Upotreba reči glasom u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

— Ti li si taj, što oslobođenje vasceloga Srpstva tražiš?... — opijen gnevom divljega zvera, besomučnim glasom rikaše sudija.

Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika: — Evo besnih, naoružanih Madžara! Gomila zaneme od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto

A kad sa prozora jedno bledo, vrlo bledo lice molećim glasom povika: — Ljudi, pomagajte! — onda ne beše više premišljanja. Odvažni sinovi jurnuše u opasnost.

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza

A moja bolesna devojka uzdrhtalim glasom reče: — Opet će biti — gladi. Sirota!... Posle se lagano izdiže, i mirno, onim mekanim glasom pripovedaše tužnu

Sirota!... Posle se lagano izdiže, i mirno, onim mekanim glasom pripovedaše tužnu pripovetku nesrećnoga života... ...Kao kroz san sećam se njega, moga oca. Siromaha!

„I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova!... Oh, bože! Hoće li doći dan?

U grobu je večita tišina! Je l’ te, prijatelju? Onde je mirno, nemo, — govoraše jadno devojče žalostivim glasom, — i ja ću umreti, ali za mnom neće niko zaplakati...

Marko, a gde je moj brat?...“ pitaše u najvećem strahu čiča-Marka, a Marko reče tiho, ali mirnim glasom: „Eno Obrada, Maro! Čuvaj ga, a ja ću sad s doktorom doći“.

i dohvati ga za rame (ko ne poznaje Banat i Bačku, rekao bi da mu je nežno prislonio ruku na rame), pa mu tankim glasom reče: „Gospodine, vi ste Čivut!...“ doktor ga, zabezeknut, pogleda i poluglasno reče: „O, di ferfluhten rajber!...

Tek kad je izišao na sokak, onda se osvrte, pogleda još jedanput u kuću našu, pa onda pretećim glasom nešto progovori i ode...

a malo posle i drugu polovinu popio, i zaista mu je bilo lakše: mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom pripovedao za poslednju nesreću što ga je snašla.

Obradović, Dositej - BASNE

Lav, sav razjaren, ne gledajući na njegov poklon i komplimente, s gromovitim glasom: „Tako li je to - načne govoriti — kad sam ja zdrav, ti si prvi pri meni; a kad sam bolestan, onda si poslednji!

Što ćeš cad, kazuj?” „Velikomo|žni lavu”, — odgovori miš s l umilnim glasom, — „vesma sam sagrešio, priznajem i ispovedam, no molim te da mi oprostiš; neću više to učiniti, ovo će mi biti prvi i

Pita on: „Ko to lupa?” —„Ja sam — odgovori žena s pretvorenim glasom — što mrtvim|jelo nosim.” Kad ovi počne u mraku oko sebe pipati, ima šta nađi! Glave i kostš mršvih ljudi!

” „Ne budi ti žao, gospo maco,“ — reče joj papagal — „među mojim i tvojim glasom valja daje kakva nibud raznost | i otličnost, kad tebe niko rado ne sluša da maučeš, a mene koliko više govorim i

Pristupi s velikom učtivostiju i slatkogledajućim očima, pokloni se najpre petlu, pak onda svim kokošima, i s krotkim glasom i veselim licem načne im|govoriti: „Ta što je to? Zar se vi plašite od mene?

i pređi u grad k nami; onde ćeš barem gospodi i gospođama pojati, a ovde kome poješ, kom li slatkim tvojim uslaždavaš glasom, van do koga seoskog pastira i prostu pastirku, koji nisu za taku muziku?” „Ah, sestrice, kako to besediš?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

4. Ako u tuđem oku Nisi sunce ugasio! Ako se nisi u vučje doba vučjim glasom oglasio! Sinulo ti sunce iz vetra, iz brata, iz ribe, kroz hrast, iz namernika, iz potoka!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

’ pitao je dalje, i ja odgovorim, da naše žene i deca sede kod svoji’ kuća. — ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu na svoje hatove i na vas udare, kuda će onda vaše žene i

Car primeti na meni tu zabunu i brigu, pak posle nekog kratkog ćutanja reče mi sasvim blagim glasom: ,Moj dragi kneže, ja se od vas i od toga naroda uzdam i nadam da ćete vi pomoći mojoj vojsci, moga i vašega

kamenjem, — i da bi Turke većma uplašili, pridadu, da će oni (knezovi) morati u Nemačku od naroda begati, ako sa takvim glasom pođu u vilajet.

su mi posle toga mlogi i Srbi i Turci kazivali, moj je otac sasvim pri sebi bio, aki bi na pir vođen bio, i slobodnim glasom vikne: „Fočiću, Fočiću, ne molim te za život, nego te samo molim, nemoj me beščesnom smrću moriti, no sabljom kojom se

turski topovi, jedni od Smedereva i Beograda do Kolubare, a drugi od Šapca i ušća u Savu reke Vukodraži, glas topovski glasom glasu odgovara.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Govori svakad »važno« i rasteže reči, udarajući na nekim slogovima jače glasom. Uvek gleda čitav korak iznad čoveka s kojim se razgovara. Drugi malo sniži.

Anđa uze to parče, zagleda otud i odovud, pa reče nekim neobičnim, vračarskim glasom: — Bogami, prijo, evo mu strave od nekake kao zverke, kao čoveka. Vidiš glava, noge i ruke.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Momčdija se umeša. — Nećemo tako! — povikaše sa sviju strana. — Hoću! — reče Stanko sigurnim glasom i priđe meti. – Pazite, jesam li na meti? Sve živo zastade.

I poljubiše se. Zatim počeše hajduci prilaziti i ljubiti se. Kad se svi izljubiše, harambaša svečanim glasom uzviknu: — Stanko!... Naš si! Ona mrka lica hajdučka najedanput oživeše.

Sve se skameni. Petra mu priđe. — Starče?! On je pogleda krvavim očima, ali reče pritajeno mirnim glasom: — Idi, bako, donesi mi čibuk sa čiviluka... I starac toga večera rasplete kose i pripali duvan...

Možda on mrzi kad se razgovara s njim... Ali sad ne brini! Ja, ja! (i tu udari glasom) ja ću se razgovarati s ljudma, kazaću im kako si ti dobar čovek... kako si... — Nemoj!... nemoj, Miraždžiću!

Jelica osta nepomično. Zamalo vrata se otvoriše. Krunija promoli glavu i reče nekakvim tupim glasom: — Zove te otac... Nju prođe neka jeza. Ali se krete za materom...

— reče ona prkosno. Miloš se zabezeknu. Htede joj pritrčati i udaviti je, ali se pribra i pritajenim glasom reče: — Kupi tvoje prnje, pa napolje!... Pod mojim krovom nema više mesta za tebe!... — Hvala, babo!

Pop se trže, rumen mu obli lice od iznenađenja... — Bog ti pomogao! — Ja dođoh do tebe, popo, — reče hajduk blagim glasom. — A ko si ti? — reče pop i zagleda se u nj. — Zar me ne poznaješ? Skoro u isti mah i pop reče: — Nogić!

Ibro ga je odmah našao, jer je bio kod kuće. Javiše mu da je već tu. — Neka dođe amo... — reče on prijatnim glasom... Miloš uđe sav bled kao krpa. Kolena mu klecahu, a onaj se han okretao oko njega...

Gledao je samo ukočeno, a ničim nije mogao mrdnuti... Najedared, taj čovek zagrme strašnim glasom: „Ja sam Stanko!... Zar me ne poznaješ, zlikovče?!... On se prestravi od tog imena...

! — On... — Ko? — Stanko... — Gde?... Lazar pokaza rukom kuću Aleksinu. — E sad je moj! — reče Ivan strašnim glasom. — Sad mi neće pobeći. I pođe. Ali Lazar skoči iz postelje, pa ga uhvati za ramena. — Ne idi!... — N... ne idi!...

„Jesi živ, gospodaru moj?” — upita ga svojim zvučnim glasom. Taman da odgovori, a puče puška... On se trže... Čuo je razgovor... Skoči i potrča družini.

Stanko mu poljubi ruku, metnu kapu na glavu, pa nekim glasom punim snage i pouzdanja reče: — Onda, za mnom!... i sve prožma neka nada; svi osetiše da je ovome dečku, koji im još

Dučić, Jovan - PESME

Negde u daljini čuje se da hukti Vodenički točak promuknutim glasom; Dim i plamen žderu nebo koje bukti, A vodeno cveće spava nad talasom. Opet jedno veče...

Beše kao carska galija kroz pene, S glasom o pobedi; beše u čas zore Himna zemlje suncu; a samo za mene — Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

NOĆ Kad genije noći na krilima sjajnim, Krilima od vatre, preko reke minu, Nevidljiva voda ushićeno sinu, I zapeva glasom bolnim i beskrajnim.

ZA ZVEZDAMA Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine — I kao kraljević iz starinske bajke, Poći ću za glasom što zove iz tmine, Kao glasi davno nestanule majke.

Daleko ću poći od te kobne gore, Gde očajno slušah, po sve noći pune, Da sto vrela sumnje žalosno romore Glasom koji jeca i pesmom što kune.

Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu, I moje će ime biti na mom maču; I vodiću gordo svoju sjajnu svitu — Idući za glasom što se jednom začu.

II I sva tvojim glasom prozboriše vrela; More uze sjajnu gipkost tvoje puti; Tvoj pokret sva polja valovna i zrela; I tvoj glas sva gnezda

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim, zvonkim glasom i ispruženim kažiprstom ponavlja težinu, „moral“ pripovetke: „Čuješ“, kaže „ko se stara za ova dva crva?

sedeći na krevetu tako duboko kao da je hteo poljubiti u ruku lekara, pa gledajući preko glave mome drugu odgovori glasom u kome sam čuo poverenje, desperatnu nadu, slepu predanost... — Dobro će bog dati!

Na tabli je stajalo latinskim rečima, a po mome prevodu: „Sušenje očnjeg živca”. — Eda što osećaš bolje? — reče Joca glasom koji je trebao da pokazuje indiferentnost i pouzdanje, a u kome sam ja ipak čuo usiljavanje za tešenje.

Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku: — A ko će mene tamo analizirati? — Šta? — Ta ovo, kako ga zovete? Ova mašina!

— Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke? — Pun je! — kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku. — Pa šta radi ona moja niska dukata?

Otpusti ruke niza se. Ispravi se i pođe napolje. — Čekaj-de ti, kćeri! — viknu đeda neobično jasnim glasom. Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi đeda: — Ti, sinko... s tobom, čujem..

Ispravi se i pođe napolje. — Čekaj-de ti, kćeri! — viknu đeda neobično jasnim glasom. Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi đeda: — Ti, sinko... s tobom, čujem.. tebi je sasvim nepravo u mojoj kući i kod mog naroda!

I Anoka ćuti, ali stegla rukom svoju rođenu butinu, i nokti upadaju u meso. Đeda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja: — Ja neću to, dok sam ja živ! Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija...

Pop slabo mahnu rukom, kao da mu priđemo. Vladika sjede na stolicu do kreveta, a mi se iskupili unaokolo. Slabim glasom poče pop: — Oče vladiko, sjećaš li se kad si me pitao šta sam učio? — Sjećam.

Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater. — A — reče ona glasom koji me, badava je, dirnu, — a vi ste slabi? — Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni. — G.

Smejala je se. — Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti. — Svaka lekcija od vas biće mi draga — ja udaram glasom na „vas”. — Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate. — Hoćete, tj.

Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom: Montagѕzeіtung, Abendpoѕt, Fіga-Fіga-Fіgaro!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

’Oće da me uplaši, pa me vreba! — veli Jula, odobrovoljena, slatkim i mekim glasom. — A jao, kosti moje! — ču se odande iza bureta. — Ko je to sad?

svoj štap i šešir, i gladio ga rukom niz dlaku, dakle već bio spreman da pođe, kad će ga pop Ćira jetkim i dršćućim glasom osloviti i zaustaviti. — Ama...

Ah, — reče odbijajući odlučno, — kakva štogla, bog vas vidio!! — Pa štogla, slatka, štogla! — reče žalosnim glasom gđa Gabriela. — Uostalom, — trže se pa nastavi, — sad vam ja baš ne umem kazati otkud mu baš štogla...

— Al’ samo još pola strane, pa sam gotova. Slušajte, slatka mamo! I Jula poče glasno dršćućim glasom čitati: »Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može naći; no baš da se i znade

— teši je gđa Sida, a posle nastavlja mirnijim glasom: — A, kažeš,... on je bogate familije... može da svrši i hirurgiju?

Pa mu onda tišim glasom pripoveda sve što je čuo od Arkadije, a i inače po selu o popovima, o tužbi pop-Ćirinoj, o skorom putovanju njihovom, i

« — Aj! — zapita jačim glasom one unutri, — ’oćemo l’ malo da odmorimo sirote konje? — Pa, ne bi zgoreg bilo! — odgovori mu pop Spira, željan da malo

— Oče Ćiro — viknu malo jače domaćin s vrata. — Česnjejši... O, oče Kirilo! — viknu još jačim glasom. — Zaboravili ste da mi kažete kad da vas probudim. Tišina. Nikakva odgovora. — Oče Ćiro — viknu još jače domaćin.

da namešća zube i vilice... ako kome treba fališan zub — rekla je gđa Sida jače udarajući glasom na poslednje reči, baš kad je gđa Persa prolazila — tu će on biti majstor da namesti!

« s takvim glasom i izrazom na licu kao da joj je najveća gusenica pala za vrat, i pusti se naglo iz kola, pa ode kao oparena s

Da vi’š da smo mi mlâde, kako se ne bi dale moliti« — otpoče i ona svojim lepim, jasnim kao srebro, devojačkim glasom. Zapeva onu staru nežnu pesmu: Raduj se, mlada nevo! Već čarne tvoje vlasi Od mirte venac krasi, Zelene mirte splet.

Dok je pevala, gledala je jednako preda se, između strofa se tiho izvinjavala i tužila za onim glasom u mlađim godinama, i kupila sa čaršafa mrvice od pite s orasima i metala ih na jednu gomilu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Sad počnu pevati. Gospođa Persa imala je lep glas. Ljuba je nju svojim jakim glasom potpomagao. Mnogo su pevali. Kada su pevali: „U mjestu prijatnom”, Ljuba je uzdahnuo, a gospođa Persa se zarumenila;

— Zapovedajte! — reče tako slabim glasom kao kad se žmure igra, samo da ne poremeti usta. Čekmedžijiću se nešto mrak čini u sobi.

Inače vas ne poštujem. Mica to izreče oštrim glasom, mereći pogledom Svilokosića. — Jeste, pravo kaže Mica. To je honorіs causa, tako mora biti, — doda Marko, a

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Onda pričeka malo i prekide vezu pa nesigurnim, tu đim glasom pozva Jurišića i saopšti mu da će smesta ići za baterijskog osmatrača na crkvu sela B.

