Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
to su oni korali? Je li, učitelju? — Jest, jest... korali — potvrđuje učitelj. — A gde li to raste? — Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! — reče Marko, pa pogleda opet po svima. Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora?
Eto vidiš... beda! — odgovori Raka, umoran od onog tereta, teško stenjući. — A šta to činiš, bolan? — upita opet Sima. — Ne pitaj, moj brate... Zlo ti činim! Snađe me, vidiš, beda!
Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će. Kad mu skide rogu s vrata, reče: — Bolan, gazda-Rako, nije veća ni u mog sivonje — dobro si je mogao nositi!
Hej, hej, baš nezgodno! A mogli biste im kupiti po limun, ili po malko šećera lepa... — Ih, bolan, da sam znao — vajkaše se jedan — mogao sam kupiti onomade kad ono silazih u varoš! — A! Znate šta?
Da se, opet, žale — kud će šut s rogatima izići nakraj!... — Bogme, vi ste tu mnogo zaradili! — Ja šta misliš ti, bolan!... Vidiš ovu kavanu? Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera. Moj Pajo, padalo je tu novaca kao kiše!...
— Kad bi on to verovao. — Ama, bogati, zar ti njemu sve daš što ti god padne? — Ja šta ću? — Pa ti si bolan, lud. Ne daj! — Kako ne daj kad smo načinili onaj prokleti ugovor, pa moram.
Na taj uzvik mnogi se glasno nasmejaše. — Gde si, Pupavče, bolan? Oho, ko bi se tebi nadao?!... — Siromah Mojsilo ode pitati se za zdravlje sa svojim starim poznanikom, koji je još u
NI OKO ŠTA Ej, ej — baš šteto što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica! A onako se, bolan, lepo živeli!... Učitelj Grujica, nije, da rekneš, od onih starih, što još ne mogu da ovarišu u ovim novim bukvarima i
Ej, ej — baš šteta što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica, a tako su, bolan, lepo živeli!... Uoči Ivanjadne, baš tog leta kad će se svaditi pop Vujica i učitelj Grujica — natušti se ozgo kosom
— Vala, što se tiče, ti bi video, na priliku... — reče pop Vujica, pa opet poče zagledati jeinu. — Ala je to golemo, bolan!... Ja sam gledao, što se tiče, pa mnogo mane koliko kokoš, nije veće, pa perje mu nije ovako kao u ovoga, na priliku.
nekakim patrljkom, za koji je privezao malo uzice te načinio bajagi bič, ošine svog mrkova, pa zategne što igda može: »Bolan, Julka, zar si još devojka?
— Nećemo ja! — prihvati neki Jovan travar iz gornjeg kraja. — Nije to, bolan, šala, zakopati nahoče u seoski potes!...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— viče Jovan. — Šta je, Klempo? — odazva se Zavrzan Latkoviću. U Latkovića su bile velike i klopave uši. — Dela, bolan, pričaj što! — Šta ću? — Šta znaš! — Pričaj, Zavrzane, pričaj! — zagrajaše sa sviju strana. — Ne znam šta ću!
— Pričaj, Zavrzane, pričaj! — zagrajaše sa sviju strana. — Ne znam šta ću! — Ih!... Ti ne znaš!... Pričaj, bolan! — Ne može da mi padne ništa na pamet!... Evo Surepa, neka priča! — reče on. A smeh se zahori da s šuma prolamala.
— Ništa. — Kako ništa? — Da je bilo veće dete, bila bi i veća pripovetka! — reče on kratko. — Pričaj nam, bolan! — okupiše ga opet. — Ne može da mi padne ništa lepo na pamet, a ovako... — A ti otpevaj jednu!
Marinko mi onda ispriča sve što je bilo, a ja mu rekoh: pa idi, bolan, potraži ga i dovedi k meni. Možda ti je i pričao... — Jest, pričao mi je.
Sve bih dao da me samo hoće ovi svijet razumjeti!... Ja, bolan, ni malenom mravku ne mogu zlo poželjeti, a toli čovjeku, stvoru božjem!... Pa saže glavu i uzdahnu...
— Sjedi, sjedi. Kud žuriš? — Nikud. Ja mislim ti imaš kakvog posla. — Nemam nikakvog. Sjedi. Željan sam, bolan, lijepe rječi s ljudma... Sjedi!... Ivan sede.
— More, mani! — reče opet Ivan. — Što mani?... Što mi, bolan, ne kažeš? Ivan je ćutao. Njega opet stade gristi savest.
A zašto? – Ne znam. — Teško nama kad imamo take starešine! — zavapi Marinko. — Teško nama!... Zar im je, bolan brajko, malo one čovečnosti! Koga napade? Gde to Turčin nasrnu na kuću ili čeljade čije u Crnoj Bari? Gde?
Ej, moj Ivane, teško tebi!... Dokle ćeš, bolan, biti lud?... Zar ti misiš da ćeš kadgod biti prav njima dvojici?... Teško tebi!...
— Zar bi oni mogli tako učiniti sa mnom?... — Ha-ha-ha!... — nasmeja se Marinko. — Bože, al̓ si dete!... Pre će oni, bolan, pozvati onog lopova Aleksu u svoje društvo nego tebe. Pre će se s njim sašaptavati nego što bi na te i pomislili!...
— Ko pustio? — Ti. — Pa šta barata? — Evo, vidiš!... Pa ti, bolan, i ne znaš šta se tako reći na tvoje oči događa!... Kaki si ti pop? Pop se ljutnu: — Nemoj ti grditi!
A?... — Ali, Aleksin... — Sramota, pope! Hoćeš da rekneš da je Aleksin Stanko lopov!... A to je dete, bolan, raslo na vaše oči!... Znate ga od povoja!... I on lopov! Kad je šta dotle ukrao? — Nije ništa.
Dučić, Jovan - PESME
Jauk je mora bolan i strašan, i munje u divljoj radosti proždiru nebo... To veče izgleda poslednje od sviju večeri. Mirno, na steni, stoji
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Ne! — rekoh ja. — Veći je onaj gore i od moga druga Joce! On će dati onome. Tada čuh iz jedne sobe zagušljiv i bolan uzvik: — Jaoj, moja majko! Ah! I knjiga života poče mi se otvarati.
do posle kupanja, i tek kad smo i pivo popili, učini mi se da ću uspeti s mojim predlogom: — Čuješ, — rekoh — hajdemo, bolan, kod mene da večeramo! — Dabogme, da me još izgrdi tetka Soka! — Ta koji ti je đavo, šta ima da te grdi? — Pa tako .
Sede u krevetima — ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa: — Šta će ta sveća u ovo doba?
, da sve izleće kaldrma ispod nogu. Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.
— Hajd da te odvedem u vajat da te, bolan, đed ne vidi takoga! Hodi da spavaš! Ne boj se — isprosićemo mi tebi devojku... baš ako ćeš i Anoku!
A moja sestra — eh, pobratime! Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! — Pokušavao sam.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Pa? Hristić se trže i pođe da ga uhvati za ruku, ali ga Jurišić odgurnu. — Zar ti Hristiću? Pa ti si primer bio, bolan. Je si li ti to zaista tu što stojiš preda mnom? Ja ne verujem. — Onda je drugo bilo. — Onda je drugo bilo? Zašto?
