i korov, ježe dok jablan, bučno, grli me i steže u tesnom sklopu metrike i bola. VII Šta sunča više Užarena tačka?
U pečat bola dok se grb uplete, još jednom grani, bivši suncokrete! U slepih pčela mračno košničište gluhota sukne, obruši se
Senarska zemljo, tržištem zlosti imenskih reči valja se reka, uzvikom bola prilog se gosti, luduju rečce mutnog porekla. Mute se boje bistrih vokala. Jezik je mućak - bleskanje kala.
Glasniče vrli blagosnih vesti, snesi nam s Bola, jer nam se sniva, poslednju rumen utrina, njiva. Donjega hora antifon grune, replika gorka: Anđele zbirni, leskovim
Októbar pali bregove Banata. II A ja sam strujni provodnik teskobe, frikàtiv bola žicom od metala, od čije struje slogovi se drobe u mutnu plazmu jezičkih korala, kroz koju tečem jednu krhku
dušin ponor utreperi ivu: da ivik živne kud je sjao trenak jeleja njenog s nenačetog stola dok leto drobi vršalica bola. Septémbar grize avgustu svršetak. II A misli gde su, šta su osećanja, pred javor-čudom granama što gudi?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško.
— Puni odmah! Tempirači dovukoše Jankulja, koji je stenjao i škripao zubima od bola. Zatvarač škljocnu... Urlik se razleže planinom, a pred nama na dve stotine metara, iz onoga krša, polete kamenje uvis..
Razume se, krio sam ta svoja osećanja, jer ako bih pokazao, još više bih bola naneo svojima. Poznanici su dolazili. Još s vrata bi uzvikivali: „Alal vam vera!...
Imalo je žena koje su kršile ruke od bola za izgubljenom kućom. — Hajde, hajde, sklanjajte se! — naređuje komandant stanice. — Pa kuda ćemo? — veli očajna majka.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
figuru, koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga druga, i još nekakvo osećanje, veoma prijatno i drago, od
Pisar se odbrani, a ona kidisa na Ljubicu... Začu se samo jauk Ljubičin od bola, pa onda njen histeričan vrisak... Pisar se prenu: vidi da ovako neće nikad biti kraja skandalu, pa dohvati ženu za
pa se odmače i stade ga posmatrati... Kao nožem proboden, Gojko odjednom preblede, iskriviše mu se vilice od strašna bola, a oči se široko, začuđeno otvoriše.
A Ljubica je doista stradala mnogo. Odjednom se zagleda u Gojka dugo, dugo... pa joj dođe da vrisne od bola. Pobegne u školu i stane hodati, kršeći ruke i uzdišući teško. »O, šta sam radila!...
U duši joj beše i bola, i srdžbe, i stida, i gnušanja strašnoga, bolesnog, odvratnog, koje graniči sa ludilom... Tako nastadoše gorki dani u
ono se spušta veličanstveno i mirno, kao da ostavlja ceo svet u sreći, kao da nigde u svetu nema bola ni čemera.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini. O ničeg nek te nije žao.
MRAMOR U VRTU Kad ćutke sedaš do nogu mojih i gledaš, jesenje puteve sumorne, a usta ti poblede malo kriva od bola, ja osetim da si živa. Mrtva si mi gola.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.
igrača ljulja se, pijana od prolećnog zanosa, pred dekorom, koji je „kosmički“, i sve se smiri u teškoj, ogromnoj temi bola, koja nadleće kakofoniju. Odmah zatim, Tristan i Izolda.
vidim ih rujne, prosijane, tako da krv u njima, ružičasta kao razblaženo vino, seća isto na bilje, kako drhti bez želja i bola. Daleko od svega moga, mlad sam i miran. Na dnu morskih obala vidim boju mojih očiju.
Pod njima se stoji, kao drvo na brdu, pun nevidljivog i nečujnog, nasmešeno od bola i slasti, što se menjaju i mešaju u zori i sumraku. Nebo slavonsko.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Stadoše se javljati govornici sve jači i jači. Svaki govor beše pun rodoljublja, pun bola i pun gneva prema Anutima. Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika: da se bez ikakva odlaganja,
Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac! Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji.
najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dale, to jest miču se na neki način sa teškim naporima uz kukanje i stenjanje od bola. Pa i šta bi, kad se natrag ne može. Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?! Sumračilo se.
na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade u tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svojim rođenu propast.
Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine: — Kuda ćemo? Vođa ćuti. — Kuda nas vodiš i gde si nas doveo?
ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom, kako bi docnije imali preča prava na bola mesta u državnoj službi.
— A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru! — E, pa ko ga znao! Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga, jer svakog sramota da se pokaže kukavicom.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
u dužinu, češalj i kontrafu Pelagićevu, onu gde je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u
I tu na groblju još kao da je najozbiljnije i najstrašnije kad se zdrpe. Pune tuge i bola, a posle napijenih za »spokoj duše« čašica i čaša, punih glava, dovedu brzo polemiku do ozbiljna obrta i žalosnih
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Život Krste Pepe zato je prepun bola... Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo. Gledajte ga: liči na cara bez prestola Kome su varvari oteli dečje
POSLE POŽARA Posmatrao sam vatrogasna kola Kad se, pokunjena, sa požara vraćaju: To nisu kola, to su kola bola, Klonula i bezvoljna ko dani kad kraćaju. A kako su maločas zavijale sirene!
Zaplele ste se oko mene kao vreže, Al ja, u mraku ranjene sujete, Otkrivam začetak ravnoteže!” „U tami svog bola skupljam vedrinu: Da makar kum-Đoka odnekud bane!...