— Dođe prvo grob nekoga prote, pa onda moga sina ovako, — kaže ona jecavim glasom. — Pa zašto ga ne ostavite tu, stara? Šta će bolje nego da leži u crkvi? — E nije tako, Dušo. Majka sam.

Napolju, na mesečini, usred one gužve, ogreѕѕe je, piskavim glasom, grdila nosače. — Mili moj — govorila je verenica Jurišiću kad su ostali sami i grleći ga nežno onoga dana kad mi

Grančice su puškarale, i pod nogama nekog prolaznika cičao je sneg glasom najradosnije tice. On odlučno zaustavi onog čoveka: — Gospodine, reče on, kakva je to slučajnost: da na zemlji ima

Afrika

Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao. Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!

Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedna stvarnost u ovoj noći. Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez sunca što bije u teme, još

Smejali su se glasno od sveg srca. N. ih pogleda mrko i laganim glasom koji se punio gorčinom, srdžbom i preziranjem, kao kakvim elektricitetom, govorio im je, ne dižući još bose noge —

Tumač prevodi: — On kaže: „Ne ide se!“ N. samo prebledi. Govori onim njegovim najodlučnijim glasom, koji je sve spušteniji što je bešnji i pretećiji: — A, dakle, ne ide se! Crnci komanduju, ne beli!

Njine stope takođe ne znaju za zemlju već za paprati. Oni i umiru tako ruku zamršenih u lijane. Zatim oni, istim tužnim glasom pevahu opet veslajući: „Aude sa na Me Auide, o'i Auide, o nareble, iha blama, ma ikel makuja Me!“ Šta kaže njina pesma?

Za ve tangele palsk ti e sovaz, ti ne pa sivilize!“ Sva ta grdnja izgovorena mirnim glasom, kao od šale, dočekana je takođe ozbiljnim licem drugoga, koji se onda brani. Oni, „koz an flanse“.

Starica prilazi da čuje o čemu je reč, govori brzo arapski dečacima, slatkim preklinjućim glasom. Presamićena je, rasplakana, šalje im prstima poljupce materinstva i nežnosti, samo da ih ubedi što pre da je greh ovo

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

POZORIJE 9. KIR DIMA, PREĐAŠNjI JANjA: O, kala iltete, kir Dimo! DIMA (tihim glasom, lagano): Dulos sas!... Pos pigeni i dulja? JANjA: A’hara! Oćimo da padnimo sviju preko nos. DIMA: Pistevo!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kad se malo umiri, poče malo tiše, glasom, umiljatim, venecijanskog škopca: „Treba onemogućiti, pre svega, da ti Srbi služe kao bratija u istim pukovima.

„Pa šta bi sad hteli?“ To im je pitanje doviknuo u lice, tako strašnom dernjavom, promenjenim glasom, kolutajući, grozno, očima, da su se oni svakako prepali.

Kao da se iznenada bio setio nečega, kad je ugledao lice u tog čoveka, Garsuli mu se obrati, sad već mirnijim glasom, skoro veselo: „Palavičini, šta znači to „pavori“ što su toliko vikali?“ „Bauern“, odgovori mu kirasir, „Bauern, paor.

Zatim mu reče, bez ikakvog znaka besa, ali glasom u kojem je bilo tragova suza: „Onaj Temišvar, koji sam ja bio stvorio, Vi ste, danas, uspeli da unazadite za sto

Ne može. A što da ne može? – čuo je, kako mu neko, kao Trifunovim glasom, šapuće. Pa dosta je da te ostavi nedelju, dve, tu, dole, da te groznice umore, a uši da ti pacov pojede.

Čuće se i naša!“ Pavle ga međutim tužno pogleda i reče mu nekim glasom kojim nije govorio dotle, oštrim, grubim, ledenim: „Ama nije riječ, dete, o talirima. Nego o sramoti koju ovde trpimo.

Gledajući ga pravo u oči, ta žena bi i najluđeg konja mirno pogladila, a govorila je konjima nekim dubokim glasom, a katkad je konjima i šaputala.

“ Čuo je, i sad još, u sećanju, kako mu žena ocu odgovara, nekim tupim glasom iz grudi, koji nije bio čuo od nje, pre: „To se, otac, ne mož kazati, rečima!“ Taj glas je bio iznenadio Trifuna.

Kao da je on kriv za smrt Jupitra. Valdenzer je sad pričao glasom kao iz bureta. Bilo je očigledno da je zabrinut za budućnost svog deteta.

Ide li u teatar večeras, ili će ići da gleda hansvursta? Ili fajerverku? Isakovič mu je jedva odgovarao. Reče, slabim glasom, kao da se bio razboleo, da on nema društva, da ne ide u teatar, da nije video hansvursta nikada i da večera, sam, u

Ko ne bi krenuo, kad bi znao da nas negde nešto lepše čeka? Petar, kome đavo nikad nije dao mira, zapita onda, glasom novorođenčeta, Trifuna, da li se i gospoža Kumrija i ta njihova rođaka, udovica Zekoviča, spremaju u Rosiju?

Za trenut nastade tišina. Trifun, međutim, reče, na to, nekim glasom, kao iz bureta, da je ta njihova rođaka, Đinđa Zekoviča, iako je izgubila muža, široka, vedra, priroda, kao što je žito

Teodosije - ŽITIJA

brzo dostiže svetoga u nošenu, i kao nekada David pred ćivotom radovaše se, izlazeći i predvodeći njegove svete mošti. Glasom proroka Isaija veleglasno govoraše: „Neka se uzraduje duša moja u Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Zavirivao je od vira do vira i plačnim glasom pitao ribe jesu li u vodi vidjele džak s mačkom, ali one su samo mudro ćutale i ćutke mudrovale bljeskajući svojom

— Mačak lav i Miš prorok dolaze ti u pomoć, ništa se ne boj! — ohrabri ga mačak Tošo najljubaznijim glasom koji je mogao da izmijauče i isprede.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće moći da ostane neprijavljen.

- Znaš li koliko je sati? - rekla je Rašida glasom još uvek zaptivenim od trčanja, a ja sam odgovorio da nemam pojma. - Ja imam - rekla je.

- pozvala nas je rukom unutra, ali kad je Rašida htela da sedne na jednu od stolica, trgla se i muklim grlenim glasom upitala: - Zar ne vidite, drago dete? Zar ne vidite da tu sedi prečasni otac Lavrentije? Mi nismo videli ništa.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

bacim još jedared na Sofiju, dobro je izmerim, pa joj rečem: „Zbogom draga“, a devojka se smerno pokloni, i tihim glasom otpozdravi: „Zbogom”. Kanda me munja porazila, tako mi je to „zbogom“ kroz srce prošlo.

— Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija? Ona odgovori: „Jeste“, al’ vrlo tihim glasom. Opet je upita: „Hoćeš li, Sofija, poći od slobodne volje za gospodara Sofronija Kirića?

Lopovi još pevaju, a sad započe gospodar Sofra gromkim glasom: „O kto, kto, Nikolaja ljubit”, ali tako da lopovi čuti ga mogu. — Pevajte! Čamča i Krečar pomažu, ali slabo.

Niste li baš vi ti trgovci? — Mi smo ti koji smo sami ubili četiri lopova, — reče Čamča višim, pouzdanim glasom. Komesar meri Čamču, a Čamča tako junački pogled baca na komesara, kanda je on sam svu četvoricu smakao.

I to Profit jakim glasom izrekao, kako bi tamo u sobi frajle čule. Frajle čuju to pa se kikoću. „Ne zna igrati!” Treba frajla Lenka takvog

Posle večere pije se kafa, pa opet vino. Čamča dođe k stolu gde je gospodar Sofra sa svojim gostima, i jasnim glasom rekne, gotovo viče: „Izvolite ruskog teja!”, da svi čuju. — Hoćemo, — rekne gospodar Sofra. I Polaček hoće.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

oficiri, na preplašenim i zapenušenim konjima, nisu bili u stanju da nadlarmaju pevače koji su se derali, sve istim glasom, ej... ej...

Oni koji su prvi put išli, počeše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati, prigušenim glasom, i skupljati iza šatora, kao senke.

tako ravnomerno, praćeno šumom vode što je proticala, da je gospoži Dafini došlo da viče, samo da bi prekinula svojim glasom tišinu, koja je, u mirisu i prašini ustajale pšenice i raži, bila zagušljiva.

kao pijanica i pevač, i sa oficirima što su svi dimili iz lula i pevali, dok je puk za njima brndao, podvikivao, upadao glasom u sto razlika, trudeći se da što više otegne i što dublje spusti, na kraju, dva glasa e... ej... e... ej...

Oko pet sati, otprilike, probudila se i setila konja koje joj Aranđel beše darovao, pa je slabim glasom naredila da im se odnese šećer.

Tihim glasom i ljubaznom, lažnom skromnošću, ponovi ko je, spomenuv svoga brata Vuka, rekavši da hoće da govori lično patrijarhu, s

mada se od njih jedan ponudi da još jednom ide gore i da javi njegovu želju, Aranđel Isakovič, sasvim razuzdan, piskavim glasom, poče pred polazak da hvali sebe. Ako je on trgovac, bar se zna da što on uzme u ruke, to više ne ispušta.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

). Kada se detetu zabranjuje da nešto učini, često se kao neodređena pretnja, naročitim glasom, kaže samo — „Ne valja se“.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

rasom o pticama nebeskim brinu, da zimi hrane pometene vrane što se snežnim poljem kupe i viču sebarskim grubim glasom.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Najzad reče sasvim tihim glasom: — Je li išta dobila? Igrala je celog života na lutriji, a nikada ništa nije dobijala.

— Tamo nema slobodnog stola... — reče mirnim, trpeljivim glasom. — Ne moram da sedim sama! — gotovo je očajnički viknula, a onda pokuša da se osmehne.

Matavulj, Simo - USKOK

— Neću! — viknu pukovnik i zapovjedi da se vojska raziđe. Pa nastavi, uvijek istim glasom: — Trebalo je da se za to općina meni pismeno obrati? Zašto to nijeste učinili?

A bog zna razumiješ li sve što zborim? — Razumijem — odgovori gost, zvonkim glasom. — Moj materinski jezik dosta je sličan vašemu, a vaš sam prilično naučio za ove dvije godine otkad sam s vašim

Ali najgore je što se misli da je šurovao s ćesarovcima i kanda je jednom hodio u Beč. Krcun dodade nižim glasom: — Zato se sad radi oko toga da se oslobodimo, te da više ne bude guvernadurstva, no da cio pečat bude u vladičinijem

prenu se u njoj junačka krv i prikupiv svu snagu savlada slabost, te zapita sasvijem mirno, najobičnijem svojim glasom: — Tebi se, tajko, ne spava? — Ne — odvrati knez. — Ne spava mi se zbog Janka!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

— visina glasa se menja, govor prelazi u tepanje i šaputanje. Sličnim, utišanim i razneženim glasom razgovaramo sa sasvim malom decom: na njih više deluje boja reči od onoga što reči znače; boja govora je esencija

bogalja); ganjak (balkon); slatkovina (trava iz kukuruza, slična lozici); neumorno ciguljati (ponavljati nešto piskavim glasom); kopnica (komad zemlje na kome je sneg iskopneo); zašaporiti (zašumoriti); vrndeljiti (zavrljačiti); grobljesak sunca i

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Kao vrlo star čovek, sa utvrđenim glasom najučenijega Srbina, on je postavio sebi za devizu: »Starim učeći se«, i na dvadeset dana pred samu smrt pisao je:

U prvom redu, stari i stariji pisci, kao i nekoji od mlađih sa utvrđenim književnim glasom, jednom rečju oni koji su dotle predstavljali srpsku književnost, nestaju, a namesto njih javljaju se u velikom broju

Milićević, Vuk - Bespuće

kući, dok je jedan bos starac, pored vatre od sirovih drva koja se dimila i dim grizao za oči, pričao nešto bolešljivim glasom: očevidno se tužio na vremena, što niko nije slušao.

oteo po koji smijeh i brzo se utišao; a sve, i zvonjavinu zvona i graju sprovoda i pojanje oca Gerasima sa svađalačkim glasom, nadmašivalo ženino kukanje i zapijevka; u taj vedar dan, pun svjetlosti, mladog lišća i novih trava sa sočnim i

Inžinjer ga zaustavi, pozdravi se s njim i diže čitavu galamu svojim govorom, smijehom, glasom koji je odjekivao i lomio se kroz kuću.

kad je pucalo u njegovoj blizini, vraćao se sav zaduvan na staro mjesto, potičući rad sve življe svojim oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima da dahnu, da se odmore, da se napiju ugrijane vode, ne videći u njima ljude nego radnike koji moraju

li je nosila jad u duši, ne kazujući ga nikome, sakrivajući ga od svijeta, od njega pa i od same sebe, ona reče mirnim glasom, bez roptanja i srdžbe: — Šta ću vam ja više? Vi mene više ne volite. Vi volite ovu u vašoj kući.

— Ne volim ja nju, - reče naglo Gavre Đaković, rapavim i ružnim glasom, — to se tebi samo čini. — I privinu je čvršće k sebi. Ona mu se ropski pokori, bez volje i bez radosti.

— Vi volite ovu u vašoj kući, — kaza ona ponovo, odlazeći, umornim i turobnijim glasom nego prije, bez ikakve promjene u raspoloženju i bez veselijeg izraza na licu, i zatvori lagano vrata za sobom i izgubi

pojao jadno i žalostivo neki napola slijepi i krezubi starkelja; nekoliko djece pomagahu ga pištavim i neskladnim glasom, i utjecahu mu naprijed što je staroga ljutilo.

majci kako ju je ona zapamtila: zamišljenu sa čudnim i sjajnim pogledom u časovima samoće; sa ravnozvučnim i suvim glasom, bezvoljnim kretnjama i jetkim smijehom pred mužem; povučenu u sebe; sa vrlo rijetkim trenucima raznježenosti kad ju je

starinske, neprobojne zidove, i najednom zašuti, i onda se nesigurno kotrljaju latinske riječi sveštenika sa jektičavim glasom.

ništa u prvi mah, i to je dirnu i uzruja; i kad se sretoše njihovi pogledi, oba puna sumnje, on joj samo reče nesigurnim glasom: — Ti nemaš više mame.

Sremac, Stevan - PROZA

— A, ja?! O molim... molim... naravno, s drage volje, što ne? — reče g. Paja malo tanjim i tišim glasom, pa uze preturati »puslice«, s jednoga na drugi kraj tanjira. A posle male počivke zapitaće: — Aaa, ovaj...

popinu ćerku, koja je maločas ustala i onako dražesno čupava izašla i radi po avliji, pa se svojim srebrnim devojačkim glasom takmiči sa slavujem pevajući: »Škripi đeram«. Eh, šta bih sve mogao ja napisati ali samo što ne smem!

Radičević, Branko - PESME

Jošte jednom okrete se časom: „Sve je prošlo, prošlo za svakade!“ Tako reče, te prekide glasom, Lice pokri, otle je nestade.