Afrika
Likovi su simpatični, meki i nasmešeni; izraz bademastih vlažnih očiju skoro bolan. U ovakvom pejzažu ovakva žena predstavlja uistinu najdivniju ženu kakva se da zamisliti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Dok ga mati uhvati za ruku, rekavši: Šta ćeš tu, voda može da te privuče i odnese, bolan brajko. A on beše stao i zagledao se, blizu vode, u lepe kamičke.
Tih dana je Vitkovič imao i od Vuka Isakoviča pismo, koji je javljao da je bolan, i da želi, pre nego što umre, da čuje, da Pavle ne hoda kao pas, po svetu, nego da se oženio.
Rakič, koji je bio dobre naravi, a mnogo mlađi, poče onda da se roguši, i izvinjava, ali uporno. Sve je to lepo, bolan, brajko. Zna i on, lično, gospožu Trandafilku. On je sa njom, kao i sa gospožom Evdokijom, u nekom dalekom srodstvu.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
I kad je mladić bolan od merak (od ljubavi) kaže, da bi mu bilo milo i drago na Struga dućan da imam, na Struga dućan da imam, na ćepencite
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Držao se rukama najčešće za bolan trbuh, stojeći, kao uzet, iza svojih kola. Opuštenih ruku, opuštene glave, činio se iznemogao, smrtno oronuo.
Matavulj, Simo - USKOK
Knez ga ublaži: — To je istina, strikane. Ti si čuven nadaleko, ali ne vidiš li, bolan, da je ovaj naš uskok još dijete? Daj, Milice, bardak starcu da nazdravi.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Selačka muka tolika je da čak i prosjaci od nje zaziru. Jedan prosjak ovako umuje: Ajd, ajd, muči, bolan, bole je i vako neg o težakluku živiti i svoju krv piti.
Jedan od dečakovih rođaka-sanjara ovako govori o tajnama zemlje i sveta oko nas: Šta ti, bolan, znaš što se može naći ovamo gore ... Možda kakva starinska stvar, kakva ruda, pa i samo zlato...
Milićević, Vuk - Bespuće
Samo se čuo njezin bolan, brz dah u kom se osjećao jauk. Koliko je bilo nesreće i studeni, — one studeni koja ne dolazi s polja, već iz duše, i
Sremac, Stevan - PROZA
— Šta veliš, kad raku može nova noga da izraste, što k’o meni da ne može rana da zaraste. A, bolan, kolika je bila; video se mozak... a sad se ne vidi.
Baš on. I seljak priznade. — Reziluk, bolan, zar tako! — reče Maksim i okrete leđa. Nije ga ni prekorevao, ali je okrenuo leđa i izišao napolje.
Radičević, Branko - PESME
Jedna rečica jošt mi, brate, gudi Iz ljubavni što t' isteče grudi. Mi seđasmo jedan do drugoga, Bolan brat do brata bolanoga: „O ako mora jedan tu od nas Ostaviti ovaj sveta kras, Ako umreš, ako ja ozdravim, Ja ne
“ Kad poslednji rastasmo se put, Jedan brat kâ drugi bolan i žut; Mene bolna ozdravi tuđina, Kakva za te beše to milina: „O Bože, reče, hvala ti na svemu, I meni je, kad je
22. Samo ono divno dvoje Da ugleda — ništa više, Što na puste tope tvoje S toljagama udariše, Bi se bolan sav sledeo, Kakvu s' guju gazit teo! 23.
Al' odatle dva do tri koraka Gledni onog turskoga junaka, Crna oka, krvava pogleda, Kud li, bolan, dugom puškom gleda? Oh Mileta, sad će da obori, Da ti srce viteško sagori!
“... Muč', Srbine, veseli se sade, Gledaj, bolan, što Turčinu pade! Od iljade, — loša im naroka, Ne uteče oka ni svedoka.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Pa sjediš pored njega i neka te tvoja tuga poduzme, a on te gleda i samo što ne kaže: ostavi, bolan, Petrače, daj ti da mi po jednu zapalimo. Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto.
Svi su ga smirivali i mitili: — Daj bolan, ne rondaj više. Pusti na volju starom čovjeku. Vidiš da je bolestan i da neće još dugo.
— E jesi pravo goveče, pa makar da moluješ ne znam kakve božje ugodnike. Ja svetitelj, je li? Bolan, čoče, ja sam stotinu puta poželeo da manem i kuću, i čeljad, i svoje selo, pa da zaždijem kroz bijeli svijet,
— A nama se rugaš, a! — veselo dočeka samardžija. — Pa, bolan, ljudi — to ni popu kazao ne bi! — toliko sam puta sanjao kako sa istim ovim svojim zlosrećnim Savom idem nekud u krađu
— Pa da, petnaest, uvrh glave osam banki. — Eh, što ti je Ciganin! — kivno se zakida Rožljika. — Ta ovaka je granata, bolan, raznijela čitavu moju pojatu, nije ni slamke ostalo. Ej, pojata je to, nije tvoja ciganska čerga!
Okreće se zatim Rožljiki, gleda ga pravo u oči i kaže mu prijekorno i poučno kao nekom dragom a nedoraslom: — Eto te, bolan, u svijet si krenuo, ali sve ti je ban-badava, opet si ostao seljačina. — Seljačina!
— Bolan, druže, da imam toliko ruku zar bi ja ovako izgledo? Tek na tu njegovu primjedbu, ja ga pobolje osmotrih: da je David —
— Daj, bolan, ostavite čovjeka na miru, šta vas briga kud je on pošao. — Brani ga, brani — grakće Bačkonja. — Isti si kao i on.
Pomeli se, bolan, dječaci kao ždralovi u ljutoj mećavi ...Kao ždralovi, eto to. Kakvi izdajnici, mili moj kumiću! RELEJNA STANICA
Miloš srdačno prebacuje ruku preko Džakanovih ramena, grli ga i tješi kao da je pred njim nedorastao dječak: — Sajo, bolan, bez tebe nema života ni brigadi ni ovome narodu što se pribio uz nas. Ako ćeš ići, slobodno i mene povedi. Hajde!
— širi kočijaš ruke. — Kako neću poznavati svog rođenog kuma! — čudi se stražar i prilazi rampi. — Daj, bolan, da te još jednom zagrlim. Zar ja svoga kuma ... — Pa daj onda diži tu rampu.
Šta veliš na to? Je l trebalo vjerovati, a? — Stani, bolan, kumiću, ovo ti je druga forma — pobuni se seljak. — Eno, pogledaj, ono su mi u kolima dvije kćeri, kumice. Je l tako?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči. U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko mučiš?
Samo kad ga sagleda gde se primiče k njoj, a očiju ne skida, trepće, i oko usta igra mu neki bolan, učmao osmeh — njoj se srce steže, snaga ustrepti i suze polete...
