Afrika
Jednodnevno proleće pretvorilo se u leto. Vuije mi priča o kamenom dobu Afrike, o njenim plemenima, jeziku, biljkama, fauni i fosilima.
Crnci uvijeni u prostrana plava platna, u crvene đerdane, dugih tankih ruku, veslaju. Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate.
“ Pojavljuje se ispred nas, pre ulaska u pristanište, divan greben: pust, nepristupačan, obrastao retkim biljem. Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i
U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno. Vuije ima kolekciju najčudnije izmešanih preistorijskih, feničanskih i crnačkih perla. On o svakome zrnu zna legende.
Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu. Vuije mi dopušta da se divim, pod uslovom da je indigo materiju žena sama tkala a ne kupila u evropskom dućanu.
To pripoveda i Vuije, koji je zabeležio na licu mesta (pominjano svuda) najlepši crnački ep o borbi Sumangurija, Bambare, poglavice
Stihove koje mi citira Vuije, i koji predstavljaju šum vetra u zoru, uoči bitke, imaju neverovatnu igru aliteracije. Gledajući akvarele na kojima
na kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?
Imam tuš morske vode preko puta i da nije pokreta koji ostaje slobodan i lak, dan bi prolazio kao u parnom kupatilu. Vuije mi se smeje. Onaj cvet koji donose talasi sa ostrva u stvari je neka, vrsta čvrstog sunđera. Gospođa J.
Priznaju da obrazovan crnac može biti finiji od belca a da i inače može imati sve dobre osobine. Vuije kaže da je to osnovna antipatija rasa koje se brane — Indoevropejci, Samiti.
katoličke sa latinskim rečima, engleske ratne i crnačke, sve su bile podjednako čarobne i uzbudljive iz njihovih usta. Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika. Sedamo u čamac i prelazimo u grad.
Uostalom, ružna je. Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige, kad mi Vuije dođe sinoć u posetu. Iziđosmo na krov: limunade i led.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Jednodnevno proleće pretvorilo se u leto. Vuije mi priča o kamenom dobu Afrike, o njenim plemenima, jeziku, biljkama, fauni i fosilima.
Crnci uvijeni u prostrana plava platna, u crvene đerdane, dugih tankih ruku, veslaju. Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate.
“ Pojavljuje se ispred nas, pre ulaska u pristanište, divan greben: pust, nepristupačan, obrastao retkim biljem. Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i
U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno. Vuije ima kolekciju najčudnije izmešanih preistorijskih, feničanskih i crnačkih perla. On o svakome zrnu zna legende.
Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu. Vuije mi dopušta da se divim, pod uslovom da je indigo materiju žena sama tkala a ne kupila u evropskom dućanu.
To pripoveda i Vuije, koji je zabeležio na licu mesta (pominjano svuda) najlepši crnački ep o borbi Sumangurija, Bambare, poglavice
Stihove koje mi citira Vuije, i koji predstavljaju šum vetra u zoru, uoči bitke, imaju neverovatnu igru aliteracije. Gledajući akvarele na kojima
na kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?
Imam tuš morske vode preko puta i da nije pokreta koji ostaje slobodan i lak, dan bi prolazio kao u parnom kupatilu. Vuije mi se smeje. Onaj cvet koji donose talasi sa ostrva u stvari je neka, vrsta čvrstog sunđera. Gospođa J.
Priznaju da obrazovan crnac može biti finiji od belca a da i inače može imati sve dobre osobine. Vuije kaže da je to osnovna antipatija rasa koje se brane — Indoevropejci, Samiti.
katoličke sa latinskim rečima, engleske ratne i crnačke, sve su bile podjednako čarobne i uzbudljive iz njihovih usta. Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika. Sedamo u čamac i prelazimo u grad.
Uostalom, ružna je. Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige, kad mi Vuije dođe sinoć u posetu. Iziđosmo na krov: limunade i led.