Pa spazi Mila, što mu je odseče: „O fala, Mile!“ slabim glasom reče, Pa oči sklopi, malko se zatrese, A Bog mu dušu na nebo odnese.

No i oni s' već zgubiše, Kô da i to bi suviše. XXIX Voda struji nad njom ladna, Da j' uspava tiim glasom, Ona pod njom zaspa, jadna, Grešno čedo pod pojasom, Grešno ga je zadobila, Grešno mu je samrt dala, Al' bar ga

Što će sada Ajkuna sirota? Ujedanput sa dušeka skoči, Nebu diže ukočene oči. „Aha!“... viknu zagušenim glasom, Al' joj nešto zveknu za pojasom.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Rđak jedan — korio ga je djed izbolovanim glasom — šta on zna šta je svoja muka. Predomišljao se dragi bog bi l načinio goveče il čeljade, pa tako ispao brat Sava.

Osvijesti se tek pošto se Vuk diže da će kući i šupljim glasom objavi: — Ja više nijesam čovjek od ove države. Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je.

Djed ga je dugo i dugo gledao, nasmiješen i ćutljiv, a onda mu se istom ote onim njegovim starim, dobrodušnim graktavim glasom : — I de ti reci, ko je sad veće goveče i beslovesno božje bravče bez repa: il ti, il oni koji su te preslišavali, il

— Eh, samo da nije puste žeđi! — šišti on izgubljenim glasom. I da mu je znati šta je s onom budalom, starijim bratom, Mikanom, koji se tuče tamo negdje pozadi, iza džamije.

— Jest, a da tebi nadjenu ovako jedno ime? — E, čekaj sad, i ja tebi nešto da kažem, svoji smo! — poče Miloš tvrdim glasom i poizmače se korak-dva od Džakana.

Sve to što je u potaji kljucalo i sazrijevalo, jednog jutra slobodno se objavi svojim grgutavim glasom nezrela poletarca. — Baba, i ti da znaš, nema više boga.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Sedi. Vidiš da nema nikoga! — i onda hladnim, oholim, punim nekog prezrivog saučešća glasom, okrenu se tvojoj materi koja se još više zgrči uza zid. — Ama, Marijo ...

Ona se trže, strese i osvesti. Pogleda me uplašeno i glasom koji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno, protepa: — Nemoj! Sramota je!

Ali ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: — Stanojo, što si ljut? Nemoj. Ajde učini — to i to! — Odmah bi uzimao rad i radio kao besan.

Još bi htela, no ja se trzam. Pružam joj naforu i pitam: da li je ko dolazio? Ali da znate kakvim je glasom pitam! Glasom od koga ona sva raste i ponizno odgovara: — Kumašini, sine. Zaustavljah ih, dok ti dođeš, ali nemaju kad.

Još bi htela, no ja se trzam. Pružam joj naforu i pitam: da li je ko dolazio? Ali da znate kakvim je glasom pitam! Glasom od koga ona sva raste i ponizno odgovara: — Kumašini, sine. Zaustavljah ih, dok ti dođeš, ali nemaju kad.

Napolju mrak s vlagom. Č’a Jovan peva zavaljenim, istrošenim, sitnim glasom: Đul miriše, đul se rascvetao! A majka, sa suzom koja joj polako, polako mili niz obraz, gleda me gde gologlav stojim

po staroj modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom kroz nos: — Sto can’m, sto toj, a? A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.

Pa čiča Toma, u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa — svi ostali. Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno...

Čulo se kako Marika, takođe povezana u duboku, crnu šamiju, isplakana, ali pribrana, nudi vinom žene tihim glasom. Tamo iz kujne, u kojoj je jednako bilo mračno i tiho, pokatkad bi dopro koji šušanj.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

dođe jarac bijel kao i ovan, a ima veliki krš na glavi, pa poče vikati krupnim glasom: — Milošu, Milošu! Gdje ti je Divonja?

Kad je orletica vidjela svoje tičiće žive, zaradova se toliko da je svojijem čudnovatim glasom zakrečala tako da su sve gore odjekivale, a naš Marko uvukao dušu u se, pa ni mrdnuti od golemoga straha.

a Ugursuz polako ustane pa uzme Bosinu ženu te je prenese i metne na svoje a on legne na njeno mesto, pa polako utanji glasom, te stane gurkati i zvati Bosu: — Boso, Boso, čuješ? Zaspao je Ugursuz, potamo se, gurni ga.

Ono je đavo. Onda đak najumiljatijim glasom reče: — Dela, duhovniče, bogati, da kupimo onoga jednog đavolka, pa da ga povedemo manastiru.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ja na to (peva): „Ti, serdce, ne muči me!“ (Višim glasom, podražavajući ženi): „Ti si orjatin, ubio bog i onaj čas, kad sam te poznala“. (Peva): „O samo daj mi mir!

(Peva): „O samo daj mi mir!“ (Najvišim glasom, kao žena): „Ta ubio te bog s nesrećom, ta ti si nesreća bio, nesreća ćeš i ostati; sad ću te oklagijom, vile ti kožu

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Posle komande „mirno“ i „na mestu, voljno!“ kaže dramatičnim glasom: — Ko vas hrani, odeva i obuva? — Ti... — povičemo u dva glasa maman i ja, Sedamsto pedeset i dva stara dinara —

za ime boga, ne zovi moj broj i to s tako glupim, samozadovoljnim, neuzbudljivim, pseudoduhovitim, dosadnim i, uopšte, glasom koji bi mogao da koristiš još jedino preko zvučnika na železničkoj stanici, kad „putnički za Lapovo kasni dvesta

opkladite u šta god oćete da će vas, tačno u sedmicu izjutra, neki dasa opaliti posred srede levog uveta onim čuvenim glasom direktorčine ili pomoćničine direktorčine: „Daj mi Vasu!

— reče odvodeći me u kupatilo. — Nisam još udata za vas: rano je za bračne scene… Tada on dršćućim glasom, onako maskiran i nikakav, ispriča da je preko neke veze upao u ovo društvo, jer mu trebaju podaci za disertaciju „O

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

- Glasom u srmi, odnosno šokom, gorom zagrmi miholjski svetac. Kroz nerv ružičast, a nadahnuta, plane silina, što sena guta i

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Vidite ovde beay. JELICA: To je „bo“ ALEKSA: Izrjadno, samo malo protegnite glasom. Ta... ble... auks... JELICA: „Tabao“. ALEKSA: Tako, tako; samo malo oštrije. Inače vi vrlo dobro izgovarate.

ALEKSA: Pitala me najpre ko sam, otkuda sam i kakve familije, pa kad se izvjestila, upita me drkćućim glasom: da li bi hoteo njenu ruku primiti. Ja odgovorim nakratko da moja volja nije ženiti se.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Odjuri jagnje ko čigra prava, ostade Vujo kratkih rukava. Ponovo oblak prozbori siv bakinim glasom: „Bio mi živ!“ Mjesec nad rijekom sijati poče, kad gledaj vuka nadut ko mijeh, ledenu vodu marljivo loče.

U zemlji Vrapca Crvenoga na cvjetnu granu slavuj pao i punim glasom od srca svoga, pjesmicu ovu zapjevao. Žarko i Žuća, pjesmica kaže, Crvenog Vrapca po svijetu traže.

“ Putuje Ćosa kroz mrklu tminu, uz divlji klanac, pustome mlinu i pjeva gromkim glasom: „Niti se bojim lava ni vuka, da nekog bijem svrbi me ruka, požuri, dive, kasom!

Pričo je starim potmulim basom o dobroj ribi sa ljudskim glasom. Na kome moru, poznato nije, uz otok neki zaliv se krije, od strašnih bura spas; u njemu živi ribica lijepa,

Fijuču zrna glasom severca. „Držite — viče — dva ribožderca!“ A kad je veče naišlo burno, oblaci stigli medveđim kasom, deda je

“ A kad je veče naišlo burno, oblaci stigli medveđim kasom, deda je tužan po šumi lutȏ, drugove zvao žalosnim glasom: Jutrošnji gnev je bio i prošȏ, vrati se, Žućo, vrati se, Tošo.

Čudan je konjic u tate moga, klizi, ne ide kasom, za sobom vuče stotinu kola i zviždi snažnim glasom. Vijori za njim dimljiva griva, bela, crna i siva, brže od vetra po svetu juri konjic-lokomotiva. Žuriš se, tata?

A drugovi! Kome prvom prići, dok okolo spomenari kruže? Tihim glasom jedva progrgućeš: „Daj mi šapu. Doviđenja, druže!“ Okreneš se, dok suze uminu, stariji se činiš za godinu.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

CVETAK Ja videh cvetak mali U travi zelenoj; I istrgnut' ga htedoh U želji plamenoj. Al' on se tužnim glasom Otpoče moliti: — Ah — brate, dobri brale! Nemo me lomiti.

Još niko ustao nije, A budan petao već, živahno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje I težak, promuk'o glas.

— Al' spokojstvo sve dok ljubi Dok caruje noći kras, Jasnim glasom truba trubi I strašni se hori glas: Tra-ta-tra-ta! I u mirnom času tada Zasija se rumen žar, Dom se ruši, streha

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć. Onda se okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na leđnu torbu, osluškujući neprestano.

— Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove... Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi...

Time ćeš davati primer vojnicima, a isto ćeš zahtevati i od njih. Jesi li razumeo? Govorio je odsečnim glasom i sugestivno me pitao da li sam razumeo. Tu pogovora nema. I ja sam nesvesno ponavljao: „Razumem, razumem.

U susednom šatoru zašušta slama i tek nečije mamuze tresnuše pred šatorom. — Odite unutra! — reče im značajnim glasom. — Slušajte, našem podnaredniku su danas ukrali šinjel i čuturicu. Sigurno onda kada smo otišli za slamu. E, pa...

Svi su bili na licu. Onda se potporučnik ispravi i strogim glasom saopšti da je odsad zabranjen svaki izlaz u varoš, i ma gde iz bivaka. — Vi odsad pripadate otadžbini...

Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom. Vodnici i vođe odeljenja su tada strogim glasom opominjali: „U zaprežnice“... „Srednji, teraj levaka!“... „Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!

Zar ne vidite da rudni kaska... Hoćete da mi upropastite konje — i komandant se obrati rudnom vozaru strogim glasom: — Onda ću tebe, bubo jedna, da upregnem. Nekada su ove zamerke bile na svome mestu.

On mi ništa ne odgovara, već pođe naporedo, mračan i turoban, a onda tajanstvenim glasom počne: — Eto tako razmišljam putem... I to je teška misao... Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu života.

— Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom. — Jeste li razumeli? — Vođe odeljenja su ćutale. — Da se ovo nije ponovilo, inače ću tebe, Trailo podnaredniče, tako

Jesi li razumeo? — Razumem. Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavi tišim glasom: — Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe — on se okrete podnaredniku Živojinu. — Još noćas da se ćebe nađe.

I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. — Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći: ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo...

— Zaglavio se mostovi tren u bari! — onda poverljivim glasom dodade: — Sada će biti prelaz. Na karti gledamo gde je ta bara.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Tu je i Prosvetni Savet, zaboga; valjda se to ne lomi baš tako lako !... zapita Ljubica uzbuđenim uzdrhtalim glasom. — Eh, Savet!... odgovori Velja sa nekom gorčinom u glasu. Teško nama!

Tamo na vrbama, kratkim i sumornim glasom, javlja se ćuk. A iz sela se nosi, sve lakše i lakše, nejasno, tiho brujanje. Dolazi noć... Kad već uđoše u selo.

— Dobro... Laku noć ! odgovori Gajko malo uvređenim glasom i ostade dugo na tom mestu, gledajući za njom. Prilazeći svojim vratnicama, Ljubica opazi čoveka, koji se držaše jednom

Stojan uđe u školu bled, zbunjen. — Zove te gospodin Pera, šapnu on Ljubici uplašenim glasom. Časkom, veli... — Kaži da ne mogu sad prekidati posao, odgovori ona odlučno, a iz očiju joj sevnuše neobične munje.

— Kroz pola časa izići ću na odmor. — Baš bi bolje bilo da iziđeš, nastavi čiča veoma tihim glasom, u kome se čujaše molba. Ne znaš ti, bratiću, ove... Ljubica mahnu glavom odlučno, ljutito, i čiča iziđe pokunjene glave.

On obori oči, a preko lica prelete mu oblačak ljutnje, nu on to vešto sakri, pa vrlo prijateljskim glasom nastavi: — Baš mi je mnogo teško bilo što ste me pogrešno razumeli, upravo što me niste razumeli.

Pa opet uveravanja, kletve, i sve to nekim nežnim, učtivim, prijateljskim glasom koji čak u izvesnim prilikama zadrhće. Pravi, najbolji drug, pa to vam je...

Drugovi iz gimnazije, pa se čine da se ne poznaju. Gospodin Pera s naročitim zadovoljstvom i čak nekom važnošću udari glasom na reči »iz gimnazije«...

— Kako to? reče ona tihim glasom, kao da se boji da ga ne probudi. Svaki ko je preživeo mladost, mora znati za nju, sećati se pojedinih trenutaka i,

— More ćuti, to je dobro ako još može da se razbije... — Šta da radim, nauči me, nastavi Gojko očajnim glasom, pa mu ispriča događaje poslednjih dana. Ja vidim, reče on, da mi se sprema velika nesreća...

rosa, miriše svež ju trenji vazduh, preleću velika jata grlica, spremna za odlazak, a dole u trnjaku, jasnim I zvonkim glasom, čika kos... Milina, ne može čovek sit da se nadiše!... Posle duga putovanja, stigoše crkvi.

Učitelj otegao neku dugačku pesmu, pa sve seca glasom, uzvikujući na nekim mestima strahovito. Na sredini crkve, oko ikone, stoje čitavi bokori zrela i zelena bosiljka...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Potkamien, u Galiciji, 1915. TRADICIJE Zaželićeš da budeš majka, i očima suznim punim bajka i glasom punim uspavanka, smešićeš se bez prestanka, i klečaćeš predamnom: Ali sa moga lica padaće na tebe mržnjom

Prvi put izgovorih: Serbia. Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom, hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom. Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.

Dole, u dubini magle, osećam vodu. Sve je mokro. On mi se međutim jednako jada. Mirnim glasom. Broji. Govori o hlebu i ne mrzi nikog. Njemu je svejedno. Nema dece. Ja ga jedva čujem.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

„Ovaj je poludeo“, pomisli on, mašući glavom. — Nema... — ponovi sluga žalostivim glasom. — Pa šta si ga onda tražio? — pitaše gazda, čudeći se sve više.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

! — uzviknu ministar ljutito, S pravednim gnjevom, uzdrhtalim, bolnim glasom. — Neizmerna šteta! — uzviknem ja, kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i

I on me pogleda prezrivo, pa zgušenim glasom, punim srdžbe i gneva, izgovori: — Sramota! Ja se zastideh i jedva promucam: — Izvinite, nisam imao nameru da vas

— izgovori moj poznanik glasom što drhti patriotskim bolom. Ja sam se dugo izvinjavao i pravdao za tako krupnu pogrešku, koju sam nerazmišljeno

— Izvinite, gospodine, — reče blago nežnim tankim glasom — sad sam baš svršio svoju redovnu molitvu. Ja to činim uvek kad god sedam za posao, a naročito sada molitva ima mnogo

Slava im!' Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta

— Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine? — reče mi gospodin ministar tihim, ali prekornim glasom klimajući glavom prekorno, tužno, i s nešto prezrenja; a pritom me je s omalovažavanjem merio od glave do pete.