Rakić, Milan - PESME
Zar vi, drage duše, bez suze u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas tamo gore grube neke
Nastane ga časom, kao cvetne krune Što se naglo raspu u jesenje noći. Osećam da nešto trune, al̓ ni jada Niti bola ima. Slična tankoj struni, Zatreperi samo duša moja mlada, I osetim da se u njoj nešto struni, Bezglasno i tiho.
Prekali se na ognju bola čista, I podnoseći mirno muke ove, Dok ravnodušno nebo sjajem blista, Preporođena, čekaj dane nove!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora tresući se od bola, jada, srama i nesreće, okrenula se i, pre | no što je on izašao, ona ušla u kuću, i tamo, ko zna gde, u kakav kut i
Ali, ona je već bila otišla tamo, u sobu, i naslonjena na prozor, tiho je, tiho plakala i grcala. Da li od jada, bola, ili od sreće i radosti što je i to dočekala, da eto svoju Sofku udaje?
je gotovo još Sofka poče osećati kako će kroz grlo svu krv i svu utrobu izbaciti, jer tako poče da se nadimlje i od bola, neizmerna jada, da stenje. Ali se brzo trže. Iziđe u kujnu.
Od besa stiskajući prsa, da bi od bola čisto jaukala, i dižući šalvare, da što brže i sigurnije korača, brzo pređe sokak, česmu, i uđe u kuću.
nemiru u sedlu, a zbog jako zategnute uzde i njegovih grčevito stegnutih kolena u slabine, poče, propinjući se od bola, da okreće k njemu svoju glavu, kao da ga pita i vidi šta mu je gazdi.
za onoga kojega su volele i želele, sada se kao kaju, što su onda bile tako lude, stidljive i uzdržljive; neke valjda od bola i tuge što im se nikad one nade nisu ispunile, ne pošle za dragoga, niti će ikada osetiti šta je drago i milo —
Pandurović, Sima - PESME
“ Glumac je neki u dvornici pev’o; Žagor života talasa se svuda, Radosti, bola, a ne zna se kuda. „Da s tobom šetam volela bih više. Al’ ti sa svojom damom ići moraš...
Večeras, kada sam kraj stola Pisao bole jadnog srca svoga, Radostan bejah sred teškoga bola Što, s tebe, dušu moraše mi grozno. Krvave suze ja sam tada lio, Sâm, radi tebe, u to doba pozno.
SA SVOJIMA „O, kuku! kuku!“ pevali su petli. Skočih u strahu. Ponoć. I iz tame Noći i bola vidim gde svetluca Očiju bezbroj upravljenih na me; Očiju bezbroj zlokobno se svetli — Mistike bića ljudskog slika
Tada se časi sreće, bola zgrću, Za tužan život i žaljenje veće. I biser drobni na krilima noći Sa jasnih zvezda padaše polako, Dok ćutke,
otpoče da pada Ponovo širom vasione cele Na njih i na nju, preko tužnog mesta; I vetar opet zašumori sada Prolazak bola iz života grobu. Padaju zvezde usred noći bele, Padaju tol’ko; i, najednom, presta... I vetar peva poeziju smrti.
I tada Doći će dobre sudbe večni dâri: Spokojstvo, mir, bez bola, jada. Treba nam leći, snovi moji stari. NEIZBEŽNOST Nad glavom nam plovi jato róda, Peva tužnu pesmu rastanaka
Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola Nevine ljude, i kraj zlobe njine; Osećam snagu celog svetskog bola, Znam da su deca zemlje i prašine. Umiru zraci, prirodna lepota.
pukla večitoga leda U vedroj noći svetlucavo siva; Zamrznut mesec ukočeno gleda Na sante, suve šibljike bez bola; Studeni vetar širom poduhiva Sa severna pola — Noć! Noć!
Moje sile mlade Žive životom starog robijaša, Ne žele život promene i bola. Ali zar im ni ja ne dam mira više? Sklonjene od bede sred mrtvoga dola, Sklonjene od čame, od vlage i kiše, Ja
ZNAK Dobra noći, Koja U samoći Vidaš stara osećanja moja, Imaj moći Da baciš svoj veo Preko bola i na život ceo. Dok se pâle Tada Zvezde male Svih sećanja, i sreće, i jada.
pogled mutna oka, Senka drvéta, list u kutu, Uzdah, il’ osmeh, noć duboka, Dizali često silne, veće Šumove tuge, bola, sreće U mojim grud’ma... Sad se spleće Sve to u ništa u minutu.
Jer juče, u mutan i promenljiv dan Proleća hladnog, odjednom, za trenut, To srce što se dugo borilo, To srce, puno bola i šimera, Surovo je, eto, s praskom razorilo Čelično zrno iz malog revolvera.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Stevan Raičković KAMENA USPAVANKA Sadržaj SAMO JE BUDILA MIR 2 RUKE BOLA 3 OTVORI SVU TIŠINU 4 OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI 5 O VRATI SE 6 BUKET 7 O DAJ MI 8 PESMA I SMRT 9 JEDNO SIGURNO
Što sklapaš vid? Zar nije crno ko flor? I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir. RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne.
Samo je budila mir. RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne.
Daj reči gorde ko mač topola Za naše prazne ruke bola. OTVORI SVU TIŠINU Otvori drhtavu svetiljku Dva oka uplašena ko laste Da otkrivam glas — tu biljku Što iz belog mesa
ČAS Kao šećer u voću Ili na stablu smola: Javi se senka bola U neki svoj čas, noću. I ptica neka ina: Zašto, zašto zakriči (Ne tek u pustoj priči, Nego tu, sa visina)?
