Upotreba reči više u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

koga mi je dobri otac na smrt osuđen bio, pa često u ponoći, kad se misao udubi u sivu maglu daleke prošlosti, ništa više ne bih poželeo no da mi niko u rodu sa drugog zločina ne bude osuđen... Beše Veliki četvrtak 1849. godine.

Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom bradom. Prosedeo je. Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a lice mu dođe kao sneg belo.

Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom bradom. Prosedeo je. Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a lice mu dođe kao sneg belo. Meni izgledaše mnogo lepši nego pre.

Meni izgledaše mnogo lepši nego pre. Više sam puta po njemu molovao apostola Pavla, i svakome se dopalo to mudro i ozbiljno lice; svaka crtica na njemu beše puna

Pre stradanja beše strog, a sad ozbiljan, ali pun blagosti. Više puta sam ga sravnjivao sa prvim hrišćanskim mučenicima: pun dobrote i strpljenja!

U našem selu beše jedan diletanat u violini. I pored svega što je bio Nemac, otac ga je s najvećim uživanjem slušao. Više puta bi, iznenađen, rekao: „Ove žice imaju srca, i plaču i smeju se: kao posle kiše duga na nebu“.

čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona po sebi nije lepa, nije ni srednje izvedena, ali

Imao sam i ja jednoga druga, brata, i više od brata! I njega su sa mnom dušmani naroda našega gonili, i on je stradao za veru i slobodu, i on je pored mene u

I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije.

Ne stiže mu hladno gvožđe ni noge ni ruke; ne gone ga Madžari... A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde... Lepo, mirno skrstio je bele ruke, pa čeka Strašni sud... Siromah!...

Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži...

Otkako ga pustiše u slobodu, bio je jednako slab i bled, ali ga nije ništa bolelo. Decu je više ljubio i milovao nego obično. Gledajući Milevu, često bi mu se niz bleđano lice suza zablistala.

Obradović, Dositej - BASNE

„Našli smo Svetoga Petra ključe — rekne jednom svom prijatelju koji se ovoj premeni čuđaše — ne treba nam više sagnutim hoditi”.

mrežu na svojej trapezi, počne psovati svoga slugu, starca Onufrija: „Vidiš da si bez mozga, — govoreći — što će ti više mreža kad je sva riba ulovljena?

Mučno je čoveka poznati, i koliko su koga glađe reči i slađe, toliko više valja stajati na opazu i dobro smatrati kakvi su oko njega tragovi, sireč: ko je, kako postupa, i kako se je pre vladao.

Ima više od dve hiljade godina kako se Evripid tuži da je mučno čoveka poznati, govoreći: Tί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώ

priličestvuje onima koji se čine strašni dok ih ljudi ne saznadu, a potom niko se na njih i ne obzire, i koliko oni više viču, toliko se većma drugi smeju.

„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Budale! niti znadu koliko je više polak od svega”, viče, žaleći se, starac Isiod. Blažena reč, kojej kad bi ljudi sledovali — ščastljivi bi bili.

Blažena reč, kojej kad bi ljudi sledovali — ščastljivi bi bili. Polak s soglasijem i s pravdom, više je i napredačnije, jer je s blagoslovom božjim, nego li sve s nepravdom i s prokletstvom.

Ovo su istine tako javne, a tako poznate, da nije potrebno o njima više govoriti. 8 Lav i zec Lav, tražeći što za ručak, upazi zdrava zeca u međi zaspata.

ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom.

— odgovori miš s l umilnim glasom, — „vesma sam sagrešio, priznajem i ispovedam, no molim te da mi oprostiš; neću više to učiniti, ovo će mi biti prvi i poslednji ped. A i rasudi, molim te, kakva bi slava lavu bila da utuče miša?

Bik, više iz ljubopitstva nego li časti radi, pođe da vidi kakva je lavska čast. A kad dođe na lavov stan, ne videći tu niti kakvo

pošten čovek ne srdi što drugi istražuju da ga dobro poznadu, jer on dobro zna da koliko ga bolje saznadu, toliko će ga više ljubiti i počitovati.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli! Bolje i guja da pljune u lice! Bolje i šlem s više rupa nego u svirali! Ako smo od ovog uzimali pričest, dosta smo milosti Božje i imali!

KOSCIMA Nijedno vreme, a pogotovu vreme kad osvane sreda u subotu, a pogotovu vreme kad ostane više Sekuline krvi po Milunovim rukama no u Sekuli, nije vreme da se peva: Makivije, kose o čivije!

) kantarsko se jaje u zvonu izleglo! OD POSLOVICA PRELjA I ŠVALjA Više je nahranio naprstak, nego kazan! Više je održala igla, nego sablja! Više je prevezla drvena kašika, nego korablja!

) kantarsko se jaje u zvonu izleglo! OD POSLOVICA PRELjA I ŠVALjA Više je nahranio naprstak, nego kazan! Više je održala igla, nego sablja! Više je prevezla drvena kašika, nego korablja!

OD POSLOVICA PRELjA I ŠVALjA Više je nahranio naprstak, nego kazan! Više je održala igla, nego sablja! Više je prevezla drvena kašika, nego korablja!

Udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, i pada mrtav umoran, a mi živi.

VIDIK U AUŠVICU Moj vidik nije više planinski venac, ni morska pučina, ni na pučini postavljen svadbeni sto; ceo moj vidik sad je ovo golo,

A odsečena je glava, kose plave, više od žive govorila glave: da se nismo odmakli od pakla ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.

Zadižem prtenu suknju iznad glave: evo ovom te alom teram, alo! Ako više sebi želiš dobra no što nama misliš zala, alo, beži, alo, glavom bez obzira, da te ono na šta si zinula ne bi

A mi iz pepela, mi ćemo ostati u pepelu u kome smo i bili. MIŠU Nećeš više, mišu, da budeš miš? Dosadile ti mačke, mišolovke, otrovi protiv miševa, dosadile ti zmije, sove, mišari i

Otkako je na glavu stavio krunu, to više nije onaj isti čovek! Ajde što je kruna promenila njega, na njegovu je glavu nataknuta, ali zašto je promenila i nas?

Onaj koji nema ništa ima sve, ako ima so na jaje, štap u ruku i prag za pod glavu! A imaće više nego sve ako sve pusti ko tikvu niz Savu! 5. Piljarica mi izruči, u slapu, kilo šljiva s kantara u kapu!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ja nerado o smrti govorim, ali bez ikakvog strâ očekujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one u kojima sam živio.

godine; tu je onda koje poginulo koje sa pašom živi’ u’vaćeno oko 600 Turaka. — Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz Karađorđev rat kuće pogorele, samo još tri sestre

Moj otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant

koji su po Srbiji ’odali i narod spremali za Nemačku Krajinu, odveli su sa sobom mnogo momaka iz Srbije, koji su se više Varadina u Kamenici egzercirali; među pročima bio je Isailo Lazarević iz Urovaca, Kićan iz Zlatarića, Ivan iz

i kažem im: ,Nije vajde, ne mogosmo sačuvati, Nemci evo de pređoše, no vi idite u Valjevo i pozdravite age da ja više ne smem doći u Valjevo, jerbo od ovi’ kaura ne smem odustati, jer ako pobegnem, oni će mi kuću zapaliti, itd.

baštine, i tako ti on onda postane čitluk-sajbija, i koliko god spa̓ija uzima od svog sela, toliko i on, a katkad i više. Tako su pričali mome ocu da su čitluci postali koji su do nemačke krajine trajali. Posle rata izvade knezovi 1793.

— „Idite i tajno načinite svaki mizare (prošenija) na cara”, rekne mu Mustafa, „i udarite što više možete imena, i koji nema mura (pečata), neka prst pritisne.

) Pasmandžija ostane nezavisim u Vidinu; nakupi jošt više vojske plaćajući dobro na mesec; i tako svi zlikovci iz turskog carstva iskupe se u Vidin.

Kad mene moje komšinice hvale, mislio sam da mi ne treba više ništa ni učiti. U to vreme tukao se ćesar sa Turcima, i sad ne znam, ili po zapovesti ćesara, ili zbog toga što su se

Ja onda pomislim: baš su meni dobro kazivale moje komšinice babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da idem

babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da idem kući.

Sedeći ja besposlen nedelju dana, mislio sam, da mi ništa više ne treba učiti, i čisto sam se radovao da moj učitelj ne zna više od mene i da ću se kući skoro vratiti, dok on jedno

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

A pušio je nekakav duvan tako ljut da su gazda-Raku više puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još

— A čekaj ti, znam šta ćemo — poče Spasoje — pa prsnu u smeh. — Šta? — upita Đura. Spasoje se smeje jednako i sve više. — Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo... — Neka stoji, kazaću ti posle — reče Spasoje prekidajući smehom.

Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora? — upita Maksim i pogleda još malo više. — Iz mora, dabome, ja šta ti misliš? Je li, učitelju? — reče opet Marko i opet pogleda po svima. — Naturalno!

— Naturalno! — potvrđuje učitelj. — Pa kako li se to vidi? — upita Maksim i pogleda još za jedan korak više. — Evo, gospodine, vino! — reče mehandžija i metvu polokanicu na sto i tri čaše.

sve: kako je našao gazda-Raku jutros, kako mu je skinuo rogu, kako su mu tu rogu nabili Đura i Spasoje da ne zadirkuje više Maricu... Kad ljudi to čuše, sve udari u pljesak i u smeh. — A zato li su međer goveda rikala! — vikahu jedni.

Ljudi i žene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda-Raki i smejali se. Sima je taj dan popio više časti nego ka nekoj slavi. A tako isto i Đura i Spasoje.

— reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš. — Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više! — dodade drugi. — Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš.

Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta — bilo mu je valjda više od trista godina. Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu

Sad će već na brod pod vodenicom. Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta. »Otkud sad dete ovde?« pomisli Radan, a obuze ga sumnja. Dete plače jednako.

kolale su zdravice od kapetana do Đuke i od Đuke do kapetana — dokle već gosti nisu bili došli u tako stanje da nisu više ni razumevali jedan drugoga. Po nekom istinktu pođoše da se već jedanput razilaze.

— Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!... Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!... Viš, pa devet puta, moj kume, i — evo dokle sam dospeo!...

U kafanu »Kod petla« slegne se ceo svet, pa gotovo ne samo ceo svet, nego — čak i jedno od ona »tri sela više«. Sav je taj svet raznolik. Nigde nećeš naći slična ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lica, ni odeće, ni obuće...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više. Ili uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staja bunar, iza bunara voće...

A mlade cure nadmetaše se koja će više svile podgajiti, lepše opresti i otkati, i smišljenije čarape oplesti... 2. SUBAŠA Ali pravo veli poslovica: „Nikad

Crnobarci su poznavali Turke kao besne i naduvene. Kruška ne beše takav. On beše, može se reći, više prijatan no neprijatan, više blag no surov, više tih no naprasit. Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih.

Kruška ne beše takav. On beše, može se reći, više prijatan no neprijatan, više blag no surov, više tih no naprasit. Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih. O svemu je vodio računa.

Kruška ne beše takav. On beše, može se reći, više prijatan no neprijatan, više blag no surov, više tih no naprasit. Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih. O svemu je vodio računa.

k njemu!... I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti... On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje. I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio.

On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje. I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio. A kad se ovaj poče i šaliti — on ga omrznu sasvim...

I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio. A kad se ovaj poče i šaliti — on ga omrznu sasvim... sklanjao se od njera; bežao je da na senku njegovy ne stane;

je da na senku njegovy ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka. Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina... Stanko to ne opazi. On upravo i nije mogao ništa opaziti.

To znam utvrdo!... Ovo je kavgadžija, a ono je delija. Udariće sila na silu!... Moj Sulja mi već više ne može reći: ti pušiš džaba moj duvan!... Evo mu i baza (platna) i makaza, pa neka reže kako mu je drago!...

I što je on nju više gušio, tim jače je ona izbijala, jurišala na njegovo srce i borila se s njim po čitave dane i noći.

— rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota! — Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više! — viknu Stanko Aleksić. — Manj ti? — povika momčadija. Lazaru pisnuše oba uva. — Da vidimo! — viknuše devojke.

Dučić, Jovan - PESME

recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi. U SUMRAKU Odvela me tuga i misli zloslutne u polje, daleko. Trava puna rose.

I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina.

I tajne misli bolne i zloslutne, I strah od patnja kojih nema više... Slušajuć tako te večeri mutne Vetrova pesmu i muziku kiše.

Dok putić jednom najzad minu Između sna i istine. Vaj, ništa više da ne prene Taj puhor sna i zamora, Penji se tiho, zimzelene, Uz ploču bledog mramora.

POVRATAK Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i izmeđ mene.

Nit što više želim i niti što hoću, Nit zna suza sama kô nekad da lije, Da tuga naraste, kao reka noću... A sve možda zato što

Na usnama našim poniknuti neće Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova Što ne osta više od negdašnjih snova Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.

Njen čar da je moje veliko otkriće; Da mirno prisustvo te čudesne žene Ne razume više niko osim mene, Osim moje večno očarano biće.

No cvet sna otrovnog ne presta da siše! I ja umreh u čas kad se beše htelo Zadnja kaplja krvi, koju nemah više, Da okončam lepo i zlokobno delo. MIRNA PESMA U zenice me neprestano gleda: Šta traži u mojim očima ta žena?

PESMA SUTONA Sutoni bez šuma tvojih koračaji, I tama bez tvoga šapata, i sati Prvi kad se nema više šta da taji... Prve prazne staze kroz rogoz i vlati. Ova čar čekanja praznih i bez méne!

Znam da nećeš doći, a čekam; i mašte Nepoznate sreće rastu u noć nemu; Neću više čuti tvoje reči tašte, Da tvoj glas svemoćni osetim u svemu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Dosta je, hvala bogu, pametnome. Kad, ako bog da, budeš imao dece, stići će i bolja plata. Ja se još više stidim, ali se i kuražim: — E, dabogme, a čime ću hraniti decu? — Bog s tobom, ne govori tako!

! On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas. I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice!

I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice! Na njemu je bilo nešto tužno, pa — ne umem vam drukčije opisati — pa veselo!

Ta ovo je slepac! — A? — upitah ja očima Jocu. On mi rukom pokaza tablu više glave bolesnikove. Na tabli je stajalo latinskim rečima, a po mome prevodu: „Sušenje očnjeg živca”.

Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa ipak me nijedan nije potresao više od kog groša! Jaoj, ta ja njega poznajem! To je.. čekaj, molim te!... — To je!... Ne, ne! Otkud bih ga poznavao?

Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim! — Je li, mamo, kako se nosio onaj zlatan pušćul što ga ti još čuvaš u ormanu?

On pade u krevet, zalepi negde vezikator i — umre! A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!

Kosa i obrve bile su joj plave, te je zar tim više odskakalo ono crnilo, kao što kroz zemljane opkope jasnije i značajnije viri grlo topovsko.

— Šta? — Ta ovo, kako ga zovete? Ova mašina! — Da se elektrišete? Pa to više ne treba. Ja mislim, a, što je glavno, i gospodin Joca, da sad treba samo da ste u zelenilu.

Kako se svi nameštaju, gledaju je li on dobro, i onda — kas, kas, kas! Jedan oblak prašine, i ništa se više ne vidi! Mnogo sam još sanjao i „filozofisao”.

Od nje nešto blešti, i gora se rastavlja i giba, i sve miriše; i ona se giba i sve se više upija u mene. Tada ja poznam nju, poznam Đorđevu ćerku, i krepko, i dugo i značajno joj stegnem ruku.

Blešti se, šušti i zanosi njegov sjaj, a njih se dvoje sve više grle i ljube! Ali, o čuda! Meni nije nimalo krivo ni žao, naprotiv: milo mi je!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A posle, i pravila poetike vele da treba što više probuditi radoznalost u čitalaca, a to je, mislim, do sada već prilično postignuto.

još otkako su se oženili, a oženili su se čim su svršili u Karlovcima bogosloviju, a ovu su svršili pre dvadeset i više godina. Oženili su se iz istoga mesta u kome danas popuju.

Ali opet se nešto ipak izmenilo. Izmenili se telesno oba popa i obe popadije. Kad su pre dvadeset i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica

A to je bila formalna »jabuka razdora« između popova, a još više između popadija. Jer ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i »politički«

Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, — ne bi se zaista više začudio pop Spira nego sad kad je ovo čuo. Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba. — Brzo, gospodine, brzo!

Nije šala, vladika; onako strog čovek! Vladika ga sasluša i poveruje mu, pa ga šta više još i pohvali za smirenost i revnost njegovu u službi oltaru i zvonari. Nazvao ga je čak »stolpom pravoslavija«.

Sahat je davnašnji. Pamti ga gospoja Persa još detetom dok je bila, kad je donet; od ono doba pa do danas nisu se više rastavljali. A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi.

Onda je bio neki Aća, učen čovek, — umro je, bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, — a paori su ga zvali šlajber, kaz’ti pisar, jedna drevna pijanica, ali je začudo lepo umeo da

Ali, boga mi, od ovo trideset i nešto malo više godina, sve je bolje, tako da ponekad skoro i ne valja od silne pismenosti; jer pre ni ljudi nisu znali da pišu ni svojim

Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega. Bio je očaran pevanjem. »Sušti heruvimski glas!« izrazio se kad je izašao iz crkve.

ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima sa vrhovima gore poređanima zbog lopova, a još više zbog Mađarice sluškinje.

A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!« — »Ma koga, samo njega moje oči više da ne gledaju; da ne gledaju toga — zamuckuje ljut k’o vatra pop Spira — to-to-to-toga Tu-Tu-Turčina!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao da ide, pobegne, ne sluša oko sebe više taj plač, cvilenje. — Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo!

II MANASIJE Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola a ostalo bilo

Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla.

Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla.

Ali kako je taj gazda hteo da siluje, to preplašena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoši, i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena a još mlada.

On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo.

i izbije, već bi krišom iz svoje torbe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, na očigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila, i njemu da daje.

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od

Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže. A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

Ete za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba. Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom.

on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju samo po komad hleba, da, kakav je lenj, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla.

Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako gô, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo je još više ležao i po nekoga raspitivao za kakvo selo.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu. Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom.

Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati. Od imanja materinog sve se više i više ronilo. Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”.

Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati. Od imanja materinog sve se više i više ronilo. Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”.

— E, tako! I malo, pa mi je dosta; neću moći mirno spavati; još sad pa mi stoji kao knedla u grlu, akamoli da je što više! Sestre se smeju. — A kako bi bilo da je još strašnije? — Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad.

Ljuba Čekmedžijić Prođe dve nedelje, Ljuba ne dobija odgovora. Razljuti se i odvaži da više ne piše. Već je gotovo na Savku zaboravio. Kad jedared dođe gospodar Siridžić sa gospođom Jelkom i Savkom u O.

— Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu. Šta vi ištete? — Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje. — Moja Soka zasad neće dobiti više od dve hiljade i štafirung. — Dobro; ja sam i s tim zadovoljan; ja hoću.

Šta vi ištete? — Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje. — Moja Soka zasad neće dobiti više od dve hiljade i štafirung. — Dobro; ja sam i s tim zadovoljan; ja hoću. — E dobro, dragi.

Ljuba je dobar bio, ali častoljubiv, pa se na to pismo jako razljutio. Sad mu više frajla Soka ne treba; pa da o tome i samog Redića uveri, napiše mu ovo pismo. Počitajemi gospodar Redić!

to se za moje novce kartam, a nisam hteo alaturu prokartati; nemojte se dalje ni za moj dug brinuti, kao god što ja više neću o vami ni frajlaSoki da se brinem.

No vino je dobro bilo, sremsko. Malo se razgrejaše. Peršunović se učini kao da je više pio nego što treba, a Ljuba se usiljavao pretstavljati se da nema mnogo u glavi, i to mu je pošlo za rukom.

Peršunović je mali bakalin, ima više dece, a od štete mu nije bilo kuratorstvo nad ćerkom. Ako se uda, sve će iz ruke ispasti.

Ljuba je sve to unapred znao, pa niti je više gospođi Persi išao, niti je što pisao, nego se brinuo o novoj kakvoj partiji.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

slušala s takvom pažnjom (jer je sve ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i postala njen jedini izraz. — Ama jel'te molim vas lepo, zar je baron Gizel zbilja s one strane?

s takvom pažnjom (jer je sve ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i postala njen jedini izraz. — Ama jel'te molim vas lepo, zar je baron Gizel zbilja s one strane?

pariskom vešću i njome oživljena, u jednom drskom nastupu, stala podizati glavu, pa oseti kako ga ta gomila sve više i čudno draži i kako ga spopade jedna sasvim luda želja: da kao lud skoči i popne se na jedan od onih sanduka onde,

Tamo pred Ministarstvom gomila je rasla sve više, i kad se Jurišić približio onoj zgradi nastalo je neko komešanje i živa i velika uzrujanost.

A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći život postao je već neizdržljiva tiranija.

a kad je i sa ovim bio gotov on opasa sablju i revolver i tada ponova oseti kako ono njegovo samopouzdanje poraste još više.

I on je osećao: kako ludilo ljudske prirode sve više podleže onim mračnim i tajanstvenim silama, kako svom onom neuporedljivo snažnom i drhtavom strašću raste, širi se,

Tu prosto nema leka ni pomoći i to je više nego očevidno. Pa kad je tako i kad mu leka nema onda ne pomaže podsećati na častoljublje i druge tričarije i šta se ja

Međutim, više nego svaki drugi ja osećam potrebu jasnoće i to je jedan od mojih nepostižnih ideala. Ja bolujem od nepodnošljive

lud bol za njim, kad je posle mobilizacije, naglo otputovao i pitala se: da li veruje sebi, da li je moguće da on nije više tu, pokraj nje, uz nju, on sa svom svojom muškom snagom i lepotom, on, na čijim je grudima ona prvo upoznala onu slatku

A posle sve uznemirenije i nervoznije govorila o svojim groznim mukama koje postaju sve više neizdržljive, o odvratnoj, gadnoj i prokletoj sudbini, koja ih je tako nemilostivo i brzo rastavila da ih, možda, nikad

neizdržljive, o odvratnoj, gadnoj i prokletoj sudbini, koja ih je tako nemilostivo i brzo rastavila da ih, možda, nikad više i ne nastavi.

Afrika

Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta. Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko

Zatim je opet blag i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je

Utoliko me više uzbuđuje susret sa ovim ženama, ovnujskih očiju I debelih usana, što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio

Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet.

Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg, sve golubijeg

vino i kad mi odbijemo da ga pijemo, piju same, brbljajući između sebe, iz crnačke učtivosti, praveći se kao da nas više ne primećuju. Treba pokazati strancu da je on kao u svojoj kući i da nikome ne smeta.

Ne žele da skinu svoje marame oko bedara dokle god ima više od jednog muškarca u sobi. Veliki progovori, diskusije. Izbacujemo dečake napolje.

Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.

„Vi pravo, vi pravo, ali sad ne može, sutra!“ I šalupa se sve više udaljuje od broda Ostaje još deset minuta do polaska broda. Potpun mrak. Tu je i momak koji sprema moju kabinu.

Nijednog staništa, ni staze, a čežnja je da se ostane tu duže, da se provede više dana u izležavanju pod džinovski širokim fromažeima. I to je prva čežnja pred ovim oblama.

I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna rivijera, čiji najbliži

Varoš je jedna od najstarijih afrikansko–evropskih varoši; neke su kuće još iz XVIII veka. Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i pojavljuju katkad samo svojim crvenim

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu.) Nega da mu kažiš da mi više ne dođi u moja kuđa... JUCA: Tako niko ne govori ko ima devojku na udaju. JANjA: Što udaju? Katica je dete.

JANjA: Da ti kerveros nosi gitaru, da ti nosi modu i moju pametu! Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci! JUCA: A kako će biti s mojim šeširom? JANjA (uplašen): Kakvo šešir?

To je očevidna prevara. Za takovo što pravedno je da se žena rastavi. — A šta tu treba više razgovora? daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da. JANjA: Dušo Juco, što si ti počela?

“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lapa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, ja, dovde! (Pokazuje vrh sanduka.) Pak onda da legnim, da spavam slatko! Odite vi! (Uzme banke, pa broji.

“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lapa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, ja, dovde! (Pokazuje vrh sanduka.) Pak onda da legnim, da spavam slatko! Odite vi! (Uzme banke, pa broji.

) E, sad da nosim na kir Dimu i da ištim obligacija. Oho! Ima više banku! (Opet izbroji.) E, e, ja sum dobro trgovac. Ne može da fali Grku. (Metne novce u džep.) Dušo Juco! (Odbravi sobu.

Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće. Što više, to bolje! JANjA: U! Zaboga i poboga, gospodin notarius, sad da si čini troška na ova oskudna vremenu! Nema ljudi novci.

JANjA (Što ćim da radim? Oćim da zapišim, oćim da si ubiim; nećim da zapišim, oći da dođi, bezobrazno, više put). Gospodar notarius, evo da daim celo forinta. MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja.

Gospodar notarius, evo da daim celo forinta. MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja. JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!

JUCA (u polasku, za sebe): da vas đavo nosi! (Ošide). POZORIJE 8. JANjA (sam) JANjA (sam): Prokleto Eva! Ima više pametu nego ja. „Kolikoj izgubio kir Janja?“... „Deset hiljada forinta.“... „Ajde da go pomognimo.“ Na, na, na, koliko?

PETAR: Gospodaru, pala nam šupa i ubila konje. JANjA: Što, more, što? PETAR: Mrtvi konji, nema više pomoći JANjA: Kirije imon! Ubiem si! (Trči.) Ubiem si! (Zavjesa pada.) DJEJSTVO DRUGO POZORIJE 1.

Da treba pravo ići, to znaš; no najlepše ćeš pravo ići ako ugneš krštine unutra. Što više, to bolje. KATICA (probira): Bogme lepo! JUCA: Sad odaj, korake pravi sitne, no više uširoko nego udugačko.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

70 V IŠAO JE TAKO U VAROŠ U KOJU NIJE BIO POŠAO 88 VI BELI ZEC I CRNI AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN

NA NjENOJ RUCI ISPOD BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA 293 XV UM ČOVEKOV NE MOŽE TO VIŠE DA SHVATI 308 XVI NIKO NE ZNA JOANA TEKELIJU 322 XVII ODE ISAKOVIČ IZ CARSTVUJUŠČE VIJENE 327 XVIII BIVŠI SRBIN A SAD

On je više voleo Petrovaradin od Temišvara, ali je te godine došao bio u Temišvar zbog nemira, i da bude bliže vojnicima, Rascijan

Engelshofen je bio skeptik, da se od vojnika da istesati dobar seljak. Još više, da će Rascijani hteti da budu napoličari, u ulozi zemljoradnika.

Jedan od onih udaraca koji skraćuju život, a koji se, u starosti, više ne očekuju, ne shvataju, ne zaslužuju. Engelshofen je, u međuvremenu, bio pročitao pismo pa ga je bio ispustio iz ruku.

Status in stato? „U Beču se zna, sigurno, da je turskim ratovima odzvonilo. Rata više neće biti. Ta gomila više nije ni potrebna. Pa neka idu otkuda su i došli.

Status in stato? „U Beču se zna, sigurno, da je turskim ratovima odzvonilo. Rata više neće biti. Ta gomila više nije ni potrebna. Pa neka idu otkuda su i došli.

Kao što se bio, poslednjih dana, povukao i od Temišvara. Kao što nije više odlazio u Teatar, nije hteo da se meša ni u ovaj posao Garsulija. Engelshofen je ćutao.

On je čvrsto rešen da promeni carstvom. On i nije više oficir ćesarski, nego kapetan u vojsci imperatorke Elisavete Petrovne i zadržan mimo zakona i njegovog prava.

Njegovo se ime nalazi na spisku đenerala Ševiča i odneto je u Rosiju. Ne može, veli, njega niko, više, ovde, premeštati, i to u pehotu. Iz konjice u pehotu. Otkud to može biti da konjik ode u pešake?

Izbliza, ta kolona bila je prilično šarena, jer mnogi od tih vojnika, iz turskih i franceskih ratova, nije više imao ni svog vojničkog klobuka, ni pištolja, ni sablje, pa ni puške. Bilo ih je, na nogama, i sa opancima.

I sve dok nije stigao do parade, nije više nikom dao mira. On se okretao i vrteo oko Engelshofena i dovikivao i svojoj pratnji u idućim kolima.

Teodosije - ŽITIJA

kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe — kako i koliko

Predlažemo reč o mužu, ne pišući o njemu ono što nije, ni da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti — bićemo blaženi.

da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž.

apoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca.

mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.

te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ćy ti IH dati, druže.

“ A vojvoda uze pismo i sa blagorodnima otpust izmoli, pa na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun, u kome vojvoda bi primljen sa čašću.

Videvši da su svi ovi jednom zasvagda ostavili svet i ono što je u svetu, niti se više brinu za svetsko, i život njihov besporočan i bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđelski, zadivi se, i

rizu kao neko blago i razgrabljivahu kao plen, i kropeći ih suzama celivahu, kao isceljenje očima prilagahu, i još više se uzbuđivahu, plač silan i ridanje mnogo jače od prvoga sa svima blagorodnima sastavivši.

Posle toga smirivši se i strah Božji još više u srcu osetivši, govorahu sebi: — Vidi duše mladih koje prednjače i što je korisno za sebe traže!

Padnuvši na zemlju moljahu od obojice blagoslov, obećavajući da više neće činiti razbojništva. A kada ih je starac blagoslovio, svaki od njih zagrlivši božastvenog mladića celivaše.

Poslaše mu i zlata, više nego prvi put, a priložiše zasebno i manastiru Vatopedu, gde je sin njihov odlučio da živi, zlato mnogo, a crkvi svete

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

One su kao tečnost koja izlazi između naših prstiju i ne da se uhvatiti. Osim toga, u ovoj oblasti više no u ma kojoj drugoj, mnogi su promatrači izloženi tome da preinačavaju fakta, da bi iz njih izvukli neke zaključke; oni

Kod svakog prevlađuje više ili manje duh, strasti i predrasude njihova doba, tako daje gotovo nemogućno biti potpuno nepristrasan.

Direktno promatranje, promatranje na licu mesta, daje više tačnijih rezultata u balkanskim zemljama nego u zapadnoj Evropi, jer južnoslovensko stanovništvo nije obrađeno,

Ima šesnaest miliona stanovnika i podeljena je na više država i pokrajina. U njoj se nailazi na raznolike etničke i psihičke grupe koje izazivaju radoznalost ispitivačevu.

Idući jednim od ovih pravaca ispitivač će utoliko bolje zapaziti razlike između stanovništva, ukoliko se bude više udaljavao od polazne tačke.

Uglavnom: ukoliko su dve etničke grupe koje su na istom profilu više udaljene jedna od druge, utoliko su jasnije razlike njihovih psihičkih osobina.

Iako su često posledica spoljašnjih uzroka, naročito geografske sredine, sve su to osobine više ili manje u vezi sa psihičkim osobinama stanovništva.

Osim toga su u raznim vremenima iste etničke grupe pevale više ili manje. Postoje razlike u melodijama koje odaju naročitu osećajnost jednog stanovništva.

i međunarodnih prilika koje mogu sprečiti, čak i u toku vekova, razviće stvaralačkih osobina jednog naroda, a još više jednog malog naroda koji je bio uvek podeljen između više država.

vekova, razviće stvaralačkih osobina jednog naroda, a još više jednog malog naroda koji je bio uvek podeljen između više država.

Ona treba da se osniva na svima psihičkim osobinama. U više slučajeva etničke grupe sa raznim dijalektima čine celinu u psihičkom pogledu.

Ove sličnosti padaju utoliko više u oči, ukoliko je istorija ovih plemena bila različna a razvitak svakoga od njih potpuno nezavisan: Bugari, na krajnjem

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Čiča na to mudro zaključi: — Poštedio si mi, znači, život. Ehe, onda i ja obećavam da više neću krasti tvoju slaninu, ali zato idem ponovo piti. — Ura! Imaš pravo, brate naš!

— Oho-ho, mijau! — protegnu se on koliko je više mogao, a toga istog trenutka proletje preko neba jedna zvijezda padalica tako da se mišu učinilo da je istegnuti mačak

Uzeće ti samo kožu i od nje načiniti bundu i šubaru. — E, onda ja više ne dolazim ovamo da se to proročanstvo ne bi ispunilo — lukavo zaključi medvjed.

Vrlo zabrinut, Kruškotres baci pogled na zvjezdano nebo, ali kako je mjesec već bio zašao, on se još više prepade. — Pogledaj, ona su dvojica već pojela mjesec, sad je red na mene!

— Mijau, zbogom bajna i čarobna slaninice, nikad se više do tebe popeti neću! — uzdahnem ja i stanem da se šetkam po pustoj kući: tak, tak-ta-rak!

— Nemoj da ga biješ. On je čitavu noć lovio miševe, zato je i lupao. Skini mu ove cipele, pa više neće biti buke. — A on će onda pravo na slaninu! — lukavo zaškilji Brko.