— Ali, molim vas... — počeh nešto; a ko zna šta sam hteo, jer ja i sam ne znam; dok me ministar prekide jačim glasom, izgovarajući značajno svoje važno i ubedljivo pitanje. — A parade? — Kakve parade? — Ta zar se još i to može pitati?

Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas, ni mene.

— Je li b..l..i..z..u? — ču se razvučen šapat iz jednog ugla. — Braćo! — otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. — Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud.

Gledahu rođenim očima svojim rođenu propast. Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine: — Kuda ćemo? Vođa ćuti. — Kuda nas vodiš i gde si nas doveo?

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu. — Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom. — Ne znamo! Beograd, 1901.

Čisto je čujem kako mi sluti zlo i gunđa za se svojim naročitim glasom: — Huuuuu!... Dotrči džandar, pa u'apsi začas! — Huuuuu! u'apsi začas — što rekla moja pokojna strina.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ili poneki bolesnik, kome su muke dodijale, jaukne slabačkim glasom, a odziv mu se prelama po praznom i otvorenom tavanu, koji mu nad glavom zija, po širokom odžaku, nad kojim trepere

— Natrag, kome je mio život! viknu onaj iz trnja jasnim no uzbuđenim glasom. Dahnusmo dušom, kad čusmo čovečji glas. Kao da nam je samo to trebalo da progovori, te da nas uveri da je on čovek,

— veli Mitar. — He—he—he... dabogme!... zvanično!... — veli kapetan i udara glasom na poslednju reč tako, da ona objašnjava celu sadržinu pisma.

a učitelj položi novine po stolu tako, da i mi mogasmo videti sve ono što će on čitati, pa poče svojim tankim i jasnim glasom: »Gospodine uredniče!

Kao munja jurnu on k palici, dokopa je u obe ruke, izdiže u vis i dreknu nekim neprirodnim, životinjskim glasom: — Za Hrista Boga i svetu Trojicu! I Spasoje beše dočepao motku i pošao napred.

— Što plačeš, mamo? — Ništa, dušo... spavaj, čedo moje... — šapuće ona zagušenim glasom, pritiskuje mu na lice svoje vrele obraze, kao da bi htela sakriti od očiju mu svoju slabost...

A Marko se opet mrštio i mumlao svojim zagušenim glasom: : — Belaja!... uzvikuje on (u mladosti je voleo uzvikivati: »do đavola!

— Zdravo! – zagrmi on krupnim, jasnim glasom. – Kako da me se ne seća... He vraga, a ja ti poslao pozivnicu u Beograd. Ne mari... evo sad lično...

moliti ga da se zauzme za njih, ili da im pomogne, ili tako štogod, a on će se onda nećkati, a oni će onda sve poniznim glasom: »Ama molim vas pokorno, gospodine Glišo (onda ga već neće smeti zvati č’a Glišo, ili brat’ Glišo, ili prosto Glišo

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

SRETA (jednim glasom): Tako je! (Drugim glasom.) Nije tako! (Prvim.) Jeste! (Drugim.) Nije! (Prvim.) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili

SRETA (jednim glasom): Tako je! (Drugim glasom.) Nije tako! (Prvim.) Jeste! (Drugim.) Nije! (Prvim.) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili ste ovu zemlju! (Dru gim.

(Dru gim.) Ćutite vi, izdajnici! (Prvim.) Ko je izdajnik? (Drugim.) Ti! (Prvim.) A ti si lopov i hulja! (Svojim glasom.) Pljus! Pljus! (Šamara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošamari. 3atim zvoni silno.) Mir, mir, gospodo!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Dakle, tako. A znaš li da zgotoviš kajganu? — Ama zar ja?! Ja sam bog u kajgani! — reče ponositim glasom Makso famulus. — Stari kapetan i sad, đe god sjedne, priča da niđe slađe nije pojeo. — E, dobro. A ti spremi.

Vlast. — Valjda si hteo reći: sluga; sluga narodni? — reče Sreten udarajući glasom na poslednje reči. — Ama, bog s tobom, gospodin-učitelju, kakav sluga, kad je ono vlast!

— Sve ovo izgovori Sreta glasom koji pokazivaše da je gotov da se svađa, pa čak i bije. — Ama, razberi se, učitelju! To je kapetan... onaj naš kapetan!

»pravu istoriju« u kojoj će svak »na svoje mesto« doći, a to je opet iz Higa, pa veli: »Narod je progovorio gromkim glasom. Uspostavio je suverenitet svoj. I pravo je. Da!

? Ej, bukova glavo! — Pa samo nekoliko reči; tek kol’ko avaza da damo! — reče Sreten molećim glasom. — More, ne plaća Jorgaći za Braziliju ni jedno »dilusus« da go pošlješ, ej glavo, pamet si beri!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

„Još od pada Bastilje Ne podnosim nasilje.” Radojica žmirka: „Neka nova svirka?” Pa će, glasom prebolnim: „Ni ja tuču ne volim, Ali šta ću ako me Napadnu u Gackome?

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Tada ona vijenac rasplete, pade kosa do niže pojasa; poče kosu niz prsa češljati, a tankijem glasom naricati, kako slavlja sa dubove grane.

Nego kažuj, al' ćeš pod gomilu; ne varaj se, drugo bit ne može! BABA (drhtećim glasom kažuje) Kad se spravljah iz Bara ovamo, dok evo ti jednoga kavaza đê od paše za mene došao; povedi me na Skadar veziru.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

san, on se seti nje i nekim kao izmučenim od starosti, od usamljenog sedenja i bdenja u svojoj sobičici, dugim a još jakim glasom poče: — Ama ti li si, Magdo? A ja ne mogu, mori, da te poznam. | I vođen Magdom pođe.

Šta mi radite? Jeste zdravi i živi? — Ja eto — više kao za sebe produži istim onim otegnutim glasom — nikako u smrt, nikako na onaj svet. I molim se Gospodu, ali on neće, pa neće da me uzima. A teško je, Todoro.

— čulo se kako ona kao kroz prste ruku, kojima su joj ostale sigurno zapušivale usta, tako zagušenim, isprekidanim glasom viče. — Znam ja. Zar ja ne znam? Vidim ja sve. Pa zar | to? Zar ona (jamačno Sofka) da dočeka?

Mati je ispred njih išla i, tobož od radosti, zbog njihova dolaska, glasom malo drhtavim, ali ipak da se ne primeti, jer sramota je, vikala: — Magdo, Magdo! Brzo spremaj! Evo nam gosti!

poče tamo kod tetke i napolju da razmahuje rukama, zavrće rukave, i Sofka ču kako on, kao uvek, visokim i razvučenim glasom naređuje: — Neka se ide i dovede Ariton navodadžija. Neka on ode kod gazda-Marka.

| Nju to još više potrese: — Oh, ne mogu, bre, Marko! I to reče takvim glasom, sa takvim sjajem u očima, kao ko zna pre koliko godina, valjda celog života jedan put, valjda još u početku braka, prve

— ona samo što odgovori: — Hajde, Sofke! I to njeno „hajde Sofke“ tako se slagalo sa Sofkinim glasom. Bilo je u njemu neko saučešće, uteha, ali i hrabrost i rešenost: pisano je, nema se kuda, i onda — hajde, da se ide

što je dočekao, da on, efendi Mita, tako što čini, ovoliko se ponižava i na noge nekome dolazi, zaglušenim, šištavim glasom govori nešto Tomči, a na to mu Tomča, i to naivno, čisto uzbezeknuto, odgovara: — Ne znam, ne znam, tato, ne znam.

Arsa, kao puškom pogođen tim već zaboravljenim od staroga gazde surovim i zapovedničkim glasom, dotrča uplašen: — Šta, gazdo? — Konja, čizme očeve! — ciknu Tomča na Arsu.

— Hoću, hoću! — izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara slabim, ali postojanim glasom. Sluzi zadrhta ruka kojom držaše uzengiju, jer se na pragu kujne zacrne on, Tomča.

Pandurović, Sima - PESME

“ Glas mrtvačkih zvona sve tiše i tiše, Napolju, gde kiša polagano pada, Zvonio je glasom kojim otkucava Duboka ponoć sred sanovna jâva.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.

Onaj prednji i zapjeva putnički, lijepim, snažnim glasom: „Na putu nam dobra sreća bila...!“ „Koga poznaješ od njih?“ upita lagano Marko Spasoja.

„Znaš što Vira! ja ću da idem k njemu!“ reče Jan, blijed u licu ali pregaočkim pogledom i glasom kako bi kakav junak rekao prije no će jurišati gdje zna da će poginuti. „K njemu!?

Njoj zadrhta luč u ruci. „Janko, kako si?“ zapita ga, drhćućim glasom. On se napregnu da joj odgovori, ali ga snaga izdade i oči mu se skloniše.

Kako dotle govorahu glasno, onaj momak nastavi istim glasom: „Stana je...“ Stana se baš pomoli na vrata, kad joj momak izusti ime.

I ostali uđoše za njim. „Čini mi se e će mi lakše biti ako me spustite na tle!“ reče Janko, slabijem glasom i na predušak. „Hoćemo, dijete — kako ne!

ali s pomoću Božijom, ne, nijesam malaksao, no ću još vojevati“, doda Vladika ublaženim glasom pak se prekrsti i nasloni glavu na ruke. Sad su opet muče sjedili.

„Ne bojte se, ne mislite ni za što!“ reče Vladika. Zatijem nastavi svečanim glasom: „Pristupite hrišćanski, pa cjelivajte!

“ započe Vladika. „Jesam!“ „Tako ti Bog pomogao i ovoga i onoga svijeta!“ „Amin!“ povtori momče, pouzdanim glasom. „Amin!“ viknuše svi u jedan glas, da se gromor razlijegao na daleko. „Tako pomogao svakome tvome u svačemu!“ „Amin!

“ „Hodite amo!“ viknu Vladika. Brzijem koracima i žena i čovjek pođoše. „Ama, Gospodaru!“ poče đakon molećim glasom. Vladika ga presječe oštrim pogledom.

a ja i zaboravih da ti predam!“ reče vadeći je iza pasa. „Šta to?“ „Vaistinu, ne znam ni ja“, reče ona malo čudnim glasom i predade mu je. Janko izvuče naelak ruke ispod pokrivača i prihvati i odvi jedanak. Oči mu sinuše od radosti.

Zdrav’ osvan’o, Cuca! Je li ti se što snijevalo!“ stadoše ga zadjevati. „’Bra vi sreća!“ reče on debelijem glasom, kao iz badnja da odgovori. „Ono, ušnjeh da sam u sred Ceklina. Studen, ciča, pometoh se, te ja svrni u vas.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Posebno mesto zauzimaju e) govorni izrazi za imitovanje glasom, rečju i čitavim izrazima, kojima se pojačava ekspresija (šljis, tras, cangr, klo-klo; zvr (telefon), bim, bam, bum

OD PODLjUTI N. (ime bolesnika) ima grdnu ranu, cvili i pišti glasom do neba, suzom do zemlje. Susrela ga majka božja Bogorodica.

Susrela ga majka božja Bogorodica. — Što ti (ime bolesnika) cviliš, pištiš glasom do neba, suzom do zemlje? — Kako neću cviliti, pištati glasom do neba, suzom do zemlje, kad pođoh po pesku, ubodoh se na

— Što ti (ime bolesnika) cviliš, pištiš glasom do neba, suzom do zemlje? — Kako neću cviliti, pištati glasom do neba, suzom do zemlje, kad pođoh po pesku, ubodoh se na tresku, grdne se rane podljutiše, grdne se ljutice razljutiše.

Ulaci se poklone vojvodi, pa idu polako ka redu dece i kad se približe poklone se i počnu pevati istim glasom: Poslao nas naš vojvoda, Da nam date lepu Micu, I uz Micu kondir vina, I ogledalo, i ogledalo!

Iz reda dece izađe krajnje dete i priđe ulacima. Red dece peva istim glasom: Id’te, id’te, dva ulaka, Dva ulaka, dva junaka, Odvedite lepu Micu I uz Micu kondir vina, I ogledalo, i ogledalo!

Oni se zovu košnice, i svi tihim glasom izgovaraju neki „Zu, zu, zu!“, a neki „Bu, bu, bu!“, neki pak: „Ru, ru, ru!“ tako da se čini da čele zuje.

’Čele (pak, božem zbunjene njihovom vikom i naljućene, napašće na njih obojicu, i, zujeći svaka svojim glasom, ujedati ih, tj. štipkati, pa kad i te šale bude dosta, igra će se svršiti). ĐEL-ĐEVOJKO...

(a to zaosobice toliko puta, i jačim glasom, doklen im se gođ ne odzove). — Zove li ko mene, nebore! (A oni njemu odgovore): — Bolan, što pjevaš, da li ti nije

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Jednom dođe vuk koji je više puta slušao kako lisica ždrebetu viče da otvori vrata, pa stane i on svojim krupnijem glasom vikati: „Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice.

odmah joj otvori, pak stane pripovijedati kako je neko dolazio i govorio kao i ona da mu otvori vrata, ali krupnijem glasom, i kako ono nije šćelo otvoriti. Onda lisica reče: „Ne otvoraj ni po što na krupan glas, već na vrlo tanak.

i travu, dođe vuk koji je za sjekom slušao sav njihov razgovor, pa se stisne što je većma mogao i počne vrlo tankijem glasom: „Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice.

Sveti Sava - SABRANA DELA

čuvši da izbija i po tome sazna da je pravo vreme, igumanu ne dođe i potrebnu od njega molitvu primi, a potom tihim glasom: „Blagoslovite, sveti“, krotko pozivajući, udarivši tada u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu

Stanković, Borisav - JOVČA

cipele i nisu spremljeni legen, ibrik i peškir za umivanje, sva preplašena okreće se i, nad stepenicama, viče prigušenim glasom): Sofija, Velo, gde ste, more? Brzo ovamo!

(na brzu ruku obučena i zabrađena, sa svećom koja joj drhti u ruci, lupkajući nanulama, trči ka kapiji; uplašenim glasom): Sad će, sad! (Otvara kapiju.

(Istrgne joj sveću, otvori Vaskina vrata, osvetli sobu. Kad vidi da je prazna, izbezumljeno, drugim glasom): Šta je? MARIJA (pribrala se već.

