Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Božič, valjda, videv i sam da je isuviše tog razgovora, poče da priča o konjima. Njegov joldaš, veterinar, mladi, grofa Para, tvrdi da i životinja ima dušu.
On treba da vidi neke vrance, koje Montenuovo kupuje, a veterinar grofa Para, prosvećen čovek, koji čita franceske filosofe, zna ga dobro. A zna ga i upravnik ergele, Andreas Valdenzer.
Bio je sav sretan, što se to veče, pri stolu, pojavilo i jedno novo lice u kući, mladi veterinar ergele grofa Para, koji se zvao: Josef Edler von Roncali.
A ni njegova žena i kći. Večera je tako protekla u smehu i dreci. Veterinar je, posle, valjda da Pavla teši, pričao Isakoviču, kako je nekad lečio ljude u Gracu, ali to se ne isplati.
Pavle nije razumeo šta mu sve taj tihi, uljudni, mladić govori, ali mu je bilo prijatno da se iza njega skloni. Veterinar, sa svoje strane, očigledno, pokušavao je da se iza Božiča, domaćina, ili kapetana, krije. Nije napadao žene.
razmestila špiltiše za igru, ali je Božič tražio da se gurnu uza zid i da se prvo igraju igre, koju je on i veterinar predložio. Di Ronkali je pričao da tu igru igraju deca, u Gracu, gde je on živeo.
A Isakovič je sve to posmatrao kao da se skamenio. Zatim je, sa Božičevom ćerkom, di Ronkali igrao. Veterinar, prema vijenskom običaju, uvek u crnom fraku, lepuškast kao neki albino, uspeo je, nekako, da preotme gospožici Tekli
Ovakvo prijatno veče se ne zaboravlja! Veterinar di Ronkali je, pokisao od pića, postao govorljiv i drzak, pa je skakutao oko žena i vikao, da su konji sretniji od
Božič mu onda reče da treba da požuri. Veterinar će ga odvesti do ergele grofa Para i njihovih štala. Dogodila se velika nesreća.
Božič je to jutro ličio na neispavan, blesav, mrtvački, kostur. Za Valdenzera, ako ajgir crkne, biće velika nesreća. Veterinar, zatim, reče Isakoviču da će ga čekati pred vratima.
Bile su to skulpture, portreti, pastuva ergele grofa Para. Pred kućom, u lakom, crnom kabrioletu, čekao ga je veterinar. Štale su se nalazile iza jedne oranžerije, na četvrt sata od Herrenhausa, opkoljene plotom živog trnja, a na kraju
Pružali su vratove iz boksova. Činilo mu se da ga gledaju, užasnuto, svojim krupnim, crnim, očima. Veterinar je tvrdio da konj sluti prisustvo smrti.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
gde oduvek i živimo!« — Bogu hvala što ne nastavih da pišem pesme posle gimnazije! — reče veterinar svom društvu. — Evo kako bih završio.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
A možda me se već dugo nije uopće sjetio! — Što je od ostalih? Viđaš li koga od starih? — Ponekad Matu. Sreski je veterinar, naiđe katkad ovamo. Imat ćeš prilike da ga vidiš. — A što je s Petrom?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Napijali su se. Imao je posle muke da ih isprati na položaj. Sa njim u komandi bio je i novi, mladi veterinar, koji je svirao odlično na violini i još uz to pevao.
— Kada je otišao? — Ne znam... — A zašto je kuća ovakva? — Ne znam... — A gde je kancelarija komore, gde je veterinar? Vojnik odgovori sa izvesnim snebivanjem: — Ne znam: — More, znaćeš sad!
— odgovara kapetan Bora. — Dede, posilni, pospi me da operem ruke. — A vi onako... bez poziva? — smeje se veterinar Sveta. — U bob smo gledali, doktore. Kao u svoju kuću! — dobacuje Kosta. — Zna se... „Ova je kuća bogata“.
Htedoh da se preturim... Ženska!... — Otkuda ona? — pita veterinar. — Došla ženska da vidi. A prati je naš pukovnik iz pozadine. — Tešku službu taj ima!
— Raste u ovom bunaru, ispod prozora — dodaje Kosta. — A, rešili smo da više vino ne pijemo — veli veterinar Sveta. — Bogami, to je lepo od vaše strane — kao odobrava Kosta. — Slike golih žena nemate. Ne pušite i ne pijete.
— Ljutiš me. Ostavi novac!... Džamiću, pođi sa mnom — i Radoslav iziđe. Bora nagazi ispod stola Kostu. Veterinar je ćutao, ali mu se na licu ogledalo neraspoložene.
— pita Bora. — Tek kod druge čaše — veli čisto s bagatelisanjem Kosta. — E-hej, polako! — savetuje ih veterinar. — Žurimo da ispijemo što pre. Zdravo, Kosta! Obojica nakrenuše i praznim čašama lupnuše o sto.
