Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Od reke mu osta samo staro, špansko, ime i rascvetani vrbaci. Temišvar je bio delo ljudske, a ne božije ruke, i sastavljen od samih kamenitih zvezda, utvrđenja gradskih.
Tamo su nepregledne zelene utrine, Begej, vrbaci koji su zapupeli i procvali, plavo nebo. Njemu se činilo da u mislima oseća kako trava zeleni, kako drveće pupi, kako
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
U NjEMU, ZVEZDA 129 SEOBE I BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NjEMU, ZVEZDA Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže.
Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak. Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo
Reka je bila mutna i žuta, puna blata, a vrbaci, što behu već krenuli da pupe, bili su premrzli poslednjih, iznenada hladnih dana.
Beše mu kao da je stigao doma. Ista ravan, ista reka, iste baruštine, pesak, vrbaci, a iza njih plava brda. Iz trščaka izletahu rode, a žabe kreketahu i hujahu svu noć.
Nije ni primetila da napolju zalazi Sunce, ni vrućinu oko kuće, ni prašinu, nije više znala ni gde su napolju brda, vrbaci, ostrva i nije više čula šum vode, kao ni popa na dnu izbe, koji je, neprekidno, mrmljao grčke molitve.
Velika dubina reke i gusti vrbaci, iza kojih je bilo, sad, sivo, mutno, kišno nebo, zjapili su pred njihovim očima, kad bi se zagledali onamo kud vojska
Magloviti vrbaci isparavahu se svaki dan, oblaci se kovitlahu sve niže. Dubine kroz koje su proticale reke behu mutne i neprohodne.
Na obali, u gustoj i visokoj travi, ljudi se behu razmestili bez ikakvog reda, polegavši po blatu. Mokri vrbaci, lokve vode i baruštine oko njih, reka, sva ustreptale površine na pljusku, sve ih je to podsećalo da su blizu svojim
Reka, sa niskog mosta, činila se mnogo šira, zelenkasto‑žuta, puna peska. Ostrva u daljini, vrbaci, trščaci, sve je bilo tiho, nepomično, duboko zeleno.
Kiša je i to veče padala. Sve je bilo kao i pri njegovom polasku. Magloviti vrbaci isparavahu se, oblaci se spuštahu sve naniže. Zemlja je bila samo tamna vlaga, nevidljiva i kišovita.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sa visine konja, posmatramo levo i desno mirnu ravnicu, uzoranu zemlju, i pašnjake, a pred nama se kao zid uzdižu neki vrbaci, koji nam zaklanjaju vidik.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
VODENI CVET Tromo se vukla reka ravnicom. U njenim vodama ogledali su se vrbaci i žitna polja, ponekad đermovi pobodeni u nebo, ali nije bilo snežnih vrhova planina.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
332 Rečenica kojom Seobe počinju glasi: „Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže”.
„Nije ni primetila da napolju zalazi Sunce, ni vrućinu oko kuće, ni prašinu, nije više znala ni gde su napolju brda, vrbaci, ostrva i nije više čula šum vode [... ]”.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— A baš za ovu paricu nije mu se isplatilo da zalazi u ovoliku koprivu. Poslije kopriva dođoše na red vrbaci i zapušteni uglovi oko riječnih okuka puni visoke travuljine, rakita i divlje loze.