Ne bi se, veli, više usudili da zavire u kuću pa da im neko pokloni brdo od brašna i kulu od slanine. — U srećki broj pet ima mudar zapis:

mačak, pa ih je zbog toga jedan stariji suncokret počeo da kori: — Budete li se tako za svakim okretali, vi nećete više biti samo suncokret nego i mačkokreti, pa kravokreti, pa konjokreti, pa ćete na koncu stići i do magaraca.

— Kud ćemo sad? — upita Šarov. — Ja više ne smijem Brki na oči, jer će me ubiti. — Ja idem s mišem domaćinom da obiđem čitavo moje vojvodstvo — reče Miš

Do viđenja, prijatelji, ali nikako više u džaku! Bijeli Miš prorok pozdravi se s drugovima i krenu na put pjevajući neku staru pjesmu poljskih miševa: —

da se ne bi osramotio pred kokoškama, jurnu punom brzinom prema mačku Toši urlajući: — Oprosti se s repom i ušima, više ih nećeš vidjeti!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

NA KRAJU Kost ja kost ti 3ašto si me progutala Ne vidim se više Šta je tebi Progutala si ti mene Ne vidim ni ja sebe Gde sam ja sad Sad se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve

si me progutala Ne vidim se više Šta je tebi Progutala si ti mene Ne vidim ni ja sebe Gde sam ja sad Sad se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Škola im je došla do guše, tamo im deca uče da puše! I kino ih sve više kvari jer prikazuje ljubavne stvari. A kako ih prepustit’ ulici, gdje je odgoj djece na nulici?

u sivom dvorcu, pored sive rek, tavorio je svoj zmajevski vek. Jednoga dana stao je na ob, rešen da više ne živi ko rob. Pa skoči u reku, i već tome sl, a nije znao uopšte da pl.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

) Sčastljiva, to je srećna. (Čita.) „Dorogoj moj Andrjuša, každim dnjem boljše menja ljubit”. (Govori.) On je svaki dan sve više voli. (Čita.) „On očenj laskovij ko mnje; smotrit na menja kak na obraz”. (Govori.) Čuva je kao ikonu. (Čita.

ALjOŠA: Hoće da ja ne mislim na nju. PAVLE: No, pa to joj možete učiniti. Pišite joj da više nećete misliti na nju. ALOŠA: Ne mogu, ne mogu!

PAVLE: Šta ste joj napisali? ALOŠA: Ja napisal: Kad ovo pismo primiš, mene će pokrivati talasi Dunava i tada neću više misliti na tebe. PAVLE: Šta govorite, čoveče; kakvi talasi, kakav Dunav? ALOŠA: Ja tak napisal.

) ALjOŠA: Ne, gospodine inženjer, ne, ne, ne! Već me sramota; sve na meni je od vas, i kaput, i košulja, i cipele, ne, više ne! PAVLE: Ta ostavite, molim vas! (Ode u sobu i vraća se noseći jedan bolji kaput.) Tako, skinite to!

RINA (pokazuje na sto): Skupite ovo. Slušajte, Ana, ubuduće nećete stavljati više ove srebrne kašičice. Daćete posrebrene iz malog kredenca. ANA: Da, znam!

) A evo: §144 krivokletstvo. (Čita u sebi.) Dakle, godina dana robije i godina dana gubitka građanske časti. Može i više, ali na jednu godinu možeš onako sigurno da računaš. ANTA: Ko to? SPASOJE: Pa ti! ANTA: Zašto ja?

sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više! XIV NOVAKOVIĆ, PREĐAŠNjI NOVAKOVIĆ (ulazi uzbuđen): Zaboga, zaboga! RINA (pohita mu u susret): Ti znaš?

PROTIĆ (Spasoju): Ja vas, molim, oče, ne govorite više o tome; govorite o čem drugom. SPASOJE: Hteo sam da mu objasnim. ANTA: A kakve veze sve to ima sa tobom?

moj zet je držao govor, moja kćerka je šest nedelja nosila crninu, a ja sam vam položio venac na grobu; pa šta hoćete više; i šta bi vi mogli tražiti više? PAVLE: Ja sam vam vrlo blagodaran na tolikoj pažnji!

je šest nedelja nosila crninu, a ja sam vam položio venac na grobu; pa šta hoćete više; i šta bi vi mogli tražiti više? PAVLE: Ja sam vam vrlo blagodaran na tolikoj pažnji! SPASOJE: Davali smo vam četrdesetodnevni i godišnji pomen.

SPASOJE: Toga radi niste morali dolaziti. PAVLE: Mislite, dakle, da mi nemamo o čemu više da razgovaramo? SPASOJE: Ja ne vidim o čemu bi mogli razgovarati?

Ja, verujte, nemam računa da vam dajem ovakav savet, jer, kad bih napisao, ja bih vam mnogo više naplatio; ovako za savet moram se zadovoljiti i sa 1.000 dinara. SPASOJE (zgrane se): Kako? 1.000 dinara za nepisanje?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Opet su te izbacili? - šapnu dok sam prolazio pored nje, a u glasu joj je bilo više strepnje nego radoznalosti, pa sam rekao da imam nekoga posla. - Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš.

Govorilo se, zatim, da je otišao u mehaničare, a možda i jeste, samo što posle snimanja filma o Tatarima on to više nije bio.

Izgledao je pomalo kao sveti Đorđe na aždaji. Upitah Rašidu u šta su se opkladili. - U svašta nešto! - reče. - Više ništa nije htela da kaže, ali sam od Atamana, kasnije, saznao da su se kladili u poljubac.

Bila je to dečja pesma i bila je lepa. Iznad jablanova više nije bilo sunca i nebo je bilo zeleno kao jabuka, a na reku se spuštala hladnoća puna svetlih mirisa biljki koje rastu.

To je to, Bože moj! Svi su mi se zglobovi rastvarali, a krv postajala teška i vruća kao rastopljen metal. - Sada više ne! - reče kad pokušah da je poljubim još jednom i nasloni se na ogradu skele.

salašu i mislim da ga je volela, ali nisam bio baš sasvim siguran da je to bio on i nisam rekao ništa, a onda ga više nisam video, iako sam se čitavo jedno leto pentrao na drveće oko bolnice. Pred Novu godinu je umro.

Tema je bila nešto o majci a dečak je napisao kako bi više voleo da ne piše o tome: „Moja majka nije majka. Kad bi to bila, bar ponekad bi spremila doručak da ne idem gladan u

- Ti, ludo dete! Obećah joj da neću više zavitlati nijednu knjigu, ali je izraz neverice sporo iščezavao s njenog lica.

Pomislih da joj obećam kako me neće više izbacivati sa časa, ali to bi ličilo na obećanje povodom pismenog zadatka o glasanju kad sam napisao da glasam za ljubav,

na obećanje povodom pismenog zadatka o glasanju kad sam napisao da glasam za ljubav, dobio keca, a onda ponavljao majci da više nikada neću napisati ništa slično, samo što ja nisam mogao da ne napišem nešto slično.

Sada ima sedamnaest mačaka, ali žena, više ne postoji. Sergej Ivanovič Bagricki za sebe govori da je potomak kneževa Bagrickih, ali od Luke Crkvenjaka, pa nadalje,

Ispod nasipa galopirali su dvogodci, a sunce koga u gradu više nije ni bilo, ovde je kao rastopljena vatra palilo reku.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospođa Sofija, ili Soka Kirićka, više nije mlada, ima veliku decu, pa je još i sad lepa; kao mlada, morala je biti baš lepota.

Ja da sam na tvom mestu, ne bi’ se više mučio, već bi’ se sveta manuo, pa bi’ komotno živio. — Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu.

No kako sam do tri hiljade došao, onda je sve od sebe dalje išlo, pet, deset hiljada i više. Pa kad se opomenem kakvi su preda mnom bogati trgovci bili, kakav je bio Toša Sarajkić, pa eto došao do prosjačkog

Ljutito baci kartu o sto. Svi se smeju. — Neću se više igrati. Nisam stekao na kartama, i mojim sinovima, da znam da će biti kartaši, sad bi’ im još šiju zavrnuo.

A ja sam bio već više puta u Krakovu, sve poznajem u prste. — Promisliću se. Tako se razgovaraju, i Čamča svojim slatkorečijem bacio je

— On će sam posle birati. — To mi nije dosta, ’oću unapred da znam čemu ću ga upraviti. Mislim, kad svrši više škole, da ga dam u Karlovce u bogosloviju, pa onda da bude kaluđer; kaluđeri najlakše žive, a može postati vladika.

— Došao sam k tebi da mi za kratko vreme uzajmiš deset hiljada forinti. — Nemoj da bulazniš, Sofro, imaš više novaca neg’ ja, ta ti si prvi gazda sad u varoši! Gospodar Sofri dopada se, smeši se.

— Pa to je sve, drugo ništ’ ne znaš? — Više ništa, samo se čulo, da je siroma’ Đoka Miloradović prosio, pa je onda umro.

E, druga su onda bila vremena! Posao mi sve bolje išao, sve sam više ulagao, više primao, a manje trošio, svi su me falili da sam vredan; štaviše, držali me da se počinjem bogatiti, pa sa

E, druga su onda bila vremena! Posao mi sve bolje išao, sve sam više ulagao, više primao, a manje trošio, svi su me falili da sam vredan; štaviše, držali me da se počinjem bogatiti, pa sa sve strane

Nude mi devojke, no nijedna nije mi se dopala, a bolešljive više nikad neću, no zdravu. Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću

kad se kome zlo vidi, načini od muve medveda, pa ga izviču da je sasvim propalica, a kad mu se dobro vidi, preteruju, više ga cene neg’ što treba. No sad baš nakanem se ženiti. I to ženiti se po svojoj punoj volji; hoću da biram.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO 65 VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i

Ležao je u mraku širom otvorenih očiju, začuđen, i drhćući od hladnoće. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi.

Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka. Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj što je svetleo u njoj,

Ljubeći ga ustima mokrim od plača, što više nisu mogla da se zatvore na poljubac, već su bila otvorena i opuštena, od drhtanja, gledala ga je očima izvrnutim, u

Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do Varadina. Tu je i ona došla da provede poslednju noć sa mužem.

Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve ševe. Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih, ravnih poplava i bara.

se spuštahu i klik ševa i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.

Tako, pošto su u prvi mah skoro svi polegali, pod šatorima, po rupama, na slami, sve ih je više bilo koji su podizali glave. Smrkavalo se u logoru. Ugasiše vatre, ali je tišina, tišina za san, izostala.

Što ih se više stišalo i primirilo u logoru, sve ih je manje želelo da zaspi. Mada behu izmučeni i bolni u celom telu, od šest dana

telu, od šest dana hoda, pod oružjem i teretom, zaspaše samo oni koji su već davno bili navikli na sve to i kojima više ništa nije bilo čudno.

Šapućući tiho, u toj tišini, sve ih je bilo više koji su, puzeći četvoronoške, sa senkama šatora na leđima, uspeli da se izvuku iz logora i izgube pod obližnjim

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ovim se izbegava opasnost „da mladoženja ne bude ’vrzan’ (vezan, nemoćan), pa da brak ostane bez dece.“² Postoji više zabrana kojih mlada mora da se pridržava ako već želi da ima dece.

⁴ B) Mnogo više nego tabua postoji u našem narodu pozitivnih magijskih pravila ili čini kojima je cilj da se mladencima obezbedi

³¹ Da bi se zaštitili od uroka, mlada i mladoženja preduzimaju više magijskih akcija. Tako, recimo, mladenci često obuku odelo naopako ili ga izmere na kantar, ali ne gledaju koliko je

Položaj nerotkinje u porodici još više otežava verovanje da je ona za svoju neplodnost kriva, odnosno da nije bila „poštena“ dok je devovala, pa ju je zbog

MAGIJA ZA DOBIJANjE MUŠKOG DETETA U našem narodu mnogo se više ceni i priželjkuje muško nego žensko dete. Muško dete je, kaže se, „kućni stožer“, ono nastavlja porodičnu lozu i stara

⁵⁹ MAGIJA ZA DOBIJANjE ŽENSKOG DETETA S obzirom na veliku poželjnost muške dece, razumljivo je da ima neuporedivo više magijskih postupaka za dobijanje sinova nego za dobijanje kćeri. Tihomir R.

piše: „Iako je prirodno da roditelji teže da imaju dece, opet ima slučajeva, gde roditelji, osobito majka, požele, da ih više ne rađaju. To su one prilike, gde majka suviše često rađa, pa joj dosadi i poželi da proredi.

I samo u tim slučajevima roditelji požele ili da im se deca rađaju ređe, ili da im se više ne rađaju nikako“ (isticanje dodato).

⁶⁹ Posle porođaja, u nekim mestima, ako porodilja ne želi da ima dece više godina, ona mužu, kada ga šalje popu po „zlamenje“ za novorođenče, kaže da usput sedne na onoliko mesta za koliko godina

(4) Trajna kontracepcija posle porođaja. U odnosu na broj obreda koji se vrše pre porođaja, mnogo više ima onih koji se vrše posle porođaja, sa ciljem da se trajno spreči sposobnost začeća i rađanja.

Kada žena rodi poslednje dete, a više ne želi dece, ona se „uhvati na vratima za gornji prag i ljuljne se triput pa onda pređe preko praga i rekne: ,Ja rekoh i

ona se „uhvati na vratima za gornji prag i ljuljne se triput pa onda pređe preko praga i rekne: ,Ja rekoh i presekoh, da više poroda nemam. Kad se ova dva praga sastavila, tad i ja imala poroda.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

bez knjige carske važne ne može caru da dokaže da je u ratu zadobio sedam rana bez prebola, da ima na prsima ožiljaka više nego u grudobrana, da mu još telom metak kola. Za vojnika koga kad borba prođe bace kao slomljenu pušku u staro gvožđe.

Za slugu Jerneja koji uzora brazdu dužu od ekvatora i više istuca kamena tvrda nego u pobrđu što je brda, koji poveza više snopa nego što drugi kita cveća.

slugu Jerneja koji uzora brazdu dužu od ekvatora i više istuca kamena tvrda nego u pobrđu što je brda, koji poveza više snopa nego što drugi kita cveća.

ljude koje alkohol proizvodi u što ne može ni jedna sreća, koje njegovi karavani odnesu do takvih suvati gde se putnik više ne doseća sumorne stanice odakle krete ni da li bi do nje da se vrati. O KAMENOVANjU Da se preljubnica na trgu kamenuje.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Stara gospođa, koja me je čuvala, pamtila je različite vojske po tome ko joj je više izgazio tepih dok je prolazio kroz trpezariju da zakuca novu tablu. Kaže da su Čerkezi ipak najgori.

dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.

i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo! Kako da igram kad ne čujem muziku?

Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za gluvarenje. Tako ćutimo i premeštamo se s noge na nogu, a onda Miki tresnu sve u lice: Ako oćeš novi film,

Evropa, ta stara kurva! Nikada više neće biti tako blistava, tako koketna i uzbudljiva kao tih davnih noći u sirotom »Balkanu«, dok smo sričući prevodili

premeštali s noge na nogu kao krivci, ne znajući o čemu da razgovaramo, ona nas je već gledala iz neke daljine, kao da više nije sa nama, svojim starim drugarima, a onda se popela u vagon, ali prozor nije nikako mogao da se otvori, pa smo

Mislio sam sve vreme na to kako je Vera poverovala u naše priče da negde mora da postoji jedan drugi svet, sa više smisla i radosti, tako različit od naše rodne provincije, u kojoj se noću čuju samo urlanje pijanaca i zavijanje pasa u

Zašto baš ja? Meni je i ovde dobro... A ti? Šta je s tobom? Nemam pasoš! A onda, kada se više nije imalo kud, raziđosmo se svak na svoju stranu. Bledela je zora i kondukteri su već išli na posao u remizu.

Pravila je i dalje redovno zimnicu, mada više nije bilo nikoga ko bi hvalio njeno slatko od ruža. Zataknuti za staklo kredenca, stajali su najnoviji katalozi sa

Posle nešto brzo pričaju na francuskom i engleskom sa svojim ženama, a ja stojim i sve se više smanjujem. Jedva me čovek može i primetiti, koliko sam se smanjio.

Šuga! Šuga!« Sećam ih se; njihovih utučenih lica se sećam i njihove pomirenosti, njihovu slabost pamtim, i to kako se više nisu usuđivali da nastave igru, pobeđeni već kao deca.

Ne, nisam sebičan: volim da svi vide filmove koji su mi nekada bili dragi, ali mislim da nije u redu što za to više niko ne plaća dugim čekanjem u redu i neizvesnošću hoće li biti karata kada se najzad stigne do staklenog otvora

Matavulj, Simo - USKOK

A kad ga jednom na obali oslovi sâm general i poduže s njim ostade, tada se rasplamti južnjačka mašta Kotorana, još više Kotorkinja. Tvrdilo se da je kažnjenik graf, poslije da je princ, i čak da je u rodu s carskom kućom.

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od onih

suhih smokava, kolača, svite, platna, jer sav novac što knez uze za tovno june, potroši za kuplju, te on sâm ponese više nego svih pet brastvenika!

kao ono Bušatlija; bojao se vladike kao i svi ostali Crnogorci, a to je, bojao se njegove kletve, ali je, mimo druge, više cijenio vladičinu hrabrost i vojvodsku vještinu, nego njegovo isposničko mučenje i svetost njegova života!

— Dosta, Milice! — prekide je otac, više molećivo nego oštro. A tada udovica nastavi: Kuku, bane, moj đevere, Bratska diko! Je si l’ braću okupio, Bane Joko!

Ja sam sad dobjeglica i ništa više, a staraću se da u novom životu stečem prava koja ima svaki Crnogorac. Ništa pak uraditi neću bez tvoga savjeta,

Dijete mnogo više nalikovaše na Milicu, nego na mater. Tada zagrajaše što koje: — E, ne valja tako, Dragiću! To nije lijepo!

Sad, može se reći, nema više gladi u Crnoj Gori, jer dobro rodi, a, bogami, uzme narod i lijepu paru za nju u Primorje.

A slova su ista i srpska i ruska. I nagnuv se prema svjetlosti, pregleda medalju pa nastavi: — Ovoj medalji ima više od sto godina! Na njoj je lik ruskog cara Petra I, a što naokolo piše ne mogu sve razabrati, samo ima riječ „Crnogorci“.

— Mnogo, mnogo — reče Janko, gradeći se da računa, a pomišljajući da im je do šale. Njeko ga zovnu iz kola. Začu se više glasova: — Uskok!... Janko!... Uskok! Knez ga uhvati za ramena i reče: — Da i ti poigraš.

Što je to tvrda čapra, toga više nema na svijetu! Kad je ležao u najtežim ranama, kad svi mišljasmo dođe mu kraj, on se kezio kao ovo sad!

Francuzi se tada utvrde na više mjesta na brdu Brgatu, blizu Dubrovnika. — U tome — nastavi Stevo — Senjavin oruža bokeljske trgovačke lađe, te s njima

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Prvo i prvo, nove aljine mladoženji i provodadžiji. To je nužno, to jest, jer devojke više glede na aljine nego na samog momka. MLADOŽENjA: Odma neka bude.

MLADOŽENjA: Odma neka bude. PROVODADžIJA: drugo, treba uzajmiti što više prstenja, lep saat, zlatan lanac, a i dukata, to jest, koliko više može biti. MLADOŽENjA: To je dobro. PROVODADžIJA: A?

PROVODADžIJA: drugo, treba uzajmiti što više prstenja, lep saat, zlatan lanac, a i dukata, to jest, koliko više može biti. MLADOŽENjA: To je dobro. PROVODADžIJA: A? Zna li brat Sima šta radi?

OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro. MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub.

Najposle vidimo nije vajde; pet, šest stotina forinti više ili manje, što mu drago. MATI: Propada, bogme, gospodaru!

Čudim se kako se ne razboli. PROVODADžIJA: Mladi, to jest, mogu da podnesu više. (Mladoženji.) Znate, kad ste vi terali volove u Beč? MLADOŽENjA: Ja nisam nikada terao.

Nego sve se teška, kanda nema ni prebijene krajcare. Ja sam se ljutila, no vidim da ima pravo, jer se ovako više čuva. UGLED 5. OTAC (stupi), PREĐAŠNjI OTAC: Sluga sam ponizan, gospodo moja, meni je drago da sam tu sreću polućčio.

(Mladoženji.) A? MLADOŽENjA: Kako znate, (lagano) gledajte za novce. PROVODADžIJA: E, šta ćemo više, to jest. OTAC: Kad je tako, nega Bog blagoslovi. Ajde, ženo!

OTAC: Mislio sam dati pet hiljada, i tako sam i kazivao; no opet mislim, bolje je više negol manje. PROVODADžIJA (mladoženji): E, vidite l’, to jest!

MATI: Pak šta će? Momak je lep, a vidi se i dobar biti. Uz to je jošt i bogat, pa kud ćeš više? DEVOJKA (nasloni glavu na ruku, pa se zamisli). MATI: Ajde šta si luda. Poznajem ja, ti ćeš biti srećna s njim.

MATI: Dakako. OTAC: Jes čula, jedanput je bilo komendije u kući, više neće biti. MATI: Ali zaboga, kad je bolja prilika. OTAC: Ti si luda žena, pa mir! TETKA: Nemoj tako, Jovo.

— Samo mi jednu reč više progovori, ili kome kaži, pak će se zaprašiti soba od tebe. (Odlazi.) TETKA: Jako se naljutio.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

S. Puškin, 1799— 1837) verzije ruskih bajki kod Rusa, već su, manje ili više otvoreno, bile okrenute deci. U svim narodima i literaturama folklor se, po svojoj prirodi, najpre obraća najmlađima.

„Više no ijedna druga forma izražavanja, dečja literatura ima svoj koren u folkloru”, ističe Izabel Jan u svojoj zanimljivoj st

O prirodi tih slučajeva i kaprica pokušao sam da kažem nešto više u Raspravi o naivnoj pesmi. Očigledno je posredi splet različitih potreba i izazova, od onih vezanih za psihologiju

U ovoj argumentaciji glavno i sporedno, ozbiljno i neozbiljno, više i niže javljaju se kao odjeci društvenog vrednovanja ljudskog stvaralaštva.

Za dečje doba dečji pisac je zainteresovan iz više razloga; zadovoljenje potrebe mladih čitalaca da vide sebe umetnički oblikovane spada među najnevažnije razloge.

misao i to osećanje ugrade, da se takoreći sliju u izvornu umetničku inspiraciju a da pritom ne iščeznu, da se osete više kao poseban ukus, kao originalna osećajnost, a da se time ništa ne oduzme od izvornosti i snage umetničkog dela.

Konačno, Tolstojevo iskustvo, i, još više, pisaca socijalističkog realizma, upućuje nas na skeptičan odnos i prema ozbiljnije zasnovanim vaspitnim programima.

Dečja pesma, zajedno sa dečjim romanom i pričom, i više od njih, predstavlja relativno ostvarenu, zaokruženu estetsku tvorevinu, pa se u njoj, u stvari, odražava i odlučuje

Sve što se u dečjoj književnosti čini, zarad njihovog dobra se čini. Deci, dakle, nisu više potrebovale kuce i mace, nego nešto drugo.

Kao što je dete manje ili više živo u svakom čoveku, tako je i taj, nevini prvobitni sklop, prisutan u svakoj stvari i pojavi; valja ga uočiti, i

IV Treba, ukratko, ukazati na neke osnovne razlike između moderne pesme uopšte, i dečje pesme. Danas, više nego ikada, pisanje stihova svodi se na veliku opkladu opstanka u svetu: kosmička drama i drama poezije u našoj su se

Ovo se stanje može različito ocenjivati; u mom opisu ima uprošćavanja i preterivanja; bitno je da tako, to jest manje-više potresno i napeto, izgleda pozadina na kojoj se dečja pesma javlja.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na

GOSPOĐA ZELENIĆKA, njegova ujna ŠERBULIĆ, bankrotirati trgovac SMRDIĆ, GAVRILOVIĆ } građani NAĐ PAL VIŠE RODOLjUBACA DJEJSTVO PRVO 1. ŽUTILOV, ŠERBULIĆ, SMRDIĆ, GAVRILOVIĆ i mnogi drugi građani. Ulica.

ŽUTILOV: Dovečer da pravimo iluminaciju. ŠERBULIĆ: Iljen! ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešak dobili... SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki. ŽUTILOV: To i ja kažem.

LEPRŠIĆ: Kad Madžari zapovedaju, onda vam je dobro. GAVRILOVIĆ: Zapovedali su i do sad, pak vidim, vi ste se više oko nji ulagivali. LEPRŠIĆ: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo. GAVRILOVIĆ: Samo da možemo.

LEPRŠIĆ: Ove su Novosađani nasred pijace spalili. SMRDIĆ: Pravo su imali. NANČIKA: Ja čujem da je na više mesta to učinjeno. LEPRŠIĆ: A mi? dokle ćemo trpiti da nam deca budu Pište i Janoši?

ŠERBULIĆ: Ko oće, neka ga diže; ja znam da se neću više u takve stvari mešati. LEPRŠIĆ: Šta, šta? ŠERBULIĆ: Preseli su mi i protokoli.

NAĐ (odlazi). GAVRILOVIĆ: Ali tako grditi svoj narod pred stranim čovekom!... ŠERBULIĆ: Pak šta, mi opet više ljubimo narod nego vi. GAVRILOVIĆ: O tome će vam Nađ dati svedočanstvo. ŠERBULIĆ: Šta Nađ?

ŠERBULIĆ: To je drugo, još nisu prešli Servijanci. GAVRILOVIĆ: Više je Nađ uvažavao naš narod nego vi kao Srblji. LEPRŠIĆ: Dabogme, zašto se boji. A zašt’ ne spominje naše privilegije?

MILČIKA: Te kako stoji! Kosa mora da vam se diže. Šeset hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša. Znate li koliko je palo Madžara? Pogodite. NANČIKA: Valjda je palo jedno tri hiljade.

I koliko god muški za srpstvo ,rade, toliko triput više našem polu ova dužnost na srdcu ležati mora. NANČIKA: Mi se ne možemo tući. ZELENIĆKA: Tući?

ŽUTILOV: Dok oni dođu, ovde nas mogu sve istrebiti. ZELENIĆKA: Nek istrebe. S otim će se više sami sitrebiti. LEPRŠIĆ: Meni je svejedno; ako ne može biti srpsko, biće slavensko carstvo. 7.

ŠERBULIĆ: Šta? Mađarone treba potući kao skotove. ŽUTILOV: Dosta smo od nji stradali. SMRDIĆ: Ja sam se više bojao nji nego sami Madžara. ŽUTILOV: A, oni su mnogo opasniji bili.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ne samo da se o istim piscima ovde govori više i iscrpnije no su ovde uneti i nekoji pisci koji se ne nalaze u školskom izdanju (Dimitrije Davidović, Đorđe

Kulturno-istorijskim momentima koji uslovljavaju razvijanje književnosti dato je ovde još više mesta no u školskom izdanju.

determinizmu toliko ubeđen u potrebu i korisnost izlaganja kulturno-istorijske sredine, da bih tome samo još više mogao pokloniti pažnje.

vladalaca i crkvenih velikodostojnika, u najboljem slučaju apokrifnih dela i bolesne crkvene romantike, sve je to bilo više pismenost no književnost u pravom smislu reči, i ako se danas broji u književnost to je u nedostatku čega drugog, i zato

Uska po svojoj sadržini, nepristupačna oblikom i jezikom, ona se još više ograničavala i odvajala od života što se javljala samo u retkim i skupim rukopisima, i tako ulazila samo u mali krug

Ali ipak, relativno, za slavonsku književnost se kod pravoslavnih Srba više znalo no za ostale lokalne i katoličke književnosti naše. 1793.

U početku vojne starešine su išle zajedno sa narodom u svima borbama za verska i građanska prava, ali ukoliko su se više militarizovali, postajali »carski ljudi«, oficiri u državnoj službi, oni su se izdvajali iz narodne zajednice, postupno

Oni asimiluju jednoverne Grke i Cincare, i stvaraju jedan jak građanski stalež srpski, koji će više od sto godina biti glavni nosilac kulture među Srbima i stajati na čelu sviju srpskih pokreta.

pod vodstvom svoga patrijarha, koji im je bio kao neka vrsta i svetovnog poglavara, carske privilegije izdate su im više kao konfesiji no kao narodu, i u novoj otadžbini organizovali su se kao celina na verskom temelju, gotovo u vidu jedne

izložen sve do kraja XVIII veka, pojačavala su samo i inače jako versko osećanje i vlast jerarhije, i Srbi su se sve više zbijali oko svoje crkve i crkvenih ljudi.

crkvi bilo je rodoljubivih i moralnih prvosveštenika, koji su sa narodom delili svako dobro i zlo, ali bilo ih je, i to više, koji su se držali starih balkanskih kaluđerskih navika, smatrali svoj položaj kao izvor zarade, primali mito, grabili

Kaluđeri su bili ogrezli u neradu, gledali su da se što više lično obogate na račun manastirskih prihoda, i živeli su raspusnim životom koji je sablažnjavao vernike.

Milićević, Vuk - Bespuće

I ta sva graja još je više povećavala sparinu u kavani, punoj dima koji je pravio maglicu, dizao se prema stropu i gušio u grudima.

zaigralo, zabolelo ga, steglo ga, streslo ga i tjeralo ga dalje, dalje otuda, iz toga bljutavog života u kome se gušio više od osam godina.

On je saznao u jednom trenu da ne može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i

Njega to sve umaraše, i vožnja, i misli, i natpisi, i onaj nepomični čovječuljak s mišjim očima i ogromnim zavežljajem više glave.

Čitav dan se drmao kolima, slušao pričanja razgovornog kočijaša, koji je više volio da priča nego da ošine male i mršave konje koji su sporo odmicali, braneći se dugačkim repovima od muva.

Osjećao se zadah starine, groblja; sve je podsjećalo da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije odavno bilo, plaši i užasava.

— sušta protivnost bratu koji je bio nemaran, dosta neukusno odjeven, često neobrijan i zarastao u bradu koja je još više zamračivala njegovo lice.

i ledenija, — u toj hladnoj neuređenoj sobi, u toj ženi, zgurenoj u kutu, koja ćuti koja se ne miče s pogledom koji više ništa ne shvata; za koju je s njezinim sinom umro čitav život izvan nje, koja je prigrlila vrelu i krvavu uspomenu u

Ona ga nije zadržavala i oprostila se od njega jednim hladnim poljupcem. Do godine je nije više našao. GLAVA TREĆA Neobično ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da

ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan više kuće osušio.

„Dakle i on“ ! rekao je i zamislio se. I još je više zavolio to mrtvo drvo, kao da je bilo između njih nešto srodničko i blisko što ih veže.

A za njima izmiješana povorka ljudi, žena i djece, koja vodi razgovor, koja je došla više iz običaja ili radoznalosti nego da žali, nimalo tužna, osim nekoliko baba koje misleći na svoju smrt oplakuju tuđu;

Sremac, Stevan - PROZA

Tu se prvi put napojio iz čaše životne gorčine, jer je tu u školi izvukao više batina nego mezulanski dorat iz štale mu, kad je vukao diližanac preko Ploče.

kao godine rođenja, smrti, crte iz karaktera, razne vrline dotičnoga ili dotične, pa iz toga sastavlja, sa manje ili više uspeha, kako kad.

Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija u kojoj se Jova sada nalazi.

Ali vreme leči svaku ranu — i Jova se pomirio sa svojom sudbinom. Postao je filozof, i nije više gledao samo na one pred sobom, nego i na one za sobom, i to ga je utešilo.

otišao ranije u poštu i čitao ukaze u Srpskim novinama, jer se ohladio i razočarao, i nije verovao nijednim novinama više nego samo zvaničnim. Čita tako u kancelariji novine, pa tek uzvikne: »Ao, moj brate, ovaj, bome, odvali!

beamterom, da je s njim bio »per-tu«; a i našem Jovi dopalo se sve kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više voleo je da čuje kad Švaba stane da govori srpski, ili kad se kao malo naljuti pa psuje srpski.

Švaba ne razume, pa se samo smeje, a društvo još više. A Jovi je to lako išlo, jer je bolje vladao srpskim jezikom nego Švaba Kristijan, a naš, opet, maternji jezik pun je

Paja s ćuranom. To je taj isti ćuran o kome se vredna domaćica poslednjih dana više starala nego o svom zakonitom mužu.

Otpoče ručak. Ja neću opisivati šta je sve bilo. Ko je god bio polaženik, taj će znati sve to. Spočetka se više radilo nego govorilo, jelo se. Domaćica ustade da »tranžira« pečenicu. Jova ne da nipošto, hoće on.

ispričao kako se u svoju domaćicu upravo zaljubio pre no što je uzeo, a uzeo je bez para, a i sam nije tada imao više od šezdeset para u bakru u džepu kada je isprosio tu lepu sadašnju domaćicu Kaju.

Paju, a on samo šilji brk i sluša bajagi pažljivo domaćina i osmejkuje se jednako. A Jova pada sve više u vatru, naliva i sebi i polaženiku, ispija i svoju i polaženikovu čašu; hrabri ga osmeh polaženikov, pa priča dalje.

