Obradović, Dositej - BASNE
Tu prinadleži ona Evripidova reč: „'Aων των βουνών χωρούσι πηγαί: Uz goru teku istočnici.” 79 Pticolovac i kos Pticolovac stavljaše mrežu pticama.
S.: A šta ćeš dati? K.: Daću ti jedan cekin. S.: Cekin na Svetu Goru! Nije li ti sramota pred tolikim ljudma to i reći? K.
S.: Onde gdi valja! A zar u Svetu Goru ne valja davati? A otkuda vam dolazi više blagoslova nego iz onih svetih mesta, za koje vas i bog blagoslivlja i
Učen i blagonaravan sveštenik bolje će prosvetiti cerkov svoju nego milioni sveća da u njoj goru. Toronj, zvona, polijeleji, kandila srebrna i čiraci, — sve je to mirska pompa i ukrašenije, a ne Hrista Spasitelja
stradanije i mučenije ovakovog bednoga človeka u izobraženiju Iksiona, koji je osuđen bio da valja uz jednu previsoku goru vodenični kamen; a kako bi ga s velikom mukom dovaljao baš na vrh, ne imajući tu mesta da se ustavi, s velikim
imajući tu mesta da se ustavi, s velikim ustremljenijem bi se svaljao taj | čas u dolinu, a siromah Iksion opet s njim uz goru kao i pre, i tako doveka.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Na vrh Drmanovine siđi, uzmi durbin, pa niz Jelovu goru do Jasikovca, od Jasikovca prema Spasovnjači, od Spasovnjače do na Đakov kamen, na Okolišta, pa prema Konderu, od
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Mus-agu) razbili”. — (Ovoga smo Damjana iz Kutešice je i stric u početku slali u Crnu Goru vladici i grafu Iveliću u Risan, i molili; no Ivelić odgovara, da je njegov gospodar, tj.
„Gospodaru, nismo imali među sobom svoga vojvode, oprosti nam dosad, a odsad mi svi za našim vojvodom a on za tobom u goru i u vodu!” A i drugi svi: „U goru, u vodu, za našim vojvodom”. Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku.
” A i drugi svi: „U goru, u vodu, za našim vojvodom”. Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku. — „Eto, kojekuda, da je prosto, a
(Toga smo Damjana ja i stric Jakov jošte 1804. godine slali u Crnu Goru do vladike Petra i u Risan do Ivelića, te je ̓ajdučki očô i došao i pisma odneo i doneo.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Što ono pesma peva „struk momački, pogled devojački”. Oko bi joj goru zapalilo. Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela!... A što se rada tiče, o nemu se pričalo.
Stojao je kao na ivici nekog ponopa, ne mogavši se rešiti ni na šta. — Da ga ubijem!... — A kuda ćeš onda? — U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!... I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!...
— Da ga ubijem!... — A kuda ćeš onda? — U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!... I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!... Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?...
Lazar i on ne mogu živeti pod nebom, jedan mora biti mrtav! On se reši u goru, ali najpre da ubije Lazara... I, čudnovato! Od toga časa on beše drugi čovek.
Tamo, majko, tamo!... Idem tamo kud i svi nesrećnici kojima obest ili sila ljudska ne daju živeti među ljudima — u goru, majko!... — Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži. — Moram, nano! Ovde nije moje mesto!...
Osećao je kako ga pirka hladan vetrić i kako ga krepi... Sa čela mu nestajaše bora... Gledao je kroz goru rumeni zapad, a on, obasjan rumenilom, kao da se smeška na nj... Diže se. Prva misao beše mu da se pozdravi s Jelicom.
A on je znao sve. — Znao je goru, znao je vodu, znao brodove, znao hajdučke danike i zimovnike; jednom reči, znao je sve.
— Ljudi kažu da znaš. — Ljudi kažu!... Ljudi kažu!... Otkud ja sve znam?... Bog samo sve zna!... Idi u goru!... Stanko saže glavu... Kamen je mleo zrna u paspalj, a čeketalo nadalo lupnjavu... Deva pogleda Stanka ispod oka.
Deva pogleda Stanka ispod oka. — Je li, Stanko? — Šta? — Baš si namerio u goru? — Ja nemam kud na drugu stranu! — reče Stanko i sleže ramenima. — Ne žališ ništa? — Sve sam prežalio.
— Znao sam da me nećeš razumeti!... Dobro, znaćeš posle. Zasad znaj ovo. Koliko si dužan Lazaru što u goru ideš — toliko duguješ Kruški i Marinku Marinkoviću!... Upamti!... — Ama otkud ti to znaš?! — Kazala mi tica!...
Nije bio toliko srdit koliko začuđen... — Najposle — reče — ja i volim! Neka bar džaba nisam otišao u goru!... Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru! Naplatiću se sa svima o jednom trošku!...
— Tražio sam tebe i tvoju družinu. Rad sam s vama deliti dobro i zlo, ako me primite. — A kakva te nevolja goni u goru? — Osveta. — Osveta, a kome? Ima ih koji me zadužiše. Reda je vratiti!... Samo zla druga zajma ne vrati!
Dučić, Jovan - PESME
Tako, kao odjek u samotnu goru, Vratiće se putem koji meni vodi, Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi — Kao crna ptica u sunčanom moru.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Ta otkud tolika zapaljena kandila! Gledaj samo čuda šta ga ih goru! U svakoj sobi po pola tuceta kandila, k’o na Hristovom grobu!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — A mori! — pitaju je žene. — Zar te nije strah što si sama i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš — vuci, pa ajduci, seljaci... Ubiće te. — Ne, — brani se ona. — Niko me ne dira.
Željke probile se kroz ogradu i odmilele u goru a ona ostala tu i bila već počela da se raspada kad su je našli mrtvu.
Afrika
Savana, divna savana, koja je čas prelaz u goru, čas u pravu stepu, ima svoju mističnost nepreglednih prostora. Ona je cela Afrika izuzev severnih pustara, i onog
Smeše se, gledaju đerdane širokim zenicama. Polazimo; gledam svu onu tešku goru, gustu, koju, dolazeći u Man, nisam video zbog noći.
prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz goru, ja odlazim sa nje pravo međ stabla, međ vreže, lijane i šiblje.
Izložen opasnosti od nevidljivog, lišen prava pred vidljivim. Članovi plemena Djere šalju svoje sinove, mladiće, u goru, da pod smotrom vračeva i fetišera provedu po tri godine.