Bol od ujeda ga osvesti. Trza se, tare čelo, posrćući staje na vrata; usiljenim, duboko bolnim plačnim glasom): Prijatelji, moja (zagušeno) kći bolna je, bolna. Danas, sutra, ako ne umre.

se, diže se u vratima; pipa se po silavu, gleda je li mu revolver pun, braća ga, nagne se na doksat, besno, prigušenim glasom): Konja! (Silazi teškim koracima, predišući.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

kao roditelj uda i udomi, svetim bračnim sojuzom mnoge parove sojedinjavajući, i nji[h] kao čada svoja bogapodobnim glasom blagoslivljajući i govoreći: ˋRastite se, deco moja, i plodite se i napunjajte otečestvo s dobrodeteljni i bogoljubni

U zoru prestane dožd i bura i kapetan ozgor poviče nam veselim glasom: „Kαλoχαρδoι, δεν ειναι πλεoν χινδυνoς! dobra srca, nije više bedstvovanija!

da su mi rođeni brat i sestra i kao da se nadusiljuju ko će me od nji[h] dvoje ljubeznije, milostivije i slađe gledati, glasom duše i srca svoga črez ljupki[h] očiju svojih pogled kazujući mi kako su radi i zadovoljni što smo se po tako davnom

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Tada malaksa srčanost vojnicima, pa i vojvodi. On stade i ustavi vojsku, pa strašnijem glasom iščati tropar sv. Franu. Kad svrši molitvu, obrnu se k neprijateljima, ali tamo mjesto džinova... šta vidje?

škljoc!“ I ondak im reče dubokim glasom, zanoseći na rišćansku: „Brzo vadite novce i ostavljajte na cesti, jer će sad, lje, planuti petnajes pušaka, vjere mi!

Pošto je čeknuo njekoliko trenutaka, nastavi istijem glasom, a tresući se jače. — Iste godine, posli niki pet miseci, može biti, čuvâ sam svoj vinograd.

To privuče pažnju Baleganovu, te oćuta. — Striko moj! — poče Bakonja plačnijem glasom, na što se Bujas, razumjevši majstoriju Bakonjinu, okrete k zidu da sakrije smijeh. — Striko moj!

Zatijem, više od dva časa, plijenio je milinom srećni pastir svoju novu pastvu. Od trenutka kad svojim zvonkim glasom prvo zapoja, do trenutka kad poslije mise, na kraju svoje pozdravne besjede ne reče „amen“, niko ne skide očiju s njega.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Jedne me mame, druge plaše — Neznanim glasom ko iz tmine: Uđi u mrtvo carstvo naše! KUĆA Budi me pijuk preko puta: Još jednu dragu kuću ruše.

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Jesu li muški? — Oba muška! Tola otrča niz put. — Ej, ti, trapavko! Sutra pre zore da si došao! — maznim glasom doviknu Simka uvodeći volove u dvorište.

“ Vukašin je muškim glasom rekao: „Ne treba noću sam da ideš.“ — „To su moji poslovi“, odgovorio mu i namrštio se, iako je drugo osećao.

Strogo se zagleda u brata. — Ako si o ženidbi hteo, onda se tako ne počinje sa ocem i bratom — šupljim glasom reče Aćim. — Živeo sam da taj dan dočekam. Živeo sam... Ti znaš. — Otkinu gornju kopču na kožuhu, razdrlji se.

— Ti pamtiš tocilo? — Pa skinuli smo ga tek kad je mati umrla — ne odgovori odmah Aćim, a glasom ne skriva začuđenost i nelagodnost.

Prišla je i poljubila ga u rukav: suvo su zvecnule brojanice, a kaluđer je pričao lepim, uspavljujućim glasom, nikad to neće zaboraviti: „Vidim, Bog je blagoslovio vašu kuću i nečastivi je napustio vaš dom...

„Ti i ja bićemo od danas prijatelji“, nastavio je Aćim stojeći, čvrstim glasom koji je samo za njegovo uvo podrhtavao. „Možemo biti prijatelji, iako nismo u jednoj stranci. Na izborima će narod da.

Pesme su laž. Kukavice ih spevale. Nikola prstima zatiska uši, neće da sluša Mijata koji tankim glasom zapomaže: Sunce pišti utrnutih zena, Glasom ženskim pišti iz mog sela: „Pomozi nam, gorskih smreka majko!

Nikola prstima zatiska uši, neće da sluša Mijata koji tankim glasom zapomaže: Sunce pišti utrnutih zena, Glasom ženskim pišti iz mog sela: „Pomozi nam, gorskih smreka majko! Torom — vuci, vreme — naopako.

Đorđe ne diže oči. — Jesi li ga video? — gotovo viknu Aćim. Ćorđe ćuti. — Jesi li video sina? — oštro udari glasom na poslednju reč — Nisam, Milunka ne d da uđem. Ona kaže... — preseče se, oseti da su mu obrazi buknuli.

Sve može i sme, jer ona retko dolazi svesti. — Sina zove, ne tebe — ponovi zbunjenom Đorđu, ne krije mržnju, ni glasom ni očima, što je došao da ga istera iz sobe. — I tebe često pominje — reče Milunka da ohrabri Đorđa. — A šta priča?

Ja što grebah ovaj letopis jesam Nikola, prvi rudar Srbijice, starac s gorolomničkim glasom i žitelj bez groba. Prezime svoje jedino ja znam. Rođen sam 9. januara 1811. godine. Neću da kažem gde.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Ja sam ona Zlatna kraba o kojoj si pričao! — reče iznenada ljudskim glasom. — Mnogo si moje dece spasao, traži od mene šta hoćeš!

Zagleda se u lokvu. Sa dna, iz mulja, dizali su se mehurići zajedno s nečijim tihim glasom. Taj glas je molio Sunce da ga isuši, pretvori u oblak, u ništa. — Ružna sam, odbačena. Nema ni riba, ni cveća.

Nisu ni primetili kad su kraj njih sleteli vilini leptiri. — Hvala za sve! — progovori onaj zlatni ljudskim glasom jednom dečaku. Ovaj se trže. To nije bilo, niti će biti! Mora da mu se pridremalo? Otkad leptiri govore?

Dečak u užasu zatvori oči. »To ti je kraj, budalo!« pomisli i sav pretrnu kad žabac Troglavac progovori ljudskim glasom, ali tako gromovito da se celo nebo treslo: — Daj vode! Dečak se od straha okameni.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Kao da se juče zbivalo, on pamti sebe kako, na otvaranju Škole, govori uzbuđenim staračkim glasom, pred mnoštvom zbijenih glava, o značaju koji će Škola imati u prosvećivanju Srbalja.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati!

Negde daleko čuje se gde hukti Vodenički točak promuklijem glasom, Al' nad dolinama dok još nebo bukti, Cvet vodeni već je zasp'o nad talasom. Opet jedno veče...

V. Ilić LXI U stablu kedra, gle, te čudne r'ječi, Što n'jemim glasom o ljubavi zbore! Odavna sunce na njih oganj lije, I tičje pjesme nad njima se hore.

Još niko ustao nije. A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan, i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje, I težak promuk'o glas.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Dok me neko za ruku dohvati i pozva me prijatnijem glasom: „Dig se, tvari opšteg stvoritelja, te ti hitre naslađuj poglede u predivna stvorenija Božja; pred velikim

„O blaženi sine prevječnoga, - ja mu rekoh umilnijem glasom - što te moja sudba zanimava te ti znake božestveno lice živom brigom za me izražava?

“ „Ah, sveopšti oče blagodušni! - jednim glasom oba arhangela - imajući takvog tvoritelja veličestvom neizmjernim duše koja svakog dobra sovršenstva nadvisuje i u

" Mihail mu tihim glasom reče: "On je tebi jednome izvjestan; evo kako ja o njemu mislim: šar nebesa prestolodržnoga najsjajni je i najveći,

Blagi tvorac mnogomilostiv je, oprostiće tvoje zabluždenje, pričislit te u vječno blaženstvo.“ „Ne, ne! - glasom krupnijem progrmje zli gubitelj dušah besmrtnijeh, da ga čuje stan buntovni pjeo - Mihaile, podobni mi činom, ali

Popa, Vasko - KORA

do našeg oslepelog stana I svetli na pustim nasipima vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam ulicu Kojom si se vratila Glas

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Je li tako ili nije?“, upita ga Pitagora. „Tako je“, reče Satiros tihim glasom. „A ti si maločas založio svoju glavu da je naš manji broj neparan!

Zato je Milon odmah bio načisto, sa koje strane da opipa rebra nomofilaksova. On poče tim što zacvile plačevnim glasom. „Oprosti, ako Boga znaš!

“ Onaj rob koji nosaše obe korpe, uzdahnu, pogrbi se što je bolje mogao i zacvile tužnim glasom: „Stropoštaću se usput, ako ovaj teret moram nositi tako daleko“.

Kad pri tom pronađoše najveću u celoj gomili, Milon je ščepa za škrge, kleče pred nomofilaksa i progovori svečanim glasom: „Tebi mudri i silni zaštitniče zakona i tvojem zauzimanju za nas kod boga mora, imamo da zablagodarimo za ovaj

On prikupi svu svoju snagu i progovori drhtavim, ali u toliko svečanijim glasom: „U ime zakona naše republike, i u smislu odluke Velikoga Senata Abdere, molim te i zahtevam od tebe, mudri lekaru

saslušao samo početak ove besede, jer čim nomofilaks izgovori ime učenog lekara, on uzviknu radosno svojim tenorskim glasom: „Hipokrate!“ „Demokrite!“, odgovori mu lekar svojim kadifenim basom.

nejakih ruku, tankih nogu, sitnih očiju, iscrpen i premoren, pade pred boginjom na kolena i zamucnu svojim slabunjavim glasom: „Ja sam, uzvišena boginjo, jedan nejaki crvić koji se pred tobom u prašini grči“.

“ Pri ovim rečima Nikijinim Aristoteles preblede kao krpa. „To stoji onde napisano?“, upita on zastrašenim glasom. Nikija se nasmeja. „Ali meni, Nikiji, koji o geometriji ni pojma nemam, to ne smetaše da me Platon dočeka oberučke“.

Taj pogled mu jasno reče da u kavzi koju otpočinje princeza stoji na strani Aristarhovoj. Klejtomahos usitni glasom, poče da zamuckuje i, govoreći u isprekidanim rečenicama, promeni ton svoga govora toliko, da je ovaj više ličio na

On zagrli svoje lepo dete i reče tužnim glasom: „Imaš srca, slatko dete moje? - Kraljeva ćerka ne raspolaže slobodno sa njim!

Ona ga naposletku zovnu, izgovarajući njegovo ime najslađim glasom. „Arhimede! Zar nećeš ovamo k nama da vidiš svu ovu lepotu?“ „Ima vremena“, odgovori on.

„A kako dođoste, dragi moj, u ovaj hrišćanski manastir?“ upitah ga poverljivim glasom. On oklevaše da mi odgovori, ali ga moj prijateljski pogled ohrabri.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Dežurvi su oprezno ali strogim glasom budili smenu, koja je neispavana, bunovna i natmurena izlazila lenjo iz pasivnog zaklona, narednik je psovao i pretio,

Pa se onda naže i šaputaše mi promuklim glasom na uvo: Samo pazi ovo što ću ti reći: Kad jednog lepog dana čuješ da je nestalo tvoga pobratima Nikole Glišića, nemoj

Jesi li razumeo? Razumeš? — završava odsečno, zapovedničkim glasom, potpukovnik. I tek se, posle toga, sasvim utišao paviljon i oficiri zgrčili pod ćebad da dremaju, a vrata se otvaraju

Na samom zavijutku u sporednu jednu ulicu neko dreknu: — Ko ide? Pa onda lakše, slabijim glasom: — Sredinom, druže, svud je vojska. I voljan da porazgovara stražar dodade: Stade kiša, hvala Bogu.

ne znam, samo iskrvavljenim pesnicama udaram, udaram, udaram po zbunjenoj glavi i vičem i ričem pištavim i promuklim glasom zveri: „Kukavico! Kukavico! Kukavico! Kukavico!“ I ne znam ni sam šta me smiruje, dolazim pomalo k sebi, prisećam se..

A za to vreme njoj se već čudno učinilo njegovo zadržavanje u susednoj sobi, pa ga pozivala slabim glasom. I dok je on žurno brisao vlažne oči, usiljeno i zbunjeno razvlačio usne u osmejak, ona je šaputala: — Ti si plakao.

on strahovito škrgutnu ostacima onih svojih pokvarenih zuba, pa zgrabi kočijaša za leđa i grmnu nekim tuđim, užasnim glasom: — Okreći, okreći natrag!

se u svome životu, isto onako kao i ostali, bezbroj puta predstavljao svakojakim raznim licima, pred kojima sam običnim glasom izgovarao svoje ime Lazar Pardon.

— Gde Vam je redov Obrad Dostanić? Zbunjeno slegoh ramenima i odgovorih da ga od juče nisam video. Komandir strogim glasom naredi: — Sa patrolom prokrstarite celo bojište i pronađite ga neizostavno.

Voštane sveće plačno puckaraju na velikim polelejima što vise i sveštenik drhtavim glasom otpočinje svoju besedu. I najedanput, usred tog svečanog trenutka, major Tasa daje rukom znak svešteniku da ćuti: — Sit

se oči spuštaju sa položaja kome se približujemo i koji nam, ne osvrćući se i sa usiljenim smešenjem dovikuju očinskim glasom, junaci, budite pribrani i hrabri. Oh, ove reči toga trenutka za nas znače život.

I u nastupanju osvrćemo se da ga poslednji put vidimo kako se usiljava da se ne sruši i slušamo kako mu četni narednik glasom, koji drhti, dobacuje: do viđenja gospodine, potporučniče.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

On kao da joj je, promuklim glasom od nesviknutosti na prigušeno govorenje, nešto prebacivao; unosio joj se u lice, sa svojim niskim, podozrivim čelom, a

Nisam uspijevao da privučem njenu pažnju, i na moje uporno zivkanje odzivala se dalekim, slijepim glasom. To me je povređivalo i boljelo; u sebi sam joj prebacivao nešto kao nevjernost.

, imao ono djetinje strahopočitanje s kakvim djeca slušaju starije ljude s dugom sijedom bradom i s dubokim iskusnim glasom.

Zar još i danas, na primjer, stari Kant nema izvjesnu svoju specifičnu draž sa svojim utanjenim, žičanim glasom, sličnim onom oglodanom, pomalo racionalističkom glasu prestarjelih klavira.

prene me visok poklič: na polumračnoj pozornici šetao je po kruništu ratnik pod oklopom i šljemom i kliktao velikim glasom: — Vegliate, arcieri!... Bdijte, o strijelci!...

Imao je tjeskoban prizvuk i odjeknuo u meni glasom neizvjesnog upozorenja: kao neki mig, neko nevidljivo domahivanje s onu stranu pojmljivoga.

Povazdan su šmrcali. Majka ih je iz kuhinje opominjala kreštećim, stalno razdraženim glasom, od čijih sam se provala instinktivno ježio.

grčio star i nemoćan, da bi odmah pošto je izabran za papu odbacio štake i ispravljajući dugo sagibanu figuru zagrmio glasom od koga je podišla jeza one iste kardinale koji su ga izabrali. Ona mi je najplastičnija ilustracija te istine.