Ćosić, Dobrica - KORENI
Više nikad da ne čuje to odvratno hrkanje, teška, nadnese se nad njega, mora, a ne može od zadaha vina, od bola u očima, od krvi što je odjednom stala, i ruke se s gađenjem trgoše i klonulo padoše niz bedra.
Ustao je pre Simke, pa se obukao brzo, da pobegne od bola, da bol iznese napolje, jutro je sivo, kao i mozak bez čeone kosti, ni ledena kora snega što je okovala krovove i zemlju
S njom da rodi sina. Mlada je i zdrava. Sve su žene iste. Što je Simka bola od nje? S njom je svršeno. Ona, dok ja živ, neće prekoračiti prag njegove kuće.
Svirka bridi njenim kostima, odvaljenim, rasutim po vlažnoj i tvrdoj posteli, kostima što se samo vlaknima i žilama bola drže za nju, nju koja je samo umor nemoćan da se nadnese nad kolevku, iako jedino to želi.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Osmehivao se: u njemu, ni tad, nije bilo ni straha, ni bola. Polako je odlazio iz sebe a svuda je bila svetlost. Opet je lebdeo i kao da je, negde ispod, video kapiju jednog
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
l' je kogod gleda, I da l' je sluša; i sred mrtvog dola C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije, I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije! J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo!
I, k'o sa visina Olovni oblak, po duši mi pade Najcrnji pokrov bola i gorčina. I kobna mis'o moriti me stade: Što moja nisi; i što smiraj dana Ne nosi meni zvijezde, no jade?
kad crni sanduk, na konopce duge U dubinu spušten, krupna zemlja zasu, Samo vrisak majke, glas beskrajne tuge, Očaja i bola po groblju se rasu...
I duboko u noć zvonio je tamo, Kao glas iz groba promuk'o od bola; A daleko nebo ćutalo je samo, I kapala voda sa drveća gola.
I da li ga prokle da u času tuge, I besvjesnog bola nad tim pustim grobom, Sadeć' plačnu vrbu u jeseni duge, Gr'jeh, kajanje sanja, i mladost za sobom?
I dok mi nad glavom sviće zora nova, I zvezdano nebo počinje da plavi, Vraća mi se jato belih golubova, Klonulo od bola, i krila krvavi', I tu pokraj mene umirući cvili. Jadno drago moje, znaš li gde su bili, I zašto umiru tužni i krvavi?
Tu, čekajući na dolazak kola, U suhoj travi ćutasmo nas dvoje: On - žilav, snažan; ja - slab i pun bola. Svaki u misli utonuo svoje. Ni otkud glaska.
slatkih iluzija više, Kad čovek znade da sred zemnog dola Najveća sreća, i slasti najviše, Postaju izvor najdubljega bola...“ ...A sunce žeže... Spavaju doline... Tegobne snove sva priroda snuje.
kroz cvećem išarana polja, Gde one smerne ne cvetaju više, Gde naše staze povetarac briše, Duh mi se vraća u vremena bola, Što skora prošlost u sebi ih skriva; I to sećanje suzu izaziva. Sad nema ljubičica!
Popa, Vasko - KORA
meseca (1951) DALEKO U NAMA 1 Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Onda mu rekoh: „Ne prepucavajte, dragoviću, od uobraženog bola, ili pričajte o njemu kome drugom a ne meni! Ovaj primerak nije vas koštao ni četiri stotine forinta“. „Šta kažete?
Pri toj pomisli, moja dobra supruga premire od brige i bola“. On uzdahnu, ojađen. „I crkva je grešna - i pregrešna!“, počeh da ga tešim.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Osetio sam, na nesreću, da mi je četa milija, vernija, toplija kuća od moje. Ali šta ću posle? Njegov glas očajnog bola cepao mi je srce i ozlojeđen na ovako svirepu, nezasluženu sudbinu koja ga goni kao divlju zver, u neprijatnom položaju
obigrava oko nje trzajući je sitnim zubićima za ivicu suknje, ona žuri ka dragom mestu tuge, sa izrazom sve većeg bola i patnje jedne svetiteljke. — Hvala rode! — Bog da prosti pokojnika... — Amin da Bog da...
— Govori lakše, tako ti Boga, jer ako te čuje stari telegrafista, svisnuće naprečac od bola. Stari telegrafista, prvi je hugista u Srbiji, sav smežuran starac od osamdeset godina, žive mošti u nekoj crvenoj
utučen porazima otadžbine, i svečanim nekim jecanjem noću i preko celog dana deklamuje nerazumljive reči patriotskog bola koji ga rastrže.
I svakako sećate se dobro: baš kad, ludi od bola, roditelji ukopavahu razlog svoga života u mali grobić pored puta, Arnauti gađaju sa nekog brega u gomilu, u nas što i
— Ali, pobogu, samo je iznenadni strah bio izbezumio nesrećne roditelje. Ne rekoste li sami da su oni bili ludi od bola?
telu, dokle ga je neko držao za gušu, tukli mokrim užetom, daskama, žilom, nogama i pesnicama, a on najpre urlikao od bola i kad su mu vezali kamen za mošnice, pustio strahovit krik i činilo se kao da su mu oči na glavi, a on potpuno sišao s
te vraćaju one ljudske ruševine tamo u tesan betonirani podrum gde se ponova goli stisnu kao sardine, previjaju od bola, usred one zapare i prašine, i sa noktima u zubima ćute i pitaju se samo očima: kad su, eto, otkad i zašto su oni
I Petronije Svilar, sam, uspravljen i strašan, na vladajućem, uzvišenom proplanku nad prestonicom, ispruži, u jednom do bola snažnom grču osvete, crnu svoju koščatu i žuljevitu pesnicu tamo prema njoj i, sav zasenjen onim krvavim požarom sunca,
Tada sa prokletstvom života, ja doživeh poslednju samoću. Sa dušom punom bezbožničkog bola, ja ostavih groblje praćen krupnim kapljama kiše. A kad sam legao, kiša je pljuštala.
se, kezile, cerile na mene tako besmisleno i bezumno da sam ja najbrže morao zaklopiti oči da naprečac ne svisnem od bola.