Čak do mene dopire njegov istrošen, ali još topao glas i poslednje reči jedne te iste pesme mu: A ja sam ti, Leno, bolan, bolan — nrebolan! A krckanje tovara na drumu sve jače. Već se neki, koji su obrali vinograde, vraćaju kući.
do mene dopire njegov istrošen, ali još topao glas i poslednje reči jedne te iste pesme mu: A ja sam ti, Leno, bolan, bolan — nrebolan! A krckanje tovara na drumu sve jače. Već se neki, koji su obrali vinograde, vraćaju kući.
— Hoćeš kod njega? — pitaše me. — Leži on. Bolan je. Mnogo nam je bolan. Počeh i nju da tešim i pođoh k njemu. Ali baš tada kako mi dođe neugodno viđenje s njim!
— Hoćeš kod njega? — pitaše me. — Leži on. Bolan je. Mnogo nam je bolan. Počeh i nju da tešim i pođoh k njemu. Ali baš tada kako mi dođe neugodno viđenje s njim! Kako bih se vratio?
Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao što vidiš, eto drugoga... A nama on ništa neće da kaže. Ni „bolan sam“, ni „oh“, ni „ovde me boli“, ni „ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko...“ Ništa, ništa, sinko!
Odjednom se okrete Aritonu. — Da li zna da sam bolan? — Kako da ne! Zna! — jedva dočeka Ariton. — Eto baš danas došla kod mene, da kupi nešto. Čini mi se sô.
— Eto baš danas došla kod mene, da kupi nešto. Čini mi se sô. I govorili smo o tebi. Čula da si bolan, pa pita da li ti se što jede. I ponude ti poslala. Zar ti nisu dali? — Ne! — željno odgovori Mita. — Kako da ne?
Kostić, Laza - PESME
ga tamo koji junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime se pita, njime se truje, od njega mače plamene kuje!
I bolje da broji niz brojanica, neg srdite bore s igumnova lica, s visoka čela igumanova da čita, bolan, nečitka slova, nečitka slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još
„Zar opet bula, budalo stara? Ko će da pati, ko da odgovara? Zar ne znaš, bolan, ne znao boga? Zar ne znaš vole paše čestitoga?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
“ Zato priđe pećini i vidi pustinjika koji, bolan i žedan, ječi. Onda carev sin brzo otrči na potok i zahvati vode u šake pa pođe uz brdo peštari.
Tada se starac vrlo obraduje, pa mu reče: — Sinko, ne ječim ja zato što sam bolan i žedan, već što znam koliko zala i bijeda ima u svijetu, ali se sada radujem što, eto, ima i duša koje čuju čovjekove
Kad viđe vojnika živa, — prenerazi se od čuda, govoreći: — Zar si, bolan, živ? — A da šta mi je bilo! — odgovori vojnik. — Je li ti ko dolazio noćas? — zapita ga opet gospodar.
Upita ga ovi poslanik: — Što plačeš, bolan? — Bogme izbio me beg čibukom, da se ne mogu s mjesta maći. — A zašto te izbio?
— Nije, gospodaru, bogme, nego tuđa; a ja radim vazda na nadnicu, jer svoje zemlje nemam. — Pa koliko imaš nadnice, bolan? — Imam samo pletu. — Pa možeš li živjeti o jednoj pleti? — Mogu, i da mi se neće.
— Jok, jok! Sahat je već došao. — Ama ti nam ono reče: „Ako ćete, vala, do kijameta, čekaću vas“. — Bolan, kakav ćeš viši kijamet nego kad ti aga zasjedne u kuću?
Ostale age sjediše tu i pušiše, dok će ti jedan između njih reći: — Čuješ, bolan Mujo, odavno nam nijesi ništa slagao; de nam, boga ti, sad što slaži, ama onako kako no ti već umiješ.
Na to svi zaviču: — Šta je, bolan Mujo? Kazuj šta ti je bilo! Onda Mujo nastavi: — Nemate zašto pitati, žena mi je jutros u kući mrtva osvanula,
Ali Mujo ne čuje. On ga pita jednom, pa i drugi put, pa ga najposlije drmne za rame: — Ta govori, bolan, kada ćeš ženu kopati?
Ćosa se zaprepasti kad vidi da mu je žena slomila vrat, pa upita: — Šta, bolan Ugursuze, zar ti ostade živ? — Vala ja ostadoh živ, nego kako ti se to čini; da se nisi naljutio, Ćoso?
Pa što mi ti reče da je ono kukavica? Ej, bolan ne bio, šta učinih! A da se nisi štogod naljutio, Ćoso? Ćosa se drne: — A da, nesrećo jedna, kako da se ni bih
i začudi se, zašto se muči i tvrdo pri glavi drži za ular, a sve se okreće na magare, pa ga upita: — Zašto to činiš, bolan? Zar ne bi magare i samo znalo ići? A on mu odgovori: — Ja znam. A on ga opet pripita: — A šta goniš na magaretu?
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
) Razrok prosjak spusti čelo sa venčanja u opelo. Žut konjanik psihopata o crkvena lupi vrata. Bolan suton - a ravnica. Glas je svaki tužbalica. Tmurnim smiljem depresija iz nizije tupo zija.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Onaj prethodni ostaje sav bolan, prazan, otvoren nebu. Pre no što se vrate u kućice, stotine još drugih pčela mešaju se, ukrštaju, bacaju u cvetove.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Devojke se presamitile preko plota i zadirkuju umorne vojnike. — A je l, bolan, jesi l ženjen? — Šta mi vredi, jesam, ali kao da nisam.
ćuteći, dok im je u ušima odjekivao jauk samrtnika I posle mnogo vremena, u besanim noćima, gledali su oni onaj bolan pogled, mlitavo telo i opuštenu glavu svoga druga. U sličnome položaju nalazili su se oni u ravnici.
!... Zar s konja na magarca!... Iz artiljerije u pešadiju, koliko da promeniš komandu! — viknem ja. „Jaoj, bolan, nemoj da si bezobrazan“ — poče ona — „mene je ova drugarica prevarila.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Svi troje se nasmejaše i ućutaše. — Pa gde si, bolan, dosad, ded’ pričaj: gde si bio, šta si radio? obrte se Velja Gojku. — More... šta ja!
Baš će biti da se njemu smeju. To ga opet zbuni. — Kakav si to drug, bolan... Nećeš sa koleginicom da se kucneš! reče mu pisar — Zaboravih...
I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti činim...
on poče nekim promenjenim glasom, iz koga zvoni najžudnija molba i pokornost, polušaptati, zamuckujući: — Pa nemoj, bolan, tako više da se mučite... Glas mu veoma zadrhta i on zastade, pa kao da proguta nešto što mu dođe uz grudi do grla.
— Što ti je, bolan... kako to gledaš ?... Ene, pa on je, jadnik, bolestan!... uzviknu ona, zagledavši mu se u oči. — Ko si ti ?
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Što salomi braći krila I cijelu bratstvu tvome? Što se, bolan, ne obrnu, Na žalosnu majku tvoju I nevjestu dobro mladu I siročad tvoju malu?
Al’ što će ti tužna ljuba, O za Boga! No ću tebe prekoriti, Moj boleći prijatelju! Što se bolan ne podigneš? Evo došli prijatelji I odive, blago, tvoje, Što ne rečeš: dobro došli! Ne fala ti, ne valja ti!
