Crnjanski, Miloš - Seobe 2
dana, u štapskvarteri, rečeno im je da podnesu, pismeni, izveštaj o svom životu, iskustvu, i činovima, u Austriji. Brigadir Vitkovič savetovao im je da učine rosijskoj vojsci što više komplimenata, a da im ne padne na pamet da veličaju
On će pozdraviti Trifuna, kao da je u kasarni virtemberškoj, u Belgradu. Bilo pa prošlo. To jutro, brigadir Vitkovič, njihov rođak u Kijevu, bio im je i perikmahera grenadirskog puka poslao.
Sa njim je o nečem razgovarao. Brigadir Vitkovič je tumačio, iako je Trifun već, ruski, znao. Sred te pucnjave, Pavle je stajao zagledan nekud daleko, a
U školi jahanja pripremalo se jahanje prepona. Kostjurin i brigadir Vitkovič zauzeše svoja mesta, u jednoj loži, a oficiri, ruski, rastrčaše se, po areni, do konja i konjušara.
Vraga! Dođoše ovamo u gomilici, odrpani, kao prosjaci. Vitkovič, eto, brigadir, a čeka na platu, osam meseci. A Servija?
A dotle mu je bio udesio, preko felčera, Grka, invalidu, do jeseni. Brigadir mu je tražio samo jedno: da se oženi. Nisu to samo pisma Vuka Isakoviča tražila, koja su u Sremu pisali, nego su to
i Juri Rodionovič de Preradovič, Konstantin Nikolaevič Laloš, Ivan Hristiforovič Šterič, Semen Mihailovič Černoevič! Brigadir je postao: Konstantin Nikolaevič Juzbaša. I njegov drug Rodion Stepanovič Plamenac.