A polaženik se samo klanja i veli: da će on i ubuduće takav ostati i truditi se da još više opravda taj lep glas o sebi, i da još više dokaza o prijateljstvu svom prema Jovinoj kući.

Radičević, Branko - PESME

„Stazo vita, nes' me Preko oni gora, Pa sretna odnes' me Sred miloga dvora. Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ (1843, 21. nov.

Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne čeka više na me. (1843, 25. nov.) CIC! Al' se nebo osmeiva, Al' se reka plavi, A ribarče u čun sniva Jasno kô na javi.

Što grob ladni jednom svati, Nazad više on ne prati. (1845, 11. maja) KLETVA Zelena je trava, Moma na njoj spava, Vijar vetar pirnu, U suknju joj dirnu,

svršetka, Eto, braćo, dva-tri uzdisaja, Eto, braćo, do dva, do tri cvetka, Tedo vama da opletem venca, Al' ne nađo više kraj studenca, Kraj studenca a života svoga.

Nekoliko ovde je drveta, Al' de rastu, to su mesta sveta, Nji je tužno posadilo doba, Svako s' vije više jednog groba, Po grobovi trava obilata, Na dekome cveća umiljata, Ko zna koga grob ovaj pokriva, Možda cvetak tu

se, teško rastaviti, Ali šta će kada mora biti, Za nji srce njemu mlado tuče, Ali nešto na daleko vuče, On ne može više odoleti, Pa se vine i u svet poleti.

“ Momci čili podvikuju: „Svirac svira, Ne da mira, A još više devojčice, Njine oči i nožice, Dede, brate, ijujuj! De poskoči, ne luduj, Ko bi jako momak bio Pa se ne bi pomamio!

raja besna, Raduje se onom vinu lednu, Pa svećicu zapalila jednu: Gori sveća kao da izdiše, Al' de raja da zapali više, Kad vesela štono god imade, Do parice sve za Vino dade?

vraćala tišina, Začas ode cela luda vreva, Brat na brata opet se osmeva, Pa što bilo, to i bitisalo, Ni na um nam više nije palo, Obojica divno pomireni, Latismo se gore i zeleni, Pograbismo puške, te o ramo, Pa se veri i tamo i amo;

Ali veće učestali petli, Eto veće de se zora svetli, Dan se beli na istoku sprema, Mene stanka više ovde nema. Odo, braćo, zbogom meni sada, Zbogom, braćo, možda za svakada!

To je dosta, ja ne tražim više, — Zbogom, braćo, mila i suviše, Bili živi, veseli i zdravi Nikada vas ja ne zaboravi. (1844, jan.

“ Ona viče, puca prekomorka, Turčin pada u zelenu travu, Ljuba k njemu pa mu skida glavu, Te je meće dragom više groba, Verna ljuba i poslije groba. Crna Goro, gnezdo sokolova!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Da konji piju rakiju, hajde de. Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.

Za svako „svjetsko“ čudo i pokor on je saznavao posljednji, prekasno, kad to više ni za kog nije bilo ni neobično ni sablažnjivo, a njemu se tek valjalo prilagođavati.

Pričao je i sam sebi sladio, sve dok djed od čuda sasvim ne otupi, pa nit je više mahao niti odgovarao. Zurio je ustakljeno u napast pred sobom (jesam li ja ovo opet bolestan od „španjolske“, šta li je?!

Osvijesti se tek pošto se Vuk diže da će kući i šupljim glasom objavi: — Ja više nijesam čovjek od ove države. Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je.

Gdje vam je onaj što vam pravi konjske ikone, pitao bi. Ne bi više smjeli u varoš, na pazar. Bradonja se nasmija. — Govoriš li ti to baš ozbiljno! — Kako neću govoriti, jadna ti majka.

Svetog Đurđa, znaš. Djed se još više zabezeknu: — Svetog Đurđa na kobili, na mojoj bangavoj Mimi?! E, to ni nekršteni Turci ne bi uradili.

A ja sam baš bio za ovoga „iz oblaka“ i s radosnom strijepnjom pratio sam kako sve više jenjava stričevo „puntanje“. Najzad se svelo samo na gorko mirenje sa sudbinom: — Eto ti ga, pa mu daj ako ćeš čitavu

Svi su ga smirivali i mitili: — Daj bolan, ne rondaj više. Pusti na volju starom čovjeku. Vidiš da je bolestan i da neće još dugo.

Sad se moja strina još više rasplače. Iako se i ovoga puta pominje Marijana, njoj se, ipak, čini da je ova nova pjesma baš njoj namijenjena.

— odmahne djed sjećajući se svoje Milice, žestoke rakijašice. — Dešavalo se, bogami, kad koju više potegne, ona me napopasti koriti kako je u svoje vrijeme mogla da se uda za lugara i da danas bude gospoja lugaruša pa

Što te ruska granata nije sasvim upljeskala pa da više ne laparaš ovuda svojom poganom jezičinom. Ipak je strikanu najteže padalo da kočijaši, kad bi se putovalo nekud u

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Hoću da se Hasanaginica vrati majci! je l ti sad jasno? Nikad više ni u senku moje kuće da ne uđe! Razumeš? JUSUF: Ma ajde!

Je l ti tvoju ženu stvarno, za svagda, teraš od kuće? Razvodiš se? HASANAGA: Jeste! Da mi na oči nikad više ne izađe! JUSUF: Opasno je činiti nešto bez razloga. HASANAGA: Ovde ste me na nosilima doneli, je l tako?

JUSUF: Svet priča što priča, i ne vidi ono što jeste, i kako jeste, već bira istinu koja ga više zabavlja! Da Hasanaginica i dođe, pretpostavimo, da s tobom popriča i pred celom vojskom, da sve bude čedno, kako i

Hasanaginica se držala običaja... HASANAGA: Pa joj do tih običaja stalo više nego do ranjenog muža? Ajde, molim te! Druge su mogle da prekorače i jaruge, i stid, i običaj!

Tim rečima? HASANAGA: Da više neću da je vidim, da mi se gubi, eto tako da kaš! (Zatamnjenje) II SLIKA HASANAGINA KUĆA HASANAGINICA: Šta sad da

To si možda zbog ovog časa učila. Daj da se držimo onoga što nam je jasno. Više i ne možemo. Razumem ja gde te je bacila Hasanagina poruka, vidim do kojih granica!

Stalno neke trzavice. Očito, hoće da mu ospore vlast. Al što mu je oni više osporavaju, to je on surovije dokazuje. HASANAGINICA: Razumem šta hoćeš da kažeš; al zlom se ništa ne dokazuje.

BEG PINTOROVIĆ? Ono su njeni sanduci napolju? MAJKA HASANAGINA: Njeni. BEG PINTOROVIĆ: To će momci da iznesu. Više nema šta da se čeka? Je li gotovo? Idemo? HASANAGINICA: A dete? A da se s detetom oprostim?

Brate! Kuran kaže da ga dve godine dojim! Do dve godine ima više od godine! BEG PINTOROVIĆ: Naći će mu se dojilja, ne brini. Biće u redu. HASANAGINICA: Biće u redu!

JUSUF: Ništa ja nisam nakitio. Mogo bi nešto krupno da ti prikači. Naći će neku veliku krivicu, iz više razloga: veću je krivicu lakše dokazati, a većom krivicom i optužbom, i većom kaznom, lakše se i narod smiri i

HASANAGA: Šta bi ti teo? Da se presamitim: „Izvinte, pogrešio sam, jeo sam bunike, bio sam lud, oprostite, neću više nikad, sad sam se opametio, evo i potvrde, nabaviću i dobru karakteristiku, oćete li da kleknem, da vam se

Čovek treba da jede, pre svega. Da znaš, to ti je naopako: dva-tri zrna badema, orah, zrno grožđa! I vrapcu treba više! HASANAGINICA: Više mi se i ne traži. MAJKA PINTOROVIĆA: Kako si spavala?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Žene, devojke i momci kako bi mu se što više smejali, izmisliše da on ide popi zato što se zagledao u popinu kćer Todu.

On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori: — Ovoli-i-ko! — I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i nija se.

Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti. On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi.

Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče. I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu.

Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče. I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu.

Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomenâ i teška, hladna,

bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a nasred dvorišta stari dud — „šandud“.

pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao više radi sveta, da se ne kaže: kako ništa ne „pečali“ već jede gotovinu. Mati mi skoro za ocem umrla.

nam beste komšije, drugo što od poznanika i rodbine ne imađaste nikoga, zato vas je ona prizivala i družila se s vama više kao iz nekog sažaljenja i misleći da vam daje neku milost i time svoju dužnost ispunjava...

I zatim se opet vrati kući da tu ostaneš. Ali ne! Nisi bila ti samo kod svoje kuće već i kod naše. Šta više, prvo bi naše dvorište počistila, pa onda vaše; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i donela, pa onda vama.

Samo su se naše kuće svakog leta sve više ugibale i gubile u zelenilu. Topole su rasle i išle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruške, kajsije, višnje i dudovi

Topole su rasle i išle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruške, kajsije, višnje i dudovi sve više debljali i ukrštavali se. Potok se proširi i iskrivuda.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Evangelska carstvuje svoboda, Zbacivši jaram s človečeskog roda. David prorok u timpane svira Nek pop više u triod ne dira. | Pentikostar — knjiga prevesela, Poje Hrista spasitelja dela.

Kad je opšta ljubov užežena! | Srećne smo mi, srećne kćeri srpske I sve devojke vlaške i mažarske; Nećemo se više bojat’ manastira Nit božijeg odricati mira. Ljubov čistu nećemo gasiti, Nit’ jestestva zakone gaziti.

Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik? | Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako

Kostić, Laza - PESME

Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla

Jer čekajući takog dečka ti, sva pasma će Ti glađu skapati: toliko dobar junak, rob toliko loš, ne rodi više il' — ne rodi još. KOLO Mrak se crni nebom šeće, hoće da ga pokrije, pod pazuho glavu meće tamburice božije.

Pred kime kleči Britanija sva, za kime listom zapad likuje, šta mari taj, šta taj raspituje za jedno pleme više ili dva?

navukli Osmana paše, zar nisi čuo kako paša preti, nisi ga čuo bogom se kleti, ako još jednog primimo begunca, nećemo više gledati sunca, već samo možda umiruć' sramno spaljenog stana garište plamno!?

dosta sam čekô, ne mogu više, zar nema pogan uši, kad ćuti? al' čekaj samo, odrezaću ti! Otvori hej, otvori, Vlaše! poruke ti lepe nosim od paše!

Tako voli Minadire, tako mu je ljubav silna, te ljubavi nema više od Indusa pa do Nila. Lepo lice sve je bleđe vajaoca Minadira, a posete sve su ređe Valadile od Misira.

Znadem šta se tamo sprema, al' Samsona više nema, mesto njega en' u kleti na postelji mojoj spava avet grdna mojih strava, — Dagon mi se njome sveti, što mu hrama

— al' presta rik, tišina, kamo lav? Ni glasa mu, — čuvara prođe stra': „Ni glasa više? — Ha-ha-ha-ha-ha!” V Askalon je divan grade, primorje ga više nema: dvor do dvora, hram do hrama, stub do stuba,

Ni glasa mu, — čuvara prođe stra': „Ni glasa više? — Ha-ha-ha-ha-ha!” V Askalon je divan grade, primorje ga više nema: dvor do dvora, hram do hrama, stub do stuba, trem do trema.

U hramu se svadba slavi, tih svatova više nema: Askalonski car je ženik, a delila lepa neva. Čelo nogu sede ,mladi boginjina lika sveta, do visine njihne

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

DIVONjA 97 NEMUŠTI JEZIK 101 ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT 105 KRAVARIĆ MARKO 109 VEZENA MARAMA 119 DVANAEST MRVA 126 KO MANjE IŠTE VIŠE MU SE DAJE 129 PRAVA SE MUKA NE DA SAKRITI 132 PEPELjUGA 135 TIVTIZ I DžOMET 139 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET

Ja ću ih doneti Vama (koje u glavi, koje napisanih) nekoliko za primjer; pak ako Vam se dopadnu, lasno ćemo ih i više dobiti« (Vukovo pismo iz Karlovaca od 8/20 aprila 1815).

Priča se morala saslušati u celini, i više puta čuti, pa ju onda sam, u tišini, zapisati. I zato je Vuk još u početku ovog rada govorio: „Slabo će mi ko

One u svojoj celini i jesu naše, dok su fantastične to samo delimično. 5. Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila najlepšom.

ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više. BAŠ-ČELIK Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre.

pa progovara: — Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam.

Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše. Ali najmlađi veli: — Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao? — pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: — Na, neka vam je sretna i čestita!

— Hajde, — vele mu — ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi hranimo već ima tome više godina. Kad se blizu grada primaknu, onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do

U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu, pa se izdigne i ujedanput đevojku u čelo meću oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali

pa mu ženu otme i kaže: — Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti.

Carević stane se moliti, i Baš-Čelik mu reče: — Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vratiš, jer ti neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.

mu reče: — Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vratiš, jer ti neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ti ćeš me dovesti do pasa, to ja znam. SOFIJA: Ako želiš, ja mu neću davati više, i podrum ću držati zatvoren. MAKSIM: O, sad ćeš mu ukidati, kad si ga jedanput naučila.

tri stotine vila i što ti ja znam; ako ćutim, a ona: „Šta ćutiš, šta ne govoriš; zašto si me uzeo, kad mrziš na mene“. Više bi puta pio i ja malo vina, ali ona: „Kako ja pijem vodu, pa nisam umrla“.

JEVREM: „Svašta, to nije nikakav raport. Biletina mora da je opstojateljna. Dakle pripovedaj. SOFIJA: Šta ćete više, kad je morao ići na bal. JEVREM: Na bal, Maksa?

Evo moj bi Maksa baš istinu kazao. MAKSIM: To bi zaista. Teško bi slagao. SOFIJA: Više se od muža ne može zahtevati. MAKSIM: Oće li se jošt kakva luda naći da opredeli nagradu, koji je najbolji muž?

MAKSIM: I moja kad kuva i mesi. NIKOLA: Samo da se oće za vremena obući; jer ona više puta misli u crkvu otići, pa dok se obuče, a ono izišli iz crkve. 6.

Pa ćete moći naći i duševnu ranu. MANOJLO: To će doktor voliti nego sve trifelje i datele, zašto mi je više puta govorio, kako se siroma razum bori za duševnu ranu. Sad mogu i ja kazati da ćemo otići do 24. predjela neba.

Jestestveno zemljeopisanije ima je u vidu kao jedno prirodno tjelo, koje se na više časti deli, i sve te časti, kao predjele, vodu, podnebije, proizvode i ljude pozasebe opisuje.

Novinar se nasmejao kad je čitao, jamačno pomislivši na 100 talira. Ali ja njemu kažem da vaš razum i više vredi. DOKTOR: Razum je iznašo pronađenje pečatnje.

ŠALjIVAC: O tome ne sumnjam Samo treba čovek da čita; a da će se potom čuditi, to je izvesno. DOKTOR: No jošt više, moja je knjiga skinula naličije jednom nevaljalom čoveku. ŠALjIVAC: To ne razumem. DOKTOR: Evo čitajte.

Budući da se baš onda spisak pravitelstveni stvari pregledao, gdi više ne stoji nego samo 3 flote, taj isti člen, inače moj neprijatelj javi Kameri da sam 37 flota ili prodao ili utamanio, i

ISAJLO: Jedan, kad me spazi, počne vikati: Isajlo, Isajlo! Ja se okrenem... DOKTOR: Jesi li kazao, da se više ne zoveš Isajlo?

Ako ne budete jednom po volji, bićete drugom, trećem. Ništa nije bolje nego kad čovek više oceva ima. Ja da imam samo dva, pa bi mi dosta i mnogo bilo.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

ščastija zemnog osijatelnicama, koje toliko većma mrzimo, koliko silnije ljubimo, i koliko više mrzimo, toliko većma ljubiti težimo; gorčastim sladosti zemne Strojitelnicama Roda Čovečeskog gospodstvujućim

PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse čitao, al će odma i to primjetiti, da

Ako ste dakle, moje mile čitateljke, rade da se više protiv vas ništa ne piše, vi znate lek: pišite mi i ja ću abije u čuvstvo doći (oće li pak to biti ljubovi čuvstvo ili

(Soba kod Trifića) SULTANA (sama) SULTANA: Četrnaest dana, više nema, otkako sam u ovu kuću dovedena i čini mi se da se četrnaest puta mozak u meni okrenuo, tako me svako jede.

Tako i vaša gospođa, dok je bila u jarosti, nije ni mogla upravo lice svoje pokazati, ona se više furiji nego ženi upodobljavala.

Oćeš ti biti moja žena, a, ili nećeš; oćeš ti biti moja žena? SULTANA: Ne udri više... oću. SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.) Oćeš li ti mene odsad slušati?

SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.) Oćeš li ti mene odsad slušati? SULTANA: Tako ti imena božija, nemoj više! Što god kažeš, sve ću uraditi. SRETA:... Oćeš ići na bal? SULTANA: Kud god ti rekneš, samo ne udri više.

Što god kažeš, sve ću uraditi. SRETA:... Oćeš ići na bal? SULTANA: Kud god ti rekneš, samo ne udri više. SRETA (odreši je): Sad taki da klekneš pa da me moliš za oproštenje. SULTANA: Šta, ja tebe za oproštenje?

SULTANA: Ah! SRETA: Nećeš? SULTANA: Slatki Sreto. SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više. SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više. SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan.

SRETA: Nećeš? SULTANA: Slatki Sreto. SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više. SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više. SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan.

SRETA: Šta, Stevo? STEVAN: Sirota, bila je sinoć kod milostive gospođe, pak valjda je malo više povukla. Tek ja je nađem pred štalom gdi spava, pak je odvučem kući da je ne psuješ.

SRETA: Oćeš da te vežem? SULTANA: Jao, pomozite mi, zaboga! Trifiću, neću više takva biti! SRETA: Pelo, danas moraju biti čizme gospodinu gotove.

Lalić, Ivan V. - PISMO

XI 1976) POHVALA NESANICI Besane oči koje vide više No mrlju jutra, šaru na tapetu, Pročitaće u rukopisu kiše Čitavu povest o budućem letu: Za usud svakog lista jedna

A više im krv po volji: Odiseju, ovna kolji — u groznici čelo gori, To na moja usta zbori Elpenor u noćnoj mori — Dane, zorom p

tako pisah još u dane Kad vreme beše val sa slanom penom Mladosti, svetlom strašću usijane; Sada sve više znam da nestaćemo Kao dva pozna ploda s iste grane, Koje zajedno strese krajem dana Odlučna, blaga ruka baštovana.

Stojte, galije carske! Nek mrtvima se pošta Makar nesvesno oda. Ne smem da ištem više. A istorija košta: Krv ipak nije voda. Krf 1985 — Beograd 1989. (9.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Bože, kad pre izraste! Vidi je, vidi samo kako gazi... Isti bakutin hod! Ili je u Struku više na teta Nenu? Rastu deca zbog vitamina... Da mi je samo znati kuda li je naumila? Gde li će i s kim li će?

se onaj njen čuveni cinični smešak u uglu usana, a najlepša stvar na njoj su i dalje njene pegice — sada ih ima još više, jer je po mojoj amaterskoj proceni zagazila duboko u blagosloveno stanje.

najzad gotova, orkestar opaljuje još jednu grmljavinu, a ljubavnici se vraćaju da još jedanput kažu jedno drugome da se više nikada neće zabavljati!

Mislim, šta će mi sve to? Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi. Da sedim s prijateljima i klatarim nogama, evo ovako (ne, neću

“ — i više se nikada nije pojavila na njemu. Umesto toga, držala je govore da sam ispala šašava na matorog i da smo nas dvoje depre

kažem sebi u ogledalo — imaš lepe noge, i uopšte! Nisi baš riba za bacanje! Kada bi nabacila koji kilogram više, možda bi se neko i okrenuo za tobom na ulici. Ko zna? Neko s velikom dioptrijom ...

), ali vas upozoravam da me podsetite na to šta sam danas rekla i da mi kažete, kao boga vas molim, da to više nisam ja, već neka veoma sigurna i odnegovana dama kojoj ne treba verovati, jer se suviše viđa po koncertima,

Bilo je pet sati i, za razliku od letnjih meseci, već je skoro pao mrak. Vatra u furuni se odavno ugasila. U ogledalu više nije bilo nikoga, samo tama. Reka je neprestano šljapkala: šljap-šljap...

obala najrazuđenija, da naše pčele nose najviše meda, da samo kod nas živi čovječja ribica u Postojanskoj jami i nigde više, da je Hajduk Veljko stalno spavao sa lepom devojkom ispod nekog drveta, da smo najgostoljubiviji na svetu i sve, a onda

da smo strašno mala, mada simpatična zemljica, ispričah im priču o zecu: — Dakle, taj zec — počeh — maznuo je nešto više ružica nego što može podneti, presisao, kako se to kod nas kaže — a kod vas?

Ali ja sam htela da zaželim nešto još mnogo lepše, samo više nije bilo ničega da se baci preko ramena osim bubuljičavog lingviste, koji je pročitao šta mu pripremamo, pa je zbrisao

mogu da odolim iskušenju a da vam ne istrkeljišem slučaj moga prijatelja Suleta, koji je u svoje vreme sa uspehom igrao u više domaćih i kooprodukcionih filmova narod, konjicu, treće grobare, prolaznike, kao i čitav niz drugih zapaženih uloga.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

VII Šta sunča više Užarena tačka? Pometnja teče - cvetaju joj bulke: po Tikvi bunca kỳkurek maslačka, kukỳta svira s bunikine bukve te

Šta sunča više Užarena tačka? U slepoj šumi jalovoga voća ne buja trbuh nego netrudnoća. (Kud valja slati goluba i gačka?

(Kud valja slati goluba i gačka?) Zatrudni jednom, mesečino sunca, s različka stidnog dok mi seme vrda. Šta sunča više Užarena tačka?

No, neznano je povesti gde hram je, već više čas je jejina da drekne: kroz palo vreme istorija hramlje, bez jednog šuma i bez jedne senke; a život buči silom

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: Opet ona. A ne misliš li ti koliko treba imati novaca za Beč? JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine! MARKO: Znam, samo da ima ko da šilje za trošak.

Neradeni mogu biti lasno kod velikog bogatstva i toliki mašina. Šta ćete više: u gostilnici zovomoj Kod hineskog cara sami se pilići zakolju, sami očupaju, očiste, nataknu se na ražanj, ispeku se, i

rad sam da i vidim, ako mi se dopadne; inače je moje pretprijatije posetiti starog jednog prijatelja, kod koga sam se više mjeseci zadržavao. JELICA: Kako se zvao taj gospodin? ALEKSA: Šlegl. JELICA: Šlegl? dakle, vi ste kod njega bili?

ALEKSA: O, zaista, ona nije bila u Beču vsuje. MARKO: Neka psuje,... znam da ga neće više viditi. ALEKSA: Zašto, ljubezni gospodine? MARKO: Znate, mi smo ljudi prosti, pak nam nije do špacira.

JELICA: Ah, Gott! Welche Entzückung! ALEKSA (klekne): Ljubim više nego blagorodstvo moje, nego svo blago sokrovišča mojego.

ALEKSA: O, nebo, o, sudbino! Kako su putovi tvoji nedostižimi! Odbacio sam više od tri stotine partija, došo sam u ovo mjesto, gdi nisam mislio što drugo naći kromje odmora od putešestvija.

ALEKSA: A jesi li mu dao tringelt? MITA: Jesam, onaj dukat. ALEKSA: Pak šta će više? MITA: On kaže da mora s vama govoriti. ALEKSA: Kad je tako, da idem. (Marku.

JELICA: Čujete l’, tatice? Jedan bedinter samo! (Gledi svuda.) Ovde virklih nije. MITA: Ja ne znam šta je to; više puta izgubimo šrajbpihl s novcima, pa me ne šilje tražiti; a sad za jednu maramu; — mora da mu je spomen od koga.

Pri tom druge potrebe, baronove stvari, arhiva itd., pak eto ti po miliona, ako nije i više što. 3. ALEKSA, PREĐAŠNjI JELICA: A, gospodin baron, proces na vas. ALEKSA: Zašto, gospodična?

JELICA: Oprostite mu, gospodin baron, ja sam kriva. ALEKSA: Vami za ljubov neka mu je oprošteno; ali više da ne bude, razumeš li? MITA: Neće, vaše sijatelstvo. ALEKSA: No, ja gubim vreme. (Marku.

Nisam, istina, prebogat, ali opet toliko, fala bogu, imam da možete po vašem karakteru lepo živiti. Ja nikoga više nemam, osim nje jedne, i zato je sve što vidite božije pa njeno.

Na moju dušu, moram iskati dopuštenje da otvorim školu od lagala. Moj lepi trbuve, nećeš ti meni više muzike praviti! MARKO (vrati se): Evo ovde imate dve hiljade forinti. Ako vam ustreba jošt, samo mi javite.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

lov sa mačkom Pekmeza cara, idemo žurno kroz neku raž u pravcu gore Debela Laž; u mene puška odlična roba, valja mi više od šuplja boba, u njega topuz iz drena suva na strah i trepet medvjeđih buva. Odjednom — gledaj! Trista mu muka!

često Mačak, sa tugom blagom, razgovor vodi sa slikom dragom, gleda je dugo i suze briše: „Najbolji druže, nema te više.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

“ „Zbog tvoga srca, dobra i meka, dok obnoć ideš nebeskim putom. Ne boj se, nije podvala neka! Neću te više taknuti prutom. Slobodno odsad po nebu brodi, svakome svijetli i kolo vodi.

Ko mlinu dođe u suton siv, otud se više ne vrati živ. Udara voda iz badnja uska i silnom snagom u točak lupa, vrti se kolo, zujeći pljuska, pod njim se duga

Pomeljar Ćosa uzima torbu i brašno sipa, kući se sprema. Divu je Brki skuvao čorbu, pa više posla u šumi nema. Ide i pjeva: „Evo me živa, odsad se, ljudi, ne bojte diva.

“ Sjeti se Mačak starine drage, pa juri naprijed sa više snage, vjetar ga pjenom pljuska. U ljutoj buri lađica-čigra na grivi vala pomamno igra, lagana lomna ljuska.

jedne, u suton meki, do kule čamac doplovi neki, u njemu dečak viti srdačno ruku starini pruži: „Ribaru dobri, više ne tuži, ja ću ti mladost biti!

“ RASTANAK Ježić se diže, njuškicu briše. „Ja moram kući, dosta je više. Dobro je bilo, na stranu šala, lisice draga, e, baš ti hvala.“ „Moja je kuća čvrsta ko grad, prenoći u njoj.

Kad ostarih, gazda kaže: — Ubiću ga! — O, gle vraže! — hvatam dim, neću više biti s njim.“ „Nevolja nas ista združi, hajde sa mnom, korak pruži.

Brzicom oštrom ko munja šiba pastrmka smela, vatrena riba. Podno bregova zaravan mala, tu Japra nije potočić više, strmoglav juri u badanj uski: evo ti mlina starine Triše. Luduje točak, vesela čigra, vrtoglav tanac rečica igra.

Luduje točak, vesela čigra, vrtoglav tanac rečica igra. Eh, čudna mlina, šta da ti pričam, stotinu leta i više ima, brvana belih, a krova siva, zavijen maglom brašna i dima.

“ „Vragu ti kosti! — dere se Toša — Mrzim ih više od Kreke žapca. Pronađi, vilo, Slaninu-carstvo gde riba čuva pečenog vrapca.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo. Vidite stalno jezero sa svoga praga. — Vidimo uvek jezero. Ponekad pobesni.

— Ne, ne bih se mogao vratiti. — Bilo bi opasno da se vraćate? — Opasno i teško; mom sinu i meni trebalo bi više no duplo vremena za veslanje. — Ima li opasnosti pri odlasku? — Bili bismo sasvim iskvašeni od talasa.

Idem da pitam sina.. Ako on pristaje, dovešćemo čamac do vas i poći. Nisam verovao da će sin pristati; ličilo mi je više na uljudno odbijanje. Čekao sam ipak u društvu mehaničara, koga sam prvo sreo na obali.

— Na Većem Ostrvu. To je nekada bio manastir i napušten. Stari markiz, senator, kupio ga je budzašto. Potrošio je više miliona da ga pretvori u zamak. Mladi markiz... — Dolazi kroz dva-tri dana, — dodaje žena.

Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom. — Morali ste grdno propatiti? — I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet para u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku. — Žena vam izvrsno vesela.

— Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu. Više bih voleo da iz Huente napustim jezero. — Onda ću ja u pet doći po vas. — Dođite u pet po mene. Ono je zamak?

Deca pretrčavaju između njih Na jednoj kući piše: haza de huespedes. Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju.

Idem jednome kraju ulice. Ulica prelazi u put između maslinjaka i vrlo brzo dovodi do kapije zamka. Zamak se više ne vidi, zaklonjen poludivljim parkom. Kapija je otvorena i ja produžavam kroz park nemajući namere da dođem do zamka.

— Doviđenja, onda, gospodine. — Doviđenja. Kažete trideset litara? — O, vrlo često i više. — Doviđenja. Prolazim opet kroz selo. S jedne i s druge strane, žene i ludi gledaju me ljubopitljivo.

Voda je sad svetla i zvučna. Kod nedovršene građevine susrećem one ribare, koji su se tu blizu iskrcali. Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske.

Nigde se ne vide svetiljke. — Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. Pred krčmom, u potpuno mračnoj ulici, dva puta više ljudi. Unutra gori sveća. Sedam za sto ispod sveće i pokušavam da čitam Život Čeliniev.

Ima li i slike vaše matere? — Da, da, evo ovde su moji roditelji; tu sam i ja sasvim mala. Smešno? — Ličite više na oca. Je l̓ ovo vaš brat na slici pored vas, ili...? — Ne, moj verenik. — Blizu venčanje? — Čim dobije službu.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Al' kad leto sijne samo, Doći ćemo i mi amo, ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen maglovitim velom, I uvelo lisje na zemljicu pada.

U jedno studeno jutro, kad majka ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela.

Kojim zbore milioni. Oni štuju običaje. Ali prošlost više svega, A uz gusle proslavljaju Obilića, Skenderbega I Kosovo Polje ravno, Gde nam pade carstvo slavno.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Nosite me iz ove šume, ne mogu više da gledam noću sjaj netvarnih bića u granju što se na mom stradanju uče da uteknu rođenju.

Jadno to samoljublje bića zbijenih u grozdove mesa! Šta da se s njima radi? Da li im otvoreno kazati da se više ništa ne očekuje od njih, ili im pustiti veru u plodove patnje na ovoj strani svemirskog vrta?

kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju naroda svog više no što se zemaljske stvari voleti smeju.

razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju kao škrge velike i kažiprstima polako po mulju imena svoja povlače.

očima, — zar tako naša zemlja izgleda pitaju junaci na poslednjoj gozbi kad ribe ostaju netaknute i govor se njihov više ne govori.

Zidine s imenima našim padoše, reka ih odnela. Vojske i putnici preko nas prolaze, niko da k nama dođe. Heće više lepih gradova biti na zemlji našoj. Noći dugačke želimo i šume duboke gde ima vida i bez očiju.

s potocima vedar i s pticama zagrljen, tad pogiboše misli moje i skamenjen zapah u grlu zemlje i nikad se ne rodih više. PUTNIK Lutam po svetu punom grdnje. Ljudi na saborima na neplodno bilje se tuže.

ČOVEK U SAMOTNOJ KUĆI Sedim za stolom i držim hleb u ruci, više ne zastirem sto, sedim i pevam. Na kraju drvene ploče već je mrak.

Osećam na ramenu hleba još jednu ruku i neko grlo drhti s one strane glasa, više ne pevam sam. VERENIK Gledao sam te jutrom kako odevena u belo po kamenju silaziš.

dan stavljao na prste topaze, a sluge su mozaikom oblagale vazduh, no ubrzo među zverima u vrtu počeše megdani, car više nije imao vremena ni u ogledalu da se vidi, počeo je da radi — uglavnom sa kožom kao neko ko je štavi: po

Valovi se mute, on se klati, lice mu posivi kao bolnom psetu, u ruci nema više znaka, onda ga gurne niz vodu nečija noga.

Najzad eto blaženog mi zavičaja, nema više rata, ni pomora, al ne vidim zemljaka, nigde znanca, prilaze mi udovice neke, možda kćeri moje davne dece, jadaju

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika pokojnog Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i desno, a pozadi velika staklena. POJAVA I PORODICA (pre otvaranja scene pozornica potpuno prazna.

tako, našla se tu. SARKA: Dobro, to je tetka, a ova devojka? Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka. MIĆA: I mene! SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo.

TANASIJE: Pa dobro, de, ne moramo se baš odvajati. AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi. SVI (se priberu oko njega). AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.

AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.) Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje. Više mu dođe kao soba, ali nije za spavanje, jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.

AGATON: Hoće! 'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno.) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo. 'Ajde, Simka, da pođemo.

) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo. 'Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom. SIMKA: Zbogom! AGATON i SIMKA (odu).

(Glasno.) Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo. 'Ajde, Tanasije, 'ajdemo. Boga mi, jedva čekam da odem kući da se odmorim. 'Ajde, zbogom ostajte. (Ode.