“ IV Pokriveni svojom mađijom kao senkom, Izgledaju crni. Idu jedan za drugim kroz visoku goru Probijaju se kroz lijane. To je jedina veza sa beskrajnim granama Što žubore do neba.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
“ Garsuli, u stvari, nije upotrebio tu reč, koja bi, u njegovim ustima, bila bezazlena. On je upotrebio mnogo goru reč. A bio je poznat u vojsci po svojim, opscenim, šalama.
Naime, vladika črnogorski Vasilije (Kajzerling reče: Bishof Basilio) na putu je u Rosiju, a priča da će celu Črnu Goru preseliti u Rosiju.
A ove svoje rođake, eto, ostavlja u lazaretu. Pop na to, umiljato, ispriča, kako Sava drži Črnu Goru, po Bogu, ali Vasilije, na mudrost i snagu. Sava je ostario, pa su ljudi, kao ljudi, prišli Vasiliju.
Budućnost, kaže, u Črnoj Gori, pripada Vasiliju. Isakovič na to reče da je čuo da Vasilije želi da odseli celu Črnu Goru, u Rosiju, pa se narod pobunio. Vladika ima za sobom samo manjinu, a Sava, većinu.
Vladika ima za sobom samo manjinu, a Sava, većinu. Isakovič nije, ni vladiku, ni Črnu Goru znao, nego se trudio da popa Mikaila navede da mu što više kaže, o tim Črnogorcima u lazaretu.
Hoće Vasilije i za sebe tražiti, jednu takvu, rosijsku, regimentu. A kad Turci budu čuli to, obilaziće odsad Črnu Goru! Isakovič onda poče da priča, kako je čuo, da je Vasilije i venecijanskom ambasadoru vizit činio.
Jeste, vladika, govori, kako ima želanije da Črnu Goru odseli, a Črnogorce, puškonoše, odvede u serbski husarski polk, koji imaju u Sankt‑Petersburgu, ali će se preselenije
husarski polk, koji imaju u Sankt‑Petersburgu, ali će se preselenije Črnogoraca svršiti doselenijem Rusa u Črnu Goru. Ide Vasilije, ide u Rosiju, ali ne da Črnu Goru preseli u Moskvu, nego da Moskalje dovede u otečestvo.
Ide Vasilije, ide u Rosiju, ali ne da Črnu Goru preseli u Moskvu, nego da Moskalje dovede u otečestvo. Mudar je Vasilije, neka kapetan upamti to, ma ko bio.
Jedva ih je Bajevič uspeo da stiša. Ma ko bio oficir, kaže, ima deteta glavu. Ne zna Črnu Goru! Car rosijski, Petar, pozvao je kneza Luku, pre četrdeset godina, u pomoć, protiv Turaka. Zna se ko ih je vrbovao.
Nudili su im da iznose smeće po lokandama! A šta će biti, ako ih ipak vrate u Črnu Goru? Ima, čuje se, među njima samrtnika. Na to nastade tišina.
Pročitao je, kaže, kapetanov izveštaj, o lazaretu. To je zasada dosta. Možda će Isakovič morati, docnije, u Črnu Goru, ali zasada je dosta, o Vasiliju (grof reče: Bischof Bazilio).
Teodosije - ŽITIJA
KNjIŽEVNOSTI Teodosije ŽITIJA Sadržaj ŽITIJE SVETOG SAVE 2 O POLASKU SVETOGA SIMEONA U SVETU GORU 22 O PODIZANjU RASLABLjENOG 55 O NAPRASNOJ SMRTI STREZOVOJ 58 ŽITIJE SVETOGA PETRA KORIŠKOG 117 ŽITIJA ŽITIJE SVETOG
Da bi uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen da goni zveri, rekavši: — Čekam vas pod gorom do ujutro. A kada nasta noć, i blagorodni što se
Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode.
A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete Gore, davši im napisano pismo. Kada su ušli u Svetu Goru, raspitivahu se o onom koga su tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast mladosti i lepotu lika.
A svi ga primahu ljubazno i raspitivahu se o putovanju kroz Svetu Goru, i videvši ga umorna i kako se promenio u mladom licu, mišljahu da je to zbog njegovoga bosonogog mnogog putovanja po
tako mu zabrani, a ovo nije bilo bez Boga, nego štaviše izvoljenje njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i da se mnogi, prosvećeni posle od njega, ne liše svetlosti spasenja.
Onaj vojvoda ranije pominjani i blagorodni momci koji u Svetu Goru goneći dostigoše svetoga, a pošto su bili nadmudreni, kao što rekosmo, i ništa ne uspevši, vratiše se k roditeljima
O POLASKU SVETOGA SIMEONA U SVETU GORU I odmah se napisaše njegove zapovesti te iziđoše po celoj oblasti njegove države sazivajući ipate i vojvode, tisućnike
A mnogi od blagorodnih, ostavivši svoje kuće, išli su sa prepodobnim putem smernosti, i stigavši u Svetu Goru Aton uđoše u manastir zvani Vatoped.
Prođe glas po celoj pustinji o dolasku svetoga u Svetu Goru, i svi, zadivljeni velikom smernošću, proslavljahu Boga. Igumani od manastira i prepodobni ljudi iz pustinje sa bogonosnim
Prepodobni Simeon zahte da prođe Svetu Goru i da se pokloni u svima manastirima, i da vidi sveta mesta za kojima je žudeo.
Na ulazu u Svetu Goru, u mestu zvanom Prosfori, bio je ranije manastir koji je imao crkvu Svetoga Simeona Bogoprimca, koji je bio razoren
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Slušajući guslarevo pevanje mnogi su dinarski ljudi, u toku vekova, „odmah uzimali pušku i odlazili u goru“, kako pesma kaže. Drugim rečima: otišli su u hajduke koji su se borili da osvete žalosnu sudbinu svoga naroda.
Posle su tobožnje Uroševe kosti „same pošle“ u manastir Jazak u Frušku goru, 1705. god. Često su i snovi imali veliku ulogu.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Utorak je, veruju u Bosni, „toliko nesrećan dan da se i sam vuk, ako prođe kroz goru čuva da mu dlaka gdje ne zapne“.²³ Tog dana ne valja se da se krste deca, niti da se preduzima selidba u novu kuću.
Došli ste da Milanu (ili već kako mu je ime) pojedete srde i glavu; ali je kod njega Dona bajalica, koja vas šalje u goru list da prebrojite, u more pesak da premerite, u svet putove da prebrojite.
Kada porodilji nestane mleka, ona u mladu nedelju izgovara sledeću basmu: „Dođe gora na goru, dođe voda na vodu, dođe stoka na stoku, dođe rijeka na rijeku, dođe mome Dmitru, na mlijeko.
