Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Jego blagorodije, ritmajstora Pavla Isakoviča, bio je otpremio u Osek, da ga predadu grofu Gajsruku. A Pavlove bratence poterao je u njihova, nova, mesta opredelenija.
Činilo mu se kao da neki Isakovič nije, iz Temišvara, ni izišao, i, da još stoji tamo, pred onim traktirom, gde je bratence ostavio. „Kud sam pošao?“ prošapta sebi, umorno. Činilo mu se da zaista gleda niz ulicu, ali temišvarsku.
Sve što bi molio, za sebe i svoje bratence, da im se ne da pehota, nego konjica. Volkov onda opet uzviknu: „Horošo! Horošo!
Naučiće!“ Isakovič će, kaže, dobiti pašport za odselenije. I za sebe i za svoje bratence! Ko god je upisan na listi đenerala Ševiča – koji se, izgleda, i sad skita, negde, po Slavoniji, u tazbini – dobiće
Ispitivali su Pavla o Beču. Pavle onda pokuša da svoje bratence i njihove žene zavara slikama baroknog Beča, pa poče da im opisuje bašte Belvedera, Karlskirhe i dvorac u Šenbrunu, ali
Hteo je da sačekaju njegove bratence, pa da putuju zajedno. Pričalo se da je u Tokaju lepo, ali da ih, kroz Poljsku i Rosiju, strašni smetovi i sneg čekaju.
A te ruševine su žalosne, iako su nevidljive, kao što se i vetar ne vidi. Podstrekao je bratence na selidbu, iz otečestva, a pokazalo se da je taj put u prebezmerne žalosti vodio.
Bio je bezbrižan. Na noćištu, viđao bi svoje bratence, koji su bili isto tako sretni i veseli, pa su điskali u kolu, svake noći, i podvriskivali.
Neće, ne može uspeti, nije to u njegovoj moći, da svoje bratence i njihove žene, usreći, iako ih je on u Rosiju doveo. Niti zna, niti će moći znati, niti to od njega zavisi, kako će
On je doveo svoje bratence (Isakovič reče: ftororodnoju braću) u Rosiju, ali je sam na svetu. Kao usamljeno drvo. Carica ga je razumela, gledala