SARKA: Pa zato, dabome! AGATON: I nije da sam se ja uvlačio u tuđe sobe pa da uzmem, nego sasvim slučajno, više onako usput. SARKA: Pa jest, što kažeš.

Pa to je gorelo za dušu pokojnikovu. AGATON: Pa ako, Simka, gorelo je nedelju dana, pa šta će mu više. MIĆA: Dabome!...

Kad to ču, a on prosto preblede i zbuni se. VIŠE NjIH: Pa? AGATON: Vide on da sa mnom ne može lako izići na kraj i da mu ništa ne pomaže vrdanje, pa pristade čovek.

mogu primeniti prirodni zakoni, a po prirodnim zakonima familija ima prava da čuva imovinu svoga preminulog člana. VIŠE NjIH: Tako je!

MIĆA: Pa sedećemo, dabome! SARKA: Pa, dobro, je l' to mi nećemo nikako više ni da se selimo? AGATON: E, pa ti opet! Šta hoćeš, celog života valjda da sediš na balkonu?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

I zato one više saosećaju nego što je to slučaj sa ljudima. A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok

A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela. — Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac.

Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju.

Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš! Bilo je malo vojnika na ulici, više seljaka, starijih, sa torbama na leđima... Iz palanačkih radnja dopirao je miris katrana i štavljenih koža.

Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni život...

I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu... Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jedno

Za mnom uđe i on. Preko debeloga sloja slame prebačeno ćebe, te se ja sav uvalih. — Digao sam jednu balu više, pa sam svima napunio šatore — hvalio se Trailo. — Kako si smeo i mogao? — Eh... Je li tebi ovo prvi rat?...

— Pa to onako... kao da smo na seljačkom vašaru... a?... Slušaj, razumeš li, da to nisam više video... Vozari napred...

Onda srdito, kroz stisnute zube, savlađujući ljutinu, progovori. — Čuli ste... i više da se to nije ponovilo! To je vaša dužnost bila. Jeste li razumeli? — Gospodine kapetane...

Pričalo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodičnim odnosima, kao da se ti ljudi nikada više neće vratiti svojim ženama. Neoženjeni bi gutali reči i zažagrenim očima posmatrali obično Jankulja.

Potporučnik Aleksandar pokušao je da ublaži zapovest dokazujući da su sedla i kamuti novi. A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče!

Tanasije Prvulović, telefonista, koji je sam izvukao više batina nego svi skupa vojnici u bateriji, zadovoljan što su ga mimoišle batine ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom. Telo mu beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa navrnutim

Čim se gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija. »Kakvo li je ovo čudo ?

znate — ćata. Učitelj još više obori glavu, namršti se i pruži ruku. Ćata opet htede nešto reći, ali se nekako pri rukovanju zapetlja, pa se ćuteći

o kome ćata govori, ali odmah pomisli: neće li biti i nezgodno i opasno, da ga pusti na taku blizinu k sebi, a još više joj pade teško, što se ovaj prostak podsmeva njenom drugu, te mu odgovori dosta oporo: — Ne znam šta vi govorite.

More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala. A ovako, baš mi je teško. Eto, svršio sam više od nje: ona iz osnovne škole pravo u inštitut, pa za šest godina gotova, a ja — četiri gimnazije, celu učiteljsku školu,

— Jeste li odavno učitelj? zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući. On smotri taj pogled pa se još više zbuni, ali ipak odgovori: — Tri godine, ovo je sad četvrta. — Niste valjad’ ispit položili, te ste još privremeni?

Kolicna je moja, a kmetovi spremili pedeset đaka. Neće moći svi stati. — Staće... može i više, odgovori on i nasmeja se. — Znam, ali to ne valja ; ne odgovara zahtevima higijene ni nauke... — Ha-ha-ha...

Toliko se kidala zbog te svoje zle osobine, koja joj smetaše i kao devojci, a već u toliko više kao vaspitačici. Paštila se da se navikne na lepo ophođenje, na milostive, prijatne reči, ali pri najmanjoj

izmaglica, a tamo još dalje se, u gustoj magli, gordo i veličanstveno dižu moćne ogromne planine, deleći se u sve više i sve dalje krugove, koji su umotani u sve gušću tamu, dok se tako u toj neprovidnoj tami sasvim ne izgube iz očiju...

Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više, tamo u nedogled, onoj beskrajnoj večnoj istini... — O, kako je divno! uzviknu Ljubica posle dužeg ćutanja i posmatranja.

— To je rđavo, vrlo nezgodno!... reče on mršteći se. Vežbanje poslednje godine vredilo bi vam više od sve šestogodišnje teorije... Pustiti decu tako u svet. !.. nastavi on gotovo više u sebi i na licu mu zaigra ljutnja.

Pustiti decu tako u svet. !.. nastavi on gotovo više u sebi i na licu mu zaigra ljutnja. — Ha, pa mi ćemo da omrknemo ovde, uzviknu ona, videvši da je sunce zašlo.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

POSLENIČKE PESME 97. Žetvu žela vila i djevojka, Vila žanje, a djevojka veže. Više žanje zagorkinja vila, Više žanje neg’ djevojka veže, Ostadoše snoplja nevezana.

POSLENIČKE PESME 97. Žetvu žela vila i djevojka, Vila žanje, a djevojka veže. Više žanje zagorkinja vila, Više žanje neg’ djevojka veže, Ostadoše snoplja nevezana.

“ 103. Prele su prelje s večera. Koja je više naprela? Majkina Ruža najviše; Stigla je vala do cara, Posla joj care povesmo: “Naj tebi, Ružo, povesmo, Opredi

“ Tad zapjeva Stojko kiridžija: “Romanijo, puna li si vuka, Puna vuka i puna hajduka, A još više ljepih djevojaka!“ 125.

“ “Deca viču ispred dvora; Puštaj me, dušo, da idem!“ “Nema dece ispred dvora; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ “Majka više na vratima; Puštaj me, dušo, da idem!“ “Nije majka na vratima; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ 139.

“ 235. Višnjičica rod rodila, više od roda, Pod njom sedi mlad gospodar i s njim gospođa, Pred njima je rujno vino i ogledalo.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: A da ti, možda, nećeš da kažeš da nismo? FILIP: Vi ste moj ružan san, i ništa više! VASILIJE: Jeste ga čuli? FILIP: I dosta je da se probudim, pa da vas nema!

MAJCEN: I ugasite tu cigaretu u kancelariji! A treće, i poslednje, sve je ovo više nego dovoljno da vas, do prvog transporta za logor, strpam u zatvor! Što ću ovog momenta i da učinim!

I ne bi nošo! Čudna stoka su ljudi! Više se plaše bruke, nego smrti! VASILIJE: Vi znate šta radite. DROBAC: A šta ti ono reče da si? VASILIJE: Glumac.

SOFIJA: Nemoj da budeš smešna! JELISAVETA: A ti nemoj da budeš tako bezobrazna! SOFIJA: Ovako više ne može da se radi! JELISAVETA: I ne znam kakav je ovo repertoar! VASILIJE: Šta ti sad odjednom smeta repertoar?

Ali kad dođe ona crna zima... odeš na pijacu, a po tezgama sneg! SOFIJA: Sveto je leto! SIMKA: Ja više volim jesen. SOFIJA: Jesen? SIMKA: Jesen unese mir u kuću.

SIMKA: Nemojte, molim vas, da me pogrešno shvatite... ali se plašim da više nije zgodno da probate ovde... VASILIJE: Sami ste rekli da možemo! SIMKA: Znam, rekla sam...

Ako već treba da glumataraš, glumataraj ono što treba, Karla, koga večeras treba da igraš! Ja više ni u jednom momentu ne znam ko si i šta si!

SOFIJA: Studiram kolko stignem, i kolko mogu! VASILIJE: Moraš da probaš da se što više udubiš u ono što imaš. A, kad se udubiš... i sa običnim loncem možeš čudesa da napraviš! SOFIJA: Sa loncem?

GINA: Jezik presekla! DARA: ...ili, još gore, zato što je sve priznao i izdao, pa više nemaju šta od njega da izvlače! GINA: Tebi je gore ako je priznao, nego ako je umro?

GINA: Ne mogu ja od tebe napraviti ono što nisi! BLAGOJE: A ova georgina — za nju me ne pitaš? Ona znači da više neću da budem krpa! GINA: Nego vazna? BLAGOJE: Oslobodiću se i ove flaše i tebe!

Trezan ko zvezda! GINA: Vidim! BLAGOJE: Može kraj mene da teče okean rakije! Neću je više ni pomirisati! GINA: Znam kako nećeš! BLAGOJE: Nikada više! GINA: Plivaćeš ti za onom flašom! Kraul i beterflaj!

Neću je više ni pomirisati! GINA: Znam kako nećeš! BLAGOJE: Nikada više! GINA: Plivaćeš ti za onom flašom! Kraul i beterflaj! BLAGOJE: To nećeš doživeti! GINA: Krpa ostaje krpa!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919. HIMNA Nemamo ničeg.

Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja?

da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću. Mi više tome ne verujemo, nit išta na svetu poštujemo. Ništa željno ne očekujemo, mi ništa ne oplakujemo. Nama je dobro.

Steg dičan buna i ubica. O rode ti si izabranik njin. Klekneš li životu ponizna lica nisam više tvoj sin. ZDRAVICA Zdravo, svete, bledi ko zimski dan u strahu. Još je veseo narod jedan u krvi, pepelu i prahu.

od dara skrivenog pod srcem sred nedara: ja otac biću tužan, što ne ubih, ja otac biću tužan, jer ljubljah, što nisam više krvav i sam. PORTRE Duša ti je raskidana, čista, bolna, bleda kao lica ruskih nihilistkinja.

Kad se oblaci roje... i lišće pada, sa granja svela, i svi boli, u jeseni, zaćute... Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje. . . . . . . . . . . . . . . .

GOSPOĐI X. Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir. Za vas je u grehu mir. Biti nesretan malo više ili manje sve je jedno. Kriti u srcu za sve gnušanje o kako je bedno.

Daleko negde stoje vite jele, snežna lica, radi njih mi je, majko, drago da si potištena. Moje vruće usne ne žude više živa devojačka prebela tela.

One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko. NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

Na mrtvima sam proveo mladost, tvoj mladež na dojci nije radost, koja je nekad bila. Pa i na tebi nije više svila, sa ljudima radiš ceo dan, za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan, ne gledaš sa tornja za mnom.

LjUBAVNICI Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju. Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene,

A ruže behu žive i sveže, kao uzbrane, i na njima treptaše rosa od poslednjih suza njenih. I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg. Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza.

da te je gnev malo prošao, jer se, valjda, tešiš time da je možda i dobro što ti se krčag razbio, te sad nećeš imati više ništa što bi ti moglo dati povoda da se jediš.

Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi. Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj!

sva zaduvana, pogledala oko sebe ne razumevajući šta to s njom bi — đavo prsne u grohotan smeh, razglavi vilice tako da više nije mogao da nastavi svirku. Svirka se prekide, prekide se i igra.

I on je tu vlast upotrebio na to da se što više nagrabi blaga. Globio je narod velikim porezima, pljačkao bogate pokrajine svoga velikog carstva i dovlačio blago sa

Onda mu se u snu javi anđeo i reče mu da više ne okleva nego neka odmah pođe onamo kuda ga zove glas naroda. Starac se pokori volji Božjoj, s tugom se rastane od

starac došao u Rim, o caru, njegovim sjajnim dvorovima, o njegovom neizmernom bogatstvu i o njegovu nebrojenom blagu niko više nije govorio, niti se narod skupljao da gleda i da se divi svečanostima koje je priređivao car, da bi mu svojim bleskom

— upita ga on blaže. — Ne, care! — odgovori starac kratko i odlučno. — Pa zašto? Kaži mi, ne muči me više! — molio ga je car skoro kroz suze.

— A zašto? — ljutio se gospodar sve više. — Zar nisi imao dosta novaca? — Ne, gospodaru! Novaca sam imao dovoljno. Bilo je tamo i mnogo magaraca, na izbor, ali

— Nema... — ponovi sluga žalostivim glasom. — Pa šta si ga onda tražio? — pitaše gazda, čudeći se sve više. — Ja sam doista tražio ono čega nema na svetu — odgovori mudri sluga uzdahnuvši — ali kao što nema magarca s

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?... — Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na

(A već i da ne pominjem neprestano, treba imati na umu da je svaki, ko manje, ko više, pretrpan ordenima. Kad sam išao hotelu s onim pandurom, moram i to napomenuti, video sam gde vuku u zatvor jednog što

— Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni. — Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula.

Taman ste došli kao da smo vam poručili; već više od mesec dana kako se mučimo tražeći pogodnu ličnost za tu važnu tačku. Za ostala mesta imamo, dao bog, strance.

Evo, vidite reče i pruži mi u ruku tabak hartije. Uzeh čitati: „Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju te su, zaboravljajući odredbu

Evo, vidite reče i pruži mi u ruku tabak hartije. Uzeh čitati: „Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju te su, zaboravljajući odredbu zakonsku

Pokušavam da se udubim u misli, ali nikakva pametna ideja da mi dođe na um. Što sam više mislio, sve sam manje razumevao smisao ministrovih reči, sve sam, upravo, manje znao o čemu mislim.

— usudih se da upitam. — Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni i da ih ima što više. Mi smo u tome pretekli ceo svet.

” „Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!” Više njihovih glava lebdi u oblaku golub i u kljunu nosi traku na kojoj su reči: „Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od

” Više goluba je krupan naslov: „Za spomen na dan srećnog ozdravljenja velikog državnika Simona”, mislim tako se zvao, ako se do

— O, ne! Kakvu privredu! Privreda je usavršena dobrim zakonima. O tome više ne treba ni misliti. Ja zaćutah ne znajući šta da mu kažem, dok mi on s dobroćudnim, blaženim osmehom reče,

— To vam je divno! — rekoh. — Ali kada vam još kažem da ovog izdanja više i nema!... — Ta to je veličanstveno! — uzviknuh kao oduševljeno i uzeh razmatrati knjigu, praveći se duboko tronut i

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo ne hteo, mora da ide među njih.

No gle, Vidronja sve više uzmiče, što to!... Strašno je videti — njihov ratoborac pobeže, a protivnik posle nekoliko skokova, napušta ga gordo i

Šire se krugovi snoplja sve više i više i najzad metut je poslednji snop na gumno... Privezuju dobre đogate za stožer i počinje se vršaj...

Šire se krugovi snoplja sve više i više i najzad metut je poslednji snop na gumno... Privezuju dobre đogate za stožer i počinje se vršaj...

To je najbolji gazda u drugom selu, koje spada u našu opštinu. Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć. Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim.

Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću. Idem preko avlije, a oči mi se ne odvajaju od rpe, što je složena baš više vajata, na ravnoj ledini.

tamnim senkama, što ka' prizraci mrdaju tamo i amo, a grudi, prepune nekog čudnog zadovoljstva, samo se nadimaju sve više i više.... — O Ago, viknu Anđa. — Oj, odziva se č'a Marko. — Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju.

senkama, što ka' prizraci mrdaju tamo i amo, a grudi, prepune nekog čudnog zadovoljstva, samo se nadimaju sve više i više.... — O Ago, viknu Anđa. — Oj, odziva se č'a Marko. — Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju.

utuljeni ugarci, pa sve po glavama, a oni đavolan, kad ispio rakiju, potegne bardakom u sred gomile, te ti se žene još više zavade i, bo' zna, krvi je bilo.... — Ne udri se, đavo te odn'o, vrisnu Milenija.

« — »Kuku i do Boga, da 'oće, ne bi ga majci više 'vokatir'o«. — Taman mi to u reči pa, kročismo ili ne kročismo više, a pred nas — ćopo...

« — »Kuku i do Boga, da 'oće, ne bi ga majci više 'vokatir'o«. — Taman mi to u reči pa, kročismo ili ne kročismo više, a pred nas — ćopo... Ja skido' kapu i spremi' se da gledam džumbus, kad — al' 'oćeš...

— Idi sad, molim te, k'o brata! — Samo da ti nešto kažem. — Ama nemoj, očiju ti! — Samo časkom. I, više se ništa ne ču... A komišanje ide svojim redom. Pesma, govor, smej, i tresak komišine i korenja ne prestaju.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

U uglu između ovog zida i zadnjeg veća gvozdena peć, koja se loži spolja. Između peći i vrata orman sa fiokama, a više ormana kredom rađene slike, Jevremova i Pavkina.

eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči? DANICA: Nisu to prazne reči. PAVKA: Nego šta su?

Ovako... Jesi li čula, neka popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu.

JEVREM (više sebi): Pametni, brate, ti novinari. Pišu, čitaju i razumeju sami sebe. (Glasno.) Kakav beše naslov tome članku?

IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao. Ali, neće vas više uznemiravati. (Vadi iz džepa jednu tablicu na kojoj piše: Advokat.

IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo. Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali. DANICA: Nećete biti ovde? IVKOVIĆ: Da, moram malo do Beograda, zbog izbora. Na dan-dva samo.

Onako... savitljivijeg, pogodnijeg. JEVREM (razmišlja, ali mu se ogleda zadovoljstvo na licu. On govori više sebi). Hm! Gle, molim te. A ko bi to mogao biti? (Glasno.

VIII JEVREM, ŠEGRT JEVREM (vraća se i stane nasred sobe zamišljen. Na licu mu se ocrtava briga koja ga sve više obuzima. Uzima šešir i hteo bi da pođe ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan).

JEVREM: A što ne stoje dobro? JOVICA: Veli: „Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik”. JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to?

JEVREM: E pa, razgovaraj kao čovek, a nemoj da mi pominješ više špiritus, kad o tome nema više ni akata. JOVICA: Pa nema, dabome, kad ih je pisar za pet banke pojeo.

JEVREM: E pa, razgovaraj kao čovek, a nemoj da mi pominješ više špiritus, kad o tome nema više ni akata. JOVICA: Pa nema, dabome, kad ih je pisar za pet banke pojeo.

JEVREM: Pa sedi, de! JOVICA (seo, pa posle izvesne pauze): Vidiš, Jevreme, a znaš i sam, poslovi više ne idu. Razlabavilo se nešto pa ne ide. Okrpiš s jedne strane, a raspara se s druge... Ne ide, pa to ti je...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

tako neke koje, istina, ni redaktori i saradnici, ni vi čitatelji, a ni ja s vama ne poznajemo, ali koje Sreta ne može više da gleda niti od njih da živi.

A još milije bi mu bilo kad mu izađe kakav njegov rad. Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu. Bio je pomalo, što naši kažu, kafanski čovek, i to već poodavno.

se kad vidite u novinama pismo na vašu adresu: Pogledate, pošto dođete malo k sebi, da vidite ko vam to piše, i još više se začudite kad vidite da je to Sreta, onaj isti Sreta što je po sto puta danas s vama.

Žive lepo među sobom, kumakaju se, zovu prijateljima i komšijama, slabo se svađaju, pa, i ako se posvađaju, to obično više žene, za kojekakve sprdnje, nego ljudi. Slažu se s vlašću, slušaju vlast, skidaju fes pred kapetanom.

Odmah ukuca ekser u zid više kreveta (to jest, tu će doći krevet) i obesi Vasu. Zatim izvedi nekoga Lasala, i njega obesi, Svetozara tako isto.

A to se i po meblu, odnosno jediku, moglo videti. Na stolicama i klupama je ostalo više sukna od čakšira seljačkih, nego runa od ovaca na kakvoj ogradi u toru.

Hvalio i Bočarisa i molera, hvalio ih obojicu, pa ne znaš koga više! A seljacima je tako lepo objasnio stvar da su mnogi seljaci posle neprestano držali da je Bočaris molovao kafanu

nisu verovali ni ćir-Đorđu ni grčkim istorijama, jer take brkove mogao je samo naš Kraljević Marko da ima i već niko više na svetu. — »Ama je l’ mu Marko ime?« — »Jeste!« veli ćir Đorđe. »E, pa šta ti tu nama onda pričaš?!

On Zaca postaće ćir-Tašula, i tada ga neće niko više od duga vremena, kao sad, pitati: odakle je, niti mu se smejati, kad usitni, pa onako prgavo cincarski kaže: »Iz Ipir,

A nada ga neće prevariti! Jer koji je taj koji je u anteriji i sepetki došao amo, i zadržao se ovde više vremena, a da se nije ofajdio, te da se i ovaj Zac ne ofajdi!?

Kući se više nije smela vraćati, nego se potucala tako od nemila do nedraga, iz mesta u mesto, kao rđavo adresirano pismo, dok nije

Ona je, naravno, više simpatisala sinu nego ocu, i bila je navukla na sebe mržnju načelnikovu i morala se ukloniti iz varoši.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Ne može mama više mirno da posluje po kući. Ostavila je pokvašen veš, mlaz po podu krivuda; Mršti se i krši ruke, uzdišući, I pogleda

Šta prezire gomila čistača, kad ujutru gega Sa sanducima pod miškom, ko laste kad se sele? — Stari čistači mrze više od svega Da očiste svoje cipele. Ipak, penzionisani trubač, inače tih, Mrzi najviše od svih njih.

Kuda ode čast majstorska? U čaršiju uđe zloduh, Ne šije se više kožuh Niti se tka crven ćilim, Sa ružama onim milim!

Iščezoše svi zanati, Ručni rad se ne isplati, Ni kožara ni sarača Nema više zbog harača Što ga kupi zla država Da dembele izdržava!

Osilio se Mitević, poput kakvog velmože, Pa bije i bez bijenja živeti više ne može! On nije u tome sam: na Balkanu mnogi je Policajac pobornik ovakve pedagogije.

OTKRIVA SLOBODU Petre Grigorenko, mirnodopski general, Usamljen i visok kao pristanišni feral, Reče, 1965: „ Više od hleba i vode, „Meni, u Rusiji, nedostaje slobode!

Ne, neće te napasti!” „Više je verovatnoće Ako smatraš da hoće, Bićeš bolje sreće Ako držiš da neće...” Odoše obojica — Ciga i Radojica

Svi treba da zapnemo, al potrebna su nam i tumačenja: Glagol trebati ima dva različita značenja. Više nego Univerzitet i najviši jezički odbor Sam samcat, za mesec dana, za jezik učini Todor.

Milionerima i njinim pajtašima, Koji drhte, danju i noću, kao Kir-Janja Nad neizvesnom sudbinom svoga imanja! Više volim sirotinjsku terapiju: Siromašni, kad se najedu i napiju Mesa i vina i ribe (bez raznih sosova!

” „U jednom samo loncu ima nektara Koliko na livadi od pet hektara, A u jednoj tegli više šećera Nego što roj može da povečera!

Sad to više nikog i ne potresa: Psi plaćaju cenu ljudskog progresa, A on, Progres, gazi svakog, bez reči Ako mu se nasred puta

Kad pomislim na sve, život mi se ogadi I dođe mi da više ne jedem i ne pijem... KRAVLjA LjUBAV — Šta je ljubav? — pitao sam kravu Na livadi, dok je pasla travu, Oka vlažna,

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

velike biološke stanice u Kopenhagenu i šef mikroskopskih radova u politehničkoj školi u Kopenhagenu, publikovao je više zapaženih naučnih radova o plovnim mikroskopskim algama za koje je, u saradnji sa svojim drugom i prijateljem profesorom

Skup— ljen je dragocen materijal koji je sve više dovodio Šmita, do uverenja da plodište jegulja treba tražiti negde u blizini Sargaskog Mora.

Vrednost legata, kad se tu uračuna i vrednost pivare i njenih filijala, iznosi danas nešto više od tri stotine miliona franaka.

Zna se samo to da se mrestenje vrši na dubini koja iznosi najmanje 1000 metara, a verovatno i znatno više. Temperatura vode na tim mestima je 20˚ S.

sve vreme dok prelazi Atlantski Okean, od američke obale do evropske, njena je temperatura neprestano za 9−10 stepeni više od temperature vode kroz koju prolazi.

Osim toga, pastrmke sve više u svetu nestaje, dok je jegulja i danas tako isto rasprostranjena i mnogobrojna kao što je bila i od vajkada.

Oči se jako uvećaju, postanu dva puta veće no pre toga, više su izbuljene i daju izgled kao da se nalaze na glavi više bočno.

Oči se jako uvećaju, postanu dva puta veće no pre toga, više su izbuljene i daju izgled kao da se nalaze na glavi više bočno. Kosti postaju elastičnije i bogatije vodom, kao što je slučaj i sa drugim morskim ribama.

Kad ta metamorfoza bude potpuno dovršena, jegulja je spremna za veliki prekookeanski put sa koga se više neće vratiti i za koji čeka samo pogodnu priliku.

Ona tada postaje mnogo proždrljivija, kao da predoseća da joj treba prikupiti što više snage i na sebe naslagati što više rezervne hrane za to putovanje.

Ona tada postaje mnogo proždrljivija, kao da predoseća da joj treba prikupiti što više snage i na sebe naslagati što više rezervne hrane za to putovanje.

rešetaka, pa se na takvim, koso postavljenim pregradama ostave otvori koji jegulju propuštaju u prostore iz kojih više ne može izaći i iz koje se ona, kad se u njima nagomila, vadi običnim crpcem.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada

Rakić, Milan - PESME

Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i retka u busenju trava.

O znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta.

Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više. O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam.

Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska! Dosta, za ljubav večitoga Hrista! Ne mogu više, dosadno mi sve je. Jedanput srce na laskanje prista No više neće.

Dosta, za ljubav večitoga Hrista! Ne mogu više, dosadno mi sve je. Jedanput srce na laskanje prista No više neće. Gledaj, sunce greje I krivudava reka pod njim blista Ko oreol na glavi starog Hrista.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč — sve druge briše!

Očajanje, tuga, beda? Prazne reči! Kad na zemlji više nema moći te Da u mojoj duši pomuti il̓ spreči Silno zadovoljstvo, osećati sve! ZIMSKA NOĆ Palo je inje.

Zaćutaću tada. Nema reči više, Poljubiću samo tvoju ruku bledu, I dišući mirno, sve tiše i tiše, Ostaviću život, nevolju, i bedu, Bezbrižan i vedar,

Sad mi se čini da ne živim više, U gustu tamu da sve dublje klizam, Neosetno i stalno... Noć miriše, I dušu muči silni pesimizam...

Sve jedan po jedan lagano se skriše, Sad ih ima dosta pod pokrovom sivim; I meni se čini: što godina više Imam da u stvari sve to manje živim. Tajno otkrovenje kobi što se krije I zlurado vreba sva stvorenja živa!

mi, kao dvoje siročadi, sami, U svežoj tišini prirode i noći Osećamo jasno, sa tugom i stravom, Da u našoj duši nema više moći, Da ustrepti silno pred lepotom pravom.

Sva nam je staro, sve poznata tema, Nestala ljubav spram novih otkrića, U duši našoj više mesta nema Za nov utisak od stvari i bića.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

za majkom pomile, igrajuć se strašne zube svoje već umiju pod grlom ostriti; tek sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući.

Ali ne znaš, rđa te ne bila, da su one šćeri Lazareve? STADE VELIKA GRAJA NAVRH CRKVINE, NA SJEVERNOJ STRANI VIŠE JEZERA. SERDAR VUKOTA Što grajete, koji su vi jadi, a evo ste gori nego đeca!

Evo ima više no godina otkâ nešto među sobom glave. Ali ko bi moga pomisliti da će uzet Srpkinja Turčina? KNEZ ROGAN Ćud je

Ništa mi se nemojte čuditi što me crne rastezaju misli, što mi prsa kipe sa užasom. Ko na brdo, ak' i mâlô, stoji više vidi no onaj pod brdom; ja poviše nešto od vas vidim — to je sreća dala al' nesreća.

Vjero prava, kukavna siroto! Strašno pleme, doklen ćeš spavati? Neki jedan, to je kâ nijedan, nâko da je više mučenija. Vražja sila odsvud oklopila. Da je igđe brata u svijetu da požali, kâ da bi pomogâ.

i umnim tvarima, koji si se milosno sklonio djejatelne oživit členove malom mravu kâ gordome lafu, — provedri mi više Gore Crne, uklon' od nje munje i gromove i smućeni oblak gradonosni!

Krst je riječ jedna suhoparna, Miloš baca u nesvijest ljude al' u pjanstvo neko prećerano. Više valja dan klanjanja jedan no krštenja četiri godine.

Jaje zdravo dobije slomjeno. Što uzmognem, čućete hoću li! KNEZ JANKO Ema neću, božja vi je vjera, više slušat odže u Ćekliće đe guguće svrh one stugline kâ jejina svrh trule bukvine!

Kud će više bruke od starosti? Noge klonu, a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini, pođetinji čelo namršteno; grdne jame nagrdile

Mi živimo kao dosad bratski, pa ljubovi više ne trebuje. KNEZ JANKO Bismo, Turci, ali se ne može! Smiješna je ova naša ljubav.

Zar obadva nijesmo hajduci? On je hajduk roblja svezanoga, on je bolji e više ugrabi; ja sam hajduk te gonim hajduke, glasnija je moja hajdučina.

VOJVODA DRAŠKO Bješe, brate, dosta lijepijeh, a grdnijeh deset puta više; od bruke se gledat ne mogahu. Bogatijeh bješe pogolemo; od bogatstva bjehu poluđeli, đetinjahu isto kao bebe.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

NEČISTA KRV I Više se znalo i pričalo o njenim čukundedima i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj — Sofki.

Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem.

I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem. Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ

A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše

Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega

I sve, i sestre i mati, utrkivale se koja će što više da mu ugodi. Što god bi uradio, učinio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti da bi on mogao, ili što bi i

Nisu mogle zamisliti da bi on mogao, ili što bi i učinio, da je to nešto ružno i nevaljalo. A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na

A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio.

Piju one čoveka! I zato objašnjavao je starac i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; više žensko no muško. I zato on ne može ni da ga gleda, niti će ga pogledati!

Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu.

Ali opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu | i snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako

Nigde ih nije bilo. Ma da im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa čivčijama i davanje pod zakup zemlje, nego za trgovinu.

Pandurović, Sima - PESME

„Da s tobom šetam volela bih više. Al’ ti sa svojom damom ići moraš...“ Glas mrtvačkih zvona sve tiše i tiše, Napolju, gde kiša polagano pada,

bujne, preke, Talasaju naše moćne reke; Naše gore da hučno romore Kao nada koju srce traži U slutnjama kojih nema više; Vetar duva, proleće miriše... Naše duše naši su pejzaži.

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama! Srebrnast pokrov prostorom se vlači, Čudan i moćan. Jedna crna jama...

Danas mi ljudske reči što hoće da ubede, Da vode, — zvuče tonom dosadnih perifraza; Ja ne verujem više u radost ni u bede; Verujem u nâg život što zvuk napuklih vaza Daje, u čulnost svoju i nagon što nam sléde I što

Znaci mladosti već ne krase Dela mi, koja vreme lagano ruši, drobi, Nikada možda neću sa dobrim snima više U društvu biti, nit će pod senkom mračne kobi Presahnut’ suze noćne u dane splina, kiše, I čudna sreća doći pod

Ja gledam mladost svoju s osmehom blede sete; Kako ne liči više na prvu mladost moju; I gledam ljubav svoju komično kako plete Konce sujete, moći uobražene, svoju Maštu, sa kojom

I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj.

I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj. I isplak’o sam sve želje i nade Na hladni, surov, studen kamen taj.

I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, večan

Zalud! Ja nisam sposoban za take Visoke, duge apstrakcije više; U srcu mom je tama jedne rake, Očima mojim pustinja bez kiše.

I misao jedna zahvata u meni Korena sve više: jedno uverenje Da je to najbolje, dok sunce rumeni, Dok nas bura bije o rapavo stenje.

Izgleda da danas više ne zanima Nâs, umornu decu ovoga stoleća, Drugi i lepši pol; da se ne prima Nas nada i čednost budućih proleća.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

? Apostoli Hristovi, kad se duh sveti izlio na njih, ne bjehu, možda, više začuđeni od kontove družine toga časa. Blenuli od čuda, kao da je konte sa svojim tabarom i vlasuljom poletio u oblake.

Bile gdje i vazda, kod njegovijeh odsječenijeh krila, kod poginulijeh sinova! A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!...

Serdareve runjave grudi nadimahu se i slijegahu silovito. Više odjednom potmulo je jeknuo. U jedan mah sav unutrašnji jad njegov skupi se, zar, ujedno, pa oduši u snažnom uzdahu, kao

mnoge ponosite glave, što gdje drugo zorno zborahu u ime careva i kraljeva, taj je skromni manastir ugostio je više od jednom, tihe i čedne kao kaluđere. Eto što nam pričati mogu te zidine mrke i gorde. Prosta im gordost!

u nuglu, trpezica jedna uz duvar (na njoj krčag za vodu i leđan), i stolica jedna drvena sa tri noge i nasloncem; više glave ikona bogorodičina; za vratijem o klincima nekoliko aljina. Pod je zastrt bio prostim, debelim ćilimom.