(LMS, 1858, knj. 98, bs. 8) — Krsti vuka, a vuk u goru. (Vuk, br. 2714) — Vuk dlaku mijenja, ali ćudi nikada. (Vuk, br. 648) — Rđa se za zlato ne prima. (Vuk, br.
sredinskih, osobito porodičnih uticaja, da ipak pretežniji, odlučniji uticaj pripiše nasleđu („Krsti vuka, a vuk u goru“; „Rđa se za zlato ne prima“).
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
A ako žensko sebarsko čeljade u oltar stane, neka se zavede daleko u goru među jele sinje, odakle ne može natrag da se prokrade, neka se pusti da ga raskomada zverinje i da ga raznesu vrane.
Za kaluđera kome svake noći na san dolazi kako leti o desnuju ljutog zmaja kroz goru koja zvezdom rominja, a pod krilom mu, ukradena, odnekud iz raja, najlepša od mladih monahinja.
Matavulj, Simo - USKOK
Put što od davnih vremena vezuje Katunsku nahiju (a preko nje i svu Crnu Goru i Zetu) s Kotorom, toliko je star, da je, po svoj prilici, njim išao i car Dušan iz Zete u grad.
za života bivaju zduhači, koji se biju sa zduhačima drugih narodâ; vjerovao je da nad Crnogorcem nema junaka, da Crnu Goru nikakva sila ljudska ne može zavazda pokoriti, iako je može pregaziti kao ono Bušatlija; bojao se vladike kao i svi
Rako, Markiša, Pero i Krcun opkoliše noćnika, koji odgovori na prekid: — Ja sam soldat! Bježim u Crnu Goru, kod vladike! Svi spustiše oroze na puškama i puške objesiše o ramena. Rako ga zapita: — Jesi li sâm? — Sâm!
Ovo su ti naši običaji naveče Božića. Ovako ti je svuđ kroz Crnu Goru, pa i po Primorju, po Hercegovini, po Bosni, po svoj Srbiji i bog te pita dokle, đe gođ ima Srbalja, a ima nas zanago
— Onda je dobro! — reče Janko. — Daleko je od dobra, sinko! Nâko, ti si čujâ za Crnu Goru, a to bih želio znat’ što si čujao o nama.
— To je jedno — nastavi Mrgud — a drugo je: evo ti u kući gosta, o kome će se graknuti kroza svu Crnu Goru i Brda, pa će nam dika biti, ako se u narodu raščuje: „Knez Drago, da bi dočekao gosta kako valja, prekinuo je domaću
Prvi put ponio sam barjak na Kčevu, kad’no razbismo onu velju tursku vojsku, najveću što je ikada udarala na Crnu Goru!
(A reče mi Savo Markov da se može pisati u Rusiju, pa da bi ga mogli poslati!) A već kad je došao u Crnu Goru car Mali Šćepan, već tada i ovaj moj brkati Rako bješe staso.
ljuti, čamasmo, a u svakoj prilici dosađivasmo novijem susjedima, te, vele, da je Napoleon prijetio da će Crnu Goru obliti našom krvlju, te da se otada neće više zvati „Crna“ nego „Crvena Gora“.
obijediše i vladiku u Rusiji da ne mari za crkvu, da je po nagovoru svoga pisara Dolćija naumio prodati Crnu Goru Francuzima, i ko ti ga zna što još!
Kad vas je dva mrtva i sedam ranjenih!? — Pa sitnice, no što? Pošto je Mahmut-paša harao Crnu Goru, zakrve se Čevljani s našim plemenom i Ćeklićima, te ovaj isti vladika, koji tada tek bješe nastao, mirio ih je i
suviše Belu Stanišića“: ako li sve to ne pošalje, kune mu se vjerom i imamom, skupiće silnu vojsku i njom razoriti Crnu Goru. Vladika skupi braću Crnogorce, pročita im knjigu i zapita ih što misle da se odgovori na to.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
1752. otputuje u Rusiju da traži pomoć za Crnu Goru. U Rusiji ostao je do 1754, pa se vratio u Crnu Goru. Od 1756—1758. opet je bio u Rusiji.
1752. otputuje u Rusiju da traži pomoć za Crnu Goru. U Rusiji ostao je do 1754, pa se vratio u Crnu Goru. Od 1756—1758. opet je bio u Rusiji.17 Prilikom svog trećeg putovanja u Rusiju umro je u Petrogradu 10. marta 1766.
Njegova istorija je istorija samo po imenu. U molbama za Crnu Goru i za sebe Vasilije Petrović je hteo da uveri glavne činioce u Rusiji o davnašnjim odnosima između Rusije i Crne Gore i
ruske krugove o dalekim i tako malo poznatim rođacima na jugozapadu i da uveri svakoga da Rusija treba da pomaže Crnu Goru. I zato on stvari predstavlja ne onakve kakve jesu, no onako kako njemu treba.
i ljubavi za istinu, sebe naziva mitropolitom, što nikada nije bio, poziva se na povelje koje je falsifikovao, Crnu Goru predstavlja kao veliku, naseljenu i bogatu zemlju, u kojoj ima sônih i zlatnih rudnika, od ubogih sela pravi velike
Poljske, Vlaške i Moldavije, u kojoj se neko vreme zadržao, Crnim morem i preko Carigrada, dođe u Hilendar, u Svetu goru. Ostavši tu nekoliko meseci, preko Makedonije i Srbije vrati se u Karlovce iste godine. Tek 1759.
I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764.30 učiteljevao pri manastiru sv.
Kada je ozdravio, iz Spljeta, preko Krfa i Moreje, gde se neko vreme zadržavao, dođe u Svetu goru. Ne našavši tamo jednog proslavljenog grčkog učitelja, on u Hilendaru provede jesen i zimu 1765, i u proleće 1766.
Sa namerom da se zakaluđeri ode u Frušku goru. Umro je 12. januara 1792. u Novom Sadu. Na slovenskom jeziku napisao je praktičnu knjigu Kratkoe sočinénïe ω
jula 1779. godine, od oca pravoslavnog sveštenika. Kao Dositej, hteo je da se posveti, otišao u Frušku goru i tu bio manastirski đak nekih pet godina. Učio je gimnaziju u Karlovcima.
samo kod ugarskih Srba; u prvoj polovini XIX veka ona se širi i u centru, zahvata Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru, i što je od naročitoga značaja, Srbiju.
1827. ostavi Nemačku i preko Trsta ode u Crnu Goru, gde postane sekretar Petra I, a zatim učitelj njegova sinovca Rada, potonjega vladike Petra II.