Najzad progovori, ali promijenjenim, sasvim ozbiljnim glasom. — Da, nije sad važno ovo o čemu smo govorili. Zaustavit ću se, ako dopustiš, na onome što si maloprije izustio: „Ja

— To nije baš sasvim tačno — odvratila bi Erna sigurnim glasom. Došlo bi mi najednom da se nasmijem, da rastjeram rukom, da joj zadignem kosu na potiljku, da je poljubim u vrat.

I gleda u nas poniznim očima. Mi zurimo u njegovo pepeljasto lice, u njegov već sasvim voštani nos i odgovaramo glasom koji i nama samima odjednom zazvuči čudan i tuđi: „Dobro, uglavnom sasvim dobro.“ A on nam je blagodaran i za toliko.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

A krstonoše svi, svaki drukčijim glasom i tonom, uzviknuše složno: — Gospodi, Gospodi, pomiluj nas! Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima

On se neće ni jednim glasom izreći, a slušaoca će prinuditi da mu otvori svu svoju dušu. S toga je i imao ogroman uticaj na svu okolinu: svi su mu

Ali te oni neće ostaviti, dok ne izdaš ostale, a To ne smeš učiniti — odgovori Vujo takvim glasom, od koga Đurica zadrhta. — More, to se zna... kakvo izdavanje! Ali ko će ’nake muke podneti?

Tako, brate, tako treba — reče mu Vujo, kad uđe u sobu. — Jedva živ dođoh — odgovori Đurica slabim glasom — no sklanjaj me sad, ako imaš gde.

— Dole s konja! — viknu Đurica promuklim, uzbuđenim glasom, koji se i samom njemu učini nepoznat. Mehandžija raširi oči, i kao da sad tek poče da se budi, pogleda Đuricu isto

Tako mu i progovori, onim običnim glasom: — A gle!... Đurica!... Šta ćeš tu, bre? Ovaj poznati mu pogled i glas oduze Đurici poslednju mrvu prisebnosti i

Jedan se vo uznemirio od obada, a seljak ga umiruje blagim glasom, tapkajući ga rukom po vratu. Đurica tek sad opazi, da tuda voli seoska putanja, koja prelazi preko potoka, i spaja

— Šta hoćete vi od mene? — viknu Đorđe strogim, a odmerenim glasom. — Zar ne znaš šta hoće ovaki gosti ! — odgovori mu Pantovac, pa zatim viknu: — Sedi! Sedi dole! — i zamahnu nožem.

Stanku podiđe neka topla jeza, i oseti kako joj se menja lice, ali se brzo pribra, pa odgovori mirnim glasom: — Neka dođe, pa šta bi ? — Ćuti, crna; mene je strah, kad god ga vidim. — A zar ga viđaš često?

— E, đavoli! Ja ono odande udarih niz reku, ne znajući da ću na njih naići — odgovori on, udarivši glasom na ono odande, usled čega Stanka namah pocrvene. — Čuješ, bolan...

— Da mi odvojiš malo od onih para; treba da nosim majci — reče Đurica. Vuju ne bi pravo, ali odgovori običnim glasom: — Je li dosta dva dukata? Babi ne treba više. — Daj mi, zasad, deset. — Hm... da li će biti...

Da ne bi svojom pojavom uplašio ženu i decu, nakašlja se i viknu običnim glasom: — Pomozi Bog, snaho! Žena, okrećući se k nemu, primi mu Boga, ali videvši ga onako naoružana, trže se i preblede.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad je orletica vidjela svoje tičiće žive, zaradova se toliko da je svojim čudnovatim glasom zakrečala tako da su sve gore odjekivale, a naš Marko uvukao dušu u se, pa ni mrdnuti od golemoga straha.

Jednom dođe vuk, koji je više puta slušao kako lisica ždrebetu viče da otvori vrata, pa stane i on svojim krupnijem glasom vikati: — Kobo, kobilice, otvori mi vrata; nosim ti studene vodice i zelene travice.

odmah joj otvori, pak stane pripovijedati kako je neko dolazio i govorio kao ona da mu otvori vrata, ali krupnijem glasom, i kako ono nije šćelo otvoriti. Onda lisica reče: — Ne otvaraj nipošto na krupan glas, već na vrlo tanak.

i travu, dođe vuk koji je za sjekom slušao sav njihov razgovor, pa se stisne što je većma mogao i počne vrlo tankijem glasom: — Kobo, kobilice, otvori mi vrata; nosim ti studene vodice i zelene travice.

Onda đak najumiljatijim glasom reče: — Dela, duhovniče, boga ti, da kupimo onoga jednog đavolka, pa da ga povedemo namastiru.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Šapnuo sam gospodinu Džonsonu: “Kako je moguće da je Edison gotovo tačno pogodio moju težinu?” “Pa” , rekao je tihim glasom, ”reći ću vam u poverenju ali ne smete nikome da kažete.

Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: ”Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U tim prilikama, mi nemirniji dečaci bi zbijali šale na račun onog starijeg đaka koji bi, zbunjenim i drhtavim glasom, recitovao nešto o svetom Savi, što bi mu učitelj sastavio za tu priliku.

U tim prilikama, mi nemirniji dečaci bi zbijali šale na račun onog starijeg đaka koji bi, zbunjenim i drhtavim glasom, recitovao nešto o svetom Savi, što bi mu učitelj sastavio za tu priliku.

istorijske scene u palati Federal hola pojavila se pred mojim očima i neobično duševno uzbuđenje učinilo je da drhtavim glasom izgovorim: . ”Hoću, tako mi bog pomogao!?

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Pa i sudac ih opominje da je vrijeme rastanku. On to izgovara toplim glasom očite samilosti, pa otac i sinovi usrdno u nj gledaju. —Pomoći će gospodin! — izreče umilno stari.

—Vrijeme je da se odijelite! — veli im glasom kao da ih moli. A oni dragovoljno slušaju: ljube se: a ne govore već izmjenice daju jedan drugome sve što u duši imaju

— 'Ajdemo! — veli Spasoje zabrinutim glasom. —Sutra valja uraniti: svaki dan ima posla! — Lazo, sutra ćemo razgovarati, veli njemu i gasi pocrnjele, žmirave lampe.

— Tu je! Naći ćeš je u sanduku, — govorio joj podmuklim glasom od srdžbe. — Čekaš da odem, da se možeš skitati po školju, a? Nađi mi maramu! A dijete u zipci kriči na vas glas.

Gologlava je, a sijede duge kose neuredno su joj oivičile staračko lice. Dok me ugledala, diže se i snažnim glasom, što iza sebe ostavlja dubok uzvik jeka, pozdravi me i pogleda u oči. — To je Antica!

— dovrši starica tišim glasom. — Ali vam je žao umujeti? — opazim ja pod utiskom pošljednjih riječi, osjetivši tugu u zvuku glasa staričina: .

sveštenik, dva stranca i ja: svi imamo popust, biva plaćamo treće mjesto za drugo, i to svoje pravo ističemo punim glasom. Dođe na red i starica.

Mani me se!...Što će ti tuđa kurva?... — Da, kurva, a da što drugo? — odvraća on glasom koji ga izdaje, i ne može da sakrije toga časa mušku volju, zaborav i opraštanje...

” I pobožni puk, ujednačeno, punim glasom odgovara: — Tebe molimo, usliši nas! IVO POLIĆ Ivo Polić vraćao se u Srbiju s punom dušom utisaka iz carigradskih

—Srušiće sve okolne kuće za novu crkvu. —Sve ruše! — reče ona jetko. —I mene su srušili, — upade u reč Ilija glasom iz čijeg se zvuka ispoljavala tuga za izgubljenom snagom. Pa se malko podiže i reče kao za se: — Kako Lazo slatko 'rče!..

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim „tonom“ i „glasom“, ili da zaćuti.

Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša.

ko se s dužnim pijetetom i ljubavlju prihvati da o Mišiću piše: već prvu rečenicu, i nehotice, započinjete podignutim glasom, koji, na kraju krajeva, oduzima kontrolu nad tekstom.

pronose prestrašeni glasovi savremenika, već je produžila da govori o vremenima neprolaznim onim spokojnim, moćnim glasom kojim san jedino može privoleti javu da razume ono što iz dubine prošlosti govore usta mraka: da je svako vreme

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SVI (bune se): A ne, kako smo mi! Javno, javno! DACA (izdvaja se glasom od ostalih): Kad smo mogli svi ovako javno, može valjda... VASA (preseče je pogledom).

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Na stil se i ovde i drugde često udara glasom kao na, kako Branko Lazarević tvrdi, „najglavniji elemenat jednoga književnog dela”.

Ovo Je moj seraj. Ovo je ta, efendi-Mitina kuća' ”. 104 Koliko je Stankoviću stalo da što jače udari glasom na kuću, i svakako time podrži Sofkino učitavanje, vidi se, prvo, po tome što efendi Mita upotrebljava tuđe reči

Dok, recimo, Stojan, tugujući za Cvetom, peva svojim mekim, napola ženskim glasom, dotle se Cveta, opijena njegovom pesmom, od bola, grča uvija na njivi, među redovima zasađenog duvana, i od prejakih

Zanimljivo je da uz promenu socijalnog položaja ide i jedna vrsta preimenovanja,197 na šta Stanković osobito udara glasom: „ona prestade da je udovica, već postade majka Stojanova”, „ona sada prestala da je ženska već samo majka”, „čak i

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Zaista Mustava i niko njegov! — Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Dečica mu zvezda jato: On je srebro, one zlato: On srebrnim sjaje krasom, Deca zlatnim zvone glasom. II Gledajući kako zvezde Sjaju sa visine, Vidim naše češke mome, Čujem pesme njine.

U korenu mojem zdravi osok bije, — I ako se krije, nestalo ga nije. Očaj ne pomaže...“, toplim glasom doda: „Izmeniće s’ vreme, biće boljih goda, — Na granama mojim biće drukča roda“. »Javor« 1892. U GROZNICI...

Miljković, Branko - PESME

FENIKS (II) Smrću izmenjena kamen otvara Prazno polje doziva glasom umiri mora Jedina ptica što samu sebe stvara Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao. Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!

Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedna stvarnost u ovoj noći. Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez sunca što bije u teme, još

Smejali su se glasno od sveg srca. N. ih pogleda mrko i laganim glasom koji se punio gorčinom, srdžbom i preziranjem, kao kakvim elektricitetom, govorio im je, ne dižući još bose noge —

Tumač prevodi: — On kaže: „Ne ide se!“ N. samo prebledi. Govori onim njegovim najodlučnijim glasom, koji je sve spušteniji što je bešnji i pretećiji: — A, dakle, ne ide se! Crnci komanduju, ne beli!

Njine stope takođe ne znaju za zemlju već za paprati. Oni i umiru tako ruku zamršenih u lijane. Zatim oni, istim tužnim glasom pevahu opet veslajući: „Aude sa na Me Auide, o'i Auide, o nareble, iha blama, ma ikel makuja Me!“ Šta kaže njina pesma?

Za ve tangele palsk ti e sovaz, ti ne pa sivilize!“ Sva ta grdnja izgovorena mirnim glasom, kao od šale, dočekana je takođe ozbiljnim licem drugoga, koji se onda brani. Oni, „koz an flanse“.

Starica prilazi da čuje o čemu je reč, govori brzo arapski dečacima, slatkim preklinjućim glasom. Presamićena je, rasplakana, šalje im prstima poljupce materinstva i nežnosti, samo da ih ubedi što pre da je greh ovo

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Turski su rogovi odjekivali: tra ti.. tra ti.. tra ti..., našto je naša truba odgovarala punim, razvučenim glasom: ta.. ti.., a uz to se jednako mešao grohot pušaka: trrr!

— ja to ne znam. Komarov prvo pogleda golim okom, posle uze dogled i dugo je rasmatrao. Zatim reče vrlo začuđeno I glasom kao da sam sebe pita: Ama šta je to?!

majoru Velimiroviću, (koji je bled i skrušen sedio na konju), sa stisnutom pesnicom, i povika od gneva promenjenim glasom. »Vojsku mi dajte..e...e....., vojsku, vojsku, meni treba vojska. Strašljivče jadni, vojska kamo ti?

e....., vojsku, vojsku, meni treba vojska. Strašljivče jadni, vojska kamo ti?« Major Velimirović odgovori potresnim glasom: — Ja nemam vojske.

On me pogleda, uzdanu i reče zagušljivim glasom: — Svejedno, meni je sad sve svejedno. Komarov otkide list iz svoje beležnice, napisa na njemu nešto i dade mi da

govorio je Kirilov kao da me pita, ali najedanput ne znam šta mu bi jer i ne sačekav moga odgovopa on viknu promuklim glasom: — Gornistъ, trubi šturmъ; na štiki, rebяta; ura!

Zar ste zaboravili da je republikanska stranka u skupštini pobedila samo sa jednim glasom. Divna je to sigurnost gde republika visi o jednom glasu većine! — Sve znam.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ne potraja dugo, a kroz rov se dovuče do mene moj vodni oficir. Šapatljivim glasom saopštio mi je kako vojnici nemaju municije. — Au, gospoda mu ljubim, šta sad da radimo!

Bojović baci cigaretu, i obrati im se pribranim glasom: — Vojnici! Mi ćemo sada izvršiti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmah iza ove okuke.

— Živeo naš sobni starešina! — viče promuklim glasom Pera „Đevrek“. Ostali prihvataju uzvik. — A... Š’a kaže?... Poredak!... A, upravnik misli, ja sam žandar. Ha!...

Kada priđe na pet koraka on stade, pogleda sve redom i zapita strogim glasom: — Ko je ovde najstariji među vama? Potporučnik „Kica“ diže se, lako se zanija i dohvati se za sto.

On ledeno i upečatljivo posmatra lica oficira, starajući se da im zapamti fizionomije i odmerenim, ali strogim glasom dodaje: — Molim vas, gledajte da se što pre udaljite! A kada on ode, otpoče pesma.

Onda skupi očne kapke i glavu zavuče u ramena. — Lakše! — progovori bolnim glasom. Ja sam mu pridržavao glavu i milovao ga po kosi. Sa naporom sam zadržavao suze.

— Šta ima novo? — zapita komandir polako. — Zavezali su još dva zvonceta — odgovori stražar, isto tako tajanstvenim glasom. — A-ha, da vidim. Stajao sam bespomoćno, i kao da me je obuzimala neka vrtoglavica.

— Ako vas interesuje kako bacamo bombe? — O, dabome — govorio sam usiljeno pribranim glasom. Ali tolika njihova ljubaznost počinje već da me ljuti i plaši. On sede na krevet i skide cokule.

Onda hitro povuče ruku i udahnu. Ispuštajući šumno dim, on se obrati Kosti važnim glasom: Barone, primo: vodili su računa o mome gospodstvu... Sekundo: bilo ih je na lageru toliko da za mene nije bilo mesta.