I ja neprestano vičem: „Hoću, hoću, hoću, umreću, umreću, umreću.“ i mučim ga, i mučim se, i raspinjem se od bola, a slatko mi; dok on vrišti, previja se, jauče, cepajući malo srce; i sve tako, zadugo, zadugo, dok sasvim ne malakše
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
lica koja sam viđao po bolnicama, po ratištima, po vojnim poljskim previjalištima, nizovi lica s pečatom patnje i bola. Koliko li nijeme istine na tim licima !
podno golog masiva, i s čitavom zemaljskom kuglom, i čitav ljudski rod, s ognjicama svojih žudnja, s ponorima svoga bola i s buktinjama svojih radosti, i naše „beskrajno veliko“ , „bezgranično” — priviđali su mi se kao sićušni atom tvari u
zvijera; koji, sa sebi sličnim bićima, u nekom višem, svome svijetu, sa vrućicama svojih žudnji i s ponorima svoga bola i s buktinjama svojih radosti, i sa svojim „beskrajno velikim” i „bezgraničnim” — i opet nije nego atom nokta nekog
A možda ni dan-danas ne bih imao smjelosti da to kažem kad me čitav dosadašnji život, sa svim njegovim iskustvima bola i doživljajima patnje, ne bi na to ovlašćivao.
za svoju pomamu života, za svoje svjetlosti i svoje vizije beskraja, nemaju, skoro uvijek i svagdje, svoju protutežu bola, mraka, rugobe, svoju opsesiju groba? * O podne mi je moja nova bolničarka donijela kompot.
Koliko li se oko njega namota ljudske slave i bola! Koliko li se živog ljudskog istrapljenog tkiva za nj zalijepi! Kao, uostalom, i za tolike druge ljudske riječi i fantome.
koja ne postoji, nagomila sva sila patnje i strahovanja, zanosa i padova, čuvstvovanja i stravstvovanja, ljudske radosti i bola. Pa i krutih, čisto „fizičkih fakata”, zajedno s njihovim dalekosežnim posljedicama.
Ni smrt drage osobe neće nam u raznim momentima uzrokovati potpuno isti osjećaj bola. Možda to zvuči ružno, možda to zvuči cinično.
Pa makar i čuvstvovanja bola — i to je bilo dobro, samo da se čuvstvuje!... Znam, i propatio si dosta. Ali, nije li tome, bar dijelom, bila kriva i
koliko ti je patnje i bola zbog toga ostalo neušteđeno? i za koliko je veća tvoja ranjivost zato što nije, kao kornjača svojim oklopom, zaštićena
heroja-usamljenika koji se sparušuju u ispraznosti i plitkoći salonske atmosfere, etalirajući tamo, sa živim osjećajem bola i vlastite degradacije, gori a blistaviji dio sebe, od čega se samo još jače gusne i skrućava usijano jezgro njihove
Nakupilo se previše iskustava, umorne mudrosti, pepelnih saznanja. Previše se oko sunca namotalo ljudske patnje i bola. I previše se pamti, previše je prisutno u svakom našem činu sve to.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
i istoga trenutka skoči. »Uh, bruke!...« uzviknu i, pod utiskom raznovrsna osećanja: stida, srdžbe, bola — ne znađaše šta da čini.
— Stezali smo ga i za gušu, pa se onesvestio. Sad se povraća — reče jedan od ljudi. Đurica se osvesti. Namršti se od bola u laktovima. — Izvedite ga napolje, nek se osvesti na vazduhu. A noge mu odrešite... Što će vam to ?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
što da joj baci, brže-bolje zgrabi za svoj list, iskine ga cijeloga i baci joj u kljun, a pri tome od velike muke i bola učini kroz stisnute zube m-m. U tome iziđu i gore.
— Znam, znam, — reče ona — bacio si mi mesa, ali mesa svota, jer sam poznala da je drukčije, a osjetila sam kad si od bola kroz stisnute zube učinio m-m. On sada kad vidje da ne može zatajiti, pokaže joj svoj list od noge.
Petković, Vladislav Dis - PESME
zbogom! STARA PESMA Za mnom stoje mnogi dani i godine, Mnoge noći i časovi očajanja, I trenuci bola, tuge, greha, srama I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.
OGLEDALO Kroz svest i nerve čujem da korača Senka tišine i nejasna mira, I gusta magla lagano se zbira U pokrov bola, u zavesu plača.
Da li znate i to da nje nema više? Kao uzdah bola, kao sreća ljudi, Kratka je i njena istorija smrti: Noć i jedan vetar... I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi.
Nama se spava. Nama se ne sanja. Gube se redom, trunu pod životom Aleje bola i podneblja plava, I moja lira sa njenom lepotom, Tugom i srećom... da je da se spava.
Ne osetih tada Želju da te volim, potrebu da grlim Dan mojih očiju. Nit osetih jada, Il' pesme jeseni, Il' bola u meni. Dan julski i vreo umoran odlazi. I dok šušti lišće sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi.
I ja ostavljam vidik star, bez mena, Veliku senku što je pala na san Bola i sreće, na šum reka jasan, Na lišće, želje i trag uspomena.