Milićević, Vuk - Bespuće
opet kaskali konji tvrdom, zbijenom, kamenitom cestom, prolazili rasuta sela, dohvatali se brda; drum lagano obavijao goru i očajno dugačke bile drage; penjali se uz vlažne i prijatne šume ,sa drvećem koje pokazuje svoje debele snažne,
Radičević, Branko - PESME
Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće! Turskim šaram ponositim Kitim srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila, Tursko
Niko tebe ne ćede pomoći, Rode mili, u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dovati rukom mrak taj gusti, Ajduk kliknu, šara puška planu, A Srbiji bijel dan osvanu.
1843, 5. dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan Što kroz goru viri. A sa gore kraj potoka Stazica se dala, Jedna moma milooka Tu je rublje prala.
Beži moma, manu rublje, Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele, Bele none do kolena Momka su zanele: „Ta
onda nesam gledâ, Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake
uzalud moji trudi celi, Klonu telo, klonu cela snaga, A od mome nigde baš ni traga, Crna nojca svuda navalila, Goru, dolu u crno zavila, Tama za mnom, tama preda mnome, Al' najveća u srdašcu mome.
Zbogom, sunce, na zapadu jasno, Al' za goru zailaziš krasno, Tako krasno i u take slave Junačke su tada pale glave, Ugledô se jedan na drugoga, Popadao jedan
Oj sunašce žića mog ubavo! Kada zađeš, o zađi krvavo, Sred kopalja, zveke i mačeva, Zađ' za goru dušmanski leševa, Kô što onda tim junakom zađe — Ta šta more jošte biti slađe!
“ Al' skočiti u Dunavo ladno, Tu povrnut svoje zdravlje jadno, Zametnuti šetanu na pleći Pa u goru u lovak poteći, Tu vas grdna spopade ljutina, Pa lajaste kô na lancu psina, — Psina laje, ali kuću brani, Al' vaš
“ gnjevan poklikuje, Munja seva, goru osvetljuje, Al' sve zaman, kleta nigde puta, On jednako po bespuću luta. Bure nesta — noć je — vedro — tio — Davno
“ I cela se veće vojska krenu — Već stigoše u goru zelenu, Već stigoše, već i zamakoše — Malo prođe — već Turke sretoše: Pociktaše te puške tanane, A zaječa gora na
Samo jedna stena ponosita, I dubova na njoj jedna kita, O, da ima samo tu pastira, Da po naški u vrulu zasvira — Goru, vrelo, tvoj, pastiru, glas, — On imade tako rado vas! Zašt' vas nema pored sebe vođe? Zašto amo u tuđinu dođe?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
I tako ga lepo otpusti, i carev sin pođe dalje putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jednu veliku goru. Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da čekaju.
Pustinik mu odgovori da ne zna, „nego — veli — idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad“.
On je orla dobro hranio, da bi se što oporavio. I tako iziđu opet pod jednu goru. Onda orao reče: — Ja sam treba da idem onamo da vidim kako je.
A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, — dok buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do
Što će mi taj ćelepuš! Njih bar ima dosta. Putnik reče da i šešir ima silu: — Pazi samo onu veliku goru onamo! — reče, pa okrete šešir oko glave.
ĐAVOLAK Uzeo kaluđer Svetogorac malo dijete muško dok još nije znalo za se, pa ga odnio u Svetu Goru i onamo ga othranio i naučio knjizi.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Beži biljko, u trn-goru! (Propuh žmarci iz Rugova po Dudovom lišću baju.) Može ćukac u svirajku da ćurlikne, mogu sova i sekira da zalaju.
Glog razdražen mesečinom u cvetanju gubi pamet: divljajući po obzoru, glogoslovi, plaši avet i smejanjem krši goru. Da smeh taj me mimoiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Delija momče kroz goru grabi, ide u najam opasnoj babi. U divljem klancu vjetar svira, i voda buči niz tjesnac strmi, zlaćana zrnca potok
“ Tako se Sunce pozdravi s drugom, u kola skoči, zavi se dugom, za goru krenu četiri hata, rumena magla za njim se hvata.
Okolo njega, kroz veo fini, igraju vile na mjesečini. Kad goru oblak pokrije noćni i klanac teška osvoji tmina, dolaze kradom divovi moćni, biju u vrata staroga mlina.
U mlinu starom ko bude sada, nije mu druge, glava mu pada, kuca mu zadnji sat!“ Kroz goru lomi divova grupa, gvozdenim hodom družina stupa, batova deset u brvna lupa.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
I zima dođe već; i svojom studenom rukom Pokida nakit sav i goru obnaži svu, Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu.
— Mir je. Tiho, k'o uzdasi, Izumiru svetli glasi... Laku noć! MOLITVA Kad za goru sunca zađe, Kad utrne beli dan, I sve živo mira nađe, Što ga blagi daje san — Tad molitva Bogu leti, I novu mi daje
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
LOV Brata sam poveo u lov zorom u goru, dobre smo konje imali i strele kremene, šuma je puna zverinja bila. No brat je moj ćutljivi govor životinja
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Ako li se tome ne vjeruješ, Ti iziđi na to ravno nebo, Ja ću izić’ za goru na vodu.“ — Kada jutro vedro osvanulo, Izlazilo na nebo Sunašce, A djevojka za goru na vodu.
“ — Kada jutro vedro osvanulo, Izlazilo na nebo Sunašce, A djevojka za goru na vodu. Ugleda je lijepo Sunašce, Ugleda je kroz jelovo granje — Kol’ko se je ašik učinilo, Triput je se Sunce
59. Šta se sjaji kroz goru zelenu? Da l’ je sunce, da l’ je jasan mesec? Nit’ je sunce, nit’ je jasan mesec, Već zet šuri na vojvodstvo ide.
davor’ brigo moja! Da ja znadem, moje belo lice, Da će tebe star vojno ljubiti, Ja bi išla u goru zelenu, Sav bi pelen po gori pobrala, Iz pelena b’ vodu izvijala, Te bi tebe, lice, umivala, Kad star ljubi, neka
183. Pogledaj, momo, pogledaj, Na onu goru visoku, Štono su magle po njojzi: To nisu magle od Boga, Veće su magle od mene, Sve moji jadi za tobom. 184.
“ Kad to čula lepota devojka, Ona ide u goru zelenu, Te premeće drvlje i kamenje, Dok je našla guju otrovnicu, Zaklala je zlaćenim prstenom, Utočila po kondira
Kad si svoga brata otrovala, Otrovaćeš i mene junaka.“ 224. Sunce zađe za Neven, za goru, Junaci se iz mora izvoze.
