Stanković, Borisav - JOVČA
Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca. I ne zbog tebe, nego zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti samo nju gledaš,
MLADEN (unosi sofru sa sahanima jela, tanjirem voća, grožđa, bresaka i dr., bocom vina i čašom, namešta je do Vaske, da joj je što bliže ustima, da se ne mora ni podizati nego da se ležeći može služiti; zatim se izmakne, čekajući
MLADEN Pa kupio sam, Vaske. One stare pocepale se, pa da ti ne bih prljao po sobi, nove sam kupio... VASKA (zagleda ga, daje mu znak da se
Ne mogu da čekam više. Sve, sve, sve! MLADEN (drži čašu u ruci koja drhti, i prosipa vino; uplašeno, očajno): Aman, Vaske, ne to! VASKA (se zacenjuje): To, to! Sve, sve, sve! (Zavesa polako; i po spuštanju čuje se još zagrcnut smeh Vaskin.
Na kapiji se čuje snažna lupa zvekira. JOVČIN GLAS (snažno, razdragano, ponosno): Čedo, Vaske, otvori! Dole, u kujni, pa u sobi do nje, na prozorima, pojavljuje se svetlost, promiču iznutra senke; s leva, pored
sobe, lupa; i pored ljutine što ih ni ona ni ostali u kući, svi skupa, ne dočekaše kako se nadao, ipak nežnije): Vaske, čedo! Ustaj! Tata došao i...
Jedni ga spotiču, drugi mu prikačinju ostrag razne stvari što na putu nađu. DECA (vodeći ga): Hoćeš kod Vaske?... Deda Jovčo!... Hoćeš tamo, kod nje, da te vodimo?
a... tamo... a... a. JEDAN DEČAK (naviruje u Vaskinu kuću i viče): Vaske more, evo otac ti, deda Jovča! VASKA (istrči, poleti ocu; uzima ga od dece): Oh, oče, zar opet ovamo?
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Baba, odozgo, ne dižući se, okretala bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi: — Vaske, kaži Stamenku da mu je Mladen kazao da tad i tad dođe kod njega u dućan.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
VASKA (zadržava Kocanu, golicajući je i štipajući): Ovamo ti! KOCA (otimajući se od Vaske, ali već razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli!
) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!... KOŠTANA (tražeći bakšiša, dolazi do Mitke pevajući): Bog ubio, Vaske, mori, tvoju staru nanu, Što te dade vrlo na daleko, Na daleko, Vaske, tri godine dana.
bakšiša, dolazi do Mitke pevajući): Bog ubio, Vaske, mori, tvoju staru nanu, Što te dade vrlo na daleko, Na daleko, Vaske, tri godine dana. MITKA (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A bakšiš? Daću... Jer...
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Razleže se pesma s nišaljke, razgovor na sve strane, samo se drugarice ućutale. — Vaske, mori! — zovnu Zona izmećarku svoju, a nozdrve joj se silno šire na naprćenom nosiću njenom. — Što iskaš, Zone?
GLAVA OSMA U njoj je jedan, za Mana vrlo prijatan, izveštaj iz usta Vaske izmećarke, posle kojeg je izveštaja Mani — kao što bi to pesnici kazali — sunce lepše sijalo, cveće prijatnije
!... — Eh, a ti pa bajađim ne znaješ, bata-Mane, zašto! — Živa mi nana, ne znam si, Vaske. — Ama razbira se ubavo na šta prilega taja pesna! — veli Vaska.
— Zbori. Mane opet ućuta i stade savijati drugu cigaru. Opet nastade pauza koju prekide Mane. — More, ti me l’žeš, Vaske? — Ne l’žem te, bata-Mane... Dve mi oči!... Kako smem da te l’žem?!... — Pa istin’ li zbori si za men’?...
— Pa... ete... zbori: demek, mnogo gu milo za teb’... Iz daljeg razgovora doznao je Mane od Vaske da je po čorbadži-Zamfirovoj kući pravi lom zbog igranja Zoninog, za koje stari Zamfir zna, a još više zbog Zonine
Ela, Vaske, zapoj mi onu žalnu evrejsku pesnu! — rekla bi Zona Vaski, sedeći tako često tužna na doksatu i, oturivši đerđef, naslo
— Ela, Vaske, zapoj!... Žâlna sam, — žalnu mi pesnu zapoj!... A Vaska zapeva: Izlegoh da se pošetam Niz toja pusta Bitola, niz
Što me ne rodi risjanka?!... — Tugo, Vaske, što da prajim?! — uzdahnu Zone. GLAVA DEVETA Ona je puna burnih scena i krupnih reči.
— Ba! — poriče Mane. — Ti da si ćutiš! Sve razbra’! Sve si znajem. Sve mi veće kaza Vaske, izmećarka njojna. Ič da se ritaš kako pule, ni pa da me l’žeš... Sve, sve mi reče Vaske...
Sve mi veće kaza Vaske, izmećarka njojna. Ič da se ritaš kako pule, ni pa da me l’žeš... Sve, sve mi reče Vaske... — E, što je znala da ti rekne kad si i ona sama ništo ne znaje?! — Ihaa! — zasmeja se tetka Doka.
— E, što si imaš? — pita je Tašana. — Sedi si na jedno kafe. — Nesam si došla za kafu, veće... — Vaske, mori! — prekide je domaćica. — Vaskeee! — niknu Taska. Uđe Vaska i domaćica joj reče da ispeče četiri kafe.
Od Vaske je doznao da je Zona grdno mnogo propatila zbog toga od sviju, a najviše od oca, koji dotle nije ništa znao, i kome su