Sunce sa istoka gledalo je toga časa po svijetu više toržestvenih skupovâ — možda — ali skupa, prostije i uzvišenije prirode ujedno, sunce toga časa grijalo nije.

plemenskim razmiricama, zbog kojijeh u ono doba raspadaše se jedinstvo njegove države; to je starca vladiku više izmučilo, u pedeset godina njegova vladanja, no svi ratovi s Turcima i Francuzima, no bijeda koju nanese kuga, prvijeh

Gospodar i svi Crnogorci ljubljahu ga i poštovahu zbog čistoće njegova življenja i velikog junaštva. On se odlikovao u više bojeva a najviše u boju na Morači (1819). Taki su nam sačuvali vjeru i Srpstvo! „Da mu iziđemo na susret!

Lagani sjever zabridje gorom. Otaš glednu na više i ostali za njim. Sunce bješe gotovo do polak veba. „E, do sad bismo sigurni, a posad, bogami, ne“, započe četovođa.

Pa, bogami, gledao sam gdje se i s gospodarom razgovara podugo; ćaše ga gospodar više puta po ramenu potapšati. A nije htio, čuješ, da leži u ćeliji, no s nama, s nama je i jeo.

Skočih, legoh ga i pokrih, a on se ne probudi. Ćaše, ja mnim, toga puta ljosnuti u sred ognja. Od onda nijesam mu dao više da leži ukraj ognja, no ga uvijek rastavljao nekijem... I jutros, glejte, udario je zubma o cijev!

Ne grajahu, no zvjerahu oko sebe. Otaš se ne mače, dok se ne uvjeri da ih nema više. Družini pogledi nestrpljivo letijahu s Turaka na četovođino lice. „Jedan više — dobro je!“ reče Otaš sam sobom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Prava poređenja su više stvarna i ozbiljna, a suprotna šaljive i ironične namene. Poređenja nalazimo i kao uspelu živopisnu sliku i kao zahvalan

se odnose na čoveka u vezi sa njegovim telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat itd.).

; U Štede do grede; U Radiše svega biše, u Štediše još i više). Kod svih poslovica pada u oči ekonomija reči: sa što manje reči što više reći.

Kod svih poslovica pada u oči ekonomija reči: sa što manje reči što više reći. Retke su poslovice ovakve dužine: „Jedna koza okozi dvoje jarića, pa od jednoga koža dospe na bubanj, a od

Po tome su one više vezane za pravu narodnu priču, i to u prvom redu za anegdotu. Za razliku od narodne anegdote, kod pitalica je pričanje

Naročito rđavo prolaze Turci i Cigani, žene i babe, sveštena lica i pojedine životinje. U više prilika njihov je junak i Kraljević Marko (— Pošto bi se poturčio, Marko?

Razbrajalice, ili kako ih narod zove „brojanice“, su kratke pesmice, zasnovane više na ritmu i sazvučju, a sastavljene su od niza nabrajanja naših, stranih ili nerazumljivih slikovanih reči.

zasnivaju se na igri reči, na zavođenju izgovorom, pa bilo što se pojedini izrazi zadaju da se brzo i pravilno, više puta uzastopce, izgovore, bilo što je potrebno da se pogodi u postavljenom zadatku prerušen smisao — odgonetka.

Zagonetkama pitalicama trebalo bi pokloniti posebnu pažnju, više nego onim tzv. računskim, koje su malo narodne a više školski produkt.

Zagonetkama pitalicama trebalo bi pokloniti posebnu pažnju, više nego onim tzv. računskim, koje su malo narodne a više školski produkt.

Iz šarenila naših naročito pokladnih „maškara“ i njihovih više mimičnih prikazivanja (kao što su „bombelj“, „čoroje“, „vila“ i „turica“, „klocalica“, „baba i đedova“, „baba-korizme“ i

da joj baba živi do krajnjih mogućnosti; a kad je kaže snaha svekrvi koju mrzi, onda izražava želju da se svekrva što više namuči u starosti. Dabogda sâm da ne znaš, a drugoga da ne pitaš! Dom ti se od muškijeh glava ispraznio!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

65 11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. 68 12. ZLATORUNI OVAN. 71 13. USUD. 74 14. KO MANjE IŠTE, VIŠE MU SE DAJE. 78 15. MILOSTIVA SNAHA I NEMILOSTIVA SVEKRVA. 80 16. PRAVDA I KRIVDA. 81 17. OČINA ZAKLETVA. 83 18.

Koliko se ovaj posao čini lasan, toliko je, i još više, širok i dugačak. Čitav čovečij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čoveku, da skupi sve naše narodne pjesme,

Pjesme, zagonetke, i pripovijesti, to je gotovo narodno knjižestvo, kome ništa više ne treba, nego ga vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi namještati

“ — „Tu sam“. „E dobro! a ti čini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom, đe se ja oglasim, zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili, da niko drugi nije mogao čuti

kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati, da je on već pobacio ljekarinu, i da više ne zna liječiti.

Kad dođe carevoj kćeri, a đavo se začudi, pa poviče: „A! pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?“ — „E! moj pobratime!

“ — „Šta naopako! izišla tvoja žena!“ poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. II. LAŽ ZA OPKLADU.

“ Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče: „E moj ćoso! ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi

43. Kaluđer traži soli. 44. Svraka na krmači. 45. Kaiš na nozi. 46, 47. Sunce. 48. Krevet, vrata i direk više vrata. 49. Plug. 50. Pile. 51. Đevojka i vijenac. 52. Popovi. 53. Lula i čibuk. 54. Puška. 55.

” „Koliko se ovaj posao čini lasan toliko je i još više širok i dugačak. Čitav čovječij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čovjeku da skupi sve naše narodne pjesme,

” „Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost, kojoj ništa više ne treba nego je vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijedaka već treba, misliti i riječi

(Đavo i njegov šegrt), 7. (Prava se muka ne da sakriti), 8. (Aždaja i carev sin), 14. (Ko manje ište više mu se daje) i 39.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Pošto, dakle, mnogi počeše povesti stvarati o poznatim ovim stvarima, dogodi se i meni najhuđem od svih, više nego grešnom, da vam ispišem po redu, (Lk.

duše, zbog čistog života svog, protiv đavola pobedu pokazaše, i njegovim mnogim iskušenjima raspaljivani, i odolevši mu, više od zlata sijaju i jasnije od snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvenog zlata uperivši na nebesa, uzleteše

7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr. 21, b) i koji je zatim rekao: „Ko ljubi oca i mater više od mene, nije me dostojan. Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt.

Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt. 10, 37; 19, 27; Mk. 10, 29) Ovo čuvši treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima

Na njoj treba da čuvate sebe, braćo, tvrdo, jer je sveto i strašno što se na njoj ispunjava, pošto se na njoj više od drugih drži i vrši strašna i prevelika pravoverna tajna, nazvana, kako rekosmo, božastvena i prečasna liturgija

Na njoj, kao što je rečeno, treba sebe savesno da sačuvate i što više da odgonite od sebe svake trnovite, zle, nečiste i nedostojne misli u onoj strašnoj službi i na svaki način sebe

Jer kakva mu je korist od prebivanja ovde? A kakva mu je korist od neispovedanja? Zar nema od toga više štete i pogibelji i svagda učenje zlu i sve ono što duši donosi pogubnost?

Budući zreloga uma, nemojte nikada poželeti da budete mrzost pred Bogom, nego više da primate blagodat od njega i blizu sebe da ga imate, kao srcem smireni, ili istinu da kažem, onaj ko ga čuva biće

pomešano sa pokazivanjem telesnih nekih strasti, i ako u tim nekim stvarima prebiva, ne odričući ih se, nego ih se još više drži, to bilo iguman da je, ili ekonom, vi zajedno savećajte i ujedno odlučite šta je najbolje.

Ako u jedno steče se saglasnost volje, da vam se ne protivi iguman, a idući za vama, još više ću čuvati vašu objedinjenu volju i jednu odluku.

Radovati vam se, dakle, i igrati treba, jer biste jedva mogli više postići baveći se molitvom, što pazeći vi delom svagda činite. Blaženi da ste u toj žalosti i kao revnitelji!

Ali o ovom i primedbu treba reći, jer se događa, pošto se umnožila umrla bratija više puta, da se u jednoj nedelji tri ili četiri uspomene steknu, pa i više.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Noge mi se osekle kad me zaprosio! Venčaćemo se petnajstog ovog meseca! Nema više treće smene, evo im šipak! A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje na mene!

Na koncu konca, to je milionska vrednost! MILE: Gde bi mi danas bili sa razvojem da nam je više ovakvih kadrova! STAVRA: A što ti ne uđeš, čuje se i odavde? MILE: Jes, pa da pomisle da nisam prisutan!

Podnela sam ležećki, i snogu, spisak bi se naslago do krova! Al to više trpeti ne mogu! IKONIJA: Sve se može kad zašušti lova! GOSPAVA: I jes mi velika lova!

) ANĐELKO: Strašno kolko nam smrde vozovi! Preporodilo me ovo umivanje! IKONIJA: Više i ne pamtim kad sam putovala! Otkad sam Radenka saranila, nisam!

Sa sve piljarima, domaćicama i tezgama! IKONIJA: Nisu to više pijace kao nekad! Sve to sad prskano hemikalijama, nazor sazrelo, nazor obrano!

Sve to sad prskano hemikalijama, nazor sazrelo, nazor obrano! Ni kupus, ni krompir, ni jaja, ni cvekla, nisu ti više prirodnog porekla! ANĐELKO: Da mi je da prepešačim sve od Zemuna do Karaburme! Pa da popušim, sam, na Kalimegdanu!

Možda je žena baš neka patriotkinja... MANOJLO: Patrioti su nas i udesili! Više se čuvaj patriota, nego špijuna! TANASKO: Neko dolazi, goskapetane, sklonte se! MANOJLO: Gde baš sad nađe!

tamo, tabanaj ovamo, štrapaciraj se, peri, briši, glancaj, služi baraberiju, Trpi svaki gadluk i pokvarenluk! Više sam filmova vidla u Kremnima, u domu kulture, za nedelju dana, nego za ova dvámeseca u Beogradu!

IKONIJA: Svecu zapali jednu sveću, a đavolu zapali dve! I šta bi, na kraju? SKITNICA: Nisam pred njom stajo više od sekund. Al dok sam Stajo, sve se objasnilo! Gledam je, gledam, a u glavi sve dolazi na svoje mesto!

Budala, jedan panj upamtio ko šumu... ANĐELKO: Ljuta ti ova mesečarka, prosto me oprži! IKONIJA: Uzmi više leba! SKITNICA: Nije ona bila sasvim crna, ko zift, nego smeđa, proseda, a i prilično gojazna.

STAVRA: Nije, nego se osvesti, dođe sebi. Za samo dvaes sekundi očajanja Vidiš više nego za dvaes godina vladanja, napredovanja i lepoga života! VILOTIJEVIĆ: Nema smisla da sede tamo na kiši!

CMILjA: A i ja, budala, verujem, pa sipam! IKONIJA: Naučilo to da ljude obrlaćuje, pa više veruješ njemu, nego i svojim rođenim očima!

Stanković, Borisav - JOVČA

ANĐA (moli mimikom Mitu da ne govori). MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna.

Ne može se više, sestro, mora, mora da se kaže... Ja tebi lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu

I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga.

I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga.

Ili u svet da ide ili u bunar da se davi! MITA Neće, neće da se davi. I ne mogu ja više. Odavna sam ja čekao da kažem, da skinem sa sebe. Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao...

VLADIKA Bilo to, bilo, sad neće više. JOVČA I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače...

To, moja Vaska, to je sve što imam, što sam imao, i što ću imati. to je sve moje, i ništa više. VLADIKA Ako, ako, Jovčo. Neka ti je živa, zdrava!

osećajem mržnje na tog neznanog još mladoženju, raskopčavajući mintan i ogrlicu, besno, siteći se sebi samom): Nemaš kud više, Jovčo: moraš! (Klone na minderluk). Moraš!... Ako ne njega, bar kuću, prijatelje da nađeš... Moraš! Odmah, što pre!

Svi su tamo samo se ti izvlačiš. (Vraća se posrćući): Oh, ovo se ne može više! Ja, ne više. ... »Donesi vode, Mladene! Polivaj me! Oblači me, Mladene!« ...

Svi su tamo samo se ti izvlačiš. (Vraća se posrćući): Oh, ovo se ne može više! Ja, ne više. ... »Donesi vode, Mladene! Polivaj me! Oblači me, Mladene!« ...

Oh, znam da nigde nema veće sladosti, sreće. I ako trpim, hoću da izludim, ipak je sreća, sreća... Ali, ne mogu više. Ubiću je, ubiću je, Boga mi, duše mi!

Evo, sad! (Odjuri levo.) VASKA (izlazi zajapurena, leže klonulo na minderluk, na leđa, zabacuje ruke više glave): Oh, dokle? (Zažmuri.) Pauza. MLADEN (unosi sofru sa sahanima jela, tanjirem voća, grožđa, bresaka i dr.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

” U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad?

| Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje, u

No, o ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više; ovde Toliko javljam, da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju nji[h]ove dece želiću pomoći.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane.

roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajeniji[h] zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanst|va nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti.

Parče čoveka u to doba, stajao sam onde kao ćudljiv konj kad stane usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče — evo, u kakvo su me sostojanije

priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i od zla odvraćati, ostaju u prevari i u zlu, i svaki dan više utvrđavaju se u tom i ukorenjavaju.

Mlad čovek čita jednu knjigu, koju, za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci razumeti; s višim vnimanijem nego se zlato

| O ovoj potrebnoj i poleznoj materiji na više mesta spominjaću; zasad sam hoteo nakratko naznačiti otkud proishodi mladi[h] ljudi upornost i tvrdoglavica.

milošću govorio: „Bába će tebi prekrasnu devojku isprositi, pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno muško dete u životu ostavio. Onda ću srećan biti!

je moj tetak, namesto sebe, metnuo bio mojega vrednoga magistera Stefana da me on posavetuje, čini mi se da bi mnogo više posla opravio. Iz ove male istorije, koja sleduje, to će se poznati.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

, tako isto ima ih iz kojih je izašlo toliko fratara ili popova (fratar je više cijenjen). Taka se plemena zovu: svete loze.

Naodija se u Kotarima kadno serdari Janković i Nakić prognaše Turke... Mlogo je podnija u bigstvu, a još više od zlih i kovarnih ljudih, koji ga napastvovaše za niki veliki grih, za šta je i pedepsan bija.

je kanda i carska vlast mislila, te prebivši na polak i uzevši na um da kad je čovjek iz Zvrljeva, a nije prihvatio više od petnaest glava životinje, da taj čovjek nije priješao iz granica čestitosti, te da može biti narodnijem glavarom.

To je sve čudnovato, ali je čudnovatije što je Bakonju Osinjača više ljubila no i Kušmelja i Čmanjka i dvije kćeri, Galicu i Krivu.

te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja... — A je li čemu? — prekide Osinjača, pitajući fratra. — Vire mi, nije loše!

— Dosta, grišniče, dosta! — prekide ga fratar, više žalostivo negoli oštro. Ali Rkalin planu na to, pak sastavi ruke na krsti i reče: — Ko je viši grišnik, ja ili onaj

“ Jesi me razumija? Jer ste svi gube i pogrde, kakvi’ nema u cilom kršćanstvu! Gori ste od rkaća. — A šta radite više, vrag vas odnija, a? — obrnu se k vozarima, koji živo veslahu natrag. — Nismo mogli prije, oče!

Stric i sinovac pođoše mučeći kroz dubravu. Lišća još bješe na staroj drevadi, ali još više šušnjarka po ledini. Nakon njekijeh pedeset koraka puče tratina, a na njezinu kraju, iza dva reda visokijeh stabala,

— A koliko mu je godina, Brne? — Dvanajs... — Šališ se, čoviče! Nije moguće! — Nije moguće, više mu ima! — ponoviše svi u čudu. — Ma virujte, da i’ nije ni napunija!

Striko Balegan namignu Bakonji, kao da hoćaše reći: „Viš da dobre šake pomažu i u manastiru, više nego pamet!“ Poslije večere Naćvar zovnu Balegana: — A, Grgo, a di je ono moje dite?

Kad se Osinjača povrati, Bakonja se još smijao, ali od silnog umora i dremljivosti nije mogao više da govori, nego ode na krevet i leže, moleći mater da ga odmah probudi čim se oni povrate.

, opet je više to tražio od đaka, no marljivost u nauci. Evo kako je Bakonja provodio vrijeme prve godine svoga đakovanja.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ova pesma možda liči na dolinu U kojoj se bolno skamenio vuk. Ova pesma sporo ulazi u tminu: Ja ne vidim više od nje pomrčinu I osećam samo teški tamni zvuk Kako moje ruke vuče u daljinu.

U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne?

Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne? Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?

O zar je noć ova bila ona kap Što prepuni čašu i već preli rub. Niko nas sad neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred sna.

Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više predah. Ja zatvaram oči i dozivam: cvet — Bulku, iz ruskih žita koja gledah. U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan?

Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao bačene u kraj. Sad je više mesta, al stajemo na čkalj I čičak. Neke bare nam se preče.

U MAGLI Magla vlada svetom (il se sprema). Od nje se više odvojiti neću. Čim zavesu maknem: već na mene sleću Dimljive latice cveta koga nema.

O tako i taj miris, boja... O tako i tu kuću staru Ne drži više zemlja, no ja. DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu.

Oko na kitnikezu. Porculanski jahači. Draperija u vezu: Ceo prostor zamrači. I ničeg nema više: Ni pokućstva, ni zvuka, Ni jeseni, ni kiše. Tone u san i soba I vlaga, dunja, ruka: Prespavaj ovo doba.

TAMNICA Opažam: moja kuća stari. Sve više tamni moja soba. I škripe patos, pluća, stvari. I okolo se haba roba. I dok za svojim stolom sedim, Osećam kičmu,

Na rukama mi lisičine. A na nogama bukagije. Iz prostranoga kazamata Sa avlijama i kulama Ne čujem više glas argata Ni korake u cokulama. I misao se već otima O tome da su svi nestali I žive drugim životima.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kad bi neko kroz prozor gledao, mogao bi samo da. vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više. I ako me na desetak dana nestane, uvek noću, jer i travke noću rastu, vraćam se opet noću, tako i zverke čine, ja,

Između njih neko prođe, prelomi pogled, i Đorđe više uvređeno no prkosno reče: „Imam i koga.“ — „A ja kupih šećer da te častim slatkom rakijom. Za četvrtog sina.

Tada ću da ti kažem šta treba da radiš.“ Poslušao je, tako je rekla i tako ga gledala da je morao. Više nikada nije smeo da svrati na konak u tu mehanu. Šta li je imala da mu kaže?

Stište kesu da uguši glas žutih napoleona, da ih ne čuje noć. On se još više smanji, toliko da se mogao uvući u kesu. Zašto ja dvadeset godina strahujem da mi ne raspolute glavu?

Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio. Sada se ničemu više ne raduje. Izdaleka, mučno se probija i kljuca — ničemu, a vilica zaigra kao pred plač.

On je osorno odgurnu. Petnaest godina mu ona izuva opanke. Šta li mu je sada? I ranije je bilo svađe među njima; više puta bi se psovkama izvikao na nju; oćutala bi i idućeg dana sve bi pošlo po starom.

Ako. Ona je ovde gazdarica, a on neka plaća gde zanoći. Valjda nije to. Gde bi sada, pred kraj veka, kad mu je više prošlo nego ostalo, činio sramotu kući i kaljao sebi obraz?

osmehnut, stiskajući pesnice, pođe tromo za Simkom; ne korača, naginje se samo, a ona, predosećajući njegovu nameru, više začuđeno no uplašeno, zalupi vrata za sobom.

” Ni jednu reč: „Dolazim” , misli Aćim gledajući kroz ledeni vez na staklu u put pored jasenova, sada još više u belom dimu vejavice. Otkako se vratio iz Pariza, treća je godina, nije dolazio kući.

„Ti što uče knjige i nauke moraju drukčije da se odevaju. Popovi, recimo, nose mantiju“, govorio im je, seća se, i još više se postide, jer su Tola i Mijat razneli po selu vest o Vukašinovoj fotografiji, pa su seljaci svakog jutra i večeri

Konji i sanke izjuriše na put i nestadoše u Dimu vejavice. Aćim skloni glavu sa prozora. Da lije Vukašina više voleo što je poslednje dete? Ili što liči na njega? Ne zna. Sve sam uložio u njega. I sinove koji se ne rodiše.

Ne poštuje me. Sveti mi se, trže se. I Simku je voleo više od Đorđa. On je nju našao i izabrao. Baš onakvu kakvu je i želeo snahu da ima: krupnu, bokatu, da može dedu kao zečiće

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Brzina kojom je devojčica učila zbuni staricu. Još je više iznenadi da mala zna i ono što ona nije znala. »Od koga li je sve to naučila?

»Šta će biti s devojčicom kad ja umrem?« Osećala je bliski kraj i brinula se sve više, ali devojče je raslo i sve ubedljivije napredovalo u veštini vezenja i pletenja čipaka.

Zbunjena i srećna, nastavila je da veze. Nikada tananiji nije bio njen vez. Ali, još više od veza slikara je očaravala lepota Zlatoprste. Jednoga dana on je naslika kraj jezera s rascvetanim lokvanjima.

Nije znala kuda, ni zašto je mladić otišao. Ali, još više od rastanka, bolela ju je misao da ju je on odbacio i zaboravio, sve dok nisu počele stizati njegove slike koje je ona

Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče: — Ne tražite je više! Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka.

A onda, u samom njegovom srcu niče plod. Cela soba bila je puna njegova sjaja i mirisa, ali majka nije više ništa pitala. Videla je da biljka veseli devojčicu i spokojnije je odlazila na posao. »Hoće li se ikada rasprsnuti?

ZAČARANI ČIČAK Kad više ni majka đavolica nije mogla da izdrži vragolije najmlađeg sina, rešeno bi da ga pošalje u Gornji svet, među lude.

Već je sused na suseda udarao, sin na oca, muž na ženu! »Da mi je da rođaci ovo vide!« uzdahnu Đavolak. Više niko ništa nije radio. Ali zato je sused susedu smišljao kako da podmetne požar.

Čitave su ulice izumirale. Jedino je mržnja bila živa. Rogati i repati mrzeli su jedni druge, a. još više one bez rogova i repova. S radošću u očima gurali su nove nesrećnike pod čičak, a Đavolak se smejao.

»Da braća ovo vide? Tram-taram! Da se i oni malo provesele! Hop, hop!« Skakutao je Đavolak, a grad se sve više praznio. Tek tu i tamo po neki retki prolaznik saplitao se o gomile đubreta u potrazi za hranom.

U isti čas prođe joj glavom misao da bi mogla brata isturiti pred čičak, i izbeći nesreću. To je još više užasnu. »Mališan je tako bezazlen, tako lep! Bole da ja i tu Muku snosim!

A onda, kao krilata, polete i Tataga i, dok su susedi tri koraka napravili, nestade u dubinama neba. Više je niko nije video.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

se dogodilo da još jedno opažanje ovih rad nika ostane nezapaženo: oni cy imali utisak da se linijom šanca, i kad ga više nije bilo, proteže neka tanana svetlosna granica.

a stoleća odmiču, naizgled svako različito, a neka se prašina valja prema Dunavu, koji se vidi i drukčije, i bolje i više nego sad, nerazumljiv, trom i star.

Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema: bez izdaje, da li se moglo?

Jevrem je znao da nezadovoljstva opet tutnje a bune se opet spremaju. I Miloš je to znao, ali kao da nije mario; kao da više nije mogao, ne drugima, to i nije činio, nego ni sebi da prizna promašaj. Možda je i on već bio umoran?

Možda je i on već bio umoran? Ni Jevrema više nije hteo da sasluša, samo je gledao kroz njega. I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim. (Da li? Više nije ciguran.

Ni Jevrema više nije hteo da sasluša, samo je gledao kroz njega. I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim. (Da li? Više nije ciguran.

Jevrem mora da prizna, i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije, 1842, više ličilo na bekstvo nego Miloševo, više nosilo oznake teškog poraza a svakako imalo manje dostojanstva.

istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije, 1842, više ličilo na bekstvo nego Miloševo, više nosilo oznake teškog poraza a svakako imalo manje dostojanstva.

Vučićevo uveravanje da njemu koji je uvek, kao što se zna, bio od onih što su najbliži Knezu, teško pada što sa Knezom više nikako ne može da se složi. Kneževa je samovolja, po Vučiću, postajala sve luđa, a vremena su bila izmenjena.

pristao sa čistim uverenjem da je donošenje Ustava neizbežno: bilo je stiglo novo doba koje ostareli Knez kao da više nije želeo da razume, a to novo doba postavljalo je i nove zahteve.

Izgledalo je da više niko nije bio sklon da trpi samovlašće. Tako je mislio Vučić i sve je to mogla biti istina, ali da li baš sasvim cela?

Namrštio se, sa gađenjem: osećao je da će njihovi argumenti morati da ga ubede. Ali iz te se kože više nije moglo. Dok se u intovu Avrama Petronijevića vozio na Vračar, Vučiću, konji su kasali preko utabanog blata na

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

I snivaj samo! Biće manje suza I više sv'jetlih i spokojnih noći... Svikni na odmor pod teretom uza! Istina jedna i sama će doći! Zovi se Ljubav!

se poje, dok se vince pije, Dok se kolo oko svirca vije, Dokle srce za srcem uzdiše E, pa dotle, a kuda ću više! Br. Radičević III ONAMO, 'NAMO...

Onamo, 'namo, za brda ona, Milošev, kažu, prebiva grob!... Onamo!... Pokoj dobiću duši Kad Srbin više ne bude rob. Nikola I Petrović Njegoš IV DED I UNUK Uz'o deda svog unuka, Metn'o ga na krilo, Pa uz gusle pevao

Kad se setim gde sam se rodila, Kad se setim tad mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga

mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa ga molim, a rad Srpstva svoga, Da ga čuva, vesela mu majka, Srpstvo j'

se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa ga molim, a rad Srpstva svoga, Da ga čuva, vesela mu majka, Srpstvo j' meni majka i babajka!

“ Momci čili podvikuju; „Svirac svira, Ne da mira, A još više devojčice, Njine oči i nožice! Dede, brate, ijujuj, De poskoči, ne luduj! Ko bi jako momak bio, Pa se ne bi pomamio!

Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose, Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Nema nama Mile više! Ono malo veselosti Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži.

Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore? Il' nebo možda dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje; Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje! Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje... Da l' ponoć tako mirno putuje?

Da l' ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi; K'o da sa onog sveta dolazi. Il' kradom oblak ide na više? Il' bolnik kakav teško uzdiše? Il' anđ'o melem s neba donosi? Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?...

Đ. Jakšić XLI KAD MLIDIJAH UMRETI Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuto dole veće pada; Zelenoga više ja nikada Videt' neću!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

žilištu čovjeku je sreća nepoznata - prava sreća, za kom vječno trči; on joj ne zna mjere ni granice: što se više k vrhu slave penje, to je viši sreće neprijatelj.

Od svijeta na kom mi sjeđasmo do nebesa prestolodržnoga rastojanje preužasno bješe - stoput više Zemlje od Urana; sav nebosklon što mogah viđeti mir mirovah bješe napunio sa svojijem svijetlijem šarom.

Što se više tvorenijem pružam, sve se njino carstvo umaljuje; vrijeme će i k toj cjelji doći da se bezdne mračne osvijetle.

slave božeskoga vkusa: kola dalja bliža obuzimlju, ka šar veći što obuzme manji; stoga kolo što je koje dalje jeste više, su više šarovah.

božeskoga vkusa: kola dalja bliža obuzimlju, ka šar veći što obuzme manji; stoga kolo što je koje dalje jeste više, su više šarovah.

Popa, Vasko - KORA

sam prazan Bez ijedne kosti U stostruki se odjek Urlika pretvaram I odjekujem odjekujem Odjekujem ODLAZAK Nisam više tu S mesta se nisam pomerio Ali tu više nisam Neka uđu Neka pregledaju neka pretraže Vodenica u senci rebara Zrelu

se odjek Urlika pretvaram I odjekujem odjekujem Odjekujem ODLAZAK Nisam više tu S mesta se nisam pomerio Ali tu više nisam Neka uđu Neka pregledaju neka pretraže Vodenica u senci rebara Zrelu prazninu melje Opušci jevtinih snova U

pregledaju neka pretraže Vodenica u senci rebara Zrelu prazninu melje Opušci jevtinih snova U pepeljari se dime Nisam više tu Privezan čamac njiše se Na crvenim talasima Par nedozrelih reči U oblačnom grlu visi Nisam više tu S mesta se

se dime Nisam više tu Privezan čamac njiše se Na crvenim talasima Par nedozrelih reči U oblačnom grlu visi Nisam više tu S mesta se nisam pomerio Ali sam već daleko Teško da će me stići PUTOVANjE Putujem I drum takođe putuje Drum

drum takođe putuje Drum uzdahne Dubokim tamnim uzdahom Za uzdisanje vremena nemam Putujem dalje Ne spotičem se više O usnulo kamenje na drumu Putujem lakši Ne zagovara me više Besposleni vetar Kao da me ne primećuje Putujem

uzdisanje vremena nemam Putujem dalje Ne spotičem se više O usnulo kamenje na drumu Putujem lakši Ne zagovara me više Besposleni vetar Kao da me ne primećuje Putujem brže Misli mi kažu da sam ostavio Neki krvav neki potmuo bol Na dnu

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara. Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici.

Istina, sva ta dela pročitao sam u toku godina, ali ona se mogu čitati i više puta. Počeh da tražim kakvo delo koje bi me moglo razonoditi i osloboditi me potištenosti u koju me baciše preživeli

Od silnih kiša koje se u međuvremenu sručiše na ruševinu zgrade, nastradaše toliko da se ne mogoše više upotrebiti. Izgledalo je da je celo izdanje propalo i da ću morati čekati godinama dok se ponovo složi i otštampa.

Ali se pojavi druga nezgoda: štamparija nije više imala one lepe bele hartije na kojoj je delo dotle štampala, a takva hartija nije se, u onim vremenima, mogla

“ Tako je i učinjeno. Kada god uzmem tu knjigu u ruke, setim se njenog vaskrsenja iz groba. O njoj nisam imao više da brinem.

Moje delo doživelo je tri srpska i dva nemačka izdanja. Spremalo se, šta više, i treće nemačko izdanje, pa bi ih, kako to pokazuje knjižarsko iskustvo, doživelo i više da stovarište hartije i knjiga

Spremalo se, šta više, i treće nemačko izdanje, pa bi ih, kako to pokazuje knjižarsko iskustvo, doživelo i više da stovarište hartije i knjiga njegova izdavača u Lajpcigu ne uništiše Anglo-Amerikanci vazdušnim napadom 1943, u

i duhu vremana u kojima se odigrala, njena glavna ličnost, onaj veliki naučnik, morao je biti verno pretstavljen, a još više njegova nauka. Obično sam tom glavnom junaku drame stavljao u usta rečenice uzete doslovce iz njegovih spisa.

sam se obradovao kada pronađoh reprodukciju stare kamee koja predočava Ptolemaja Filadelfa i njegovu suprugu, a još više takvu reprodukciju lika Berenike!

“, dodadoše nekoliko njih starijih. Pitagora se osmehnu. „Da, deco moja, što više godina tovarim na svoja leđa, u toliko radije mislim o svojim mladim godinama.

stadoše da se prepiru i umalo da se ne pozavadiše dok jedan od njih, Piteas, ne uspe da ih uveri sve redom da je on više pešačio od svih ostalih. On iziđe pred učitelja i reče: „Ja sam taj!

Pitagora upre svoj pogled na pučinu mora. Onde se više ne viđaše lađa koja je otplovila ka jugoistoku, no njegove misli odnesoše ga onamo.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A kad sam sve tako lepo uredio i poslao telegram da stižem sutra uveče, ja se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito propali poslanički

A evo ti po čemu znam da sad volim isto onako, kako da ti kažem, bezumno kao što sam voleo kad sam bio student i još više...

Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako bih nastavio svoje snove koje više volim od vaše politike. Ali ako i na nju rasprostirete svoje sveto poslaničko pravo, onda...

Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova. Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve.

A posle: ja sam se razočarao, užasno razočarao; nemam više vere. U ratu žrtvovao sam se jer sam verovao da sloboda vredi više od života, borio sam se za bolje društvo, to jest

U ratu žrtvovao sam se jer sam verovao da sloboda vredi više od života, borio sam se za bolje društvo, to jest nadao sam se da će ljudi postati bolji. Zar ne? Svi smo tako.

Ja nisam naivan, ja više ne verujem, ne znam u šta i kome da verujem, nemam ideala. Nemojte me zvati: druže. — A ti, brajko, kad nemaš ni volje

Da bih ipak sve to zaboravio ustao sam i gledao kroz prozor. Kiša više nije padala, ali mrak beše potpun. Tada se setih da sad nailazi mestašce gde se moj pobratim venčao i bi mi žao što

vedre i žive svežine prekrasnog letnjeg jutra, na velikoj travi i među cvećem, pored šume pune tica, ono ljupko stvorenje više nije imalo ničeg zemaljskog. Oh, kakvo blaženstvo!

pokazati da ovaj rat nije vođen uzalud, sasvim uzalud, što bi stvarno bilo kad se mi ne bismo osigurali da nikad. više ne bude u moći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi da bace ceo svet u sve ove bede — onda ja ne smem pitati: „Zar su

Jest, seckaće me, mrcvariće me, tucaće me. A ja bih više voleo da stanem pred preki sud pa da iz sveg glasa kažem: kriv sam, gospodo!