— To je lepo od vas, barone, što me tako zastupate... Slušaj, druže — obrati se tek sad Rajko prirodnim glasom Kosti — hoćemo li da ih pomognemo? — Nemam naređenje, jer će oni svakako to u tišini da izvrše.

— Sad, kad pođem u Solun, da mi daš adresu ove ženske. — On se okrete Kosti i važnim glasom: — Znaš, barone, pravo je. — Hoću, grofe. Drugovi smo u smrti... možemo i u životu. — Jest, barone...

Govorio sam lagano: — Sve je spremno. Sad će poći. Budite pripravni. — Budite bez brige — veli ravnodušnim glasom komandir baterije. Zamislio sam tada bateriju... Umorni vojnici sede pored topova i dremaju.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Grif si krila raskriljava, glasom svojim vosklicava: O zlatoje proleće! Koze skačut po brdini, igraju se veselo; ovci pasut po dolini sa jaganjci tu

Turtur ljubit gorličicu veseleći s' za vesnu, labud bjeloj labudicu po jestestvu tjelesnu. Prepelica čuva travu, glasom svoju javlja glavu: O Zlatoje proleće!

Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Pre bi dosad voda gromovi sevala, Slavujevim glasom sova propevala, Pre bi sunce zraka lišilo se svoga Dosad nego Ana obljubila koga.

Istini drugovi naši tuže, Za glasom čeznu serpskoga varvita! Više se penji slave na lestvicu. Prepona tmu tih ljutih seci, K dverma besmertija speši bodro.

U prethodnicam' Serbijade Uz gusle pevaće s' ime vaše.“ Tronuti njenim iskrenim glasom, svi V polk blagorodni, česnu pod zastavu, Za ime, čest i slavu roda, Zemlje za slatku svobodu lete, Na sve, kak'

sin Đorđe, a potonji Crni, Kog je nevidimo božija desnica vodila krepko, Narodu smućenom počev govoriti nebesnim glasom: „Dokle će srpske nam padati žertva pod jarosti mačem? Dokle i svetinja naša se gaziti nogama turskim?

Il’ se češlja na zrcalu, il’ na svili spava, Il’ dobrotu srna pesme glasom izražava. Ako spava, pogled tihi na lice joj baci, I primeti javljaju l’ se na tom ljubve znaci.

Nađeš li ju kod prozora, poklon vitkim stasom Učini joj, — progovori k njojzi tihim glasom, Tihim glasom, da ne čuju ni kamene stene (Ah, bojim se i sav strepim!) ove tajne njene.

Nađeš li ju kod prozora, poklon vitkim stasom Učini joj, — progovori k njojzi tihim glasom, Tihim glasom, da ne čuju ni kamene stene (Ah, bojim se i sav strepim!) ove tajne njene.

I zaspalo Cvet-devojče, U snu joj se prikazalo Sablja-momče, sahranjeno U mrtvačkom ogrtalu, Pa je njojzi govorilo Glasom šupljim i potmulim: „Zakletve se tvoje seti, Zakletva je pogažena Srcu nemir, duši pak’o, A u času umiranja Ko s’

Pak pristupi k Cvet-devojci, Opaše je levom rukom, Desnom turi mlado momče Pa povika šupljim glasom: „Otvaraj se, nemi grobe, Evo ide mladoženja Sa lijepom nevesticom.

Sad mi se miris i svetlost po sobi prospe, Pjesne ukaže se lik, čudesno mio i lep. Tiho se osmehne, i glasom počne umilnim, Nema na svetu pesme slađe od glasa toga: Nemoj da ti tuga zaludu razdire srce; Ranu koju ti dade

Jakšić, Đura - JELISAVETA

njine tvrde poluge U tanane bih žice sukala, Da mi na želja glasnoj tamburi Pod lakim percem ono sprovode Što im ja glasom tvrde odluke uz dobru volju tiho uspevam... KNEZ ĐURĐE: Al’ Srbo nije Talijan!

Radoš ga otisne.) RADOŠ: Odlazi dalje, sramna nevero! Dalje, podsmehu moje starosti! Dalje! Il’ evo kaži glasom pokajnim Da ćeš se stidet sramne izdaje I vratit sebe svome otaštvu... BOŠKO: Nemamo više otaštva!

Strah?... To li je ime gostu nakaznom Što kô prosjak nogom kljakavom Dvorova tuđih čepa pragove, Proseći glasom jadne nemoći Gladnome telu suhe postelje! Ali... Napolje, rđo!...

Ponoći neme crnu zavesu, Što iz dubine svoga tamnila Usplahirenom oku iznosi Davno umrlih žive kosture, Koje ti glasom ispodzemaljskim Ušima nežnim priče krvave Iz davno prošlog doba pričaju, Pokazujući suvim prstima Rebara belih

— Ako se mirno može slušati Orkana besnog hučna pripovest Što iz dubine mutne pučine Smrtonosnijem glasom urlajuć Brodaru bednom nosi ušima: „...Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...

Ha! ha! ha! A već sam bila i pretrnula — Ha! ha! ha! Zar se i onde može turčiti Gde heruvimi i seravimi Umilnim glasom slave gospoda? Mrtav je on!... Ubijen... leš!...

Oh, strašna časa! Kad s oštrim mačem mrtvi ustanu I bezbroj žive vojske podignuv Mrtvačkim glasom drsko zaištu Nepogrebeno zlato prestola. KAP. ĐURAŠKO: Ne cvili, gospo, nemoj, Svetlosti!

roblja nesrećnog Na glatkoj vlazi tvrdog mermera Sa nestrpljenja, bola, očaje, Isplakan pogled tavne zenice Dršćućim glasom gore dižući Molio ljubu moje mladosti Za kaplju vode... ili otrova, ...Ili?... O!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Da li je kod kuće? — prošaptah. — Ja mislim, da jest — odgovori Stevica jedva čujnim, uzdrhtalim glasom i poče me gurati rukom, kroz koju je strujilo tihano drhtanje. — Hajde ti naprijed!

Jakšić, Đura - PESME

U noćima smrti strašne Na rame mi tice sleću I zloslutnim grakću glasom: Pakost, zlobu i nesreću — Što zlokobnih Dva’est osam stojim leta, Prezirući, smejući se Pakostima bezbožnika;

gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati...

“ Pet drugara, pet stražara, Takim glasom odgovara. U to doba neme noći Zatrese se u samoći Mračna gora, jela vita; A lomljava strahovita Razdiraše ponoć

“ Tako reče smelim glasom Poučitelj nove vere, A glas mu je sa užasom Ispunio kaluđere. Digoše se ćelepuši, Kô da druga kosa niče; Pa kô

Ćipiko, Ivo - Pauci

Dugo ga gleda, čeka da gazda digne oči sa novina, i, dok sačeka, veli plačljivim glasom: — Gospodaru, opremi i mene! Gazda čita i dalje i čini se nevješt.

izgubićeš me!... — i zajeca. —Čuj, Radivoje, — poče Smiljana tihim glasom, ovo je moje umiljato janje: vidiš kako je poplašeno? Dobra je ona kao kruh što se jede, radišna kao pčelica...

—Ne mari, sine, majčin savjet nije nigda na odmet... —govori Smiljana svojim suvim, tihim glasom. Rade, uprtivši torbu, poljubi se s njima i veli im: — Navratiću se k ženi da vidim sina prije nego pođem...

—Momče, bi li se oženio? — upita ga hrapavim glasom. —Tanak joj glas kao u svrake! — pomisli Rade, ne osvrćući se već na nju.

— I poslijedi jačim glasom: — Lažni liberali šire se svugdje... Krivo shvaćena kultura naše inteligencije prodire u narod, upropastiće ga; zato

— Zar nema ništa u gospodara? — upita stara svojim suhim glasom. — Sigurno da nema, — odgovori mjesto Rade žena mu. Rade ćuti i ne pomišlja, kao obično, na svoga starijega sinčića,

— veljaše svojim staračkim suvim glasom — „umiljato janje i dvije majke siše!” Stara nije ni slutiti mogla da je gospodar bacio oko na njihove zemlje: nije njena

— Kud ćeš, sine, ranije? — upita stara suvim glasom, kašljucajući. — Imam posla u selu, — odgovori Rade i iziđe. Zimnji dan rađa se bistar, čist i leden.

— Je li pravo da sve odnesete? — vikaše žena siputljivim, promuklim glasom. — Daću čagod šjor—Luki, a vi pritrpite se!... — Šta je ovo? — ustrnuvši upita Ivo i pogleda na čeljad. —Ništa!

— javi se Ivin otac. — Ča ćemo dangubit?... Drugi se zgledaše. — Neka slobodno trgaju! — istančalim glasom odazove se sudbeni sekvestrator. — A hoćete mi ča ostavit'? — prijegorno još jedanput upita žena. — Nima tebi ništa!

Fala bogu! — I starac se zamisli. Tako nastade časom tajac, dok se nanovo javi bolesnik: — Vidite, — reče iznemoglim glasom, — da vam pravljam, ne bi virovali... Isti onй šjor Bepo ča sam ga prvo spomenuo metnija me je u' rasap, a da bi zašto].

— Mir! — opomenu načelnik. — O svačem se govori, — poče on tihim, raskidanim glasom, — a naše se selo zapustilo. Bilo bi vrime da se uredi pristojbina za likara, da se ... — Ča mu se sni?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ne znam šta im je bilo toliko smešno. Dimitrije je skakutao i kreštao svojim piskavim glasom. Makarije se zacenuo, onda je zahripao, zakašljao i jedva se, posle toga, povratio. Nasmejao se čak i Dorotej.

Kad je zavladala tišina, doviknuo nam je kreštavim glasom da će nas sve pobiti ako se smesta ne predamo. Onima koji do smiraja polože oružje, poštedeće, veli, život.

Ali zaboga, otkud jagnje koje žari i pali. To mesto kod Jovana je odveć nerazumljivo: „I opazih silna anđela gde jakim glasom viče: 'Ko je kadar da otvori knjigu i razlomi njezine pečate?

Kad izdaleka opazi Isusa, dotrča, pade na kolena te jakim glasom viknu: 'Šta hoćeš od mene, Isuse, Sine najuzvišenijeg Boga? Zaklinjem te Bogom, ne muči me!

Ilić, Vojislav J. - PESME

tajom žudi, il' kroz noć sumorno bludi, Kô bledi prizrak umrlih snova i jave I tihom pesmom, i blagim nebeskim glasom, On s tugom budi prošlosti davno vreme; I smerne zvezde trepere čudnim krasom, Dok pesma tone u beskraje neme...

plavi veo i tihu sanjivu noć I grli, ljubi, i stidljivim krasom Zavaraj, dušo, bledi san, Dok vesnik zore ne pozdravi glasom Veseli dan! 1883.

Još kiko ustao nije, A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan - i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il katkad samo tek zviždanje jasno se čuje i težak, promukô glas.

mnenja, Čuvari svakoga dobra, i časti, i poštenja, Slepčević, čuveni pesnik, celo je zborio veče, I najzad, promuklim glasom, sa suznim očima reče: „Istina to je jasna, kô sunce s vedroga neba, Da mladom narodu našem ozbiljno pomoći treba.

I svest se Katonu vrati i krvca presta da teče, On pogled obrati sinu i stalnim mu glasom reče: „Neka je proklet i prezren lukavi izbranik roda, Što mirno pred sobom gleda kad zemlji mre sloboda.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Nasta tišina. Jasnim glasom i odlučnim rečima izjavi on tada da odbija da tu rulju prizna za legalnog predstavnika svoje pastve i da neće pred njom

Bilo je tačno devet sati izjutra, sudeći po zvonu koje je oglašavalo svojim srebrnastim glasom svršetak prvog časa. Iz jedne slušaonice u prvom spratu pokuljaše slušaoci.

slušaonicom, stariji pogleda nekako prezrivo na gomilu koja je tu čekala, pa reče svome drugu sitnim, šištavim glasom: „U ovoj se prodavaonici krčmi jeftina roba za sirotinju, pogledaj samo kako je svetina navalila da je razgrabi.

Pokloni se sa udešenom gracijom, pa onda poče toskanskim dialektom, svojim dubokim, no veselim glasom: „Imate pravo, veleučeni! Galileji nije sisao mudrost Aristotelovu, a znate zašto? Ja ću Vam kazati!

On pade pred oltarom crkve na kolena, položi obe svoje ruke na sveto evanđelje, i reče pogruženim glasom: „Odričem ih se!

Ali kada se obazre po dvorani i uvide da ovde nije mesto za besne prepirke, on se savlada pa reče pomirljivim glasom: „Ti znaš, sine moj, koliko ja cenim Kopernika i poštujem njegovu uspomenu.

Sekretar društveni čita svojim mrzovoljnim glasom dugački zapisnik prošloga skupa. Članovi Udruženja zevaju; i ja učestvujem u tome poslu.

da prospavam još jedan sat i stignem na drugi čas predavanja na kojem je profesor Jozef Finger, svojim jakim i dubokim glasom predavao sa dubokim razumevanjem racionalnu mehaniku.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Dreva plodna već cvjetaju i dubrave zelene; drenki rani pocjest daju, nejma zimnog vremene. Grif se krila raskriljava, glasom svojim vosklicava. O zlatoje proleće!

Turtur ljubit gorličicu veseleći s' za vesnu, labud bjeloj labudicu po jestestvu tjelesnu. Prepelica čuva travu, glasom svoju javlja glavu: O zlatoje proleće!

Pa kada je u samoći Tvoga srca želju čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al' uzdahnu gora čarna: „… O, siroče! … O, siroče!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Eto, s tim glasom ne samo da se reši pitanje Srećkova zanimanja, nego otpoče odmah i čudna njegova samostalnost. Odvojio se i od kuće i od

Usta začepljena, pocepan, izgreben. Julica se kroz nesvest trza i ječi. Gospa Nola joj priđe, stade je tresti i jakim glasom po imenu zvati. Dete otvori oči, i poče sad produženo da vrišti.

— Obojica imamo dosta krajeva! — Prestani šaliti se. Bolesna sam. — Nastade tajac. Srba tiho dođe do kreveta, i poče, glasom iz jednog sasvim novog registra: — Nano, da sednem tu.

Što ti znači! Jesi li ti đak, ili nisi? Pazi Rotšilda! — Pavle je naglo izišao iz sobe. Odjedared je neko vrlo drskim glasom viknuo za njim: — Gle bivšeg našeg tandlerčića, pretvorio se u bankara, čovek!

Pavle i Vladimir sedoše za klavir. Dve violine, dve tambure, brač. Milan će svojim dubokim strasnim glasom držati solo, a upadaće zbor u četiri glasa.

— Odjedared, iz nekog čamca, ili s nekog nevidljivog mesta, neko reče nekom tihom glasom: laku noć. Branko i Pavle se pogledaše: kako je čudan taj ljudski pozdrav: l a k u noć. Svi se ljudi boje noći.