“ 243. Cucu, cucu, kobile, Kudar ste mi hodile? — Kroz begove doline; Goru s nogam’ kršile, Jova moga budile. 244. Cucu, cucu na konju, Vuci t’ majku zakolju U šenici u polju!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Spremao me je za svog naslednika. On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Pronese se glas po gradu da je on tu, i svet nagrne da ga vidi i čuje. Predveče, Isus, umoran, pođe na Goru Maslinsku, da se u samoći pomoli Bogu i da prenoći tamo.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ništa ne može radnika tako oveseliti, ništa mu ne može naterati srce da brže lupa, kao pogled na tu divnu, zrelu goru — hraniteljku.
i mutni oblaci, prođe opasna plamenjača, prođoše duge kiše i povodnji, prođe svaka opasnost i ne dirnu mu ovu plodnu goru, i on se sad, srećan i zadovoljan, laća najmilijeg i najlepšeg posla: bere plod trudova svojih... Evo nas u njivi.
Još putem, dok se provlačismo kroz goru i šiblje, pokušavaše po neki smeliji mladić da iskazuje glasno svoja nadanja od ove potere, ali ga kmet, po dužnosti, i
Ali zar ovaj moj sused misli tako? — Ne. On zna samo to: kogod ode u goru i ne vrati se na poziv vlasti, dići će se na njega potera, i on će, kad-tad, biti ubijen.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Da mi je preplivati Studenicu Da ukradem jednu lubenicu! Otrčao bih negde u goru, Pojeo bih joj čak I koru! DINjE Iz deteline ledene, sinje virkaju lubenice i s njima dinje; zategla Morava,
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Već je u krv ona prekupata stoput tvoju, a stotinu našu! Viđi posla cara opakoga, koga đavo o svačemu uči: „Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi...
Oli čele hvatat u kapicu da uljanik u gori zametneš? Niko meda otle jesti neće. — Goniš kamen badava uz goru. — Staro drvo slomi, ne ispravi.
Penjâ sam se na sveštenu goru sa koje je strašno predskazanje svoje sudbe Jerusalim čuo. Razgledâ sam i sve tri pećine: đe se sunce hristjanstvu
Slavio sam Božić u Vitlejem, slavio ga u Atonsku Goru, slavio ga u sveto Kijevo, al' je ova slava odvojila sa prostotom i sa veselošću.
PEKU SE PECIVA, IGRAJU SE MOMČAD SVAKE IGRE I KOLO POJE. KOLO Bješe oblak sunce uhvatio, bješe goru tama pritisnula, pred oltarom plakaše kanđelo, na gusle se strune pokidale, sakrile se vile u peštere — bojahu se
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ „Osim toga“, nastavlja Gospod obrativši se sinu, „ovu lomnu goru pod nama, gdje te lako veselo primiše, gdje ljudi, od vajkada krv liju radi tebe, sinko, nju će ovaj snijeg, bar za njeko
Učeni Marin Bolica, vlastelin kotorski, na izmaku HVІ-tog vijeka putovao je kroz Crnu Goru te u svojoj knjizi uznosi ljepotu sloga, osobito crkvenoga i kaže da je ta građevina na čast bivšem Gospodaru Zetskome.
“ viknu Imbro. Snažno Ture izvuče u čas Imbra ispod mrtva konja. Naramajući pođe Imbro naprijed; ne šće svrnuti u goru, kao onaj što ga izvuče. Dim gusti srete ga.
Ali sad plotun njih rašćera, ne pogibe nijedan, no se jedan lako rani. Na to i prekidoše. Sunce već naglo bješe za goru. Turci ostaviše tri mrtva, a toliko ih ranjenijeh pođe.
Lagano, među dvojicom drugova, pođe on uz goru. Gledao je kao iza dubokoga sna, a progovoriti nije mogao. Jedva u mrak nađoše se na onoj istoj ledinici gdje prije
Ali kad nam vlasti jave da te nestalo, te da je prilika da si pobjegao u susjednu Crnu Goru, onda izgubih svako nadanje. Otac je rekao da ako te uhvate, da ćete mušketati, i da je to pravo.
Tu je, vele, dočekala i napala turski karavan. Pa je četa pregazila Trebišnjicu i otišla u Crnu Goru. Po Primorju tamo i po Hercegovini graknulo se o tome. „Palo je tursko Kosovo!“ govoraše šapatom raja.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Riba ribu — a ribar obe. — Ko umije tomu dvije. — Prava prelja i na krivo vreteno zna presti. — Vješt goru lomi, a nevješta gora. — Od nevješta gora plače. — Za majstorom i gora plače. — Svaki popo u svojoj knjizi vješt.
— Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Ko žali klinac (uže), izgubi potkovu (june). — Ko tvrdo veže, lasnije driješi. — Tko veže, ne nateže.
— Beg ja, beg ti! ko će na vodu? — Boj se šušnja, boj se vuka, pa nikad u goru. — Bolje je site komarce trpljeti, nego gladne napuštati. — Više povuče ženska dlaka, nego dva para volova.
6) RAZNO Ak’ u goru: izjedoše vuci, Ak’ u polje: uhvatiše Turci. Volim biti morskoj ribi ’rana, Neg’ ljubiti nemila dragana.
— Kazaću ti onda kad ti korjen sa svim žilama sprema suncu vidim. 3 Pitali ljeti goru: — Zašto plačeš kad si tako okićena? — Zato što znam da posle ljeta dolazi zima. 2.
Ko je god mogao sekiru poneti krene se na krš i svu goru iseku i zapale. Kad se kamen beše užario, prljevima ga poriskoše i niz strmen se stropošta u jezero.
Idi, vetre, u crnu goru, pod cerovu koru, gde se slava ne slavi, gde nevesta ne rani, gde se vatra ne loži, gde se kuća ne čisti.