Jer ne samo svežina, već spolja ne uđe nikakav zvuk, niti žumor, niti miris, ništa sem nešto više svetlosti i to umorne, sumorne i mrtve.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom svijesti: ako se više ne probudim, tim bolje! ... Ne znam kako sam se vratio.

put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom svijesti: ako se više ne probudim, tim bolje! ... Ne znam kako sam se vratio. Proteklo je nekoliko dana bez vremena.

Nebrojeno puta ostao sam bez jabuke, jer sam se uvijek jagmio za onima na sunčanoj strani. One su i ostalu djecu više privlačile. Vjerovao sam da po opipu razaznajem „desne” jabuke od „lijevih”, one „u kojima gori” od onih „ugašenih”.

ja, očevidno bi značilo pretpostavljati uobraženo realnome, fantom živome stvoru; značilo bi, na koncu konca, voljeti više nekog drugog nego sama sebe.

V Oca nisam upamtio. Ali iz pričanja (i, možda, još više, iz prešutkivanja) koja sam o njemu iz djetinjstva upamtio, kao i po njegovim brojnim fotografijama iz raznih doba života

Vjerovao sam da ih mrzim, a ipak me nešto neodoljivo vuklo k njima. U stvari, to nije bila mržnja, već više kao neko udivljenje, s trunčicom zavisti, možda. I još, kao neka nostalgija.

Ali, bilo je već kasno: ono što je učinjeno, učinjeno je, i jedanput počinjena pogreška nije se dala više opozvati, a jedanput započeto plaćanje „stalija i kontrastalija" moralo se neumitno nastaviti do kraja.

I baka ju je jako voljela, činilo mi se čak više, ili bar toplije, nego svoje vlastite dvije kćeri. Često sam, u proljeće, u malom no gustom, sjenovitom vrtu iznad

Prožimala me sve dublja hladovitost tih očiju, i sve više osvajala tuđost. Poplavio bi me paničan osjećaj. — Mama! Mama!

Kao potvrda može da posluži ova mala refleksija: svi mi gotovo uvijek više ili manje stiliziramo svoje duševne patnje; svi mi znamo da njima nije strana diskriminacija lijepoga i ružnoga, svi mi

Kasnija je potpuno izgubio svaku osjetljivost za fizičke bolove. Do konca je sačuvao prisebnost. Možda je nalazio neko više zadovoljstvo, kao neku superiornost, u toj svojoj neranjivosti, u tom stanju bez nužda i želja. IX Danas je tmuran dan.

A pod starost, opet progledamo na prirodu. To je kao jedno ponovno rođenje. Da. Sad me sve više zanima pejzaž, a sve manje ljudi u njemu; sve više stablo, ili pamučast oblak, ili boja neba, ili plavi obris brda u

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Bela konopljana košulja, izvezena po nedrima i ogrlici, vazda mu je bila za šaku dve više kolena, zbog čega su ga stariji ljudi zvali »onaj kusi«, a momci bi se rado ugledali na njega, jer držahu da mu onakav

po tri kićanke, a preko dizluka — čarape za šaku duže od obične mere; zbog toga je i kajišâ imao pet šest uvojaka više no obično.

Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati. Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao.

Dugačko, žuto, ali kad vrekne, Bože sačuvaj, ne da se ispričati!... Stanka ućuta i više ni s kim ne prozbori ni reči.

Jadne su nam danas i gore i gorski carevi... Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?...

Njemu sad beše teško da vređa ovu babu, koja mu je, kako je on tvrdo verovao, dete izlečila vradžbinom, ali ga još više obuze sramota od pisara. — Šta ćeš, gospodin-Mito, prostota!...

Uvodeći ga u zatvor, odrešiše mu ruke, kojima u prvi mah ne mogaše ni maknuti — osećaše jake bolove više lakata. Ali ipak to nije ništa prema onome kako se osećao, dok mu ruke behu vezane.

— »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine. To znam dobro, zapazio sam toliko puta...

Tek beše mu stalo do toga, da ovo sadašnje raspoloženje, ovo »neticanje ničega« produži što više može. U takvoj tišini, u toj zatupljenoj ukočenoj samoći, ne misleći i ne osećajući ništa, provede nekoliko dugih

— reče poluglasno, pošto se napi vode iz krčaga. Pogledavši na onu stranu, gde je bio prozor, Đurica opazi da nema više onih zrakova od sunca.

Ako bude neko od onih, neće mu se, beli, više odžak pušiti. — Zar od onih što su sa mnom.... — Ne znam, ali ko može drugi ?...

Bilo je jasno svakome, da su drugi, s polja, zid provalili, da ih je moralo biti više i da je to veoma ozbiljna stvar.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

A smrt reče: — A ko će ga umoriti? — Ti, — reče joj bog. — Neću ja, gospode. Ja više ne pačam u njega, nego ti njega pusti u raj, pa ti više neće dodijavati.

— Ti, — reče joj bog. — Neću ja, gospode. Ja više ne pačam u njega, nego ti njega pusti u raj, pa ti više neće dodijavati. Kad to bog čuje, pusti ga u raj, i tako se soldat dokopa raja na silnu ruku.

On se stane braniti: — Prođi me se, ženo, bog s tobom! Što ti je? Ne znam ni sam. Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao.

Što ti je? Ne znam ni sam. Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče: — Ako ti kažem, ja ću odmah umreti.

— pa sve batinom po njoj: — Eto to je, ženo! Eto to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao. ČUDOTVORNI PRSTEN Bila jedna udovica sa jednijem malijem sinčićem.

Nego, ču li me, hajde ti donesi oni njegov prsten da ja u njemu nešto proučim, pa će te deset puta više milovati nego dosada.

Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da dođe pred carevu kćep. — Hoću, pobratime, da je i šta više.

— Zlo i naopako, — odgovori on — nikad se više nećemo moći našoj kući povratiti! — Pa mažemo se mi i ovdje ovako tajno sastajati i lijepo življeti. Tako je i bilo.

— Nema u babe više nijednog prstena, osim jednog što ga vazda drži pod jezikom, pa ga mi ne možemo nikako ukrasti. — Brže prsten kako

— Ne boj se ništa više, — reče joj on — ja sam opet prsten kutarisao, — pa joj poče pričati šta je sve pretrpio, i kako je babu ubio i do

On zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima. Paunice više ne dođu na jabuku, i zato je carev sin jednako tužio i plakao.

Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete.

Petković, Vladislav Dis - PESME

DUDOM 72 UTEHA 74 PRIČA 76 NA KALEMEGDANU 78 TIŠINE 80 ORGIJE 81 SLUTNjA 83 PREDGRAĐE TIŠINE 85 JESEN 87 VOLEO SAM, VIŠE NEĆU 88 PESMA BEZ REČI 92 NIRVANA 94 PRESTANAK JAVE 96 SA ZAKLOPLjENIM OČIMA 98 KOB 102 RASPADANjE 106 NEDOVRŠENE

snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo ja i violina.

I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad.

Da li znate i to da nje nema više? Kao uzdah bola, kao sreća ljudi, Kratka je i njena istorija smrti: Noć i jedan vetar...

I kad zvezda njima se pokaza, Videli su svi da nema više Nje, devojke: iz ovog poraza Prvu zvezdu suzom pozdraviše. Već se gubi svelo lišće s grana.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života. Nemaju više života ni za nju Sva njena ljubav i moja stradanja: Dremež i suton i noću i danju.

Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života. Nemaju više života ni za nju Sva njena ljubav i moja stradanja: Dremež i suton i noću i danju. Nama se spava. Nama se ne sanja.

gredom Da koračaš hladna, mirna, stroga, Uvek ista, uvek s umnim gledom, U trenutku uspomena mnoga Onog doba, kog sad više nema, Javlja mi se kao bajka bleda; Ja osećam da se prošlost sprema, Da mi, mrtva, život pripoveda.

spušta se opelo; Sad broji zvezde, uzimaju telo: Živi što sanja, u raku je skriše, Kad za zlo ne zna, kad ne sluti više. Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!... Ao moje drago!

Nit osetih jada, Il' pesme jeseni, Il' bola u meni. Dan julski i vreo umoran odlazi. I dok šušti lišće sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi. To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila... Ti si divna bila.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno više bih ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka.

Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni.

Ništa me ne bi uplašilo više od zagrljaja tih koliko strasnih, toliko i neprivlačnih rođaka. Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale

Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica. Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su

se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali oni nisu više tako uzbudljivi, pošto su relativno slabi.

sam osećao prema ženskim minđušama, dok su mi se drugi delovi nakita kao što je narukvica, dopadali manje ili više, zavisno od svojih oblika.

A ono što je istina za jednu osobu, to važi manje-više za sve ljude. Svedok toga je, na primer, prohibicija. Drastična, ako ne i protivustavna mera sprovodi se sada u ovoj

Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen.

Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako i postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak.

Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi, ništa nisu ulovili, došli do

Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više

više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Mihajla Pupina U spomen majci PREDGOVOR PRVOM IZDANjU Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti

U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične

U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista.

Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih

Posle 1869. godine nije bilo više slike austrijskog cara! Srpske junačke pesme koje je recitovao Baba Batikin veličale su legendarnog narodnog junaka

Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.

Neka onda pođe u svet, gde će naći više duhovne hrane za svoju dušu željnu znanja”. Sledeće godine učitelj me je odabrao da recitujem na dan sv. Save.

kada se vozi kroz raj i da li ja mislim da taj Amerikanac Franklin koji se igrao zmajevima kao besposleno derle, zna više o tome nego najmudriji ljudi u Idvoru.

Ali niko ne radi toliko koliko srpski vo. On je svuda najverniji i najvažniji sluga srpskog seljaka, a naj više u Banatu On poore sve njive u proleće, on preveze sazrelo žito sa dalekih plodnih pola na seoska guvna, kada dođe vreme

Malo je bilo stvari koje su me više zanimale od sviranja srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima

A ovo iskustvo vredeće ti mnogo više od tuceta pečenih gusaka; između ostalog naučiće te da u stranom svetu jednim okom uvek bdiš nad onim što imaš, a

Razgledanje Praga me je mnogo više zanimalo nego njegove čuvene škole, u koje je trebalo da se upišem, a što se meni nije žurilo.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Masline rodile; isporedale se jedna do druge i više i niže. Oble su i jedre, mrke, smeđe i tamnozelene; gustice, rekao bi sad će iz njih ulje da procuri.

A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo. Taj oblak, razom brdina, pomalo se dizao i pretio što skorijom kišom. U noći duhnu mrtvo jugo.

Smrdi! — mršteći se, pljunu. —Je vama, a njima je mana božja! Posle se Cveta uputi u gospodara i zatraži od njega više novaca nego obično da kupi za sina što joj lekar naredio. Mučno joj toliko potrošiti. Ali što će?

pregori se Cveta i istrese novai u njegovu ruku. Agent brzo prebroja. —Još dvadeset helera. Daj! Ala! —Nemam više! —Onda što zanrvetaš, beštijo! — i utisne joj silom novac u ruku. Drugi nahrupiše da potpuno plate. Istisnuše je.

Cveta pristupa opet agentu. —Popusti onih dvadeset helera, zamoli ga suznim očima, da odem s ostalima. Nemam više... Bog ti dao! —Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'!

Ode u goru da nasječe drva. Kad se vratio, tužio se da ga boli. Sutradan legne u postelju, da više ne ustane, — ispripovedi Jurka naglo i uzdahnu. —Kazuj.... — mucaše Cveta. Rana na nozi dala mu se na zlo...

—Stani! A što nam ne poruči, već si naredio da me brat ti bije? — proslijedi Spasoje, i sve više žesti se. — I ja ću, ako mi skriviš! — odgovori on, i prezrivo mahnu rukom. —Momče planu i čvrsto prihvati za uzdu.

Pa može biti da se s njim još neko krije, biće ih i više: Osmanova braća bogata su, neće štedjeti, samo da brata osvete.

Stariji brat Spasoje sve je uzbuđeniji što više razmišlja; žao mu je što je dolje silazio i brata sobom poveo da obojica ludo nastradaju.

Sud povede istragu, a u tome prođe dugo vremena. Braća u tamnici s dana u dan sve više opadaju, i u strahu su da će se igda sunca nagrijati.

Kada rastvori prozore i uvidi da je vedro kao rijetko kada, obuze je želja da iziđe; postupno sve više osjeća u sebi vreo život, a pred oči dolazi joj Spasoje, i gleda ga onakva kakva ga je prvi put vidjela, kad su ga u

se složila s mišlju da će se daleko iseliti, preko svijeta, i nije joj žao, jer tamo će naći Spasoja koji joj se sve više u moždane useljuje.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi drugi.

Sada više, očito, nema ni takve vere, ni takvoga uzora, pa ni metričke sheme, nego se odgovor očekuje u aktiviranju našeg najdužeg

Oni koji književnost pišu, naši pisci, a možda još više oni koji književnost proučavaju, dužni su danas kao retko kada da nam sabiru delove pamćenja, i dužni su da nam otvore

Na milost i nemilost neizvesne sudbine? Svakako. Ali mi ne smemo tajiti da to zavisi i da će sa svakim danom sve više zavisiti od naše spremnosti da čuvamo ono što se čuvati mora.

u susret, a nad njom soko krilima maše ili, još lepše, veje: Lepa Toda na vodu doodi, Sama gu se voda zavaćaše. Više Tode siv sokol vejaše.

A kada se odnose na kulturu ili vid kulture kojoj sami ne pripadamo, vrlo lako mogu biti i netačni. Jer ovde, više no u drugim oblastima, naš sud ne zavisi samo od prirode pojava koje opisujemo nego i od stanovišta koje zauzimamo dok

Očevidno je da za nju više nemamo dovoljno razumevanja. A zasnivala se ona, kratko rečeno, na pojavi koja se danas naziva malo neobično: mitološka

Ovakvih nesporazuma ima u gotovo svim oblastima više nego što se misli, a i posledice su dalekosežnije nego što se obično uzima.

se u svakoj tradicionalnoj kulturi u vremenskome toku prednost daje prošlosti, za razliku od modernih kultura, gde sve više preotima maha budućnost. Otuda se i kod Stankovića vreme, čak i kompoziciono gledano, redovno posuvraćuje u prošlost.

nam je ostavio svedočanstvo čak i pesnik Jovan Dučić, koji nije štedeo pohvale Stankovićevoj umetnosti, ali je zato više o Nastasijevićevom jeziku nego Stankovićevom i o kulturi iz koje obojica dolaze, izrekao sasvim neprihvatljive sudove.

On se manje ili više mitologizuje i kao mitologizovan može se vraćati, odnosno mi se njemu čas nesvesno čas svesno vraćamo.

Takav značaj kod nas ima zasnivanje stare, srednjovekovne književnosti. Ona je – više nego što se obično misli – usmeravala kasniji razvoj srpske književnosti i imala udela ne samo u ranijoj nego, sasvim

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Tebi tvoje ne gine. SAVKA: Ako je samo za tri meseca... ŽIVKA: Ni jedan dan više!... IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).

DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće? ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete.

DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (Ode.) VIII ŽIVKA, ČEDA ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide! ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla.

ČEDA: Reći ćemo! PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. ŽIVKA: Hoću, gospodine!

ČEDA: Ko? ŽIVKA: Kako ko? Sima! ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više? ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik Opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan.

ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više. DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući! ŽIVKA: Pa da, ne liči.

RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase. ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima. RAKA: Nego s kim ću? ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog konzula.

To je tako nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem. ŽIVKA: Ali šta je, zaboga? UČITELjICA: Izvolite, pitajte ga.

Od čega si ga razrešila? ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž. Eto ti, je l' razumeš sad? DARA: Kako?!... A zašto?

Dobro, što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo. DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja?

ŽIVKA: A ti ga uvij u pamuk pa ga metni pod jastuk i čuvaj ga. Meni ne treba, i da znaš, od danas nije više moj zet. DARA: Al' je moj muž! ŽIVKA: Tako ti boga, zar ti odista ne bi napustila tu vucibatinu?...

ŽIVKA: Hvala. Zasad baš ništa. PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi. Ja ništa više ne tražim nego to da me gospođa ministarka ne zaboravi. ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

- bude posvećeno sintaksi. Istina, sintaksa Borisava Stankovića i, znatno više, sintaksa Miloša Crnjanskog prirodno su se zbog svoje osobenosti nametnule kao nešto što valja najpre rasvetliti da bi

Nego zato što smisao koji on nagoveštava nije dovoljno saobražen sa ukupnim smislom romana. A to je - jednom više, drugi put manje - postojano izazivalo nedoumice već kod prvih kritičara početkom veka i izaziva ih sve do današnjih

starija, istančanija a zatvorenija, što je gušća mreža kolektivnih propisa u koje je ljudski život stegnut, utoliko je više na njenome dnu sumanutih i raspamećenih, kažnjenih i izopštenih.

Međutim o samome autoru kod Stankovića, o njegovim svojstvima, nešto više možemo saznati iz slučajeva kad se od njega odvoji, kad tako reći iz njegove senke izađe u različnome stepenu

Ima Stanković jednu kratku pripovetku, Nušku, koja je - možda više od drugih - s kraja na kraj protkana dinamikom. Nuška je prikazana sva u pokretu: uvijanje, kršenje njenoga mladog tela,

” i druga „A seća se svega17- autor u prvoj verziji više nije mogao ni videti ni znati ništa što neposredno ili posredno ne bi mogla videti (u smislu opažati) ili znati sama

Postupak je manje tražen, više spontano nađen. I očigledno je da se do njega došlo zato što je Stanković nastojao da mu pripovedanje poteče iz Sofkine

I očigledno je da se do njega došlo zato što je Stanković nastojao da mu pripovedanje poteče iz Sofkine svesti. I više od toga, ne samo iz njene svesti, nego,i to je još važnije, iz njenoga ukupnog samoosećanja, emotivnog koliko i čisto

U drugoj verziji temporalna je shema znatno pojednostavljena, pre svega zato što se više spolja ne vide prelasci sa prospektivnog na retrospektivni ugao gledanja.

uz nešto blažu stilizaciju - ali su zato posle naznake da je počela da misli stavljene tri tačke, a to znači da se više ne vidi na koga je počela da misli kad je u uzbuđenju položila ruke na svoje obnažene grudi.

U trećoj, završnoj verziji roman počinje tačno tamo gde su dve ranije prekidane - od priče o precima. Više se ne primenjuje, kao čisto kompozicioni postupak, smenjivanje prospektivnog i retrospektivnog ugla gledanja.

o precima, proticanje vremena osetno se u romanu usporava čim se pređe na Sofkinu porodicu, na njeno detinjstvo i, još više, na njeno devojaštvo provedeno u kući s majkom. Jer otac je posle oslobođenja varoši (istorijski je to 1878.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Slomljen je već Sulj-Kapetan. I sam oseća da svakoga trenutka postaje sve veći muslimanin i Turčin. Ne vala se više zanositi i premišljati. Zato je i došao u Brod da se malo odmori i Suneti svoga sina. Bi!... I sam je Turčin već...

Inače zašto se poturčio i zašto da dete sad čini pravim Turčinom? Zašto da njegovi zemljaci pomisle da je više sojtarija no hajdučki kapetan? Ali — pusto nemanje!...

Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće! Uz njegovu glavu, koja više nikomu ne treba, otide i ono što je narodu namenio kao da je prokleto.

Obraz tako isto... — Take je! — uzviknu dervišina na goranskom narečju, te se Trgovci još više uplašiše. To je sigurno kakva poturica iz Kičeva ili Tetova, koja se neće zaustaviti samo na pljačkanju.

Za Rogožnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku. Jer su očigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata.

— grmnuo stari prota kao da su gromovi toga trenutka udarili kroz crkvene pećine. — Jesam, proto, i ne muči me više radi zakona našega, crkava i manastira!...

Pa pozvao kneza da on otpočne. Jednu nečuvenu i nedoživljenu dosle... Kolašin propada. Ne može više da se brani. A kad on propadne, do vrha Kopaonika neće se više čuti srpska reč.

Kolašin propada. Ne može više da se brani. A kad on propadne, do vrha Kopaonika neće se više čuti srpska reč. Navalila sila, uočili silnici, uzavreli po šumama i drumovima arnautski razbojnici.

Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više. Osim u jednom načinu. Kad bi samo smeo da ga pomene. Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina.

I to ko? Ivan Mojsilov iz mrtvoga Voćnika!.. Mene, Brnjačanina?!.. O, pomozi, Sveti Petre, ili danas Meni, ili više nećeš imati komu!.. S puta, kujo poturička!.. Viđi, da ti kažem!..

I dokle je knez Šviković sa nekoliko odabranih ljudi savlađivao uzbešnjela gorštaka više molbom no silom, i Uveravao dotrčale Turke da je ovaj šenuo pameću, te će ga odmah povesti u ludnicu, dotle je

vinogradima i prenosili u krbljama na svojim jakim konjima, a drugi na čelu sa poznatim kačarom Senom Durutom opravljali više nedelja ukopane u vinici ogromne kace slične velikim stogovima, bačve za vino i rakiju, krblje i burila u kojima se

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Al’ na zemlji takih mesta Nema više, samo dva; Jedno j’ mesto s jedne strane, Drugo s druge života: Majci pod pojasom U začetnom dobu, To je jedno

Poleti u vis pravo, — Majka se prekrsti, Ne gleda više dole Već gore u nebo. Dotle su humku digli, Zaboli krstaču, I novi stanak čedu Cvećem pokrovili.

Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj... Pa onda tiše, tiše, I nikad, Nikad više — Svemu je kraj. »Javor« 1888.

Tek u vremena pozna, Kad više nije mlad. Pa njemu kad ne vajdi, Drugima zbori tad: Slađi je dugi nâd Neg’ kratki iznenad. »Javor« 1884. HUKA...

U GROZNICI... Razmaštô mi čudan sanak Oganj, stud. Iz pepela svoga Kosturi se dižu — Strašni sud. Nema više hrama U gradu, u selu, Ni zelena grana, Ni tičjeg pevanja — Sve je u pepelu.

Malo ti, pobro, rekoh, al’ zadovolji s’ tim, Više ću reći nemo, kada te zagrlim. »Starmali« 1889. POBRI STEVANU KAĆANSKOM tužna i poslednja Čujem, vilo, koja si nam

večita zora sviti, Naše duše, mili druže, Onde će se zagrliti, — Al’ mi crnim slovom piše: Tu, na zemlji, nikad više! »Javor« 1890. UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU Podzemni besi, kojim nismo vični, — Zar burnim, morem posta zemlja ova?

UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU Podzemni besi, kojim nismo vični, — Zar burnim, morem posta zemlja ova? Za jedan trenut više jada stvori Neg’ što bi mogle stotine gromova. Ima l’ se kuda? — Ako imaš krila Ženo, što blediš?

Besi se streme od gore, od dole Znamo li sutra šta nas može snaći! Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći. »Starmali« 1880. ŠTA SE ČUJE Šta se ono čuje iz Zagreba grada?

Al’ sa groba tvoga pesnik skida veo, A grob veli: Avaj, ja sam više hteo, Tek sam hteo mnogo — Ali nisam mnogô... I ko će da sudi po uspehu ljude! Svi želimo da nas po težnjama sude.

A čovek je čovek, više b’ moći trebô; Presto je na zemlji, — zemlja nije nebo. Ali ipak zato, dok traje Balkana I na njemu spomen starih,

Pročitajmo što nam povest piše — ’Vakih grobâ naći ćemo više: Na svakom je zimzelena trava, Iz svakoga svetlost prosijava, Svetlost snažna duha naprednoga — Najnovija sja sa

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Ha, ha, ha! — To će biti unterhaltung? Hi, hi hi!“ — Ja znam, moja visokopočitajema gospože, da bi pet puti više prenu.

JOVAN: Šegrt od majstora? FEMA: Dakako, medvede! — Vidiš i ja kako sam se promenila. Da znaš, ja ti više nisam majstorica. Gospođa, frau fon, ili ma... ma... kako, vragu, francuski kažu, ne mogu od ljutine da pogodim.

Pa znate l’, majstorice, onaj naš beli mačak... FEMA: Ju! Mačak! Ne govori mi više takve reči, oću da padnem u nesvest. JOVAN: Niste li ga sami vašom rukom ubili kad je izeo kobasicu? FEMA: Uh, uh!

Daj malo sirćeta pod nos. (Anča joj donese.) FEMA: Tako, sad mi je već lakše. Ti, bezobrazniče, da se više ne usudiš preda mnom tako što govoriti. Ne znaš li ti da je moje tjelo slabo? JOVAN: E slabo, da!

Koliko ste boja od majstora izeli! FEMA: To je inpretinencija! čuješ, sad ti poslednji put kažem da mi više ne spominješ što je bilo. Tako bi me bezobraznik i pred kakvom stranom personom osramotio. JOVAN: Pa šta ste me zvali?

FEMA: Zvala sam te da ti dam regulu da ne budeš kao dosad, ili kao što su ove drolje. Prvo i prvo: ti se nećeš više zvati Jovan. JOVAN: Nego? FEMA: Hanc. JOVAN: Zar sam ja konj? FEMA: Budalo! Najlepši pedinteri imadu to ime.

FEMA: Kukavico, to je nobles... Ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame ...madame, vrag im materi, nisam mogla otoič pogoditi ..

Bolje da idem topiti one kože što su od majstora zaostale. FEMA: Šta, kože? Taj smrad u mojoj kući neće više biti. JOVAN: Kad neće, ja idem od vas. FEMA: To je inpetretinencija!

On se, bog da mu dušu oprosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, oće da utamani kuću. A, drugojače ću ja s njome početi!

MITAR: O, časni te krst potro; koji te đavo nagrdi? JOVAN: Majstor Mitre, pazite s kim govorite! Ja nisam više Jovan, nego Hanc, Žan, ili ako to ne možete da upamtite, Johan.

JOVAN: Znate šta, majstorice, doneću vam ja za pet forinti od moga babe pseto što više vredi nego deset takovi lamura. FEMA: Kako izgleda, Žan?

Ali ništa, kad bude kakva tajna ja ću početi engleski; to je jošt više nobles. DJEJSTVO II POZORIJE 1. EVICA i VASILIJE EVICA: Ah, slatki Vaso, kako mi je žao kad pomislim šta se s

Miljković, Branko - PESME

će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog

što se životu opire TIN S druge strane groba živa zvezda kuca I zapaljeni vetar na početku dana sniva Noć u mome glasu više ne doziva prostore izgubljene koje poseduju sunca Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog

O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim. SONET O NEPOROČNOJ LjUBAVI Nema je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva.

POČETAK SNA Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti Nestaće u pepelu onih što više ne postoje. U pusto srce u mrtvo vreme me zovi, Minula čežnjo, da se svet ponovi.

Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sami. O vetar s crnom kičmom tamni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci.

U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sami. O vetar s crnom kičmom tamni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci.

II U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacima i više nemam ruke u prostor prognan i u vreme. Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.

Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči.

vatre čekaju njihov povratak njihova noć sa našim danom meša se ne zaboravite da to deci kažete uspavanka To više dan nije niti noć snom treba dočekati razbojnike ptice su nebo na jug odnele spavaj oni neće doći njihovi koraci su

PETRU DžADžIĆU SVEST O PESMI ALENU BOSKEU Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega. Željen plod pun je noći.

Krakov, Stanislav - KRILA

Za vojničkim koracima vukli se leno umorni oblaci prašine. Gore više njih, vrh bežične antene, strujali su daleki talasi, i kao u pozdrav nosili vesti o novim klanjima.

Na čelu se razglegli opet zvuci muzike. No oni nisu bili više veseli ni pobednički, već se umorno vukli uskim ulicama kao oblaci zaparne prašine.

— Ukrcavamo se u zoru. Eh u ime Boga, — major se prekrsti, — izlazi se na front. — Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta. Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba.

Ti si pacifista, anarhista, ćuti, — podviknuo je gojazni ordonans. — To je dobro. Što se više gine, to je bolje. Brže stvari idu... Iza šatora se pojavilo znojavo lice pukovskoga ordonansa. — Pošta.

Na osvetljenim krilima šatorskim vide se crne senke kako drhte. — Na, to je vaše... da platim nemam više... Krilo na ulazu šatora se razmače, svetlost pade na suvu, zgrudvanu zemlju, i omalena prilika poručnika Luke ukaza

su Cigani prestali sa Marseljezom, i nastala trenutna tišina, čula se daleka grmljava topova, možda čak tamo sa Vardara. Više planine se nebo na mahove otvaralo i palilo ćutljivim munjama. Semafori su dejstvovali.

Mazge, koje su čupkale osušenu travu po kamenjaru, iskidale telefonsku žicu. Sa osmatračnicom nije bilo više veze. Major Milorad, ispod čijih su se očiju nabrale kesice, sedeo je podnimljen. Na kolenima je držao laktove.

Šampanjac se proliva. Sve se natapa, zaliva, opija. Po brodu mnogo malih ugodnih kabina. Mnogo tajni. Što više šampanjca u telu, žene su sve lakše. Inače ѕpleen, cafard, dosada. Kao i na frontu.

za nove? Ako ih bude bilo. Oblaci se sklapaju sve više, a svugde u mraku kao da lebdi strepnja. Vojnici idu zbijeni i mračni. Odjednom zvečanje, tutnjava.

Mala čutura obišla je celim krugom, i došla opet u one prve ruke. Videla se ruka kako se podiže sve više, a glava zatura sve niže. Ču se poslednje: — Glu—glu... — i prazna čuturica pade u ruke maloga vojnika.

No Duško ga ne čuje, i zanosi se sve više u snu. Kapetan šapće sam sa sobom sve ređe i lakše. Hteo bi da se digne i pogleda duž pospalih vojnika, ali se nešto

— Odseći će nam odstupnicu, — već struji dah nereda nad celim strojem, i vitla se sve više i više. Vojnici su ustali. Oseća se da se sve koleba.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta. Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko

Zatim je opet blag i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je

Utoliko me više uzbuđuje susret sa ovim ženama, ovnujskih očiju I debelih usana, što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio

Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet.

Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg, sve golubijeg

vino i kad mi odbijemo da ga pijemo, piju same, brbljajući između sebe, iz crnačke učtivosti, praveći se kao da nas više ne primećuju. Treba pokazati strancu da je on kao u svojoj kući i da nikome ne smeta.

Ne žele da skinu svoje marame oko bedara dokle god ima više od jednog muškarca u sobi. Veliki progovori, diskusije. Izbacujemo dečake napolje.

Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.

„Vi pravo, vi pravo, ali sad ne može, sutra!“ I šalupa se sve više udaljuje od broda Ostaje još deset minuta do polaska broda. Potpun mrak. Tu je i momak koji sprema moju kabinu.

Nijednog staništa, ni staze, a čežnja je da se ostane tu duže, da se provede više dana u izležavanju pod džinovski širokim fromažeima. I to je prva čežnja pred ovim oblama.

I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna rivijera, čiji najbliži

Varoš je jedna od najstarijih afrikansko–evropskih varoši; neke su kuće još iz XVIII veka. Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i pojavljuju katkad samo svojim crvenim

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Isak Piletić sedi sam više neke provalije. Docnije Glavaševi momci. ISAK: U ropstvu život? Je l’ život to: Tiranu dvorit, njemu služiti, S

ISAK: I namah lipsô mesom otrovan. VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti! Ne znaš šta više liči krpeži: Da l’ opaljeni vetrom obrazi, Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’ ruke noge,

Pa onda ljubav paše svemoćnog? A više svega vlažna tamnica U kojoj svoje dane proklinje I zalud čeka lažnu zamenu Siromah Boško?...

GLAVAŠ: A jesi l’ negde video Časnoga oca, sedog Pajsija?... ISAK: Video, Ali ne više među živima! Na bedemu se laki vetrovi Sa sedom bradom tiho igraju, Kao da misle mahom studenim Sedoga starca opet

Bacaj konopac!... Sad, Rade, sad! RADAK: Lopovi jedni! Vi’š kako rade kad je nasilu, Kad handžar seva više temena, Životu preteć, cepa vetrove; E, onda svega možeš dobiti!... (Viče.) Skeledžija, žuri se!... Vreme prolazi!

Nije li dosta... o, buntovnici? Buntovne krvi gadan porode, Šta hoćeš više?...“ I vojska juri, Kao osveta gneva kraljeva, Po jadnoj zemlji pustoš prostire, Do prosijačkog štapa dovodi

Ovamo, Vuče, hej!... Idi, Porfirije, Što možeš više drva tovari, Nek’ liže plamen gore u nebo, Da mi se braće sito nagledat! PORFIRIJE: Sad ću ja sa drvima!...