Leksa jednom pokuša malo stroga da bude, ali brat je odgurnu nekom strahovitom snagom, i dreknu glasom iz kojeg je siktala zloba. I onda opet utonu u ćutanje i nemicanje i nejelo.

joj glava viri, kozja glava oštre kose, sa dva mutnotamna oka, s velikim nosom, njuškavim i treperavim, s maznim lenjim glasom koji nijednu rečenicu ne dovrši glasno i čujno.

Što me odmêraš? Ako sad ne razumeš, razumećeš kasnije kakav je bio život tvoga oca. — Uzbuđenim glasom je šaptao: — Ja sam, znaš, kao pljuvačka: gde je pala, tu ostaje; svako je obilazi, i metla je obilazi.

hoće li ili neće moći i dalje ostati kao čtec grčkih antifona Srbin dečak sa divnim glasom, kome je krajnje vreme da ide u šegrte? itd. Predlozi, žalbe, optuživanja, išli su svaki čas u Sremske Karlovce.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

kojih rosa kao dragoceni dijamant ljubopitnom oku predstavlja se, pusti; — tek što jestestvo zatrubi i radosnim ptičice glasom ratar na svoju njivu, pastir s ovcama na livadu poiti — naš mladi Roman, koji je petnajstu godinu već navršio bio,

Njegov je lozung bio: neprijateljstvo, i on taki s najjasnijim glasom dovikivati stane jednog po jednog na udvoj. Služitelji, koji su naravno kao služitelji raditi morali, videći ovo čudo

proveo, pri nastupanju brižni beznovčani godina, od bivši svoji prijatelja ostavljen, svake mogućne pomoći lišen, tavnim glasom vopija: kuda?

proveo, pri nastupanju brižni beznovčani godina, od bivši svoji prijatelja ostavljen, svake mogućne pomoći lišen, tavnim glasom vopija: kuda?

želimo tajnu dokučiti, pod pazu s leve strane metnuti, i potom mu dobro u oči gledati, koje će svu tajnu srca čistim glasom izdati. »Kako izgleda ta trava?

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Daj nekom drugom reč, predsedniče! – brecnu se Bora. – Evo ja bih rekô ako ćete čuti! – nadvisi glasom Janko Veselinović i pogleda po svima redom, kao da bi toga časa rad da zapeva Starca Vujadina. – Da čujemo Janka!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

A i on to govori glasom kao da prepričava neki beznačajan događaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je

Ali sedi Kralj je dobro poznavao psihologiju rata, i melanholičnim glasom odgovori: — Bez savezničke pomoći, pukovniče, takve se zapovesti ne izdaju.

Ali danas je teško pronaći redove... Prostog redova, doktore — objašnjavao je Kralj drhtavim glasom. Umešao se i moj komandant. — Veličanstvo, sa artiljerijske osmatračnice vidi se ceo položaj. — Pa dobro!

Disao je brzo i škripao zubima... Najzad savlada sebe i prigušenim glasom obrati se trgovcu: — Izmeri mi dva kilograma šećera!

Muslimani nude novac vojnicima za oružje. — Šta će sa nama biti? — zapita nas jedna žena plačevnim glasom. — Vi ćete se, gospođo, vratiti svojoj kući, odakle ste i pošli.

Potpukovnik Petar zaćuta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste. Gledajući u vatru, nastavi tihim glasom: — Zemlju smo izgubili... To možemo objasniti nekom „višom silom“...

Ipak ne slinim kao ti: ko će da mi ogreje nanu, ko babu... sivonju... rogonju — govorio je Luka plačevnim glasom, podražavajući Isajla. — Sram te bilo! Isajlo i nehotice stade mirno. — Ja baš nisam tako kazao, gospodine poručniče.

— govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada

“... Gde je kapetan Velja, tu je država... A teritorija, a narod? — govori ljutitim glasom Živadin. — E, nije nego!... Nećeš valjda da mi dokazuješ da državu čine babe, žene i deca — obrecnu se kapetan Vela.

Vrata se baš tada naglo otvoriše i uđe jedan konjički kapetan. I ne predstavljajući se nikome, progovori nadmenim glasom: — Gospodo, ova je škola uzeta za štab armije. Molim vas, udaljite se.

Potpukovnik Petar provuče se kroz gomilu, isprsi se pred jednim pešačkim pukovnikom i strogim glasom progovori: — Gospodine pukovniče, vi kao starešina treba da nam služite za primer, a ne da sami stvarate nered!

— Ljudi božji, nije da nisam hteo, već me ubila čizma — obrati nam se sveštenik Momčilo gotovo plačnim glasom. — I meni su otekle noge, a ipak sam morao da idem sa vojnicima šest kilometara da kupujem seno — žesti se

Petrović, Rastko - PESME

I to tako, da kad se povratim sebi od tog čudnog stanja, događaj je već prošao; i zato što mi nešto, užasno gromkim glasom i radosno, kaže da je prošao, ja sam i došao sebi.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, on nije mario ni za moć, ni za bogatstvo! Snagom čarobnog mača branio je ponižene i obespravljene; glasom svirale lečio bolne i nemoćne.

Vetar se zaustavi u granju. Ni reka više nije tekla. Samo se čuo urlik psa. — Ti nikog njenim glasom nećeš isceliti, opominjem te. Samo mojim dahom pokretana svirala ima moć! Ostavi mi bar nju!

Šta sada? Njenome jauku pridruži se jauk starice: imala je bolnog dedu. Ali, Zlatokosa ne uzmače. Tvrdim i oštrim glasom, nagnuta k mladiću, zapovedi: — Rekao si da ćeš mi želju ispuniti. Daj sviralu!

Sva je kao svitac treperila prilazeći mu. — Oj, Dugo sam te čekala! Hajde! — reče devojče ljudskim glasom, uhvati ga za ruku dlanom laganim i kao prolećna trava prohladnim, pa ga povede sobom. »Kuda?« pomisli Starac.

Car-tigar nije hteo ni da čuje o tome. — Moraš ostati! Moraš! — urliknu strašnim glasom. — Tvoje će biti moje beskrajno carstvo... Evo ti krune!

Na ljubav nikoga ne možeš naterati, ničim je ne možeš iznuditi... — Idite! — reče gromkim glasom i pred njima se rastvori džungla. Opet su bili u kuli, za stolom.

« pomisli ali ga senka orla prelete. Jedva korak dalje od stene strmoglavi se orlušina i reče ljudskim glasom: — Ne grči se, dužnik sam ti! Orlić kojem si pomogao — moj je sin. Traži šta hoćeš! Varalica zinu od čuda.

Dugo je tako ležao. Već i zora poče da probljeskuje, kad spazi kako se jedna zvezda spušta i naređuje mu glasom ozbiljnim i dubokim: — Ustani, momče, i pođi! Postoji Zaboravljeni Grad, u njemu Zamak, a u Zamku tvoja sreća.

Šantić, Aleksa - PESME

Njezin se grob svagda Preliva sjajem čistoga smaragda, I šumi glasom čežnje neumrle. Gle zraci jutra kako njojzi rone! I svaki dršće, prodire i tone, I rasipa se kô rubin, kô duga...

Proročkim glasom budiću iz groba: Istinu mrtvu i slobodu roba Što sputan sunca zavičajna žudi. I krvlju svojom preliću sve pute

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Te reči deluju kao mačevi. I dok bi gavranova crna krila i graktanje ljudskim glasom u drugoj situaciji savremenom čoveku izgledali naivni i otužni, ovde — nad glavom ponosite kade koja je uverena u

“ Mnogo puta ponovljeno i virtuozno istureno e (izostavljeno na kraju stiha samo u dva slučaja, kad su se morali drugim glasom istaći oči, Turci i trgovci) oseća se kao beskrajno produžen odjek Vujadinovog ne, odjek u kome ovo ne dobija svu

Stade piska Markova sokola, kao ljute u kamenu guje; Marko uze svojega sokola, pak mu stade zavijati krilo i s ljutitim glasom govoriti: „Teško mene i tebe, sokole, lov loveći s Turci bez Srbalja, lov loveći, krivo dijeleći!

Otkako te mati odgojila na čistomu krilu bez kol̓jevke, junačkijem dozivala glasom, muškijem te opasala pasom, te ti pašeš sablju brijetkinju i ti jašeš bijesna malina, jesi li se ikad prepanuo?

Što će, Jovo, tvoja stara majka?“ Tad se Jovo iz mrtvih povrati, pa mrtvačkim progovara glasom: „Srijem zemlja steć će gospodara — il̓ boljega, ili će gorega; moji konji i sivi sokoli i bijeli ukraj Save dvori mome

Kad to viđe starac Mustaf’-aga, on povika glasom zadavljenim: „Šta gledate, kićeni svatovi, đe mi hajduk odnese đevojku? Šta gledate, te ne otimate?

A prevrće kako lastavica, tj. cvili (prevrće glasom). I kukaće do suđena dača, tj. do smrti. 66 U riječi pali pod Udbinu, tj.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

! — Ko je od vas dvojice ono kazao? Odjednom, neočekivano, Jovanče ustade s mjesta i mirno, čvrstim glasom, odgovori: — Ja sam rekao. Iznenađen, učitelj malčice ustuknu. — Baš ti? — Jeste.

Pa da bi se još bolje ohrabrio, on glasno zovnu: — Lazare! Odmah zatim odazva se sam sebi izmijenjenim glasom: — Šta je? — Bojiš li se? — pitao je debeli glas. — Ne bojim. — Lažeš! — tvrdio je kobajagi onaj drugi.

— Bogami ne lažem! Ne bojim se ni koliko za mali prst. Ni ovo mu nije bilo dovoljno, pa zato viknu i trećim glasom, piskavim, ženskim: — Šta to vas dvojica pričate? — Šta je tebe briga! — dočeka obični Lazarev glas.

— Neko plače! — šapatom reče Lunja. — Eno, iza onog žbuna. — Da pogledamo — reče Jovanče nešto uzbuđenim glasom i odlučno zakorači put zelenog gustiša, a za njim u skoku Nik i Lunja.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Kako li si smeo ti i doći tu preda me sotim glasom?« — štono se i stoji caru — u svačem je slobodan. Ama eto krotki David bi taki pokoran.

Glasovito im reče: »Drzajte, što se prepadate? Ta evo ja sam, ne bojte se!« Sotim glasom taki im progna stravu iz srdca te ih oslobodi da su srnuti i žustri.

Plačući mi zajaokah i k Bogorodici podviknuh: »Gospo že Bogorodice ne ostavi me!« I so tim glasom izađoh od crkovne priprate hitro idući mi.

I svirala pukla većma li veseli od Davidovih gusala? Lakom slušanjem slatka glasom zabuša i ovaj po malu seti se, zinu, napuni se vetra i produži se te u malom slogu mnogo sagradi.

Ako i jest vera jedna, ali krozaznanje svakom svoje. Po svojoj volji nevaljaloj hodi, te mu i trag zlim glasom smrdi. Nejma po smrti pokajanja. Nedaj svoje umlje za bezumlje.

Znaš, nije ono prorok slobodni, nego plašljiva sama devojka! A meni je posvećena s prvim ti glasom. Taki obraduj je smešno i veselo. To reci Mariji: »Raduj se devojko, lep sam ti glas doneo, raduj se vazradovana!«...

odsad da i mi s uzajmom od arhangela Gavrila preuzmemo malo nešto prinosa valjala, te po dužnosti nam materi božijoj s glasom se prikažemo i s ovim pohvaljivanjem zapopevamo govoreći na slatko k njojzi: Hor ...

Šta li rad on nju poljubi? Razume već pravo da jest od Boga s neba poslat k njojzi angel s dobrim glasom čestitim za sve ljude.

Što mi navede taj ukor i čpotu ljudsku na glavu, o gospodine? Ja o tebi vrlo se ljudma hvalih i na golemo te povisih s glasom, a ti ka neki hud siromašak, prosti čovek nikim ne znan tu dođe. Što je to od tebe, pomagaj, čudo o, vladiko?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda. A Pote se zaneo kao tetreb pa produži onim svojim tankim srebrnim glasom: Gde se premenjuvaš, lele, Zone, u nova gradina. Oj, hoj-hoj, lele, Zo...

četvrta tetka, neka tetka Doka, s rukama preko trbuha, i zapita ih šta su se skupile, reče joj važnim i ozbiljnim glasom strinka Paraškeva: — Zbrasmo se, strinka Doke, ’oćemo, ete, da ženimo onoj naše magare!...

Ti si sirotinja. Kad ručaš, ti tag ne večeraš... Ta, vikam... ako iskaš... — i tu podiže Zona glas i nastavi jačim glasom da bi i Mane čuo — vikam... da dođeš, ete, da se ceniš u tatka mi... Vaska ni se udava... ta...

Kalini da je doprati do njenih avlijskih vrata, a ona ga blagodarno poglêda, ali ga ipak odbija i moli ga zagušenim glasom: — Nemoj, Mane, dve ti oči!... Ostavi me!... Sama ću si idem!... Vrni se! Živa ti ja! Će me vidi bata!

Što bre! Ja travu pasem, sol ne ručam, — ta nesam čula za tvoje rabote!... — E što si čula? — veli malo spuštenim glasom Mane. — Da si frljija i stanuja merak na ono Zonče Zamfirsko, ete, toj sam čula!... — Ba! — poriče Mane.

— Za Vasku neje reč... Ima jošte za udavanje iz tuj kuću... Zone, more, — reče dršćućim glasom i isprekidano Mane. — Ja si znajem sve... Teb’ te stra’ od tatka... Stareji tvoji, ete, ne davaju te...

— I Manulać? — Koj znaje... — E sal Manulaćevica neće da bidneš! — Bre-bre! — Zone! — reče Mane molećivim glasom. — Ostavi me! — E, što si me tag lagala i abere praćala?... Vaska što je donosila abere od teb’ do men’?...

— Mičo, mori, — zapišta svojim tankim glasom, udevajući konac u iglu, terzijica Vače Šatorče, i zapita svoga prvog komšiju, Miče Šebinče, kubedžiju, — ću te, ete,

A ’nije malo kad se čovek u svoju čast zakune... Ona je, vidiš, sad u mojim očima, — završi Milisav podignutim glasom, lupajući na svaku reč šakom o sto da su se sve tresli i zvečali oni silni čokanjčići — ona je sad prosto kao jedna

razbiraš se u tej stvari... E, kaži mi, zašto je toj? — He, — snebiva se Mane, a utanjio glasom još više. — Ima si čovek keif i na ništo što je pološe... naučija se... — Ha! — odobrava Zamfir.

I tu joj se izjada. Iznese sve šta je i kako je bilo. Plačnim glasom pričaše joj Zona da je ona, istina, kriva, jer ga je volela i htela za njega, pa tetke pokvariše, ali da ipak nije

Toj da si dočekam, crna majka! — Ja se neću ženim, nane. — Mančo! — reče Jevda podignutim glasom. — Uzni se, dete, u pamet! Bog dužan nikom ne ostanjuje!...