Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Odnekud puše vetar, i to tih, topal, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vijor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica.
Eh, šta sam tada mislio, šta osećao, šta hteo? Zar da živim bez nje, zar... Ali jedan vijor! Pa Stanke se sećam! A i kako ne? Sećam se onoga prvoga večera što sam proveo u njihovoj kući. Ah, to veče!
Toga dana bilo je toplo, ali je duvao jak vetar. Pogdešto bi pojedini vijor silno cimnuo prozorom, ili bi napeo staru potklobučenu tapetu na zidu, pa bi odmah odleteo dalje; i dok se oko nas
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Kao munja, neki crno-crven, garav i krvav vijor pomrači mu svest i dok je ranjena noga sva drhtala u krvi on se ludački zaplaka tresući se onim obamrlim telom: „Jao,
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Na to Tarigora poče čupati hrašće s korijenjem iz zemlje i valjati, kao kakav strašni vijor; Krivigreda opet zgrabi najdeblji hrast za vrh, pa ga savi uprav do zemlje; pa onda rekoše Marku da on podstakne ugarke
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Svi su na poslu — žetveno doba— A ona, mala — grozd u ruci— Sedi i grozdić boba. Kad iznenada, vijor... Kada mu kolo do nje stiže Zaigra se, zavrti, Dohvati dete i diže Pa ga u svom vrtlogu Ponese gore Bogu...
Svi stoje bledi Od straha— Svako zadivljen gledi Gde se daleko u visini Beli ko malo klupče praha... Posle se vijor spusti Ko meko, belo krilo I opet dete metne Na mesto gde je bilo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Nato Tarigora poče čupati hrašće s korijenjem iz zemlje i valjati, kao kakav strašni vijor; Krivigreda opet zgrabi najdeblji hrast za vrh, pa ga savi uprav do zemlje; pa onda rekoše Marku da on podstakne ugarke
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Odjednom kraj šumatovačke kose u daljini ukaza se u vinogradima jedno odeljenje konjice, pa se kao vijor ustremi našem šancu, vitlajući sablje u zraku.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Al’ tvoja je k’o gromovna strela Koja dušu i srce potresa, Pa i silu života iz grudi; Kano vijor u oluji strašnoj Iz korena što izvalja drvlje I sve što je snagom malaksalo.
Bojić, Milutin - PESME
Staše Gordo na vrhove snega pune, Oklen kô vijor grune Požar za četom koja nastupa I u krvavom se znoju kupa. O, kako jure, stižu, Stegove dižu, Viju, Riju, Krv
dve buktinje sveže, Uz praskav požar rastopljene smole S vriskom fauna i nimfi, što gole U susret jure, kroz vijor što reže, I krše stabla i kidaju mreže, Naša su srca što se večno vole Skrhala strele, što su se zabole, Stopila