Dučić, Jovan - PESME
PESMA MRAKA Sve vojske noći jezde, Zastave mraka vihore; Vetar je razneo zvezde I zadnje lišće sa gore. Ponoćni crni petli Već su se triput čuli; U luci far ne svetli
kroz pene, S glasom o pobedi; beše u čas zore Himna zemlje suncu; a samo za mene — Red crnih zastava što kroz mrak vihore. Ruka ti je bela meka kao cveće, A moja ostade sva okrvavljena.
Zastave vihore mrakom, kao kletve; Daleki putnici idu drug za drugom U polja gde nekad car vođaše plugom, I naše carice pevahu uz
Kostić, Laza - PESME
— Il' ako ne mo'š od sreće ružne zamislit, druže, toplote južne, bujice lužne, vihore kružne: a ti bar usni severne stege, mećave, ciču, smetove, snege, da krune pršte na čelu živu, korice mrznu o sablju
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
skamenili, mećave se hore kolačima, svakog časa gorda brda penju, svakog časa raznose ih hitro, razvijaju u ljute vihore; tamo magle punane snijega i krupnoga spuštaju se grada. Dva vojvode, vjerne moje sluge!
Popa, Vasko - KORA
podzemnog sunca Pobegla bi Iz bele brade zida Uspravila se nasred trga U svoj svojoj lepoti Zmijskom svojom igrom Vihore zanela Ali joj plećati vazduh Ruke ne pruža MAHOVINA Žuti san odsutnosti Sa naivnih crepova Čeka Čeka da se
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Bože moj, poduhvaćeni vetrom, pramenovi one zavitlane kose devojčica tako se divlje vihore oko glave kao da će se sad otkinuti i odleteti negde bestraga daleko.
zrna pravilno upadaju u rovove posednute neprijateljskom pešadijom i mi gledamo crne oblačke koji se podižu i liče na vihore.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Dalje se nije moglo. Na samom prevoju zastadosmo, dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući ljude i stoku. Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati.
vetar kroz Rugovsku klisuru, kovitla između trošnih kuća, vratnice lupaju, onda izbija sa fijukom u ravnicu, dižući vihore snega, dok se iznurena vojska srpska razmešta po pustim poljima, na goloj ledini. Naši posilni podložili peć.
Reče mi da nema. Sustižemo i sretamo dugačke kolone kola. Oblaci prašine vihore oko nas. Povremeno čujem jauk onih iz kola. Skrenuo sam pažnju šoferu da lakše i pažljivije vozi.
Šantić, Aleksa - PESME
Pogledaj! divnu ženu, čije kose Kô zlatan plamen vihore, on grli. Krila mu bukte kô barjaci vatre, A koban podsmeh na licu mu titra; Nebu se kesi i ta neman hitra Kô da