Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Na licu Garsulija jasno se opažala, zbog toga, srdžba. Engelshofen je stanovao sam samcit – sa svojim husarom – na trećem spratu Komande,
On je imao svega jednu naslonjaču, a za Garsulija doneta je jedna obična stolica. Garsuli se popeo do Engelshofena, sav crven, u boji koja se menjala od crvenila raka do
„I Harah je to potpisao“ – ponavljao je Engelshofen, ali u sebi, nemo. Garsulija je samo pogledao prezrivo. Garsuli se načini kao da nikad nije luka ni jeo, ni mirisao, ali je Engelshofen znao nisko
Kao što nije više odlazio u Teatar, nije hteo da se meša ni u ovaj posao Garsulija. Engelshofen je ćutao. Nije skidao oka sa Grka, ali je ćutao.
Da bi njemu, Engelshofenu, eto, zagorčao poslednje dane.“ Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da galami, kao pred svojim pisarima.
su dakle Engelshofen i Garsuli, gde ih je već čekala grupica Garsulijevih pisara, koja je bila poslata u Temišvar, pre Garsulija. Engelshofenovi oficiri se nisu nimalo trudili da budu ljubazni prema tim, bečkim, koncepistima i auditorima.
Kad je oberkrigskomisar to pomenuo, nasmejaše se čak i zatvorenici. Samo je Engelshofen pogledao Garsulija prezrivo, pa je i pljunuo.
stana, polk podunavske landmilicije, koji je imao da se kasira i koji je izveden pre Sunca, imao je, na Garsulija, dugo da čeka.
“ „Vivat!“ Sunce, zelena poljana, razigrani konji, gomila vojnika, koja se derala, srećna, zadovoljna, prevarili su i Garsulija.
Grof je bio zastao u čitanju i osvrnuo se, tražeći, pogledom, Garsulija. Dreka je, međutim, rasla, i sve se češće čulo: „Nećemo da budemo pavori!
Svi su izdavali zapovesti, husarima, svi su dotrčavali da vide Garsulija. Videvši se na sigurnom mestu, u kapiji tvrdog i velikog grada, Garsuliju se učini da je ceo svet bio svedok njegovog
Ali, ako ih je pogodila ista sudbina, ona ipak nije bila, za svu četvoricu, jednaka. Za kancelariju Garsulija, sva četvorica bili su isti, iz iste porodice, braća, četiri rebelijaša.