OČIMA Ponova evo ja nalazim sebe U plodnom kraju staroga neznanja; Ponova evo osećam potrebe Za pali trijumf bola i nadanja I iluzija, i za sve potrebe, Saranu cveća, želja i stradanja.
plodnoga neznanja, I sklapam oči: duh nema potrebe Mrtvom dolinom ići bez penjanja, U mrtvom moru tražiti pogrebe Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.
nebom crnim od ropca i muka Ja sam se naš'o u zemlji propasti S prestola tajni i snova i zvuka, Ja sam došao bez bola i žudi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, Tu, gde je žena pojava bez stida, Ja sam došao
žudi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, Tu, gde je žena pojava bez stida, Ja sam došao bez bola i žudi. Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.
Ja vidim danas, pri pojavi svake Nevolje, da se iz podzemnog mraka Zao duh diže, k'o mrtvac iz rake, Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Bele noći, pune greha, pakla pune, Dane magle, pune straha i užasa, I časove živog bola kad se kune, Kad se plače i bez suza i bez glasa — Sve ih vidim pokidane kao strune.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Bilo je to u vreme majčine smrti. Bio sam potpuno iscrpljen od bola i dugog bdenja i jedne noći su me odveli u neku zgradu, dva bloka od naše kuće.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
O bolnom, samrtničkom majčinom pogledu stih: „Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila“; o tajni rođenja stih: „Opevao sam muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom“; o vraćanju u „umrli
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Vraćamo se opet na onaj sve do izraza čistog telesnog bola zgusnut opis Sofkinoga raspoloženja u času kad se prvi put prebacuje u prošlost: vrativši se u sobu, zatiče „mračnu,
Stojan, tugujući za Cvetom, peva svojim mekim, napola ženskim glasom, dotle se Cveta, opijena njegovom pesmom, od bola, grča uvija na njivi, među redovima zasađenog duvana, i od prejakih osećanja samu sebe po prsima ljubi, strasno ujeda.
Aranđel ga je dan ranije posmatrao kako je, nem i od bola sumanut, okajavao nepočinjene grehe udarajući golim grudima u šiljat bagremov kolac.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Zvezda zvezdu gasi Dahom bola sinja, Al’ u nekom kutu, U samrtnom ropcu Sunce jošte tinja, Tinja da prižuti Tog prizora bled.
I glas jedan srpski prevari se, kliče: „Tâ hrvatska borba Srba se ne tiče“. (Glas je ovaj samo trenut bola krenô — Al’ to ne bi bilo srpski ni pošteno).
Tad’ se ne moglo dizati škola: Jedina škola — osećaj bola. Od kuda knjiga pod stȅgom mraka?... Učitelj — spomen starih junaka.
ĐURO DANIČIĆ Samo plač čujemo, samo grob vidimo, — Mi još i ne znamo koliko gubimo. Strah nam neki stegô bola obilata — I gubitke ’vake tek budućnost shvata. A da bi nam Đuri zamenika dala, I budućnost sama, i ona je mala.
Miljković, Branko - PESME
slepe vode stiksa i blato mržnje videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili videh
Krakov, Stanislav - KRILA
Kao čitav tovar gvožđa visila je ranjena noga pod korpom na mazgi. Krenulo se u noć. Drhti se od zime i bola. A put je neravan i mazge ćudljive. Samo vođa mazge mirno korača i puši.
- - - - - - - - - - - - - - - Sećao se samo kako se zario nož u ranjeno meso noge i počeo da seče, i kako je riknuo od bola, posle je ućutao, samo su mu grudi visoko skakale i disao je teško.
Ogromni plameni zubi raskidali su ga strahovito... još jedan trenut osetio je sem bola da pada u bezdan... potom je bol kao užas zgrčio celo telo koje je cvrčalo u plamenu. Aparat se rušio.
Sneg je vejao. Vetar je jaukao sa ranjenicima. Sve se pretvaralo u ogromnu tugovanku dosade i bola. Smrznutim rukama vojnik je pokušao da za vije duvan. Visoke borove šume ukazale se.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Masa slepi, ostaje bez nosa, ušiju, prstiju, čitavih udova. Bolest podla, jer je bez bola; zaglušna; njen tok ne može se predvideti.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
„Tiče l’ se roba to? I rob da zna? Ha, ha, ha!“ Grozno se smeje on. A meni, svome robu, poklanja Dva veka bola, jada, čemera: Na oštar kolac pored Pajsija Bratovu glavu besno udara; Pa da je gavran ne bi kljuvao, Onde na
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Meni se steže srce od bola pri ovom užasnom prizoru i pri pomisli da će možda i ona sela koja se sad onako divno bele kroz gusto zelenilo
Mnogi, ranjeni u trbuh, kotrljali su se od bola i od muke niz brdo, udarajući o panjeve i kamene i ostavljajući za sobom krvave tragove.
nemam reči da iskažem onaj izraz koji se tada razli po bledom licu majora Velimirovića, To je bila neka čudna smeša od bola, gneva, gorčine, sumorne ironije, i teške, teške tuge. On pruži sablju s rezignacijom.
predade sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto ce sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada neka strašna misao čupala dušu.
U pismu je bio izliv bola ucveljenog bratskog srca. Kapetan Velimirović tražio je otpust iz timočko-moravske vojske, gde je đeneral komandant.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba, Gde sam duge noći, kroz vekove duge, U pepelu čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet
Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida. Grob je i to, i na njemu Od bola je piramida. Kad ja umrem, bol će pasti, Al’ će s’ bršljan širit’ jače, — A ostaće možda duže Nego ploče i krstače.