Uostalom, dođite do nas, gore. Možemo tamo sedeti i dan i noć. — Imali smo zadovoljstvo — kaže veterinar. — Nama ne smeta ni ovde. — E, kad je takva i takva stvar, onda sipaj, Kosta!
Sad smo gotovi. Zbilja nema više vina? — pita Bora. — Nema, nema! — povikaše uglas Radoslav i Sveta veterinar. — Dobro, kad je takva i takva stvar! — Bora se diže, ali u prolazu namignu Kosti da i on iziđe. Na vratima zastade.
Jako je vino. Onaj ostade da povraća. — Da mi je znati zašto toliko pije! — čudi se veterinar. — Ja ne mogu da razumem te ljude. Zna da će mu škoditi, i opet... — Pusti... Nije to njemu prvi put.
— More, idi vidi šta je sa njim! — reče Radoslav. — Možda je zaspao? — brine se veterinar. — Eh... sefte je to njemu!... Prošetaće se malo, pa će doći. Pio sam ja sa njim toliko puta...
Raspoređivali su se ćuteći pored zida i leđima svojim zaklonili vrata. Radoslav i veterinar posmatrali su vojnike zgranuti, i čisto nisu mogli da dođu k sebi od čuda šta ih je snašlo.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
napredna srpska bakalska radnja , i kuća Srbina veterinara, koji je lepo stekao na pregledima svinja za izvoz. Veterinar Vasa imao je pametnu ženu Pavu, i dve kćeri koje po ceo dan sviraju u četiri ruke u klavir.
Odande je mladić pisao drugovima sve dok nije zaboravio maternji jezik. A veterinar se propio. — Željeznička stanica, furgoni, transporti svinja, vize svinjske, takse i prijateljstva sa izvoznicima, eto,
A veterinar, kad je popio i klavir, napola je oblesavio. A kad je on oblesavio, salašar je napustio „frajlu”. Još deset godina, i s
Ali ljudi, tako, vole da mestima daju ružna imena. Veterinar je bio čovek koji je imao prilično novaca: tada su još nebrojene svinje liferovane iz Srbije u susednu monarhiju,
Kupio je veterinar lepo zemljište na uzvišici, petnaest stepenica nad nivoom varošice: ali, oprezno, ipak blizu varošice, dok se ne vidi
Sagradio je veterinar prizemlje, podzidao fasadu dosta ispod terenskog nivoa, tako da je kuća, sa druma gledana, izgledala kao malo utvrđenje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Šta ću... opevao sam ga ovde... A Bog je svuda i na svakom mestu. — Ipak, ipak, trebalo bi — upade veterinar puka. — Takav je propis. Vidiš, išao je oficir, išli su vojnici, a tamo nije imao ko da mu prelije grob.
zbog vojnika. — A posle, ni groblje nije daleko... Stotinu metara odavde — dopunjava veterinar. — More da je i pet kilometara! — raspaljuje Luka.
Debeli veterinar zacenuo se od smeha. — Ne smejte se, čuće — veli blagajnik puka. — A kada dođe ovde, objasnićemo mu da je ovo samo
Onda se sklonim kod ađutanta da me ko ne bi video da prisluškujem. Zaćutasmo... — Šta ćemo sad? — upita veterinar. — Što „mi“?... Dušan je to udesio — pravda se blagajnik. Je l’?... A sad, braćo!... Dušan kriv, a vi mi svi kalauzi.
Dušan kriv, a vi mi svi kalauzi... — Ja sam do poslednjeg momenta verovao da ti i Luka govorite istinu — veli veterinar. — A-ha!... Kipislcauf!... A ko je prvi pokrenuo?
— Čoveče, zar nisi video da je sve to bila šala? — kori ga veterinar — Eto... — Ne znam... Sada nije vreme za šalu. A u Peći je bilo vreme, kad ti podmetnu — meni ono jajce...
“... — on se diže i pođe svome šatoru, a za njim ode odmah i veterinar. Dušan otvori koverat i poče poluglasno mrmljati: — Rezervnom kap... i tako dalje.
Došao sam, kao sanćim da se dogovorimo. Pođosmo svi. Vidimo kako blagajnik i veterinar sede u šatoru pri zapaljenoj sveći i pišu. Mi zastadosmo, a Dušan uđe. — A, evo ga!... Što nam napravi ovaj maler?
— I sebi sam... — Ništa ja ne znam. Reći ću: prevaren sam isto onako kao gospodin sveštenik puka! — veli ljutito veterinar. — Pazi ga sad: „Gospodin sveštenik!“ — šapnu nam Luka. — I verovao sam da je istina — dodaje blagajnik.
— Dede, pročitaj još kraj! ... Stoga molim komandanta, da uvaži ovaj moj odgovor. Veterinar puka... I tako posle toliko vremena, iako gladni, nasmejasmo se i mi ovoga večera.
Onda pukovski sveštenik i novi veterinar puka zapevaše. Ta zar je morala doć ta tužna nesrećna noć!... Major Panta prevodi Englezima, koji paze da ne