ISAK: Dobro, bogami! A trunić nade jedva ostade Da ću te ikad više videti. JANjA (u sebi): Deset vampira da vas gledaju — Neka im na čast oči ispadnu! — Ja samo da vas nisam video!...

(Ana ljubi Hadžiju u ruku, a on nju u teme.) No, Boško, Sad seja neće više kukati! Ako tek vezir suzu ne pusti, Jer si mu mnogo bio u volji?... (Izdaleka se čuje i druga puška.

STANA: Zato im treba zube vaditi. A ako dosad nisu vađeni, Treba im smesta glavu odseći, Da više ne laju!... PRVI TURČIN: Mašalah, babo! Baš ni oni Hafis, što je u Stambolu knjigu učio, ne bi ljepše tumačit umio.

TREĆI TURČIN (za sebe): I ne zna matora vještica da je i on ove noći s hajducima umakao!... Tim više smjeha i šale! Pazi, Uso!... (Glasno.) Pa, bako, bješe li mlad?... STANA: Mladić je još. (Briše suze.

Majka te moli, pašo svemoćan, Povrati rumen licu bleđanom, Po bledilu ga neću poznati. A još da više njemu naliči, Na ramenu mu glavu postavi, Ako ćeš roblje da se zaklinje Golemom snagom svoga tirana, A ne da viče

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Ta počivka trajala je više od polovine meseca jula. Srpska vojska na timočkoj liniji bila je tada razdeljena uglavnom ovako: u Zaječaru ctojao je

silom; da napadaju na Supovac, Golešnicu i Zmijinu Glavu (pogranična mesta na levoj obali Morave 10— 15 kilometara više Aleksinca). To se dakle AliSajib kreće. Ali šta xoće on? Da prodre u moravsku dolinu?

Turci se dakle svete svojoj raji, što je uz nas pristala. Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore.

Otac prota ućuta i do Aleksinca ne progovorismo više ni reči. U Aleksincu se štab smesti u kuću trgovca Manojlovića. Uveče dođe dosta opširno izvešće o današnjoj borbi.

se da će Turci sutra ponoviti napadaje i starati se da prevale preko maloga Jastrepca (planina na našoj granici, više Aleksinca, na levoj obali Morave). Naši gubitci prilični — artiljerija se odlikovala.

Pred podne Turci obnoviše napad na Tešicu. Izađem na vis više Aleksinca i zauzmem zgodno mesto u redutu broj 4, da posmatram borbu. Odatle se lepo videlo sve bojno polje kod Tešice.

Čim ugrabim slobodan trenutak u štabu, opet istrčim na vis više Aleksinca da vidim šta se radi kod Tešice. Nađoh sasvim izmenjene položaje: Turci su se jako pomakli napred, naši jako

uzdaha na bojištu izumrlo sa izumiranjem tvojih zraka; koliko se suznih očiju zaklopilo pri tvome zalasku, da te nikad više ne vide; koliko će nagrđenih trupova i teških ranjenika, ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi,

itd. Pošto je sve tako naređeno, više starešine raziđu se i štab opusti. Posvršujem neke najnužnije poslove pa i sam legnem.

svetlim rumenilom, vazduh tako svež, gust i neiskazano prijatan da su se grudi i nehotice široko nadimale da ga što više uvuku; česte su oživele od ptičijeg poja i cvrkuta, po šumarcima više nas skakutale su i cvrkutale tičice, stresajući

su se grudi i nehotice široko nadimale da ga što više uvuku; česte su oživele od ptičijeg poja i cvrkuta, po šumarcima više nas skakutale su i cvrkutale tičice, stresajući na nas svežu rosu s grančica; sumrak se razbijao, u daljini su se sve

Vidi se da se u vojničkim stvarima ništa ne razumete, a uz to imate još vrlo živu fantaziju; nikad vac više neću povesti sa sobom. Ovako ukoren, ja pokunjim nos i povučem se malo dalje.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti. I Ao, nebo, plavo nebo, Tajovita krasoto, — Sa visine zvezda sine, Ao

Srce čuje slatke struje Tijomirni uzdisaj. Po uzdasi plove glasi — Vaselenu obli poj — Sve uzdiše... više... više... o ljubavi večitoj. Pa nabuja, kâ oluja, — Ao jada golemog!

Srce čuje slatke struje Tijomirni uzdisaj. Po uzdasi plove glasi — Vaselenu obli poj — Sve uzdiše... više... više... o ljubavi večitoj. Pa nabuja, kâ oluja, — Ao jada golemog! Al’ me tekne kad odjekne Od praznine srca mog.

HHHІV Imam pesme, ako nemam zlaga, Pesme-biser dragoj oko vraga, Sitne, male, nek joj bolje liče, Nek ih više, nek se više diče.

pesme, ako nemam zlaga, Pesme-biser dragoj oko vraga, Sitne, male, nek joj bolje liče, Nek ih više, nek se više diče.

Ovo perce anđô I ne traži više, On ga je i poslô Da Ćuliće piše. LІX Ti me pitaš, što te gledam, U dušu ti pogled žurim; Ti me pitaš, što te

Gledam tamo, — pa opet ovamo, Nigde ništa, — jedno sunce samo, Jedno sunce, i to će da zađe, — Da mi nikad više ne izađe...

X Zar ja ljubit’ više ne smem? Zar se meni samo krati Svoju dragu dragom zvati, Uzdahnuti, osećati!? Ko mi može ljubav ubit’, Ma da j’

Učini se kâ da spava, Kô da nije više tuga, Pa ti kane zaborava, A posle se tome ruga. Kad pomisliš: sišô s uma, Razbere te u to doba, Pa se smeši pa

Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više. Iste gore, isti luzi, Koje gledah tol’ko puti; Al’ to negda sve zboraše, A sad — ćuti, strašno ćuti...

XXXII Iza gore sunce niče, Pa na groblju drva zlati; Rosa pala na cvetiće, Pa ih uči mirisati. Više mene slavuj ptica Tužne svoje pesme vije, Kô da čita s moga lica, Pa me pita kako mi je?

Dođoše mi sa limunom, Da me njime starosvate. Ostav’te me, moji dragi, Nisu više za me svati! Oni mole, tako svojski, — Ja moradoh obećati.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ljudi su ćutali. To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li će nam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbi dosad učestvovao.

“ U toku borbe ovih nekoliko dana izgubio je dve trećine oficira i vojnika. U četi nema više od pedeset pušaka. U rovovima se nalazi vojnik do vojnika na četiri metra rastojanja.

Desetar me izveštava da bombi više nema, a i municije je nestalo. A ona četvorica još se nisu vratili. — Trči do pešaka dok nisu otišli.

Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, više se majci neće Bugari dići iz rovova. A otuda se razleže glas: „Sanitet... sanitet!“ „Gde je komandir?

Ipak sam se savladao i prišao komandantu. — Gospodine pukovniče, stanje je ratno. „Vidim, vidim!“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?

Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije. Ta ti šina sa naše strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz više da smo mi pobegli... Rešili su da izvrše probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: „ure“. Zatim drugi...

Pošto se iz ovih rovova preko dana nije moglo izlaziti, to smo još u toku noći pratili ljude da dovuku što više municije. Pokušali smo da prokopamo i jednu saobraćajnicu do ivice platoa, ali nas je u tome i zora zatekla.

Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad može. Da iziđe, poginuće... I onda — više moje glave. — Šta si mu radio? — Ništa. To isto i mene snalazi, i sve ostale...

Sad ja, u ime Drinaca, kažem: molim vas, to treba zapamtiti. — Naravno. To niko ne spori. Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put.

Srpska mi truba trubeše od tova selo Drenova Razleže se pesma kroz rovove. Moj dobrovoljac Krsta ne mogade više, već skoči sa bombom u ruci i viknu: — Napred, braćo! Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad!

— Gde su naši? — Tu su. — Napred, napred! Nađosmo se u grupi naših, koji su zaostali, ne znajući više kuda će... U blizini tresnu bomba. „Lezi, lezi!“... „Ne pucaj, možda su naši napred!“... „Čekaj!“ „Pazi!

padale u neprijateljske rovove podrivajući stepenik, da se kamenje osipalo sa oboda i usled toga otkrivali se sve više bugarski zakloni. Videli smo kako pretrčavaju otkrivena mesta i zbijaju se u gomile...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

I Branko Radičević je, tako, složeniji nego što bi naše nedovoljno znanje o njemu želelo, i više je „naslaga“ u njemu no što bismo na prvi, površan pogled slutili.

razloga će verovatno buduća razmišljanja u vezi sa Brankom Radičevićem morati mnogo podrobnije i produbljenije, sa mnogo više prisne sljubljenosti sa predbrankovskim vremenom nego što je to do danas bio slučaj, roniti po našoj zanemarenoj

Svi ostali slučajevi ovakvih dvojezičkih izuzetnosti samo su igra, manje ili više inteligentna, manje ili više šašava.

Svi ostali slučajevi ovakvih dvojezičkih izuzetnosti samo su igra, manje ili više inteligentna, manje ili više šašava.

Volter se nije proslavio svojim engleskim; Montenj je svoj putnički dnevnik po Italiji, baš kao i Stendal, pisao više šale radi delimično i na italijanskom.

Šta sve to znači? Znači: da su duboko negde u sebi već pokolebani; da ne veruju zapravo više jednom od dva (a kojem to?

— Platonove štamparije, — Ej, bilo pa i nije! Bilo je, izgleda, mnogo više one naročite vrste narodne poezije koja se najprijatnije oseća tek preko granica pristojnoga.

Logični produžetak tih muzičkih pasija u nas jeste u kultu horskoga pevanja iz omladinskoga doba: ono tu više nije intimno kamerno muziciranje, nego sredstvo propagande, — nacionalističke, naravno.

Tko mi može dovoljno žarkih suza dati ovu moju nesreću dovjeka plakati? Više nejmam nadežde, razvje moju žalost sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost! 1762.

Lastavice ran vostajut rani gosti budući, pred pendžeri glase dajut zoru svim skazujući. Orel gorje više letit, po vozduhu vesel sljedit. O zlatoje proleće!

Ne muči bednog, Savka, ljubeznog; skaži što tvoje srce za moje gotovo. Kak' drevo isdše, utroba više pisati duže ne daju suze molitvu. Usliši jednu, Venus, poslednju čašu i muku: na njeni ruku skončati!

Draga dragog, ah žalosti, javno prodaje, Noćne tajne za poljubac jedan izdaje, Čista ljubov tri dni, više ne traje. Igle i kudelje skoro nestalo: Presti, tkati, vesti sve je prestalo; Mesto vitla i preslice sad su

Jakšić, Đura - JELISAVETA

ČETVRTI SERDAR: Da poznaš decu naših krajina! PRVI SERDAR: Al’ je od plama stidan vuk! DRUGI SERDAR: A još ga više mrzi puk! TREĆI SERDAR: Mamićemo ga na strv. ČETVRTI SERDAR: Na onu skotsku, tursku krv!... VL.

RADOŠ: To možemo, Al’ više?... Oče! Orlu su silnom krila slomljena Sa gavranova jatom garavim Užasnu bitku tužnog stoleća Na visovima bijuć

A Bosna plače — plače Srbija, A Hercegovina, ta sestra naša, Čekajuć žrtve braće slobodne Sa svakim danom više žrtvuje: Slobodu, narod, crkvu, svetinju. PRVI SERDAR: I pravo ima! DRUGI SERDAR: A kad on nije pravo imao?

MIRA: A sad? Zar ne znaš više ljubiti? STANIŠA: Ja ne znam — Ne znam ni kako mi je, Otkad me ona zmija ujede, Čisto mi srce posta divije.

Al’ i po čemu će me poznati? Kad i sâm vidim da sam nestao „Da mene nema više u meni —“ Po ovim mojim gadnim ritama Serdar se stari ne da poznati — Po oku valjda?...

BOGDAN: Naš jedan drug — Pa ako ranu umeš poznati, Evo je, starče, pa je pogledaj. STANIŠA: Ne boli više — Tek nešto malo krvi isteče. RADOŠ (pipkajući pregleda ranu): Dušman je bio — zlikovac!

Dalje! Il’ evo kaži glasom pokajnim Da ćeš se stidet sramne izdaje I vratit sebe svome otaštvu... BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo!

Otkad se gazi sveta sloboda, Otkad se podlost smeje svetinji, Otkad nam, babo, tebe prognaše — Nema nam onde više otaštva! RADOŠ: Otkad ste ono nogom nesrećnom U Turke pošli — izdajnici ste, I prokletnici kleti odonda...

] ŠESTA POJAVA U kneževu dvoru. — Knez Đurđe i Jelisaveta. KNEZ ĐURĐE: Ne, ženo, ne! Nemoj uzdahnut više nikada, Ta krvav ti je svaki uzdisaj! Pa ako i dalje tako uzdišeš, U krvi će mi presto zaplivat...

Dok tebe, dane sjajni, ne vidim; A onda drhćem, klonem i slepim, Dušom zaječim, srcem zastrepim, I nikom više ništ’ ne zavidim. Jedno bih samo boga molio Za jednu želju svu krv prolio: Tu da poginem....

(Biju se. Stanojlo pada mrtav.) KAP. ĐURAŠKO: Tako da mi je sve — Baš do jednoga sve istrebiti, Da nema više take nevere Od kojih će se zemlja stideti, Što ih na crnim grud’ma ponese Da svojim licem truju zenice Čoveku

te mi se ne šće ogriješit o vašu krv... BOŠKO (probode ga): Oprosti! Ali osveta Ni trenut više nema vremena... KAP. ĐURAŠKO (stane pred vrata): Dovde, a dalje ne! Vi izvršnici volje paklene — Pakô je vaš!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Za kravom se diže i pođe dijete — nije mu moglo biti više od dvanaest godina — držeći čvrsto u promrzlim rukama leskovu motčicu.

— trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i licu drhtaše nešto bolno i očajno. Sve se više smračava i kao da se nešto iz daleka potajno i podmuklo sprema i prigušeno huji.

Aj! Ij! Uj!... Ujujuj!... Ludi Krstan, obučen u stajaće ruvo Luke, sinovca Reljina, sjeo na kamen više jednog groba, podnimio se na obje ruke, pa sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mračnih dubina:

žena, koje se ubrzo razudaše; i sve propade, iščeznu, svega nestade osim hude i vrletne zemlje, koju nemađoše niko više obrađivati i ziratiti, i osim praznih i zagušljivih staja, iz kojih zaudaraše zadah smrti i pustoši.

Kad bi pomislio na te zborove i svetkovine, duša bi mu potajno propištala, jer se na njima ne bliješte više toke i ilike sa vitkih i vrsnih Kneževića, ne prašte pećanke njihove, ne bjelasaju se u lepršanju široke bošče, niti

“ Na zborovima i svetkovinama široko se i snažno prolijevala snaga njegova i lepota. Svega toga nema više, sve je umrlo, uvelo, iščezlo, da se nikad ne povrati.

— Relja, Relja, ne priliči ti ovo ruvo više! — govorio je sam sebi i brzo ga je svlačio. Nešto svoga blaga što je bilo u svijetu, na maslu i na izvoru prignao je

— Ideš li, rode? Idem, idem — jedva je odgovaralo dijete, drhćući više od straha nego od studeni. — 'Ajde, rode, 'ajde...

I Vujo grabi, i on se očajno otima, ali se sve više umara, malaksava, snaga ga ostavlja, izdaje, a onaj mali rasplamćeli prkos dogorjeva u njemu, gasi se. — Ideš li, rode?

— Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike... Vidiš li? Vidiš zar! E, 'nođe ti je bio kućerak Slatke Duše.

Uvijek je bio nešto zamišljen i tužan. Često su ga zaticali ljudi, a on sio više ognjišta, pa plače. — Samo dok on ojača, dok uzmogne pješačiti, krenućemo se mi na daleki — daleki put — tako je

Zbog nurije gonio se mnogo godina s mojim djedom, i silno ga je, kažu, mrzio, pa i oca mrzi kao Turčina, više nego Turčina!

Bojić, Milutin - PESME

Nek' moja sreća sanja i na laži. Više je volim no nauke vaše: I ludu mladost moje oko traži, A najmudriji grobari ga plaše.

On nemarno diše miris mlade smreke I s dosadom grize ispucale usne. Kameno mu srce ne oseća više Sunce što obesno gori vrh planina, Sunce što iz voda drhtav uzdah siše I kô paru penje do plavih visina, Sunce što

Vri život u grobu, nad njim kriče vrani. Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više. Novo lišće šušti, nov se potok miče, Livadama novim novi vetar briše. Snovi, prah i snovi!''...

Iznad naših glava leden vetar briše; Zalud naša dleta i napori dugi: Ni rušiti ništa mi nemamo više, i hramove već su porušili drugi.

Dani, ustavite svoj demonski trk! Mladost neće doći više s vencem ruža, Grobar brzo blatna zategnuće uža I kô predznak pašće list sveo i mrk.

Sunce, naše sunce, puhor zlatni raspi! (1917) BEZ UZVIKA Ni čudnog ni novog za nas nema više, Sve su zemlje nama i drage i srodne; Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše, Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Grobnički pokrov skrio je sve kute, Samo tvoj pogled moje oči slute I čujem smeh tvoj koga nema više. I toplo mi je u tom predvečerju, Dok stupa pozna jesen u paperju: To tvoja duša šumi i miriše.

No sve ih je više, a staza se širi, Vodi li nas groblju, gde se svesno miri Bezbrižna veselost i starački sumor? Mirisi nas guše, no

XXVIII O, jadni moji krinovi i lale, Spustite glave, treba da se vene, Nećete više u jutarnje smene Osmehe čuti i klike i šale.

No, avaj, danas tuđe ste i strane. Daleko moje odbeglo je juče Jer nikad više zrak zgašene luče U vašem nedru ne može da plane. Tuđi smo, tuđi, moje noći mile.

(1917) XXXIX Zašto kad me tvoja reč gorko zaboli I kada kroz tebe sve u meni plače, Privlače me tebi sve više i jače Neki nepojamni talasi i tmoli?

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Sad znaš ko je Đoka. ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju! Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo. JEROTIJE: More će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće.

ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para? JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je go kô pištolj. Al' ume, brate!

ANĐA: Pa dobro, al' zašto da je razbiješ? MARICA: Ja sam ti kazala jedanput za svagda: neću ni reči više da mi govoriš o tome gospodinu Vići, a ti nećeš da me se okaneš.

Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se... MARICA: promenilo se samo mesto i ništa više. ANĐA: Kakvo mesto? MARICA: Pa tako. Sad devojke zakazuju sastanke u kafani, a u tvoje vreme su na tavanu.

” „Onaj što ga tražimo!”... Pa zar ti, majku mu, u ovako ozbiljnim momentima, ne umeš ništa više da kažeš? ALEKSA: Pa eto to, šta imam drugo da kažem? JEROTIJE: Gde je? ALEKSA: U kafani Evropa, jutros je stigao!

Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak.

Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak.

MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam spomenuo dosad. ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.) MILADIN: Neću, gospodin-Žiko! ŽIKA: Deder govori, zašto si došao?

ŽIKA: Bre, matori magarac, pa... TASA: Ja te molim, gospodin-Žiko, da mi oprostiš, ali ovo se više ne može izdržati.

Ne, boga mi, gospodin-Žiko, ovo se ne trpi više! Ja mogu slobodno reći da krvavo zarađujem svoj hleb. ŽIKA: Ništa to nije!

Još kako! Sedao sam ja i na plavi plajvaz, ali mi je podmetnuo sekretar, pa mi je bilo milo, iako me svrbilo deset i više dana. TASA: Pa ne marim ja, kad se ti našališ sa mnom, gospodin-Žiko!

(Zvoni.) MILISAV: Ja i gospodin Vića uđemo sami. JOSA (javlja se na vratima). ŽIKA: Ne puštaj više nikog! JOSA (povlači se). MILISAV: Steglo nam se srce, znaš već kako je, i jednako šapćemo i dogovaramo se.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

redakcija crkvenoslovenskog ( sada više ne staroslovenskog) jezika - rusku, bugarsku, srpsku. Tim intervencijama malog dometa nije oštećena uzajamna

Namesto daleke i slabo poznate Rusije ulogu uzora sve više je preuzimala Evropa, pre svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj

Ruski književni jezik više nije bio u upotrebi kod srpskih pisaca, a crkvenoslovenski je postao veoma redak van bogoslovskih i bogoslužbenih

U skladu s promenama u srpskom društvu i kulturi, srpski književni jezik ponovo je doživeo preobražaj. Njegov lik više nije određivala crkva, nego građanstvo, a osnovna orijentacija sada je bila ka drugim delovima Evrope, a ne k Rusiji.

Protivljenje konzervativaca bilo je za mlade samo razlog više da se oduševe prkosnim novatorom Karadžićem. Uticaj sveštenstva u srpskom društvu i dalje je opada, a na tlu Austrije

U skladu s tim, hrvatski lingvisti počeli su da neguju razlike, a ne više sličnosti. Srbi, koji su ideju o jedinstvu o jedinstvu bili ozbiljno shvatili, dočekivali su ovakav stav sa čuđenjem.

Masovno su kovane nove reči kako bi se hrvatski književni jezik što više razlikovao od srpskog. Na srpskoj strani takvog ponašanja nije bilo.

Ali i više od toga, Domentijan je izraziti tumač istorije kao više, nebeske volje. Stoga je po njemu istorija važnija od pojedinca,

Ali i više od toga, Domentijan je izraziti tumač istorije kao više, nebeske volje. Stoga je po njemu istorija važnija od pojedinca, čak kad je on, kao njegov Sava, dat od Boga.

Duše svojih junaka Teodosije podvrgava prefinjenoj psihološkoj analizi. Stoga je po meri njegovog talenta možda više od svetog Save bio njegov drugi junak, isposnik i podvižnik sveti Petar iz planine Koriše više Prizrena.

njegovog talenta možda više od svetog Save bio njegov drugi junak, isposnik i podvižnik sveti Petar iz planine Koriše više Prizrena.

To mu je dalo mogućnost da izgradi tri snažne ličnosti i iznese više gledišta o istom vremenu. Kraljica Jelena je idealna majka i vladarka, u starosti uzorna monahinja.

Jakšić, Đura - PESME

Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži. Nema nama Mile više! Ono malo veselosti Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži.

?... Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi. Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore? Il’ nebo, možda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje? Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje... Pa zar da nebo svetu nestane?

Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje... Pa zar da nebo svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane — Tama?... I hod se čuje... Da l’ ponoć tako mirno putuje?

I milioni dolaze smerno Jevropi gordoj na holi sud: „Ne može više, raja ne može Snositi jaram, mučiti trud! Tiran nas gazi, sramoti žene, Useva naših otima plod.

Dve stotine vojske njine... — Šta ćeš lepše?... Kuda više?... Kad Turaka dve stotine Pet stražara pogoniše! Ali utom plamen sinu, A u grlu Ilijinu Život zape na svakada.

Ali utom plamen sinu, A u grlu Ilijinu Život zape na svakada. Mladi drugar mrtav pada. Više njega buljubaša S tri drugara graničara Čuda stvara — Čak i unuk da se seti Kako treba u osveti Srcu svome odoleti..

Nastasijević, Momčilo - PESME

Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno. Bio si moja sreća, prijatelju, brate moj. I ti si me voleo, Jonatane, više no svoju dušu. Ljubav je tvoja prevazilazila i ljubav žena. O Jonatane, Kako su najhrabriji, tamo, popadali?

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

U poslu, tamo po bašti je ostajala. I tek kada bi otac ne mogući više, razdražen od mirisa već usuta jela, izlomljena topla hleba, počeo čisto da grdi: — Ama hajde! Gde je nana?

Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi dan, mrak nailazi.

II Taj podnevni, posle ručka kućni mir naročito se jače, više osećao kod njih, zbog kuće im. Visoka, uvučena i ograđena visokim zidovima i visokom dvokrilnom kapijom.

jednostavno, gusto, protezao se a samu kuću kao polovio i činio da se inače tamni donji sprat gotovo ne vidi a da se više tog zelenog svoda gornji boj jače, više ističe i beli sa redom okrečenih soba.

kuću kao polovio i činio da se inače tamni donji sprat gotovo ne vidi a da se više tog zelenog svoda gornji boj jače, više ističe i beli sa redom okrečenih soba.

A dole, iza stepenica, žutela su se vrata od podruma, više kojih su virili, kao otvori, mali prozori od babinog »sopčeta«. Podrum se protezao dužinom cele kuće. Bio pun.

Posle babe, dolazio je otac. Sirov, krupan čovek. Lica zatvorena i više natmurena. Troma, teška pokreta i koraka. Još tromija govora.

Trebala je tada baba samo da ga prekori, ma šta da mu oporo kaže, odmah bi od kuće otišao i nikada ne bi se više vratio. Ovako, samo bi bolno ležao. Baba se uvek činila nevešta, kao da nije znala zašta je bolestan.

Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje: — Nisam mogao više, nano. A za to i to cena je ovolika. Niža nije. I, ako hoćeš, da kupim, ako ne, kako ti narediš.

I oca da oplače, za njim suzu da pusti. Čak mu ni grob nije dobro video. Sem na pratnji, prilikom sahrane, a više nikad. u modrini zore, gotovo u mrak budio bi se. Oko njega po sobi već su bile prazne postelje matere, tetke, strine.

Uveče, zajedno s njim, zatvorivši dućan, odlazila kući. Docnije, samo bi navraćala. I to češće, po dva i više puta preko dana. I to sve tobož poslom. Ne što hoće.

— kao hrabreći mušteriju, odgovarala bi mu ona mirno, pribrano. — Eto, umre, sinko! I samo to. Ništa više. Jedino što su joj usta bila zbrčkanija, stisnutija.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

pomoći protiv metilja (»za dva dana i dvije noći ne jede se ništa, pa onda jedi saramsaka — bijeloga luka — što možeš više«, BV, 16, 1901, 280); zna se, međutim, da metilj kod stoke naš narod, inače, smatra neizlečivim (»metilju je lijek nož

šta je lijek od metilja, on im je kazao: kad polipšu sve ovce do jedne, onda onu pošljednju treba obnijeti oko tora, pa više ni jedna neće lipsati osim nje«, Vuk, Rječn., ѕ. v. metilj). B. l.

l. i bosiljka (BV, 7, 1892, 399). Kao stalan apotropajon drži se on više kućnih vrata (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i

stalan apotropajon drži se on više kućnih vrata (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i svuda). Naročito je b. l.

B. l. upotrebljuje se i u gatanjima. U okolini Đevđelije, majka koja ima više dece pa hoće da dozna koje je najsrećnije, uoči Đurđevdana nameni u bašti po jedan struk b. l.

pesma, Sofrić, 26 id). Ali za bor vezuju se i više predstave. On može biti božanstvo. Takav karakter obično imaju pojedini borovi koji su tabuirani i za koje je vezan

Izuzetno muslimani na ova mesta izlaze i ženski i muški (St. Dimitrijević). Više manastira Mileševa u selu nekad Mileševcu sada Hisardžiku, u kome žive Srbi muslimani, nalazi se bor iz najstarijih

umočenom u blagoslovenu vodu (ZNŽOJS, 18, 128). Pravoslavni u Gacku (Hercegovina) meću v. više kućnih vrata, »da bolest ne bi mogla ući u kuću« (GZM, 6, 370). Za vreme zaraze vrše se kađenja s. (S.

Žrtva je ovde očevidno bila namenjena vodi (i danas se tu ostavljaju končići od odela, iako v. više nema; upor. i druge primere, 1. s.), ali je i tu v., koja i inače leči od groznice, narod poštovao.

, po opštem srpskom običaju, daju, kao mrtvačku žrtvu, majke kojima je umrlo jedno ili više dece (to se zove »davanje iz ruke«), i tek se posle te žrtve j. smeju jesti (v. malo docnije). Upor. činjenicu da je j.

uzima i za probu iskrenosti, kod dva prijatelja: ako je onaj kome se dâ da je preseče, tačno prepolovi, ni manje ni više, onda je pravi prijatelj (SEZ, 41, 1927, 167; Boѕ. nar. prіp. ‹Sіѕak, 1870› № 30; BV, 1, 1886, 236; Srp. dijal. zborn.

Koštice od j. takođe pomažu od groznice (SEZ, 13, 241). Kad ko boluje od vrućice, onda se više njegove glave raseče j.

Ćipiko, Ivo - Pauci

A zaželio se više njih, zna on to, jer oseća u sebi mušku volju i neodoljivu čežnju za curama; čak mu u snu prilaze poneke, i s njima se

od momka, ženu od čovjeka; gdje tajanstveno složeni zapis bolje liječi od ljekareva savjeta; gdje plodna zemlja voli se više od rođene majke, a vo hranitelj i pobratim od srca jače od brata.

Ćutke s nogostupa zagaze u snijeg, dosada ničijom nogom neoskvrnut. Rade što više zalazi u nj, strasnije ga gazi, čisto uživa kad mu noga zapane u bijelu podatnu mekotu, — pritiska je sve jače, hoće da

Drže kamatu po starinsku: pletu na talijer, i više, a blagajna daje, vele, svojima dvanaest novčića na talijer. Gdje je to?

„Sigurno”, pomisli, „i moje je ime nekoliko puta u njima upisano; više vrijedi ova prljava hartija od cijeloga našega sela! Zašto smo mi živi? Čudo!

—Gazda, čujte, — malen je muštuluk ! ... Primakni! —Vidjećemo, bolan! Što ciganiš? Ako učiniš dobar posao, daću više, i do pedeset talijera... Je li pošteno?

Ako ima duga, ima i zemlje, a ona je naša hraniteljica! .. . Vadićemo pare iz blaga i iz zemlje ... Sadićemo više duvana ..... ugojićemo dvoje—troje krmadi... —Nećemo biti ni krmeta za kuću, —prekide Rade. —I ne treba nam...

, kako je sada treba da odijeliš od mene Božicu za kakovih četrdeset dana i više... pa ko će je zamjeniti? —Eno stare, hoće vrijednica .... —Hoću, za potrebu je, — javi se stara. —Poslušaj, sine!

—Ne treba da se on vrza oko nje... Ona za njim pristaje gdje hoćeš, — uvjerava sluga. — Ne budali, svijet više govori nego je... i mene potvaraju s njome, a pravedna je.. . —Čudo božje, što ona vas neće ... —Jesi li joj govorio?

Sjutradan pop Vrane, ljutit, neće da odgovori Maši kad mu u putu nazove „faljen Isus”, a naročito toga dana sreta je više puta. Ali drugi dan, pred podne, smijući se, bane Maša u kuću k njemu i veli mu: — Što ste se na mene ljutili?

— veli Rade. Ali pop Vrane, kao da je pobjesnio, nasrće na nj: — Vole jedan, ja ću ti rogove stući! — ponavlja više puta.

i polet u svijetlije sfere, rekao bi, obrvaće ga; ali hrast se ne da: nadvlada sve zaprijeke, i, šireći se, osvaja sve više svjetlost i visine, a dušmani ostaju u tmici, da ispaštaju svoje grijehe.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Jedno mi nije jasno: travare sam obično poznavao kao starije ljude, mahom starce. Ovaj nema više od dvadeset i pet godina. Makarije Počeo sam pre dva dana da pijem napitke koje mi spravlja naš novi brat Dorotej.

Sad više nisam siguran da li je iguman ustao iz kreveta zato što nije bio u stanju da podnese lečenje, koje je valjda više škodilo

Sad više nisam siguran da li je iguman ustao iz kreveta zato što nije bio u stanju da podnese lečenje, koje je valjda više škodilo od same bolesti, ili su mu oni napici stvarno pomogli, u što iskreno sumnjam.

Nagovara igumana da se otarasi i njega i njegovih travuljina, i da ga pošalje onamo odakle je i došao. Niko više, iz straha od zaraze i iz gađenja, ne dolazi ovamo da se moli bogu i da pali sveće.

U početku je ćutao i pratio svaki moj pokret. Katkad bih spazio njegov zlobni smejuljak koji je još više borao njegovo zbrčkano, ćosavo lice. Bio je valjda zadovoljan što je neko još grđi n nakazniji od njega došao u manastir.

No kad se saznalo da sam ja pismen, pa i više od toga, da sam vešt u prepisivanju i u živopisu, taj se smejuljak odjednom raspao u niz sitnih grčeva koji su u kratkim

Rekli su mu dole da je kaluđer otišao u Janjinu, zbog lečenja neke dece ili tako nešto, ne sećam se više šta mi je Bogdan kazao. Makarije Ovo ne sluti na dobro.

Lauš je bio surov, čak i više nego što sam očekivala. Valjda ga je razbesneo sam igumanov dolazak. Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog

Makarije Hvala svevišnjem Bogu. Dorotej se vratio s Lauševe kule i rekao nam da se više ne brinemo. Stigao je, kaže, u zadnji čas. Rana se bila razbuktala, zloćudna bolest je zahvatila čitav kuk i butinu.

Gače i guguče, pokazuje bezube desni. Za večerom je bio toliko razdragan da je pola molitve preskočio, popio duplo više vina nego što tipik dozvoljava i uopšte se ponašao detinjasto.