Samo cpeća nek je prava, Kao što je moja tuga. Usklik vaša radovanja Žice srca moga njija, — Glasi cpeće, — glasi bola, — Pa ipak je harmonija.
Ko je meri merom cpeće, Taj je nikad shvatit’ neće. Ako hoće da je shvati, Mora bola osećati. Srećan srećom za njom gine, — Al’ ostaje još praznine.
LXVIІI Promisli se, — nisu rane Samo tebi dane; Na svetu je mnogo bola, Svuda na sve strane. Teci pesmo, potočiću Porušena nada, Izgubi se u pučini Opštih, večnih jada!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Onako razdragan lupi me šakom po levom ramenu. Meni izleteše svetlaci pred oči. Jauknuo sam od bola, držeći se za levu ruku. — Šta ti je? — viknu i dohvati me. Cela ruka i leva strana šinjela bili su krvavi.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
I dokle ona stoji na moru, More će bola srce kidati... LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo! Ako nam tvoje nema pomoći, Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu
šalit galijot Kad orkan pomno zvezde zadrma, Šibajuć gneva bičem ognjenim, Daskama mrtvim trošne galije Jaok izvija bola paklena?... Posvećen kamen hrama Markovog, Kô salik voštan, žarom ugrejan, Od uzdaha je naših odmekô...
— U tvrde kule vlažnom podrumu Po stotinu je roblja nesrećnog Na glatkoj vlazi tvrdog mermera Sa nestrpljenja, bola, očaje, Isplakan pogled tavne zenice Dršćućim glasom gore dižući Molio ljubu moje mladosti Za kaplju vode...
Bojić, Milutin - PESME
Kao kakav divljak azijskih plemena, Što besni od bola, a nesrećan nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče i pije, Zatim traži pesme dotle nečuvene, da
nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče i pije, Zatim traži pesme dotle nečuvene, da taj bol bez bola iz grudi mu gone, I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene I stotine struna u svesti mi zvone.
od vatre, Strasna kao more, razbludna kô zmija, Tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre, I siktanju tvome moj grč bola prija.
Moj bol je velik, od sveg bola veći, I samo tebi, tebi ću ga reći: O, budi svedok moga iskušenja! I vratiću se čist, u svet pun gada I vratiću se
Vrag naš je razbijen, No još nam guja plete muklo mreže I brige naše mlade glave sneže, Poslednji gutljaj bola je ispijen. Guslari, gde ste? Pitah na sve strane, Ustajte svetle da slavite dane, Veći ste od nas!
(1917) XL SVEŠTENICI Naša plaha mladost ne oseća bezdnu, Za nju put je greha belasanje magle, Ka životu bola naša srca nagle I za strašću tuge jedra prsa čeznu.
A kad rub crveni suncem s jutra blesne, Hodamo kô heroj ponosit u jeci Novom hramu bola, gordi, duše svesne. Neka urla Kerber!
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
To je dvorska literatura. Tu su učena knjeginja Milica, udovica Lazareva, prva srpska pesnikinja tuge i bola, Jefimija, čuvena vezilja, despotica i monahinja, Lazarev sin i naslednik, mladi despot Stefan Lazarević, državnik,
Đulići uveoci su, nasuprot tome, knjiga bola i tuge, inspirisana smrću najbližih. Osećanja se prepliću i spajaju s prirodom, tako da u prvoj knjizi imamo ozarene,
Jakšić, Đura - PESME
Sred grmljave i zveketa, Usred naše bojne muke, Slušao sam tanke zvuke, Pune bola, pune sete, Kô da slušam stare bajke Tvoje glasne balalajke.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Ni tamo, seni, zar pokoja, no pokoj tražiš međ nama, nedužnu gde te bolelo, sejo, gde bela prominu. Il’ se od bola posvetila, po kap nam ulja za lek iz neznani, miljem da svetli kandilo, bol tvoj gde živ još ostao, sejo, gde bela
4 Vedrinu iz tla bola, znaj, siše ovde koren bol. I radost nedozrela, ili vaj, iz patna srca li vine, kô ptiče zla kad ustreli ruka,
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Zaboravljao se. Pokatkad, zapio bi se. Istina, i to retko, krišom. Onda, ne znajući od stida, muke, bola, šta će, po tri dana bi ležao.
Jedino što bi se primećivalo da ona zna, to je bilo za vreme ručka, kada za sofru svi sednu a otac leži. Od gorčine, bola, njoj bi čisto zalogaji u grlu zapirali. Prsti bi joj, prinoseći zalogaje ustima, takođe na bol skupljeni, drhtali.
Još manje da, kao svaka mati za sinom, pa još jedincem, klonu, pade, od bola leže u postelju i bar začas zaboravi na kuću, poslove koji je čekaju.
Navlačio bi jorgan na glavu, ugurivao oko matere drhteći od straha, jer je znao, bio siguran, da baba pored bola, tuge za ocem, još i zato tako cele noći sedi: što se brine, strepi i za nj, Mladena.
Kao naslućivanje da, možda, sigurno, neće baš tako sve biti... Biće bola, jada. Koliko puta tako uveče, kad posle dućana i dobra pazara mirno, srećno pođe kući, sav blažen misleći na nju,
Čak i kad ona odobri, reče da će poći, on niti se zaradova, niti klecnu od bola, već, sasvim kao da je to odavna trebalo tako da bude, nasmeja se i pomilova je po ovlaženoj glavi. — Pa tako, ludo!
sve, hoće da je tu, kod njega, da ga odvede kući, bojeći se, strepeći, da možda sada, uoči njene svadbe, od derta, jada, bola, on se ne zaboravi, zapije se i time svima dâ na znanje celu stvar, sve njih obruka.