Ide crvena kvočka i vodi crvene piliće, crveni im noćiti, crveni kljunići i odnese ih vetar u more, u goru. OD PODLjUTI N. (ime bolesnika) ima grdnu ranu, cvili i pišti glasom do neba, suzom do zemlje.
slugo, uzmi nož crnokoran, pa idi uz put, niz put; koga sretneš, ubodi ga; koga stigneš, probodi ga; pa ti idi uz goru, goru krši, goru lomi i po moru pesak kupi; kad si goru pokršio, polomio, i po moru pesak pokupio, i na moru ćupriju
uzmi nož crnokoran, pa idi uz put, niz put; koga sretneš, ubodi ga; koga stigneš, probodi ga; pa ti idi uz goru, goru krši, goru lomi i po moru pesak kupi; kad si goru pokršio, polomio, i po moru pesak pokupio, i na moru ćupriju
nož crnokoran, pa idi uz put, niz put; koga sretneš, ubodi ga; koga stigneš, probodi ga; pa ti idi uz goru, goru krši, goru lomi i po moru pesak kupi; kad si goru pokršio, polomio, i po moru pesak pokupio, i na moru ćupriju načinio, preko
koga sretneš, ubodi ga; koga stigneš, probodi ga; pa ti idi uz goru, goru krši, goru lomi i po moru pesak kupi; kad si goru pokršio, polomio, i po moru pesak pokupio, i na moru ćupriju načinio, preko ćuprije prešao, ovde mesta našao.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
52. Ko pjeva, kad drugi ljudi plaču. 53. Krava riče od Bosne, tele sisa od garave. 54. Kući ide,. a .u goru gleda. 55. Kući ideš, a Bogu se moliš, da nikoga u kući ne nađeš. 56. Kućica u gorici na jednoj nožici. 57.
Šta na tavanu biti ne može. 164. Šta o klinu visiti ne može. 165. Šta u gori bez mozga laje. 166. Šuto june kroz goru gudi. ODGONETLjAJI. 1. Preko leda. 2. Ljeb u peć. 3. Zubi. 4. Pismo. 5. Rotkva. 6. Ovca i jagnje. 7.
” Po tom carev sin krene dalje dok nabasa u nekaku gustu goru i u gori ugleda onu kuću. Kad dođe pred kuću skoči nanj mnoštvo svakojake zvjeradi, a on kako mu je re | kla ona baba,
Obeseli se jedno drugome, pa mu đevojka reče: „Moli Boga đe se moja mater nije doma namjerila, nego pošla da bilje kroz goru bere da njim mladiće zamađijava i u zvjerad pretvara, kao što je učinila svijema onijem koji su me prosili i tebe umalo
A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok — buknuše strašne rijeke, te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do
joj ovu travu da popije ujutro na šte srca u vodi nenačetoj, i kako je popije doći će joj pamrak u glavu, te će u goru pobjeći, i kad se u gori nađe, već se doma ne vrće, nego će se samodaviti u pustinji ili će je zvjerad rastrći; a kada
Carev sin odmah brže bolje za njom u goru da je traži, kao pomamljen; kad — čuje negđe da neko zavija i plače, te on po glasu trči, kad li nađe svoju zaručnicu
„Ustaj na noge, tvoj je sin mrtav i tvoja snaha; nego uzmi travu što pod uzglavnicom nađeš i trči u tu i u tu goru, naći ćeš ih oboje jedno Do drugoga mrtvo, pa pomaži rane sinu i dobro travu ožmi da mu od nje sok u ranu uljeze, a
Jedno veče stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od kuće nekaku veliku goru đe sva u velikome plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono, a ona mu odgovori: „Ne pitaj me, gospodaru!
” On nje ne slušajući uzjaše na svoga konja, pripaše svoju sablju i povede svoga psa, te put one gore. Kad dođe u goru, ulazi jednu babu đe sjedi na jednom kamenu stancu, i drži u jednoj ruci štap, a u drugoj nekakvu travu.
Ona mu se začudi šta mu je, a on joj reče da mu se razbio san, pak se digne, stane | na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: ,,Ma ženo moja! kaži mi što ona gora gori.
Tadar careva šćer reče mu: „Evo ti ovoga konja ispod mene, nanj uzjaši te brzo u vilenu goru put istoka, i kad dođeš na jednu trorogu glavicu, obrni se s desne na lijevu dok upaziš jednu bisernu livadu i po njoj
Sveti Sava - SABRANA DELA
Stoga i ja, od svih poslednji i grešniji, uvek slab i klonuo za podvizavanje duhovno, došav u Svetu Goru, nađoh bogoizabrana svetila što različitim vidovima žure na podvig duhovni.
(Lk. 15, 24) Jer ovoga blaženi otac gospodin Simeon zažele ići u Svetu Goru, kao pastir dobri potražiti jagnje odbeglo, i uzevši ga na rame, prinese Ocu svom i svojoj želji, i da od Boga nagradu
I sastavši se oni sa svom vlastelom i boljarima, i opet drugi blagoslov im davši, i otide odatle u Svetu Goru, meseca oktobra osmi dan, godine 6706 (1197).
A on, blaženi, dođe u Svetu Goru meseca novembra drugi dan. A bogonosni i prepodobni oci, koji življahu u Svetoj Gori, sa radošću i počašću velikom
Jer iziđe iz otačastva svog na svetu onu livadu, to jest u Svetu Goru, nađe manastir nekadašnji, to jest Mileje, Vavedenje Svete i preslavne Vladičice Bogorodice, razvaljen sasvim od
Silom Svetoga Duha Vladiki svome podobeći se, vladavinu svoju ostavi, uzevši krst posledova Hristu i useli se u Goru Svetu, odakle, pomoć primiv, istače ti grobnica miro blagodati veseleći tvoje sinove koji pred tobom stoje, Simeone
zemaljsko, izabrav bogatstvo reči svete i njih izvole čuvati, ostaviv suprugu i čeda i sve zemaljske krasote, izašav u Goru Svetu s anđelima Bogu služiš, moli se Hristu neprestano za tvoritelje tvoga spomena!
Crkve Božije delatelj javi se Hristu i u Svetu Goru useli se, oče prepodobni, stoga prosijav dobrodetelji blistanjem Svetoga gledaš, bogonosni Simeone!
glas osmi Podoban „Premudrost“ Carstvo zemaljsko ostaviv, krst svoj na rame uzevši i sav se predavši Bogu i u Svetu Goru ode Svetoga Duha postavši pričasnik.
Prepodobni oče, ljubav Božiju primiv u Goru Svetu uđe kao Mojsije bogovidac, i Božije blagodati nasitiv se, bogomudri, radujući se potrča ka podvigu Hristu Bogu
zemaljsko carstvo, izabrav bogatstvo reči svete i njih izvole čuvati, ostaviv suprugu i čeda i sve zemaljske krasote i u Goru Svetu izašav s anđelima Bogu služiš, oče Simeone, ne prestaj moliti se Hristu Bogu za tvoritelje tvoga spomena!
I ako mi Bog da i malu moć, ići ću u Aleksandriju k patrijarhu, da se poklonim svetome Marku. I otud ću u Sinajsku Goru, i kada se vratim, ako budem živ i Bog da, do proleća ću biti kod vas.