Nisam mogao više da se zamlaćujem sa tim nemogućim čovekom. Ono što sam znao o Laušu bila je tajna i ja, kao njegov ispovednik, nisam

Dimitrije Više ne sumnjam u to da će Dorotej izlečiti Lauševu ranu na bedru. Dakle, ranu će sigurno izlečiti. Već treći dan odlazi

Ilić, Vojislav J. - PESME

) 280 USAMLjENI GROBOVI 281 AMOR NA SELU 291 I ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen maglovitim velom, I uvelo lisje na zemljicu pada.

Il' da joj šapne povetarcem blagim: Ljubim te, dušo, više nego svet! 1880. ELEGIJA Hladna je jesen; i sumorno veče Nad pustim poljem razastire mrak; A studen vetar sa uvelim

1883. ISPOVEST I Na trošnom čunu, bez krma i nade, U meni vera gubi se i mre; Ja ništa više ne verujem, ništa! Il' bolje reći: ja verujem sve.

Na trošnom čunu, bez krma i nade, U meni vera tubi se i mre; Ja ništa više ne priznajem, ništa! Il' bole reći: ja priznajem sve. Za vlade silnog Avgusta, u Rimu, Umire Hristos...

Zalud ih čovek natrag zove, Spokojno one zrakom plove; Ni molbe naše ni naš jad Ne čuju one više tad; I samo tužna uspomena Ostaje dalje za vremena. 1886. ELEGIJA Pod senkom drevnih šuma potoci tiho streme.

Srce se moje budi, i moja prošlost s njime, I mog proleća čar Ali nje nema više. Pod nebom daljnog juga Počiva ona san; Nad njome šumori paprat i vernog ne čuje druga U majski vedri dan. 1886.

1886. (ZBOGOM!... NIKADA MOŽDA NEĆU) Zbogom!... Nikada možda neću Tvoj mili više čuti glas, Nikada neće ruka moja, Grleći tebe u samoći, Rasplesti tvoju gustu vlas; Niti će ikad više moći Čarobna

neću Tvoj mili više čuti glas, Nikada neće ruka moja, Grleći tebe u samoći, Rasplesti tvoju gustu vlas; Niti će ikad više moći Čarobna senka tavne noći U zagrljaju naći nas... I sve to zašto? Ja sam znao: Tuga i radost - sve je san.

One su noću, uz čarobne lire, Mamile pesmom mlađane pastire. I svaki onaj koji tamo svrati, Nikada više natrag se ne vrati. Pećina danju u kamen se stvara, A u noć opet u staklo pretvara.

Tužno šumi trska kad je krilom dirne, Šumi kao bolni, umirući glas. S krikom lete ždrali više moje glave, I gube se tiho u daljine plave. Što sam tužan tako? Šta mi tišti grudi? Uvenula mladost, il' odbegli maj?

Vekovi su prohujali i proveli burne dane, I survali sjajne kule i kapije i dvorane. Više njih se paprat diže i s ruina šušti stari', I s graktanjem orô suri uzvija se i šestari.

Ali je protekla mladost, i sumnja opaka više Ne potresa mi dušu. Ja tražim skloništa sada, Gde tiha, mirtova šuma spokojstvom i negom diše, I skromni Himen vlada.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

XІІІ, XXІІІ, XXVІII, XXXI, XXXIV, XXXVІ ostala ista kao i u prvom srpskom izdanju; preostala pisma su, koja manje, koja više, promenjena i proširena, a sva zajedno povezana u čvršću jednu celinu. Beograd, septembra 1943. M.

Manimo se, dakle, školskih knjiga i učiteljovanja! Za takav posao više volje nemam, a Vi, draga prijateljice, niste, sa Vašim bujnim temperamentom, više za skamiju.

Za takav posao više volje nemam, a Vi, draga prijateljice, niste, sa Vašim bujnim temperamentom, više za skamiju. Nije li bolje da Vas, mesto da Vam pričam i tumačim, uzmem pod ruku i povedem na zamišljena, ali duševno

Naš put će nas voditi kroz vasionu i vekove, ali i život zemaljski. Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego naučnu, zamišljam našu prepisku. Da li bi Vam se ona dopala? Vreme je da završim.

- Kuda? - Do kolevke astronomije. - Gde stoji ona? - Vremenski i prostorno daleko od nas. Bilo je, u stvari, više takvih kolevki; jedna, možda najstarija, stajala je u Kini, druga, u Iidiji, treća, u Americi, četvrta, na Evropskom

Oni su, prema tome, imali znatno više prilike da posmatraju zvezdano nebo nego mi, stanovnici severnijih krajeva, gde je za vreme hladnih godišnjih doba

Glavne, najšire, vode, odmah od ulaza, strmo u visinu, a više sporednih stepenica prepliću se u svima pravcima. Mi se penjemo lavirintom tih sporednih stepenica, i stižemo, opijeni

Ja ih gledam sa velikim iznenađenjem. Svi istoričari pričaju da je Vavilonski toranj bio složen iz više kula, postavljenih jedna na drugu, a Herodot, stari podvaladžija, govori o osam kula. A pred nama stoji jedna jedina.

Iako smo bili jasno uočili da je svaka nova kula niža od prethodne, one nam izgledaju sve više, i rastu u beskonačnost.

Ista sudbina zadesila je i ostale velike gradove Mesopotamije. Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu?

Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu? Nije bilo više čoveka koji bi bio u stanju da te spise pročita i razume.

- pročitao. Ja vidim, draga prijateljice, Vaš upitni pogled, čujem, pored sve daljine koja nas deli, šta više, i Vaše pitanje: „Recite mi ali sasvim iskreno - da li se iz zvezda može sudbina pročitati?“ - „Može!“ - „Šta kažete?

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Predstavljanje sopstvenog životnog puta, detinjstva, odlaska u manastir i izlaska iz Hopova u svet kako bi stekao što više znanja, ima vaspitnu namenu: Dositej na sopstvenom primeru pokazuje snagu mladalačkih iluzija (želja da postane

Lastavice ran' vostajut rani gosti budući, pred pendžeri glase dajut zoru svim skazujući. Orel gorje više letit, po vozduhu vesel sljedit. O zlatoje proleće!

“ On se stazi vrnu. „Stazo vita nes' me Preko oni gora, Pa sretna odnes'me Sred miloga dvora. Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ . 21. nov.

te srpskoj dajem, Njen je danas pir, Da sa njenim zadisajem Sipaš miomir…“ Ljubičica glavu diže Iz dubokog sna, Pa sad više ne uzdiše, Zaboravlja zla. April, 1876. POZDRAV ĐURA JAKŠIĆ Oj Kozače, ratni sine!...

Stanković, Borisav - TAŠANA

Iz dvorišta se čuje larma. Senke ljudi, slugu, sve više promiču noseći džakove. Ulazi seljak sa kotličetom. SELjAK (Stani, pokazujući kotliče): Stano, sal još jedno kotliče

I to od onoj što je još pokojni gazda pio. STANA (ne gledajući ga): Dosta vam je. Nema više. I sada ste već pijani. SELjAK (uvređeno): Ko? Mori će pijemo cel noć, pa će opet sav poso da svršimo.

Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče, daj kotliče«. TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko?

HADžI RISTA (uvređeno): Treba da znaš, kćeri! Drugih godina ovde se donosilo po sto, dvesta, i više kola... a sada da je manje... TAŠANA Ne znam. Možda se opet toliko donelo. Samo otac to zna. On o tome vodi brigu.

O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više. Ne mogu više da ovako izdržim. Oh, izludeću od straha.

KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više. Ne mogu više da ovako izdržim. Oh, izludeću od straha. KATA (sasvim preplašena od Tašanina izgleda, pojuri vratima): Kako strah?

TAŠANA (razrogačeno): Kako »zli jezici?« Zašto »zli jezici?« KATA (odmahuje rukom. Više za sebe): Ne znaš ti, čedo!

besno unosi se materi u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti svima: ocu, hadžijama, i kome hoćeš, da ja više ovako i ovde neću i ne mogu. Ili da me odavde vodite, sklonite nekud, ili ću ja sama... Ja ću, ja...

(Sasvim besno, rešeno): Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar

Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta, zatvorena što pre umrla, izludela i

Jer njega svuda traže, pa možda nema kada... TAŠANA (uzrujana, još besna): Ostavi me, ostavi me, nemoj više da me lažeš, i da me zagovaraš.

I šta mi onda dolazite? Pa i ti sama, ni ti više nemoj da mi dolaziš. Jer kad god i ti dođeš, više se s tobom najedim, nego kad sam sama. Zato, ostavi me.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da

A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice

Čitaonica ga je prva dočekala s novim imenom: majstor Kosta. Posle se ono čulo više i više, na pijaci, u odborima zanatliskog udruženja, u opštini.

Čitaonica ga je prva dočekala s novim imenom: majstor Kosta. Posle se ono čulo više i više, na pijaci, u odborima zanatliskog udruženja, u opštini.

Sad mu rade nekoliko momaka u radionici. I pričaju da se majstor pročudačio. Sve više šije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne može s poslom da mu ugodi, i da se to već više i ne isplaćuje.

Sve više šije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne može s poslom da mu ugodi, i da se to već više i ne isplaćuje. Osećao je i sam majstor Kosta matorog momka u sebi.

Majstorici Ristani sve to milo. Još je porasla kanda, i još više se snagom obložila. Ne izgleda rđavo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega.

Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!” Nije preterivao majstor Kosta.

Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!” Nije preterivao majstor Kosta. Porudžbina vazdan; u kuću se kupuju nove stvari; deca vesela i napredna.

” Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao. Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila.

” Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao. Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila.

” Kako tu reč jedared upotrebi, nekako mu se naročito dopade, i više se od nje nije odvajao.”Lepo kaže onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa

da kažem, dok ne oslepim, spisatelj ostajem, to je izvesno, i čitatelji nek se ni najmanje ne užasnu što pretim da ću i više knjiga izdati.

— Dobro bi bilo kad bi spisatelji, više učeći i čitajući, sebe za pisanje spravljali, nego l’ nemarljivo na druge oslanjali se; no kad se mora sila prizivati, kud

— Ne bojte se, ljubezni čitatelji, sad mi baš pade jedan stari rukopis od vremena Muse Kesedžije. Istina, više od polak su ga moljci i miševi izgrizli, ali šta marimo mi zato, kad on detinstvo i sav život našeg viteza podrobno

godina u raskoštvu živeći zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne?

— Kad devojka, koja je deset i više godina momka probirala, najposle, kad sirječ prosioci prestanu, zaključi kakvom udovcu ruku dati, nisu li to prijatne

No badava je želiti. Želio bi i ja svakom čitatelju po jedno akovče dukata, a meni dva, pa bi uveren bio da bi me više uvažavali nego da bogzna kako pišem.

Evo ga dakle pod tvrđom zaštitom, gde će mu dozvoljeno biti sebe više rasprostraniti. No Roman i nije bio dete kao što su obična deca.

Egipet, bez krajcare viditi, toliko bez muke trpiti da svoju ljubeznu jošt lepšu nego što je bila nađe, koja je više gotovo nego on trpila — to je za Romana bilo uveselenije koje dovoljno nije smestiti mogao.

Jednim slovom, sve što je na zemlji, ispod zemlje i više zemlje, — sve što se pomisliti i ne pomisliti može, — i sam cіrculuѕ quadratuѕ u mojoj je vlasti. Čudiš se tko sam?

Da kažem da je lep, je l’ to dovoljno? Tko ne zna šta je lepota? Roman, pa samo lep, i više ništa! Da ga s Apolom, s Amorom, s Venusom, s boginjama sravnim, to je gore nego drvenom motikom kopati, jer prvo treba

Sto iljada pušaka, topova i mačeva kod tebe će biti malo zvrcanje kukuruza. Tvoja će ruka više Turaka odseći, makar da ji nigda nećeš viditi, nego Kraljeviću Marko.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

raspletenim nisu dali Humkama vas gologlavim odbili U krvi vam kosti mijem U očne vas kapke povijam Lice orem ništa više nemam Prekoračili ste prag nebesa Usnama bosim sledim vam bulke Pusto meso ludi na meni Napušta me napuštam ga Grudi

ste prag nebesa Usnama bosim sledim vam bulke Pusto meso ludi na meni Napušta me napuštam ga Grudi razbijam šta će mi više Vodi me živi trag vaših zuba Od stene do stene od zvezde do zvezde Vodi me iz kruga u krug SMRT CRNOGA BORBA Na

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te

Hvala g. profesoru i sa moje strane što je to pitanje rasvetlio, te nam je stvar sad već svima jasna i neće nas više dovoditi u zabunu. Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine kad sam se ja rodio umro Vuk Karadžić.

Kako sam tada, prilikom ovoga lepoga hrišćanskoga obreda, dobio kijavicu, ja je se nikad više nisam oprostio i evo je kroz ceo život vučem, te mogu slobodno reći da sam ja svoju religiju iskijao.

ricinusa (otada mi ni dandanas ne valja stomak), a jednom sam opet pao u fras, i to bez ikakvog naročitog razloga, već više iz pakosti prema doktoru koji me je na po sata pre toga pregledao i rekao da sam zdrav kao tresak.

I što je glavno, možda n pod sugestijom babičine zablude prilikom moga rođenja, a da bi se što više prilagodio zbrci koju srednji rod pravi u polovima, ja sam tada dugo vremena verovao da sam žensko.

Vele, kada čovek ostari, da se u njemu ponova javljaju nekadašnji detinji osećaji i, što više stari, sve se više vraća u dečji mentalitet. Ja to donekle primećujem na sebi, bar u pogledu osećaja.

Vele, kada čovek ostari, da se u njemu ponova javljaju nekadašnji detinji osećaji i, što više stari, sve se više vraća u dečji mentalitet. Ja to donekle primećujem na sebi, bar u pogledu osećaja.

Ne, ne, ono (srednji rod) vam neće dozvoliti ni reč više da progovorite, ono će se uspuzati uz vaše koleno, sešće vam u krilo, dići će akrobatski nožicu, podmetnuće vam je pod

Zar tu nije trebalo malo više nereda, malo nemirnija frizura, malo neuređenih vlasi, međ' kojima bi, recimo, u ušima sjala dva briljantna butona?

Od toga doba, otkako ne može više da dâ glasa od sebe, preziru ga i moja sestrica i njene drugarice, a izgleda da ga prezire i ona buržoazija u prozoru:

Ja nisam više bio samo mali radoznalac, već prava mašina za pitanja, koja se ujutru navije i jedva uveče prestane raditi.

jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Neke naše baterije, iako već na izdisaju, gađaju. Od gruvanja topova i strašnih eksplozija ne čuju se više pucnji pušaka. Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici.

Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle tač ke prema kojoj bih se mogao upravljati. Ordonansa nisam poveo.

Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu.

Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren. Uostalom, prošli smo onu šumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet...

Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih više. — Polako, na prstima! — šapnu komandir. Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice.

A još uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete!

Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužioci rukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba.

Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisam svestan svojih postupaka. Tada kroz noć odjeknu komanda, kao krik: — Baterija galop, marrš! Zarih mamuze.

Beograd je pao. Bugari su prešli granicu... Vatreni i ubistveni obruč se sve više stezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zašao iza leđa.

Ako bi do nečeg došlo, ova deca bi me konjima izgazila. — E, moj doktore... nije tako. Ova deca ginu... a šta tražimo više od života nas dva starca... Ne govori tako — veli Kralj blago i mahnu rukom ordonansu da prinese lekaru jelo.

JANKOVA KLISURA Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo da se na neki način spase ovo malo vojske što je ostalo.

Niko ih više nije video. Odmicali smo lagano drumom, dok su eksplozije praštale za nama. Vojnici su nosili pune torbe duvana i

Petrović, Rastko - PESME

Devojče potrča da ih uzbere. Ali je tresište rovito: više se nikud ne može Nego u dubinu do kraja. Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko Da joj se visoko telo utopi.

Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja, I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju. Sada nema više kajzera, već sveža im zelena boja I drumovi su meki i dugi. O ta zar za dobre one gore otputova negda misao tvoja!

Obesiće se o krušku rado, Našto život mu ovaj; Ta više mu se i ne živi! O jednu jedinu krušku u šljivaku, I vetar će mu njihati noge u mraku, Zbogom!

će proneti neobuzdanost svoju I stgranu misao moju; Pa i porodila zagledajući se u detinju pelenu, Neće osećati više bradavicu zažarenu Nego će se sve naginjati nad kolevku I čekati.

u jegere i ležući na krevet, Udiše nozdrvama strasno sve korpice cveća Kojima je zasađen tapet; Za politiku više ne mari, Ni za kostobolju nogu, dvorske se dame jedne seća; Pa i kraljica ulazi u barku, A sam Amor nestašni ljubi je u

Ne, Kaica Vojvoda više nisi! Bolani dojčin možda samo. Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu U mraku: Svaki čas trudi se da

Pam, pam! Bio je jednom heroj i sam: Pam, pam! I to je sve, I šta bi više! Opelo, crkva sv. Marka, Saučešća primaju do groba ucveljeni.

Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju: nema više dužina, širina; samo nogu, ruku; sve se širi! Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu; sve je utopljeno: beskraj,

Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje. Više držim do tvog tkiva no do života, i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa; sa

Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje. Više držim do tvog tkiva no do života, i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa; sa tobom počinje životinjstvo i

lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom u napred značenje mora da je čudno bolje; beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja, sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi; briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Nema više želje, već da izbrišem postojenje, da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine, nema više ni duboko plavog ni planine,

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

U Gornjem svetu ugor je cenjen, ali biti cenjen tamo gore nije naročita sreća za ribe. Neka ga više ništa ne pita! Ljutito mašući repom riba se izgubi iza stene, a Sedefna ruža se obrati meduzama.

Zatim oseti kako tuga, kao plima, plavi čitavo njeno biće i zgušnjava se u blistavu, čvrstu kap. Nije se više micala. Nije otvarala usta. 3ajedno s čežnjom raslo je u njoj zrno bisera.

Sada se i njoj, kao meduzama, činilo da sunce i nije ništa drugo do mutni, žuti krug. Sada je i nju sve više privlačila senovitost morskog dna.

Ribica je sve ređe dolazila Sedefnoj ruži. Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi. Nije joj više bilo ni do Gornjega, ni do Donjega sveta. Ona je tražila i nalazila svet u sebi A zrno bisera raslo je i krupnjalo.

Bilo je to njeno posebno malo čudo i nije želela da ga deli sa drugima, niti je više pomišljala na odlazak iz uvale. Kako su smešne ribe sa svojim raspravama o tome koja je najlepša!

Mogla je tako da živi godinu, sto godina, čitavu večnost. Niko joj više nije bio neophodan. Nikoga nije tražila. Skoro i zaboravi na priče o cveću i oblacima, kad senka nečijeg tamnog tela

Dečaku se činilo da u šumu školjke sluša šum mora. Sedefna ruža je verovala da to nebom luta oteta njena tajna. Više, sve više penjao se Mesec. Nežno, sve nežnije šumela je školjka.

Sedefna ruža je verovala da to nebom luta oteta njena tajna. Više, sve više penjao se Mesec. Nežno, sve nežnije šumela je školjka.

Tri brda u daljini, kao tri prozračna mehura sapunice, privlačila su ga više od svega. Bio je spreman da sluša čak i pesmu potoka koji je sebe nazivao rekom.

Igra cveća u livadi i neumorno tumaranje mrava zanimali su ga više od kretanja sunca u nebu. U redu! Veliko je i moćno Sunce! Ali, zašto zbog njega postati slep za sve ostalo?

Ta svetlost podseća na bljesak duge, na tihi i tužni sjaj meseca. Više od svega mali suncokret voleo je noć! Glasovi livade utišavali su se u noći i šaputanje trava bilo je jedva čujno.

Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio. Za sve, pa i samog sebe bio je: Smešno Lice!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

POLICAJA (zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (Očajno širi ruke): Ovo je na sve strane!

Oh! KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više? Ho ćeš, a? STOJAN Daj da te ubijem! KOŠTANA Zašto? STOJAN Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim.

(Ustaje, silazi sa čardaka.) Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše. U bašču, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu): Asane bre, uz njuma li si jednako?

Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me!

* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...

Meće na sofru pored ostalog jela i pića i nudi ponizno Tomu): Ne ljutiš se, gazdo, više onako na mene? TOMA Pa Magdo, kako... MAGDA Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu...

Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili. Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem.

Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem. Nije više onako jak, silan i čist kao ono kada ga ti pronađe i sprovede ovde u česmu.

Nije više onako jak, silan i čist kao ono kada ga ti pronađe i sprovede ovde u česmu. TOMA (setno, više sebi): Da, da, zajedno sa mnom i on se presušuje i pozemljuje. MITKA (Koštani i ostalim): Svirite bre i pojte već.

Tvoja majka, Salče, pevala mi je. (Salčetu): A, Salče? SALČE (zadovoljna): Koju, gazda? TOMA (odsečno, više za sebe): Onu: bula mlada, posle svadbe, čim legla, odmah umrla.

STOJAN Idi! STANA odlazi plačući. STOJAN (đipi): Ciganka! Ja nju toliko voleo, a ona?... Ciganka! Ko da više!... Ulazi Kata. KATA (prilazi Stojanu): Sine, bolan si? Šta ti je?

(Hoće da mu opipa čelo.) Kamo čelo? STOJAN (otura je rukom): Ne diraj me! KATA (ne može više da se uzdrži od plača): Zašto, sinko? Šta toliko majku? Šta je majka toliko skrivila. STOJAN Što si me rodila...

Šantić, Aleksa - PESME

Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...

se čvršće, Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj više! Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! 1905.

pragove siđeš sa ibrikom Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke, Prigrlim te sebi u svoje klobuke, I da tebe, draga, više ne dam nikom.

naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!

Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše! Jer ovdje niko ne čeka te više — Svi moji mili zaspali su davno. 1904. VODENICA Staro mjesto moje!

Moji vrti, više ne čekajte na me, Vratiti se neću iz studene tame Svog života... Sunce polagano gasne... Hladni suton pada...

I svaki dršće, prodire i tone, I rasipa se kô rubin, kô duga... Dok ovdje gori, više njena groba, Trepti i kruži bono, svako doba, Sam jedan crni leptir — moja tuga. 1911. JESENI MOJA...

1908. O BORE STARI... O bore stari, mučeniče sinji, Gromom su tvoje prsi raskrhane I nova rana sve te više kinji. Opaljen gledaš u olovne dane, I nigdje sunca da se tebi javi, I boli tresu ranjene ti grane.

U tvome vrhu u razdanak plavi Ne čujem više ptica pozdrav vreo, No jauk dugi što svu zemlju davi. Na tebi sada visi crni veo...

1912. POVRATAK Mrem... Sa mojih njiva eno drugi žanje... Tamo više nema stare kuće moje — Pod očevim krovom strana čeljad stoje, I šljemena srpskih sve je manje, manje... O, lijepa polja!

Ja znam, ništa više za me nemaš tamo, Ali jednu želju ispuni mi samo: Pod granama tvojim o daj mi grob jedan. 1913.

I dok se suton sve više hvata I tutnji grad I gori, iz modre dubine neba Izbija mjesec mlad: Kô kletva bona, Kô jauk miliona, Ja čujem

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Tokom vremena, postepeno, uporedo sa čitavim razvitkom ljudskog društva, sve više se izdvajaju tri osnovna književna roda: lirika, epika i drama.

Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među njima.

Postepeno iz njegove svesti iščezavale su rđave strane te države, utoliko lakše što ih više nije podnosio, i ustupale su mesto predstavi o domaćoj državi kao snazi sposobnoj da se suprotstavi turskoj najezdi.

Ali revolucionarnost naše epike nije samo u pokličima, u pojedinim rečima. Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka. Mi smo već obeležili sadržinu, videli smo glavnu temu.

U tim slikama ima i paganskih i hrišćanskih elemenata, ali više paganskih. No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta.

No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta. One su tu više kao nekakav ukras. Malo se polaže, kad je pobeda u pitanju, na pomoć od boga, vila, zmajeva itd.

Te osobine ne zahteva priroda dugog, rastegljivog stiha, od petnaest i šesnaest ili od više i manje slogova, pa ipak se i taj stih njima odlikuje.

to čine sa mnogim detaljima i motivima koji se nalaze i u poeziji kratkoga stiha i pevaju to katkada suvlje, katkada sa više nežnosti... One pevaju i Kraljevića Marka“, „ali dosta suvo, iako ne istorijski verno nego po legendarnim motivima.

Guslarskih pesama ima mnogo više i o većem broju tema. Prema njima izvršena je podela epskih pesama na cikluse (krugove): neistorijski, pretkosovski,

a ovde ističemo samo jedno: da su pesme starijih vremena, zato što su nastale dugo posle događaja o kojima govore, više legendarnog nego istorijskog karaktera, dok je sa pesmama srednjih vremena i još više sa pesmama novijih vremena

posle događaja o kojima govore, više legendarnog nego istorijskog karaktera, dok je sa pesmama srednjih vremena i još više sa pesmama novijih vremena drukčiji slučaj.

Kult Nemanjin naročito su širili njegovi sinovi Sava i Stefan Nemanjić. O Savi ima više pesama i mnogo pripovedaka. On je bio višestruko značajna ličnost: prvi srpski književnik, aktivni učesnik u mnogim

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

NE VODI KERA 22 JEDNA OVCA SIVA 23 GAJITE PATKE 24 KAD BI MI NEKO REKAO 25 OVO JE VREME ČUDA 27 DOSADNO MI JE 28 LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI 30 U SAMOĆI 31 PUĆI ĆU OD SMEJALICE 32 BIO JEDNOM JEDAN VUK 33 GLAVA MI U TORBI 35 KO DVE

PA SAD JE DOSTA reče Kosta Glavni čistač kamenog mosta GDE SI VIDEO ŠAKO JADA DA PUTAR NEKOM ZEMLjOM VLADA LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI Ljudi više ne žive u brizi Ko nema u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga

Glavni čistač kamenog mosta GDE SI VIDEO ŠAKO JADA DA PUTAR NEKOM ZEMLjOM VLADA LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI Ljudi više ne žive u brizi Ko nema u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U

za lovce Ni za zamke ni za puške Za to niko nije znao Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može tako više Videše ga neke straže Opališe i ubiše Nikom nije bilo žao Mislili su da je zao GLAVA MI U TORBI KO DVE PTICE

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Dok je strašni učitelj prilazio posljednjoj klupi, Stric je osjećao kako mu se njegove duge noge sve više drvene od straha kao da se pretvaraju u dva obična bukova štapa.

Paprika sa školskog praga ljutito zurio za njima, gonioci se brzo izgubiše u lisnatu ljeskaru derući se koliko je ko više mogao. Jedan preplašen zec iskoči ispod niska žbuna i jurnu nekud udesno. Stric se nadade za njim. — Eto ga tamo!

— Da znaš, tužićemo te učitelju da nas plašiš! — svadljivo viknu jedna djevojčica. — Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric. — Eto baš nije mene, nego Boku Potrka!

— Hoćeš da se biješ? Čik! — Tebe su već izbili — poče da se ceri Stric. — Ih, da sam na tvom mjestu, ja više ne bih učitelju u ruke. — Bogme i neću! — planu prgavi Mačak. — Pa kuda onda misliš?

Napinjao je uši i buljio u tamu, ali što je više naprezao vid, okolni žbunovi i drveće dobijali su sve čudnije oblike.

Kvrc! Prevari ga vjerna kubura, ne opali. Kvrcnu samo oroz, ali to majstora Mačka više uplaši nego da je zagrmio top. — Pazi, zaboravio sam da je potprašim barutom! E, jesam neka šeprtlja.

— Dragi moj, rođeni, pametni! Baš mi je milo što si to ti, a nije vuk! Volim te više nego deset vukova! Kad ga minu prvi talas razdraganosti, tek tada se sjeti da pogleda šta je sa Stricem.

Iza bukve se opet pokaza Mačkova glava. Udarac ponovo tresnu po spavaču. Stric skoči sad još više poplašen. — Šta je sad ovo?! Batine s neba padaju ili... Dječak popade magarca za ular.

novi učitelj opazio je poslije nedjelju dana da Nikolica dovodi Žuju i veže je u šupi, pa je strogo naredio: — Da te više nisam vidio s tom čobanskom džukelom, jer ću odmah zvati poslužitelja da je umlati, a i ti ćeš dobiti svoje.

koji je čitavo vrijeme ćutao, odjednom se javi: — Naš je Nikolica najmanji meću nama, a ipak je učinio za naš logor više od nas sviju. Ostavio je tamo ono što najviše voli. — Bogami, baš jesam! — iskreno priznade mališan.

stražarenja u logoru Tepsiji, to bi, kazano na psećem jeziku, bila priča puna tihog cviljenja i čežnjivog zavijanja, priča više tužna nego strašna.

naveče, kad bi se koji od naših dječaka zatekao negdje podalje od kuće i morao da se vraća sam, po mrklu mraku, nije se više plašio kao nekad.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Tako slušajte, da ne izgladnjeno siti izađete i iz kratka slova vama se više u razumu prinaspori, tako da ne bi oskudan zabrinuo se, ni sit omrazio bi.

Ko mrak negoli svet? Ko li voli rit više bistrog izvora planinskoga piti? Ko li voli jed negoli med? Ko maćehu nego svoju rođenu majku? Oca i očuha?

Sećanjem se goreg, boljeg li snahoda poslednja, Ja l' se više cveli, Il' se boljma onome veseli, A za prvašnje što, ništa i ne mari.

ZA DUŽI ŽIVOT Svaki svakad vrlo da se moli svomu vladiki, Eda bi dobri i čovekoljubivi zemljoradilac Još za neku godinu više zaštedeo Tu voćku poricanu s nerodstvom, I ne iseče je iz korena bez vremena, A neka to dopusti zimnjim godom Opkopati

Ne poljubih Hristove noge, ni ih s mirizmom pomazah, a moja su se bezakonja preumnožila više negoli koliko mi je vlasi na mojoj glavi.

Bojim se s mojim mozgom jerno slovo božije živo i posleno je a pooštrije je više od svakoga mača s obe strane oštra, te prolazi čoveku kroz telo mu i dušu, i pronuzuje sve člankove i mozgove.

Jošte tako strepim i trnem u srdcu da u koje podublje se i najposlednje zlo ne uvalim, od koga no se već više ne mogu izvaditi, Dok i s glavom ne zaplatim.

BOG SE LjUDI ODRIČE Više oproštenja nadišli su vam gresi, osvem svakog leka okrastaste se: vaši gresi bujaju, izvidati se nikako ne mogu!

pozleđena bridi; bolest nejma zdravlja ni oblakšanja: lakomstvo bez izma, i džimgrizanje, život rashaljen; od sad najma vam više grehom proštenja! Ni više pokajanja; moba se ne sluša, niti suze pomažu nizašto.

Ni više pokajanja; moba se ne sluša, niti suze pomažu nizašto. SRP KAZNE Vidim srp gde leti preko sveta dvaist lakata dužinom

se te odu kućne straže; presuše oči, nos i usta, odleti svest i svako ovde osećanje iz tela, i zaseknu vodenični žrvnji više mleti, zubi žvatati, — šupljine pocrne, prazne ostanu bez pčela duplje i dućani se izpozatvaraju od pazara, nestane

se o tomu smatraj i proberi se, velim ti, čoveče, za ovi prohodljivi vek, kako je svašto nepostojano u njemu: više sa zlom prohodljivo negoli s dobrom. I početak i dočetak plačljiv mu je.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Zato je više nije pevao pred majstorom. Pa i ono maločas, možda šegrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni dužan, dobio šamar da nije

Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao više da je izbije iz glave i zaboravi.

Dugo se još pričalo kakva je sila bio čorbadži-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema više! Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo — u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u pašinom konaku.

izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija.

i niko više u mestu, onda tek dobijete pravu sliku bogatstva, velikog bogatstva čorbadži-Zamfirovog. Tu u avliji su čeljadske sobe

U dućan niko više nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije držao ni šegrta, nego je sam samcit u njemu radio; pazario je i pazio da

Već i po samoj svojoj prirodi i po zanatu svom kujundžijskom bio je otresit i pažljiv na odelo, a to je još više i pritvrdio služeći u vojsci, i to, kao varoški sin, u kavaleriji.

I kad čovek uđe u takvu kućicu, on se oseti nekako više sam, svoj; daleko od grada i vreve i tišme gradske, i on uživa u onoj prijatnoj tišini kućevnoj.

ali mu sve to ništa ne pomaže, — tako i ovome samo puste u uši misao o ženidbi i ženici — i vi sutra lepo ne možete više da poznate onog jučerašnjeg sređenog, mirnog i zadovoljnog čoveka!

I on oseća da ne može više ovako ostati! Ukratko, čudi se kako to može i jednog dana biti bez „domaćice“! Nalazi da je to najlepša ženska i da

Bećarl’k džibi sultanl’k olmaz“, reče, i tol’ko! Ne ’tede više, kuče, ni da si zbori s mene, a i ja ga — kad vido’ što je brljiv — batali!...

) tetka Doka, kojoj su fes i šamija došli već malo više nakrivo, i tako izdavali njeno raspoloženje. A zatim se podigoše sve s minderluka; Dena im već okrenula nanule i papuče