Ona nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi došla, uvek bi zadrhtala. Ne od bola, ne od ljubavi, već od njega. Sve se bojala da možda on u potaji ne pati, ne tuži za njom, i da kad je još vidi, onda da
A jednako se smeši na nj. — Kako ništa? Majka joj, od besa, bola, poče brzo da sa jednog kraja na drugi ide, baca drva, namešta i viče da Mladen čuje: — I neka ostane! Nemam ih više.
kao što treba a ne oslanja se ni na koga, ne obavezuje nikom, da bi to svoje, sebe, mogao da nosi, treba mnogo snage, bola, i da je jak, jak... Jak nad sobom. Sebe da ima u rukama.
— U nedelju pijenje — odgovara joj, a ova ne može da se uzdrži od bola, radosti, izlete iz sobe. Zove babu. Baba, kao uvek, mirna, stroga, ulazi. — E srećno, prijo!... — veli joj i ljube se.
I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam... I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice grčevito podiže ruku, uhvati se njome za usta, vilice, kao da spreči da mu to ne drhti, trese se.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im se život ne dosadi, i onda ga od sebe odbace, pa bez bola umru (ZNŽOJS, 6, 130). Beli luk ne treba trebiti noktima, »jer od toga plače« (Sofrić, 150).
vile jedu seme od beloga luka, i žive dokle im se život ne dosadi; a kad im dosadi, one to seme odbace, i tako bez bola umru« (Čajkanović, Mit i religija u Srba, 1973, 14 id; upor. SKG, 60, 1940, 1—6). O raznim mitskim biljkama v.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Danima je bez hrane lutao šumom, potamneo od bola. Kad se vratio, bilo ga je teško prepoznati: mršav, kost i koža, iznuren nesanicom, izgreban trnjem, pocepan, prljav,
Uostalom, zar je to Kirča tražio od nas? On bi pre skapao od bola kao otrovan pas nego što bi i jednom rečju pomenuo kako mu je do nje stalo nešto više nego bilo kome od nas.
Hoće li mu se zahvaliti? Da li mu je ostalo što od uljudnosti ili se ona izgubila u talasima bola? Šta je hteo, kud se zaputio, hoće li iko za njim zakukati, neka u crno umotana žena, majka, supruga ili kći?
Njene ruke su se pokrenule, klizale su po meni čas ovlaš, čas grčevito, nekad kao dodir maslačka, nekad do bola. Celi dan smo ostali gore, u štali. Objašnjavaju mi da je nečastivi naveo moje telo na grešnu blud sa tom devojkom.
Svaki golicavi žmarac pojedinačno. Da mi se od bola kida utroba, da mi pokvarena krv lipti iz svakog damara i da mi duša očajnički vapi za spasenjem.
Menjala se poput bleskova munje i to me je dovodilo do ludila. Zenice su mi se rastakale od bola, panika me je sve više zahvatala, pauk je postajao sve teži, gubio sam dah, kao da sam se odjednom probudio u
Bukara je narodu izgledao smešan čak i dok je grlio obezglavljeno telo svoje žene. Ridao je i gotovo urlikao od bola, musavi siročići su vrištali od užasa vrzmajući se oko mrtve majke i očajnog oca, no svejedno ljudi su nalazili da je
koji nisu imali hrabrosti da iskorače iz svoje jadne obamrlosti, već su prebivali vasceli svoj život u izmešanoj zbrci bola, kajanja, očaja, ružne grešne naslade, užasa i gađenja.
Smrt sama dobauljala je podno Kule vratimljske, mučki glavinjajući za ovom jadnom povorkom otežalih nogu, onesvesloj od bola i iscrpenosti. Bedem se zašarenio od svetine što je izašla iz toplih smradnih rupa da dočeka vreće žita.
A lice ove žene? Sada otupelo od bola. Sada. Od bola i straha. Od strepnje. A negde drugde? Kad bi je molio da ti smrzlom i opustošenom udeli malo ženske
A lice ove žene? Sada otupelo od bola. Sada. Od bola i straha. Od strepnje. A negde drugde? Kad bi je molio da ti smrzlom i opustošenom udeli malo ženske milošte i topline?
Tada zažmurim do bola, jer ga ona dodiruje. Kad najzad u panici ponovo otvorim oči, vidim da ga drži za mišicu i da ga gura prema ivici
Ilić, Vojislav J. - PESME
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora, Šapat koji tiho umire i tone... To je, možda, izraz dubokoga bola? To su, možda, reči koje kletvom zvone?
bacajući suzni pogled sa visine Carski sin je, davno nekad, željno gledô u doline A u veče pevao je setnu pesmu, punu bola, I na nju se odzivala druga pesma odozdola.
Bez celi i puta, Od postanka svoga pa do svoga kraja, Vi, večito hladni, putujete mirno Bez celi, bez bola i bez zavičaja.
On pravdu štiti a nepravdu goni, I srca ima spram bola i tuge, On teši onog koji suze roni, Jer su mu ravna gospoda i sluge.
Al' se diže spram prestola Dagestanski mladi kan, Oko mu je puno bola, Kô jesenski, mutni dan. On se naglo iz sna trže, Oturivši čibuk svoj, Pa na srce ruku vrže, I ovako reče njoj: „Alah
Jarosno uzviknu ćata i burno na kmeta naže, Nogom mu udari trbuh, i kmet se od bola saže, I samo zajeca teško, silno se zaljulja tade, Izdiže palicu gore, al' pijan na zemlju pade.
Sumnja je paklena uze, Od bola, od stida, straha grunuše njezine suze Kao bujica plaha. Ona se stidela jako, Zašto da prezre muža i brzo posrne tako?