Stanković, Borisav - JOVČA
Široko koliko zid ovaj drži čak tamo; a duboko tamo kroz voće, tamo do na kraj varoši i dalje, dalje, u polje, u goru... GLASOVI PRIJATELjA Au, prijatelju!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
te ti istom ujedanput pređem iz Srema u Dalmaciju, iz Dalmacije u Korf, iz Korfa u Moreju, iz Moreje u Svetu Goru, a iz Svete Gore u Smirnu.
Ovi ti me novi prišelac uzme sasvim na svoju ruku i preoblada. Počne mi kazivati za Frušku Goru u Sremu, za množestvo manastira i kaluđera, a navlastito uveri me da u Fruškoj Gori ima taki[h] dolina i peštera da se
i kroz Tripolicu, drevlje zovomu Megalopolis, otečestvo Filopimenovo, pređem u Navpleon, i tu nađem korabalj za Atonsku Goru. Četverti dan stignemo pod Svetopavlovski manastir.
Vidićete tu od osamdeset godina starce koji idu uz goru pod oružjem pevajući.” Raziđu se ovi po gradu za svoji posli.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Nadimlji se crni vraže, kâ ’no Grci po polici. Oni jesu dobri lovci. Strijeljahu jednu goru i uvatiše ticu srnadicu. Iz nje vade taloga, da namažu takole.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Neću odavde. Sve što počinje od apsanskih zidova oseća kao svoju smrt, užasno sramotnu smrt, goru nego da su ga ubili zatekavši ga u krađi. Sam. Okreće se, zvera. Prozorče je iscurilo oko.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Br. Radičević VIII VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je ka'no lepi dan, Što kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, Stazica se dala; Jedna moma milooka Tu je rublje prala.
“ Beži moma, mahnu rublje... Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje; A momak za njome. Beži moma do kolena None joj se bele; Bele none do kolena Momka su zanele.
I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu. V. Ilić CV VESELO JE...
Sad nema ljubičica! Tu, pogružena u duboku bolu Potočić slušam gde žuborom zvoni, I šumor lišća, što kroz goru goni Dah povetarca u dremljivu molu; A šuma miris cvetna jorgovana Obiljem svežim sipa sa svih strana...
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
U jedan mah, ka da munja sinu, tušta velja teškoga oblaka, bijeloga, u jednojzi masi, tronodržnu svu obuze goru; u vidu se uredi vijenca pravilnoga, no debljinom strašna, pa se poče vrćet sa hitrinom na zefirna razljućena krila
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Robija! okovi!... Ili... ili šta? ono što Vujo hoće, onaj, strašni korak: pušku preko sredine, pa u goru!... Samo da me niko ne vidi. Ali ako svrate u sudnicu?...
da je to Vujo učinio iz računa: da navuče mladića na veliku krivicu, pa onda da ga strahom prinudi, da se odmetne u goru. A posle već — Vujo zna kako se komanduje tuđom glavom...
Ali ko će ’nake muke podneti? — Ti ih nemoj podnositi, ko te goni da ih trpiš... — Kako... ja šta ću? — Hajde u goru. Đuricu udari kao munja po srcu. Sve dosad smatrao je tu misao nekako onako, kao i svaku misao koja je daleko od dela.
A ovako, zar je bolje?... O, teško li je to!... I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema. — Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako ; on je, jamačno, dobro promislio.
— Šta kažeš? — viknu Stanka, trgnuvši ruku ispod mlaza. — Zar pisi čula? Đurica pobegô u goru, pa ga sad javio kapetan opštini da je hajduk. Stanku veoma iznenadi ovaj glas. »Đurica — hajduk! Kako to može biti ?
Zašto su ga tako načinili, kad nije još nikoga ubio ? — zapita ona radoznalo. — Pa... pobegô od vlasti, otišô u goru, pa tamo, kažu, ne verma ni zakone ni vlast; on ti je i vlast i zakon, pa to ti je — objasni joj kći jednog odbornika.
Hm, opet to nije... Neka ga, nek ide u goru, što se to koga tiče ? Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira.
»Ko zna — pomisli on — možda to neće ni biti ; dugo je do zore«. I tako poluumiren uđe u goru. VII Davno je svanulo. Zvezde se ugasile, i predmeti se sasvim jasno raspoznaju.
Što god naplatimo u jednoj varoši, to odmah šaljemo poštom u Beograd, a mi ti posle putujemo kao ptica kroz goru. Đurica mu oduzede časovnik i duvanski pribor pa ga pusti, ostavši ljut na neuspeh i na stid, koji mu pričini veseli
A on je, vidiš, drugima jatakovao i od drugih živeo... Ja znam desetinu ljudi, koje su ti tvoji prijatelji izmamili u goru, terali ih da otimaju od naroda za njihov račun, pa ih posle poubijali i uzeli velike ucene za njihove glave...
Svaki je, koji je bivao na tvom mestu, to pokušao, pa ne ide. Posle nekoliko meseca povuče ga opet neka sila u goru, zažele mu se oči gomile zlata i banaka i... eto ga!
Ali recite vi meni, draganovići moji, sa čega toliki drugi svet ode u goru? Zar ne vidite da već postaje običaj : čim kome malo potesni oko vrata, on domča šocu u ruke, pa hajd’ u goru.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Jedno veče, stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda, nedaleko od kuće nekaku veliku goru đe sva u velikom plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono a ona mu odgovori: — Ne pitaj me, gospodaru!
On, nje ne slušajući, uzjaše na svoga konja, pripaše svoju sablju i povede svoga psa, te put one gore. Kad dođe u goru, upazi jednu babu đe sjedi na jednom kamenu stancu i drži u jednoj ruci štap a u drugoj nekakvu travu.
Ona mu se začudi šta mu je, a on joj reče da mu se razbio san, pak se digne, stane na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: — Ma, ženo moja, kaži mi što ona gora gori.
To sve troje uzmi kridimice i ne kazuj nikome, pa hajde u tu i u tu goru. U njoj ćeš naći jednu rijeku, pa hajde uza nju dok joj dođeš na izvor.
Reku najprije Latini: — Mi ćemo mudrost. Inglezi: — A mi ćemo more. Turci: — Mi ćemo polje. Rusi: — A mi ćemo goru i rudu. Francuzi: — Mi ćemo aspre i rat. — A vi, Srbi, šta ćete vi?