119. Bolan Jovo po gori hodio, Na vitu se jelu naslonio: “Vita jelo, mene boli glava.“ — “Bolan Jovo, ne boli te s mene, Već
119. Bolan Jovo po gori hodio, Na vitu se jelu naslonio: “Vita jelo, mene boli glava.“ — “Bolan Jovo, ne boli te s mene, Već te boli s triju djevojaka, Koje su ti zarukavlje vezle; Jedna vezla, dvije tebe klele:
““ 218. Rosa pade te Morava dođe, Te poplavi Bogdanove dvore, A u dvore bolan Bogdan leži, Viče Bogdan ostarelu majku: “Ne daj, majko, voda me odnese, Odnese me na dno u virove!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
U crnom dugom svilenom plaštu po svetu bludim. I svud gde stignem šapatom budim bolan osmeh, suze i maštu. Sviram smrt, al mi gudalo rasipa nehotične zvuke.
U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesecu vodi, mlad i žut, Rialto. Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, tužni i beli, ko misli na Lovćen, i smrt.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.
I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim, susrećem davni život, bolan, i prozračan. A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim,
Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim. Za tamni jaz lepote države sam ludeo, u duši miris gorak rađanja udisao, pa i kad bih,
Rascvetane padine da vračam i ukunem, nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim! Pa to zar da bude meni grob? Gde je bolan Svetozar milovao lica, pod obrazinama ruskim? Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših?
bahanaliju, koja je postala svetkovina, razvrat, koji je postao mudrost, urlik očaja i strasti, koji je postao mutan, bolan osmeh. Režiser zna svaki kaiš Fedrinih sandala, ali nikad nije čitao uspomene Sen‑Simona.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
'Ajdemo mi u kuću, da se malo odmoriš. — Nemoj, molim te, nisam ja umoran. Kod rpe ću se najbolje odmoriti. — Kako, bolan, zar da mi ne nazoveš Boga u kući! E, ti si poboravio naše adete, a mi znaš, s našim pojkom, sve 'nako po starinski....
— Imaš dvije. — Ene de sad! Pa 'ajd', priznajem, imam. — Šta ćeš priznavati, kad smo je mi viđele. — Đe, bolan? — Znaš đe, na kiseloj vodi. — Zar obadvije? — Jok, onu jednu, a druga ti je dolje.
Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku.... — A što lažeš, bolan!.... — Ćuti, more, Žiko, svi znamo, da ti je ćeo da ispravi tabane uz dasku, samo da priznaš za onu ovcu, veli mu
— Ja. — A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam. — Pa šta si, bolan, vriskala! Znaš da je on stidljiv. — E jes, da znaš kako je to. — Ne znam, baš. A je l' te poljubio? — No!
Znaš da je on stidljiv. — E jes, da znaš kako je to. — Ne znam, baš. A je l' te poljubio? — No! — Ih, bolan, pa šta ti kaže? — Pa, 'nako, znaš,... 'oću li poći... — A ti? — Ništa. — Zar nisi ništa kazala? — Jok.
— E brate, ka' i svaki mrtvac! reče jedan iz gomile. — Ja nô bolan, čovek ka' i mi, odgovori drugi. Treperi mu džemadan, izvezen srmom i obasjan suncem, ali se ne kreću grudi pod njim.
On se trže i probudi se. — Što ne legneš, moje dete, nego se tako mučiš. Već je pola noći, bolan brajko, a sutra treba da poraniš. I on leže. Spavao je malo, te ustade zlovoljan i neraspoložen.
— Šta si uradio? — zapita ga ona smešeći se. — Ništa. A ti? — Jedva malo pre dovrših. Ali sam sad sigurna! A ti, bolan, zar baš ništa? — Gotovo ništa. — Ti se nadaš u staru sreću. Seti se Solona!
'nako... svaka čuda video u mom veku, a 'vaka čuda ne videh dosad... — Kako, bolan!... Pamtim, gospodine, kô da je juče bilo: stoji Gospodar 'nako 'node; iza njega ađutan', pa oviciri i gospoda, a ti
veli Mitar. — Jesam, brate, pa ne mogu da se načudim. Ono se nikom dosad nije desilo. — Kako nikom, bolan! Pa čime ti se pune danas novine nego 'nakom grdnjom! Ali čekaj još malko.
gleda... ne diše. — Tetice! ... Načini mi, bolan, Zorki šešir. Ono staro pero ne valja... I noga joj se pokvarila. Na ovaku molbu, tetica bi se do sada prenula živo, i
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Kad se desi da prođu jedan kraj drugog, a ono se tek jedan iskašlje, a drugi mu nešto ružno rekne. A bolan, kako su se pređe lepo pazili i živeli među sobom! Pa što ljudi — ali i u žene uđe neki bes!
— Ama pa Brazilija postade republika! Republika, bolan brate! — reče i stade tresti ćir-Đorđa. Republika, jakako! — Aaa! Republika! »Republika« piše u novine?!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Što ne može bolan Rajko, to će žalosnica majka. — (Reče se kad se što pripravi bolesniku za ponude, pa pojedu zdravi).
Krvav ispod kože. — Odgovori se u inatu onome koji pita: ma kakav si ti čovek, bolan? Prvu, srednju i poslednju (čašu). — Odgovori se kad ko pita: koliko si čaša popio? Sveži, likom, pa ne daj nikom.
— Kazao vo ženi kad je od gladi pao, a ona mu onda stala davati kukolj da jede. Bolan zdrava nosa. — Kazala lisica kad se je pretvorila bolesna, pa ju zaista bolesni vuk morao nositi.
Sad se ova poslovica reče kad se ko prenemaže da je bolan, a jači je i zdraviji od onoga koji ga poslužuje. Đe si pjevao ljetos, pjevaj i zimus!
Udri jelena u rog a košutu u stopu. Ustuk, izdat! Ustuk, izdat, Ustuk izdat. OD PADAVICE Bolan mi je Petar (ili kako je ime bolesniku) a sretoše ga anatemnici: glava im kao seno (velika).
¹ Vrčinu Vrčin selo varoška kasaba: Sedam kuća a osam bunara, Pa im opet žene neoprane. Resniku U Resniku, bolan, suknju nose, Suknju nose, a surutku prose: Jednu kozu devet kuća muze, Još se hvale da se dobro hrane, I od sira
— Zove li ko mene, nebore! (A oni njemu odgovore): — Bolan, što pjevaš, da li ti nije ljetos umro otac? (Sad se on nasmije, i prsne usnicama, kao da ne mari ni najmanje, pa im
— Bolan, što pjevaš, da li ti nije majka zimus umrla? (Prsne opet ustima): — Bogme, ja joj nijesam kriv, a ona se ne bijaše ra
(Opet ga zovu): — O đede Eleze! — Ma što zovete, a ne date mi ovu pjesmu ispjevati, da bog da i vi ostarjeli! — Bolan, da li ne znaš da ti je skoro brat a onomadne sin umro, pa kako pjevaš?
a on sve jednako čini znake ustima da ne mari ni najmanje, a sve jednako pjeva, pa najposle): — O đede Eleze, bolan! Ne pjevaj, umrla ti je žena! (Onda on skoči na onoga te mu je rekao, vičući i bijući štapom): — Ko ti je kazao?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Jadni vuk počne je nositi, a | ona otegne pjevati; „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi.” I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: „Šta ti, teto, govoriš?