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Sred grmljave i zveketa, Usred naše bojne muke, Slušao sam tanke zvuke, Pune bola, pune seta, –Ko da slušam stare bajke – Tvoje glasne balalajke.
Stanković, Borisav - TAŠANA
TAŠANA (razneženo): Bože, dedo, zar si me toliko voleo i zar sam ti toliko bola zadala? MIRON (gorko): A, ostavi to. Jednom je to svršeno.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Pazim, evo, i te kako: kad osetim taj bol, sve zaboravim, i samo u njega gledam... E, dobro je, za danas dosta bola, prođe... Ded sada da vidim još jedared Lukino pismo: „Moj naučni rad odlučio je moju sudbinu.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
nešto VOOBRAŽENIJE — uobrazilja, mašta VOOPŠČE — uopšte VOORUŽAN — naoružan VOPIJATI — vapiti, jaukati, vikati od bola, naricati (up.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
mu je bilo mutno, a oči — one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu — bile su pune nekog čudnog izraza bola i prekora.
— A jesi li bar iskupio ljudske bolove? — Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života. — A jesi li bar poznao i video život taj? — Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Komandiru navreše suze na oči. Zubima obuhvati usnu. Kao da bi hteo da zaguši uzdah bola. A potom sasvim tiho progovori: — Pao je kao junak. Zaćutasmo... Drumom je promicala beskrajna kolona beskućnika.
I mene mori žeđ takođe. Usne su mi toliko izgorele i ispucale da jedva govorim od bola. Ali meni je ipak lakše, jer upućujem seiza na konju do jezera i on se posle putovanja od tri časa vraća.
Petrović, Rastko - PESME
Snim: bogumile gone usana žeđju puklih ko raka I nezasitljivih bola, umornih, samrtnih bez leka; I tu se životu smetalo da teče, da veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže
na prozor tad neki smelo: Odškrini da samo protne ruku Pa pomiluje dojku i grlo belo: I zarije se u tebe sav bez bola.
Mati me nije kao vučica jezikom umila Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled U uzbuđenju strašnom
sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno: Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno, Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno od sviju, Žudno Ničega Praznog, ko negda što je sna; Dečji lik što materine ruke miju No, noćas tako
Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo! No pogledaj moje oči bola pune pune su suza, Sve što ti pružim sve je to To i čisti bol; Moje ruke! čisti, o čisti bol.
Nit me je mati, ko vučica, jezikom umila, Nit dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti; Pa ipak, pogledom svojim bola, potmulost mi je ubila, Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled U uzbuđenju
pojuri, Ne znajući za ruku što pruža mi se iz detinjstva Da spreči taj kobni glas i spusti dlan na usta; O, koliko bola i staranja nad nastupom krenulog životinjstva!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi Sunca, što sijaste kroz mene u tolika svanuća: Da jedan čas sam večit, sred ove
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Mravi — ne poverova im dečak: drugačije su mravi u čarobnoj kutiji izgledali, nisu grizli. Jauknu dečak od bola i od gneva. Poče da gazi po mravinjaku. Rasu se mravinjak kao šačica peska.
Kada on ponovo otvori oči pred njim će biti prazan zid. Dečak do bola stište očne kapke, želeći da zaboravi, želeći da ne misli.
Šantić, Aleksa - PESME
A znaš li zašto Ono poluđe? U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer iskre same Iz tebe biju, Lepše od sviju Anđela raja, Što nežno šušte,
I, kô sa visina Olovni oblak po duši mi pade, Najcrnji pokrov bola i gorčina. I kobna misô moriti me stade: Što moja nisi, i što smiraj dana Ne nosi meni zvijezde, no jade?
I cveta, i gori, i blista, i u vis gleda iz dola; Miriše, plače i drhti S ljubavi žarke i bola. 11 U reci, u lepoj Rajni, U valâ kristalu samom, Keln se ogleda sjajni Sa svojim ogromnim hramom.
(Srce zbori:) O, da sam joj jastučić, kraj stola Gde joj igle zabodene stoje, Kada bi me ne znam kako bola, Bod bi bio radovanje moje. (Glas pesme zbori:) O, kada bih list hartije bio Pa da služim za papijot njeni!
Srcem nosim tugu mnogu, No plakati ja ne mogu. 36 Iz mojih golemih bola Malene pesme se roje, Pa zvonkih krila lete Sve srcu drage moje.
40 Kada čujem pesmu što je Nekad moja draga poja, U vihoru divljih bola Kidaju se prsa moja. Jedna tamna, mutna čežnja Na gorske me goni vise, Tu beskrajni moj bol tajni U suzama istopi
''Ja ću, dragi, tiho spustit Ruku povrh rana tijeh, I krv neće više teći, I nestaće bola svijeh.'' Ja ne mogu ustat, draga, Krv iz glave teče moje; Kad mi tebe ukradoše, Sâm sam zrnom probio je.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Otkud bi onda proisticali oni strasni tonovi bola i radosti, onaj vatreni odnos prema ljudima i događajima, prema životu uopšte?
Pomamljen od bola, starac je pripisao zeleni mač, odjurio na čaire, poseo golu bedeviju i kao na krilima poleteo da osveti sinovlju smrt.
“ Al' govori Miloš od Pocerja: „Pobratime, Kraljeviću Marko, danas misle i govore ljudi da tri bola ne ima junaka od nas ove tri srpske vojvode; bole nam je sva tri poginuti neg' sramotno danas pobjeguti“.
ja idem preko Carigrada, teva m' koja sukobiti beda, te me teva na mejdan zazvati; ja ću s' teško bolan učiniti od zla bola teške srdobolje“.