Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— reče fratar i nastavi jesti. Bratstvenici izvadiše lule s kratkim kamišićima, te zakurnjaviše. Pošto se nagledaše „vra-Naćvara“ (to je bio nadimak Brnin) pogledi im se stekoše vrhu ognjišta, gdje višaše njekoliko butina ovnujskih i
Svi povukoše dušu u se, te se čulo kako mlaz šiče. „Vra-Naćvar“ utoliko izvadio njeki list, pa stade čitati. Čagljina primivši od snahe pun bardak, ustade i skide kapu.
Čagljina se nakašlja, omako kako se čini kad se hoće da privuče čija pažnja. A kad to ne pomože, on zovnu: — O, vra-Brne! Fratar diže glavu.
Dakle, neka se liči koga boli ovom svetom svrom, kâ ti vra-Brne, kâ i oni naši svi prošli duovnici! Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija!
Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti kâ on! — veli Rkalina, mašući glavom. — Niko kâ on!
Osinjača brzo ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se
— Hm! Ta-a-ko! Čagalj se značajno nakašlja, što učiniše i svi njegovi. — Nije baš posve loš, ali je mudar, moj vra-Brne. Divice mi, mudriji u mnogim stvarima od ćaće!... — Ta-a-ko! Jače kašljanje među Jerkovićima.
— Ta-a-ko! Jače kašljanje među Jerkovićima. — Od ćaće i od drugih, viruj ti meni, vra-Brne! Jeto prikojuče došli Ličani da kupuju vino. Jere traži po jedanaest viorina barilo, a oni nude po devet.
— Jesam li ja među braćom ili među ajducima noćas? — poče fratar. — Moj dobri, vra-Brne, molim ti se, čuj me! — zače meko Čagljina. — Jesam li ja rekâ šta rđavo? A jesam li i mislija šta rđavo?
Kud li će se lipše!... Pa dobro!... Kâ pametan čovik!... dobri naš vra-Brne!... Onda Čagljina stupi na svoje pređašnje mjesto, pa će medeno: — A šta je tribalo da se do ovoga dolazi?
bam! tum! pum!, kâ da se ne može ljudski... — Dobro! Dobro! Ajte sad! — A moj dobri, moj lipi vra-Brne! — nastavi Čagljina — nemoj ti misliti da smo ti mi izgubili rišpet, i da ja nisam znâ da ćeš ti učiniti kako je
Đakone i đake poduši smijeh. Kuvar se snebi, pa zapita dječka: — Koji si ti? Koga tražiš? — Ja sam sinovac vra-Brnin. — A! Tako! Živ bija... Vidiš... ovaj... ja nisam redovnik, nego lajik... ali jopet, lipo je štovati starije...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
, »pa mu ne more nikakva basma ništa učiniti« (SEZ, 41, № 186. Upor. i Marinov ‹Narodna vra i religiozni narodni običai, Sbornikъ za narodni umotvoreniя i narodopisъ, 28, Sofiя, 1914› 43, i Marcel, Handw.