ĐAVOLAK Uzeo kaluđer Svetogorac malo dijete muško, dok još nije znalo za se, pa ga odnio u Svetu Goru i onamo ga othranio i naučio knjizi.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Al' zemlji će sunce veselo da grane, Maj će vedar ići, probudiće goru: Njoj promena nosi proleće i zoru; Jedva čekam veče da i meni svane. 1904. KAKO MI JE...
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Poznaješ ga: radiša kao niko u selu. I, onako neornu, ne dade mu se stati prekrštenih ruku. Ode u goru da nasječe drva. Kad se vratio, tužio se da ga boli.
Oni su ostavili svoje ognjište u Arbaniji i sa starim roditeljima prebjegli u Crnu Goru, otkud su im se pređi iselili. Sobom povedoše krupnu i sitnu stoku i sve ono što su u bijegu na sebi mogli ponijem.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
On je glavni poverilac goranski, dobrodušan čorbadžija, koji oskudnih godina svu Goru izdržava hranom do ovoga doba. Njega se najzad seti Sulj-kapetan.
starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za svoj razum: ispod sudbine nema se kud — bilo bi grđe da uzme goru... Toga opet, dvadesetoga večera po Milojevu turčenju, Bogdana bejaše ostala sama sa sinčićem u kući.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ — Da ko mi je tebe dao, Moja mila, grka suzo?! 1865. KO ĆE KAO LjUBAV! Gora goru ne mož’ grlit’, Ne dâ dolina; Dan ne može dan poljubit’, Noć je međ’ njima.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Savana, divna savana, koja je čas prelaz u goru, čas u pravu stepu, ima svoju mističnost nepreglednih prostora. Ona je cela Afrika izuzev severnih pustara, i onog
Smeše se, gledaju đerdane širokim zenicama. Polazimo; gledam svu onu tešku goru, gustu, koju, dolazeći u Man, nisam video zbog noći.
prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz goru, ja odlazim sa nje pravo međ stabla, međ vreže, lijane i šiblje.
Izložen opasnosti od nevidljivog, lišen prava pred vidljivim. Članovi plemena Djere šalju svoje sinove, mladiće, u goru, da pod smotrom vračeva i fetišera provedu po tri godine.
“ IV Pokriveni svojom mađijom kao senkom, Izgledaju crni. Idu jedan za drugim kroz visoku goru Probijaju se kroz lijane. To je jedina veza sa beskrajnim granama Što žubore do neba.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Rekao bih: ušli su u trag, čisto je gora od njih oživela!... Sve huji. RADAK: Vetar je, veruj! Sve većma huji, goru ljuljajuć, Spušta se dole na dno Dunava, Te peskom muti strašne valove Što se u besu svome raspinju, O tvrdo stenje
suton gore zelene Gredô sam danas živim očima Nasilja turskog remek žalostan: Pomamnoj četi mahnit vojvoda Kroz goru vuče tanku košutu; Ona zastaje...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
— A odakle si rodom? — Sa sred lješanske nahije u Crnu Goru, ako možeš znat'! Tamo sam se, znaš, rodio, ali sam davno siša' amo y Šumadiju. Trbuhom za kruhom, bogami, gospodine.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Od rane će na srcu ti s’ Draga stvoriti, S njome možeš o tom sanku Milo zboriti. XLІV Kad prvo sunce Kroz goru sine, Na rosi vidiš Gde dršće svet; Cvetak se prene, A po mirisu Poznaš da dršće U duši cvet.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Kamo namjeraješ, kamo l' odletaješ? Odvješčaj na sije! „V inu goru odletaju, gnezdo novo da spletaju, — tamo namjeraju.“ Priskorbna gorlice! Kto tja odgonjajet, zdje žit vozbranjajet?
Ot velika straha morovija jazvi Domi ostaviša, v goru pobjegoša, spasti eja hotjašče. No i tamo njekih ne viždu spasenih, Nazad si prihodjat, tamo umirajut gorkiju smertiju.
” Tajno se spremiše ljudi, i žene, i deca i starci. Drvena veće zaškripaše kola kroz šumu i goru; Rikanje, blejanje s mekanjem smešane davahu glase.
jedno pomrča: Stane l’ zemlja međ njih, jedno s’ uvija u mrak; Dva devojčeta mlada jednom su beda junaku Kad kroz goru i lug same ih provodi put. A kad jošt dva srca nejavljena želja privlači, Onda su treće oči otrov za dobru volju.
Bečlije idu rado na sela u zelenu goru: Cela se kuća digne, gazde, i sluge, i mopsl. Mlado prženo pile i martsko iz Lizinga pivo, I k tom mladi Štraus: to
Steglo s’ grlo, pa ne mo’š za živu glavu govorit, A u tišini želja samo sve većma bubri. Goru usne nabrekle, i čisto dahću za ust’ma, K’o usijana zemlja štono za rosom puca...
sebe koje voli: Pamet vašu naoštrite, Srca vaša oružajte, Glavom srcu pomoć dajte Ak’ želite da vidite Svetu goru divne moći, Iz nje donet nam’ pomoći.“ Tam’ na kuli zvono stade.
J. Popović, Srbi u Vojvodini III, Novi Sad 1963) ili srpskim Sponom, Frušku goru — srpskom Svetom gorom, Novi Sad — Srpskom Atinom, itd.; ima i pesma: Beograde, mali Carigrade! OČI LUKAVE (str. 147).
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Il’ u tolikih naših glavara Ne beše seje, kćeri, unuke? Nego nam s mora done sinjega U Crnu Goru — crnu nesreću!... JELISAVETA: „Nesreću?...“ Jest, ja sam nesreća! Rođena mi je majka nesreća!
STANIŠA: I ja sam znao samo ljubiti — Ljubiti jest — i to bezgranično! Ljubiti brata, snahu, drugove, Ljubiti nebo, goru, lugove, Ljubiti onu zemlju očinu — I štedit svaku onu travčicu Što svoje piće blagim melemom Vimena puni ovci
PETI DEO PRVA, DRUGA i TREĆA POJAVA [Turska vojska, u kojoj su Staniša i njegovi ljudi, nadire kroz Crnu Goru.] ČETVRTA POJAVA Crnogorske busije Kapetan Đuraško, Katunović, kapetani i ostali Crnogorci pucaju. KAP.
Svoga si kneza sramno izdao. RADOŠ ORLOVIĆ: Ja nisam, lažeš! On je izdajnik! Crnu je Goru ženi izdao. KATUNOVIĆ: Oh... ne mogu... Zar... da osvo...je?... (Katunović izdahne.
KNEZ ĐURĐE: San?... JELISAVETA: I sad se tresem — Crnu sam Goru, kneže, usnila, