Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Put je planinom opasan, dug, ali je Borka postojan drug. Goloruk momčić kroz tamu jaše, nosi prutić u ruci, nit pušku ima, nit sablju paše.
Jaše mališan vesela srca u sedlu drvenjaku, pažljiva Borka kopitom kvrcka kamenom stazom u mraku. Odjednom noćni prolomi muk vijanje strašno — vuk!
“ Slobodan hrabro odvraća vuku: „Stradaćeš poput čvorka, videćeš kako delije tuku, kada te zvekne Borka! Ona je, brajko, ponela na put čelik cipele i drven kaput. „ „Pobogu, ljudi!
“ „Trista kolaca, ubojnih sprava!“ — prošapta dečak, leden. — „Ovo je, Borka, tvrđava prava, valja mi biti meden!“ I momčić smerno utanji glas: „Alaj sam srećan što čujem vas!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
kako se ispovedale duše: oračeva, čobaninova, bakalinova, kmetova, špekulantova i popova, išlo je sve lepo i krasno. Borka jednako poslužuju.
smeje pa sve kakoće onako sitno cincarski, dokle ne dođe na dušu mehandžijsku, kad se ćir Đorđe malo uozbilji pa sluša Borka koji peva Duša kleče, Ristu reče: Ja sam duša mejandžijska; U vino sam vodu lila, U rakiju benđeluke, Duplom kredom