Jadni vuk počne je nositi, a | ona otegne pjevati; „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi.” I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: „Šta ti, teto, govoriš?
” A ona mu kaže: „Ništa, vujo, bunacam.” Pa opet udesi: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi;” i tako jednako do pred jednu kuću u kojoj su bili svatovi.
” A ona mu kaže: „Ništa, vujo, bunacam.” Pa opet udesi: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi;” i tako jednako do pred jednu kuću u kojoj su bili svatovi.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ljudi božji, ala ste divlji! Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne: — A da što smo nego divlji! Mi smo, bolan, kâ zvirad! Pa ugasi lulu, što i drugi smjesta učiniše. — Pa onda još ništo — nastavi Stipan.
— reče fra-Tetka. — Ali, šta sam ja kriv? Šta sam mogâ učiniti, za blaženu Divicu? — kuka jednako Čimavica. — Ma, bolan, ko tebe krivi? Ko kaže da si šta kriv? — tješi ga fra-Brne. Sad svi počeše tješiti đakona. — A zašta me onda bije?
“ Dakle, orazumi se, bolan, pa iđimo večeras! — Neću, pa neću! Nećkao se dva dana, a oni ne htjedoše bez njega. To ga dirnu, te trećega
Đavo bi ga znâ, kazâ mi je i ime, ali sam zaboravija... Znam samo da je bija smeten. — Da nisi ti taj, Grgo, bolan?... Kaži, jesi li? — pitaju. — Je li ja? Je li? Ja kâ velju... — Nemate ga rašta pitati — umiješa se Trtak.
Sto sam vam puta rekâ: grđi su od rkaća! — Nemoj, bolan, tako! — reče Vrtirep. — Kako nisu grđi? Rkaći bar otvoreno govore: „Udri po Bunjevcu! Ne žali bunjevačko.
A na to će Srdarina oprho: — A ko se već ovdinak drži regula, Brne bolan!? Zar da se ja ustavim na brigu, kad je sve pošlo sunovrat?
— On bi sad bija ustalac i vridan kâ mravak, bolan... Čovek bi mogâ pomisliti da je to niko čudo, jer svi znamo kako je Vrtirep proveja mladost, svi znamo da je bisnija,
Todorina, ja, Todorina, bolan, koga mi prozvasmo Bukarom, koji je svakoga trenutka govorija: „Ko, je li ja, je li?“ M’ ajde šta nas privari, nas
Nju me naučija vra-Zakarija. — Nemoj izgovarati „vra“, stotinu sam ti puta to rekâ!... Nisi ti bolan, više težak!... A je li ti kazâ fra-Zakarije ko je spivâ tu pismicu, a?
A, Jureta, Jureta, ti si dida Jureta, bolan, onaj što je pokrâ sve Zvrljevo i sva sela naokolo, šta je trunuja u tavanici pet godina...
Bakonja škrgućući zubma, strča i izvede oca iz dvorišta. — Valija si još ti da podjariš smutnju! Zašta mi, bolan, nisi poručija po kom sluzi?... — Ma, prije svega, kaži ti meni šta se jopet ovdinak dogodilo? Šta je stricu?
Triba mi najmanje dvadeset talira gotovi’ osim domaćega troška. Stoga sam, bolan, i došâ. Nadâ sam se daće mi Brne. Sad ne znam šta da radim! Ja ću se jopeta navratiti poslin podne, te...
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Teško meni!“, zakuka kralj. „Kako ću bolan, ostareo i iznemogao da vladam u svojoj državi gde varalice vuku mudrace za nos, a mene moji rođaci ostavljaju na
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Zar ti koji tako razumno gledaš na sve oko sebe, ne vidiš, bolan, ništa kad je pred tobom žena? Zar si ti slep kad si u pitanu ti?...
Ja se namrštim, pa dođem kod tiganj i ščepam jedan od oni uštipci. Kad ona: „Nemoj“, kaže, „bolan da kvariš ručak. A ja ti podviknem: „Šta, žena da mi soli pamet? Ko je gazda u ovoj kuću?
drmusala ga najpre pomalo i oprezno, pa sve jače i češće, i kad se Jaćim rasanio, ona mu se umiljato obratila: „Jaćime, bolan,“ govorila mu je ona, „ajde, Jaćime, ustani, pa da idemo i da zauzmemo mesto.
Ne povodi se ti za ovim današnjim Beogradom. Eto, to ti je moj savet.“ „Čuj, Jaćime,“ kaže ona opet, „pomisli, bolan, da ti je ovo sve tako reći pred samu kuću došlo, tu ti se, tako reći, namestilo, tu ti pod nos došli ljudi iz bela
Kako si mi još? — Neka, ’vala Bogu! — A ima li vôde kod tebe brivača? — i češe se iza uveta. — Ima ima, ja šta, bolan? — veli on. — Kako ne bi imalo? Kad ovde u ovom magazinu ne bi bilo, gde će? Imam finih brivača prve klase. — Ja.
— Pa to kod vas, bolan, sve pomrlo — čudi se kao Iketa sve više tronut. — Nije sve pomrlo; ima, ’vala Bogu, još živa naroda, — odgovara mu
živi Ilija Vasić sve na onoj velikoj dijeti, ili kako su to tamo u Africi oni uvek gladni Srbi tačnije govorili, „bolan ležim na petіt régime“, samo da štogod povrati od one predratne mere, ali sve uzalud i bez vidnoga uspeha.
A ti, molim te, zapali, eto tako, cigaretu; i još nešto: ne prekidaj me, bolan, po tvom običaju, sve dok ne ispričam do kraja.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Ne mogu da shvatim na što je ciljao svojom aluzijom. — Hajde, bolan, ne pravi se naivniji nego što si! — Na časnu riječ, ne razumijem!
Biti neotkupivo osuđen da uvijek nešto hoćeš! Mazepa privezan na hatu svoje volje. O, kako mora da je bolan taj vječiti prijapizam htijenja! I kakvog li apsurda u tom binomu: morati htjeti! Vrhunac moći — i vrhunac neslobode.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Zato se i popov pogled zaustavi na njemu. — A gle Đurice! Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš?
— Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati. — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica
— A-a-a-a... — zevnu Radisav i pogleda ga sanjivo. — Đe veliš? — Pa viđi ’vamo, bolan. Znam ti ja sad đe je! Radisav pođe tromo i, bacivši pogled dužinom zida, odjedared zastade i uzviknu: — Ene de,
— poče Radisav da se pravda, ali ga prekide stotina glasova: — Nisu još gledali apsu! Nisu otvarali! Pa on je, bolan, još u apsu... — Dete se ne bi moglo ovuda provući! — Otvaraj !
— On neće dosađivati našem selu, a mi mu moramo biti na ruci. Nije to šala bolan: metnuo čovek glavu u torbu! Ne smeš ga darnuti, kâ u oko. — Vala i jeste junak, jadi ga ubili, da mu ravna nema.
— Čuste li za Đuricu? — reče jedna. — Ja, bolan; on baš ode u hajduke. — Šta kažeš? — viknu Stanka, trgnuvši ruku ispod mlaza. — Zar pisi čula?
— Ja, vala, jok... što ? — nađe se Sreten uvređen — ja tek ’nako: samo da ti pričam, a ti baš ’nako... Nemoj, bolan!... Moj tata veli... — Idi ti to pričaj Milevi — prekide ga Stanka — ona se nešto češće pogleda s tobom.
— Sad pare ili kukuruz, to ti je. Ne dam ja moj mal da ga svaki upropašćuje. — Pa nije ti, bolan, još ni stigô ovaj kukuruz. Još se nije ni zapurenjačio... Kad stigne tvoja njiva, stići će i moja, pa ću ti dati.
Đuricu još više začudi ovo nadlagivanje seosko, i taman da zausti odgovor, a Stanka upita: — Je l’ ti teško tako, bolan? — The... šta mi vali? Samo mi je jedno teško — što ne mogu često da se viđam sa vama. — S kime to, sa nama?
— Stako, čekaj, bolan, da napunim, pa ćemo zajedno. Jesi čula za Đuricu ? — Šta ? — odgovori ona i zastade. — Hteo da ubije kmeta, a ćato
— Svršismo, ali Mita plati glavom. — Ih, bolan brate! — odgovori Vujo, ali mu nestrpeljiva radoznalost ne silažaše s lica. — A drugi ?
A ja njemu kažem: »Pričekaj da vidimo šta će biti s tvojom glavom do jeseni«. — Ih, bolan, što si baš tako! — Ja što ću? — On meni krastavce, ja njemu groš.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— Ama šta to radiš, bolan, jesi li pomanitao? Što biješ mrtva čovjeka? — Kako šta radim, kad mi neće da plati što mi je dužan sto groša?
Jadni vuk počne je nositi, a ona otegne pjevati: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi. I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: — Šta ti, teto, govoriš?
Jadni vuk počne je nositi, a ona otegne pjevati: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi. I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: — Šta ti, teto, govoriš?
A ona mu kaže: — Ništa, vujo, buncam. — Pa opet udesi: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi“; i tako jednako do pred jednu kuću u kojoj su bili svatovi.
A ona mu kaže: — Ništa, vujo, buncam. — Pa opet udesi: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi“; i tako jednako do pred jednu kuću u kojoj su bili svatovi.
— Hoću, aga, sve kao da ću sad umrijeti. — Znaš li, bolan, da se ja o svakome tvojemu dobru staram? — Znam, efendum, i vidim, i ovako ti se klanjam.
— Znam, efendum, i vidim, i ovako ti se klanjam. — Pa znaš li, bolan, da bez mene ne možeš živjet, sve je moje što imaš? — Znam, efendum, i božiji sam i tvoj.
— Jok ono; kako možeš, bolan, bez glave doma poći? — A da kad je tako, pravo da ti kažem kad si me našim časnim krstom zakleo, da sam voliji s
— Ja sad ne mogu od zime. — Evo ti moj ćinterac. — A vidiš li, bolan, da nemam papuča? — Evo ti moje. — Pa kako ću pješe po snijegu? — Evo ti moje magare.
— Ima, efendija, javnijeh malo, a tajnijeh mnogo, kao ovđe kod vas u gradu. — Pa, bolan, što ih ne bijete, nego ih trpite?
— Dobro u tvoje zdravlje, moj lijepi aga! — od govori mu. — A jesi li, bolan, već što donio nego to dvoje zgureno piladi?
Nakom nekoliko doba opet dođe nešto poslom do age i ponese mu malo masla, a on ga upita: — Bolan, jesi li mi već što donio nego ovi fildžan masla?
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Mada sam do tog saznanja došao postepeno, doživeo sam ga kao bolan udarac. Samo što sam završio školovanje u Realnoj gimnaziji savladala me je opasna bolest ili - bolje reći - više njih i
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Bilo je još mojih prijatelja koji su bili jako uzbuđeni, a sve je to samo pojačavalo bolan kontrast između vesele svečanosti na dan diplomiranja i prozaične procedure pri dobijanju dokumenata o državljanstvu
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Kako te muž pustio bez sebe? — šalio se starešina. —Čovjeku se desila nesreća: bolan je, — izreče žena i zagleda se u vatru. —Što mu se dogodilo? Kaži! —Koja vajda kazivati? Otud nema pomoći.
—Ta pustiće me, neće gledati na malo! —A—ja, vidi se da si nevješta. Nećeš ti danas kući! —Što veliš, bolan? Šališ li se? —Velju ti, neće ti dati biljeta, da ti je taman novčić otkrnjen. Poznajem ih. —Ubijaš me... Nemoj tako!
Povaljeni momci prsnuše u zdrav, razuzdan smeh. — Plemenjaci su, bolan, i u suvezu su im volovi, pa što ne bi i žene? — ponovi istu stvar ono prvo momče.
— Pusti ga, Ilija, — veli Toma Jelić, a slobodno ga tuži sudu! —Neka ga, bolan, neka mu isteče malo one pogane krvi! — odgovara Ilija i mrko gleda preda se.
— Ne bi, brate, bog! — veli Toma Pavlu. Ja mu govorim, natežem se, a on gleda u vatru, osobit je, bolan, i veliki samovoljac! Pavle se zamisli: —Ja bi' štogod i pregorjeo od moga siromaštva .
neće; puši i ne odgovara, i kad mu nagovori dodiju i Toma rečima saspe kao živom vatrom, Ilija mirno veli: — Što se, bolan, žestiš? Biće „po zakonu”, pa pravo svakome! ...Jednoga ponedeljka jutrom uputšie se njih dvoje na poziv suda u varoš.
A znaš, Ilija, — okrete se k njemu, — nije bilo boga mi onoliko koliko drugi divane. Nenavidni, bolan, težačka naša pizma! Kao vele: Ilija star, a žena mu mlada, pa da ih zavadimo... 'Ajde, sreće ti!
Takav je čovjek... baš kao vrijeme, vidiš: juče je duvala južina, a danas struji sjeverac .. . Nije to; bolan, bilo iz inada, ne dao bog! Ne bi' ja, Ilija, to učinio ni najgrđem dušmaninu, a kamo svome komšiji... suvezniku.. .
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog. VASA: Ama, mir, kad vam kažem! Sramota, bolan, i vi se, kobajagi, brojite da ste ministarska familija. ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi! VASA: Pa jes'!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Otuda je težište u romanu pomereno na Sofkin bolan i dramatičan odlazak, i opraštanje; što potom dolazi, to je samo niz manje-više predvidljivih posledica, neka vrsta
Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao što vidiš, eto, drugoga . . . A nama on ništa neće da kaže. Ni 'bolan sam', ni 'oh', ni 'ovde me boli', ni 'ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko. . . ' Ništa, ništa, sinko!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Belo čelo — čisto heruvimstvo, Mesečina povrh sveta hrama, Svilna kosa, i senka joj zlatna, A dȁ bolan od čega je sama?
Srbija j’ samosvojna, podesna j’ njiva ta, I tvoja reč će možda istrebit’ seme zla, — Al’ šta ću, bolan, ovde, kako ću, šta ću ja!... Malo ti, pobro, rekoh, al’ zadovolji s’ tim, Više ću reći nemo, kada te zagrlim.
»Vijenac« 1894. LjUBA NENADOVIĆ Juče čusmo: „Ljuba j’ bolan“, Danas zvona tužno bruje. Sutra će nas bol savladat’, Šaptaćemo: „U grobu je!
Petrović, Rastko - AFRIKA
Likovi su simpatični, meki i nasmešeni; izraz bademastih vlažnih očiju skoro bolan. U ovakvom pejzažu ovakva žena predstavlja uistinu najdivniju ženu kakva se da zamisliti.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Neko zapalio cigaru, neko priteže obuću ili zagleda oko puške. — Šta tu radite? — Sedimo, vala. — A što, bolan? — A da šta ćemo drugo?! — Hajd'mo napred.
Sekire lupaju, granje i vrljike vuku se. — Hociš li što, Jovane? — Nosim jedan proštac. — A što, bolan, samo jedan? — Ne mogado' više ugrabiti.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pomoći nije, Žalost, ah, pije Serbija. Bolan Đorđe u Topoli u postelji leži, Desna ruka klonula mu, Turčin većma s’ ježi.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
ruka Bezbrojnom svetu svetlost poklanja, Da ću te služit za jedno samo — Ne smem ti nikad ni spomenuti Ranjene duše bolan uzdisaj — Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!... Ubij me sad!... JELISAVETA: Ta još si mlad. KAP.
Knez Đurđe sâm, a malo posle i Jelisaveta. KNEZ ĐURĐE: Ućuta boj — Ponoće stiša Pušaka gromkih smrtne jekove, A bolan jauk grudi smoždenih Na crni krili tama ponese, Da ga sinovi budnoj kraljici S poljupcem setnim srca snuždenog Na
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
jatima kobno su i zlobno graktali povrh mâla i imaća njegova, padajući na tovne mrline sa nemilim kreštanjem, a on je bolan, prebolan hodao tamo i amo, kao bez glave, satrven i ubijen nenadnim jadom i čemerom.
— I Jablana jutros među silnim mrlinama nađoše mrtva u toru! — prosu se opet šapat, bolan i drhtav šapat od usta do usta, a iz polja od torova razlijegalo se žalobitno jadikovanje malog Đoke za svojim Jabom.
— upita kotlar, pa spusti spravu u pintu i poče „gradijerati“. — Zar ti to moreš, Mićane, brez svijeće? Ne vidiš, bolan! — Svejedno, brate! Donio ti miljun svijeća, a ne donio ni jedne — ne znam ti ja ovije' lumera.
Zuji kuršum oko ušiju. Prepade se pokojni Partenija, pa se obazrije i viknu: — Ustavi, Simeune! Ustavi, bolan; dosta je!
— Ustavi, Simeune! Ustavi, bolan! stadosmo i ja i Partenija vikati. Ne pomaže. Puška jednako prašti, ne prestaje. Parteniji pade s glave kamilavka i
— Ti, majstore, uvijek pregoniš! — ljutnu se Mićan. — Dvadeset ulčeka sirove zobi! Ne griješi, bolan, duše! — Ne gudi ni ti, Glišo, baš tako debelo! — ču se onaj iza kace i opet zijevnu.
— Tebi je, Simeune, uvijek, do nekakve bresposlice! Glava, bolan, igra. — U tebe igra, vidim ja, da mi i ne kažeš. Prepô se Isaija, zamislio se, dok se nešto ne došjeti: — Da
— uzdahnu duboko Simeun i pruži ruku da primi čašu. — Pa to je, bolan Simeune, kô jedna istorija! — uzviknu otac Sopronija meko i kao malo začuđeno, pa izvrnu čašu naiskap.
Jaši! Najbolje se, bolan, čojek more na golu konju odmoriti kad je zorli umoran. Jaši! Jaši! — Aman, šta ćiniš većeras sa mnom?!
Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! sjaši... — Dosta je, ako Boga jedinog znaš! — Nije dosta, bolan Asan-beže! Još jedno dvije-tri 'iljade puta, pa će biti dosta da ti i ne kažeš... Sjaši, uzjaši! Uzjaši, sjaši!
David: Otkud mi je, veliš, došlo u glavu da jazavca tužim? Nije niotkud, već znam današnji red i zakon. Zar ti, bolan, misliš da ja ne znam da ovaj vaš car ima za svašto zakon? Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna!
Kako bi tražio suda preko suda? Znaš li ti, bolan, da bi se zamjerio carskoj gospodi? Najprije, velim ti, 'ajde u naš mali, seljački sud, pa ako ga tuj ne osude, onda,
Nastasijević, Momčilo - PESME
Na konaku nam kao zloj vesti neradi, druže. Široki drum daleki, odbegla tajna, Bolan sam prebolan, druže. Ne pristaj za mnom uludo, No za vremena, druže, vrći se dok imaš kamo, A mene ostavi sama, sam
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Zato, tobož kao da misli o trgovini, poslu, on podupirući, držeći se za bradu, pognuto ide. A oseća kako je bolan. Ide razbacano, mlitavo.
I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam... I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice grčevito podiže ruku, uhvati se njome za usta, vilice, kao da spreči da mu to ne drhti,
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Poznajem ja, bolan, Andriju Ružića, malo je podalje od mene: opremi ga. — Ne da gazda... A što? — Već mu nema na što dati ...
— Ne puštaj ga u dućan! — veli momku. Pa okrenuvši se k Radi, potapšavši ga po ramenu, nasmija se: — Idi, bolan, u konobu, popij čašu vina ... Vaso odvedi ga! — Čekajte, gospodaru!
—Pitao si. —Ko ti reče? —Nije te briga znati, pitao si. —Prevario si se! —Ništa zato, bolan. I javi se Vasi: —Nemoj zaboraviti Ilije, daj mu koliko hoće! —A što ćeš ti, Vojkane? —Što i drugi ljudi, gospodaru.
a žao mi te! 'Ajde—de, uzeću ga ja, kad si baš najašio. —Dobar je, bolan, gospodar, — opazi Vaso. —Kao duša, — progunđa Vojkan. —Ostavimo razgovora, — veli gazda, već da ti platim!
— Radi, a da kome? — Meni tako reče sto puta u bolesti ... Voli ga, bolan ne bio, kao rođenoga brata! A i jesu braća ... Ždrale i Krilo nagnuše se bolje nad bolesnika.
Ono se ne razumije u posao... —Toliko bolje! —Gazda, čujte, — malen je muštuluk ! ... Primakni! —Vidjećemo, bolan! Što ciganiš? Ako učiniš dobar posao, daću više, i do pedeset talijera... Je li pošteno?
— Uložiću za te utok i ne plaćaj mi ni pare dok ne vidimo šta će starija vlast ..... Ima, bolan, i težih od naših! — rekao bi Vaso; osvrćući se da ga ko ne čuje.
—Fala ti, Rade, kao da si me i vinom napojio! —Što ćeš ovdje? — upita je Rade, samo da nešto rekne. — Sada sam, bolan, stopanjica; umrla mi svekrva! Ćute, a vidi se, žena bi razgovarala. Ali kako započeti?
