Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Starac ostade presamićen, prebledeo, i kao da je drhtao. Njemu se, u stvari, naređivalo da Temišvar ima da preda Garsuliju. Na pismu su bili veliki, crni pečati i kaligrafski potpis grofa Jozefa fon Haraha, ratnog druga Engelshofenovog.
Engelshofen se svega toga gadio i, kad je seo, uza zid, na jednu klupu, nije imao nimalo volje da pomaže Garsuliju. Kad su iz zatvora izvedeni zatvorenici, okrenuo je glavu i nastavio da odbija guste dimove na svom, švapskom, kamišu.
Međutim, sad je Đurđe stajao zanemeo, i ni u nos. U sebi, Đurđe je osećao da braća očekuju da nešto kaže Garsuliju, ali on samo promrmlja: „More, ono mi je brat, ko mi je dobru rad“ – i ne reče ni reči.
Pošto je morao da nešto kaže Garsuliju, koji se stalno vrteo oko njega, Engelshofen je izvadio svoj švapski kamiš iz usta i doviknuo mu: „Možete da poručite,
Videvši se na sigurnom mestu, u kapiji tvrdog i velikog grada, Garsuliju se učini da je ceo svet bio svedok njegovog kukavnog bekstva i zato mu, od besa, pripade muka.
Ali neće u jobađe i neće u napoličare. Toliko je bio zadovoljan, onim što Garsuliju reče, da je malo falilo pa da, po svom običaju, pogladi svoje, svilene, plave, brke.
To ne znači da je Pavle, tu, u podrumu, imao neke gromopucatelne misli i da se radovao što je do toga došlo, da se Garsuliju usprotivi. Naprotiv, Pavle je bio snužden i nije se više nadao da sve to može da se dobro svrši.
Nema njegov nacion više barjake. Nego samo britvicu! Do zemlje se njemu, Garsuliju, klanjaju. Dobri su to i pitomi ljudi! Nego su oni, oficiri, kurve, oni bune narod, da se seli u Rosiju – da nije njih,
Pavle Isakovič, koji je bio u takvoj prilici drzak, ohol, prezriv, postade omrznut u Engelbirti, kao da je rođak Garsuliju. Za to vreme, u kući majora Božiča, kapetana više nisu očekivali, niti su ga spominjali.
“ On mu onda odgovori da je želeo da mu kaže sve to, što nije mogao da kaže Garsuliju. Da mu kaže zašto im je dozlogrdilo. U Turskoj ih niko nije lagao. Turčin je retko reč gazio.
A nije Đurđe bio ni onaj, koji Garsuliju kaza, što treba. Nego je on skresao Garsuliju mesto bratučeda. Rosija ne može biti pobeđena!
A nije Đurđe bio ni onaj, koji Garsuliju kaza, što treba. Nego je on skresao Garsuliju mesto bratučeda. Rosija ne može biti pobeđena!