— Dobra zemlja! — veli Ilija kao za se. —A što pitaš za nju, gospodaru? — Polako, bolan, što srljaš? Ima ih dosta što se nameću, ali pošteno, pa uru... Najbliži si ti i Petar... Polako!
Sreće ti, prodaj! —Pusti, bolan, — okrete se gazda, — što si najašio?... Biće i za to vremena.. . — pa, k'o smisli se: —'Ajde—de, stavimo da bih
—Pa što ne reče što joj krivo? — opet će Radivoj. —Još je ona kao cura, stidi se, bolan. .. Ja karah što neće da svojoj majci kaže ...
Prokletstvo! — Zašto, pope, prokletstvo? — veli Ilija. Ta otkada ljudi pamte, uvijek je tako bilo .... Bolan, pope, svaka je Vjera od boga... Vidiš, moja majka bila hrišćanka, a ja sam kršćanin... kako ko hoće... nema sile.. .
Stanković, Borisav - TAŠANA
Sećaš li se zašto sam ja tada, uvek, pevao istu pesmu: »Bolan mi leži Kara-Mustafa, bolan mi leži, hoće da umre«? TAŠANA (poniknuto): Pa zar si ti i tada to mislio?... Bože, Bože!
Sećaš li se zašto sam ja tada, uvek, pevao istu pesmu: »Bolan mi leži Kara-Mustafa, bolan mi leži, hoće da umre«? TAŠANA (poniknuto): Pa zar si ti i tada to mislio?... Bože, Bože!
Sakaš li taze raćija? SAROŠ Daj! KAFEDžIJA Aha, eve gu. Ja! Čista, suza, ak prepečenica, ama ladna, bolan da gu piješ! SAROŠ (odgurne staklo i metne ga ispred sebe): Neću da pijem. Neću.
Na, evo ti! NAZA (uzima novac i odnosi ga krišom kafedžiji, šapćući): I ovo plaćam za Saroša! Mnogo mi je bolan pobratim. Ali, hm, sad ću ja. (Ode.) AHMET BEG (veselo): O Saroše, Saroše. Gde si bre, Saroše?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A kada mu skidosmo bluzu, ugledasmo ranu na mišici. Od muke se nasmejasmo. — To ti je ono: „Bolan zdravog nosi!“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako.
Petrović, Rastko - PESME
za svoju sumnjičavost; što pak laganija, jedva dotičući ga se, leži mu tvoja ruka na ramenu, on je još uvek uzbuđen i bolan, ali ga beskrajna nežnost obuzima prema tvom prijateljstvu - ne oseća se više napuštenim.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ona, Redžepovica, će mi se upije u pamet i će se razbolim. Bolovaću. Nedelju dana mrtav bolan će da bidnem za njuma... Ne li me izdadoše, potkazaše?
Ja nju toliko voleo, a ona?... Ciganka! Ko da više!... Ulazi Kata. KATA (prilazi Stojanu): Sine, bolan si? Šta ti je? STOJAN (neugodno se izmiče): Ništa, ništa mi nije! KATA Šta hoćeš majka da ti donese?
« I ja ću da poginem! To da pevaš ti. Poginuću, hoću!... Sin mi leži bolan — mrtav neka je! KOŠTANA (uplašeno, bolno): A ne to, gazdo! TOMA (ne slušajući je): ...Ženu? Nemam.
Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin — bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. — Zamirisale devojke!... Sin poleteja.
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i — bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. — Toj sam ja!...
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i — bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. — Toj sam ja!... Pa od t’j bol, jad dert li je, prokletija li neka — eve na nogu ginem.
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i — bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. — Toj sam ja!... Pa od t’j bol, jad dert li je, prokletija li neka — eve na nogu ginem.
A s’n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda.
A s’n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda.
Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice.
Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi): Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas.
Šantić, Aleksa - PESME
Pa put neba često mili pogled pusti, Ko da jedva čeka da se veče spusti... Pa još, bolan druže, kad neđelja svane, Na avlijska vrata kada Mara stane, Bih, tako mi boga, adžamija postô, U mehani pio i bez
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Marka okumivši ga; ili ona kad Marko igra sitno kaluđerski; ili ona kad Marko ore drumove; ili ona kad se Marko „bolan učinio bez bolesti, od mudrosti teške“; ili ona — odlična kao psihološko zapažanje (izvrsna slika kukavičkih karaktera
Tu li si mi, bolan, dopanuo! Al', tako mi moje vjere tvrde, hoće tebe pobro izbaviti jal' za blago, jali na junaštvo!
desnu u lijevoj ruku, na njemu je rana sedamnaest, vas mu konjic u krv ogreznuo; veli njemu gospođa Milica: „Što je, bolan, Slugo Milutine? Zar izdade cara na Kosovu?
Zato zgubi moga pobratima? Na što si se, bolan, prevario? A na jednu sablju okovanu! Eda bog da: odsjekla ti glavu!“ To mu reče, uz kulu uteče.
beže Kostadine, sad ja idem preko Carigrada, teva m' koja sukobiti beda, te me teva na mejdan zazvati; ja ću s' teško bolan učiniti od zla bola teške srdobolje“.
Pak se Marko bolan učinio bez bolesti, od mudrosti teške, po dobru se Šarcu položio, na sedlo se srcem naslonio, tako ide preko Carigrada.
“ Javi mu se iz oblaka vila: „Zašto, brate, Kraljeviću Marko! Jesam li ti, bolan, govorila da ne činiš u neđelju kavge? Sramota je dvome na jednoga; đe su tebe guje iz potaje?
umrijeti, Marko, od junaka ni od oštre sablje, od topuza ni od bojna koplja, — ti s’ ne bojiš na zemlji junaka; već ćeš, bolan, umrijeti, Marko, ja od boga, od starog krvnika.
me sa zelenom travom, pa poteže sablju brijetkinju, pa je svoju uzapatio ruku, — dok povikah iz grla bijela: „Đe si, bolan, od Sibinja Janko? Pogiboh ti danas iznenada!
Nasmija se od Sibinja Janko: „O, lud ti si, dijete Sekula! Jesam li ti, bolan, govorio da ne ideš na stara junaka? Ono nije ostarjeli đedo, već je glavom Kosovac Jovane, đedo je se kastil
Hoće tebe Turci pogubiti; sjutra tebe hoće ponuditi hoćeš li se, bolan, poturčiti. Poturči se, Janković-Stojane, a ja ću ti biti vjerna ljuba.
Dokle tvoji Kotarani dođu, hoće tebe Turci pogubiti; već jesi li, bolan, vjere tvrde da ćeš mene uzet za ljubovcu, da izbavim tebe iz tavnice?
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica! U Crno more, bolan. — E, sad ću i ja zapamtiti da je Crno, jer mi je danas propisno zacrnilo. I Dunav mi je crn, a učitelj još najcrnji.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
To baš kaže?“ — „Ama, molim te, ni reči!“ veli onaj tajanstveno. „Molila me da ti ništa o tome ne kažem!“ — „Ih, bolan brate!“ veli onaj i sada samo misli o tome i ni o čemu drugom. Nalazi da mu je život pust, da nema nege dovoljno.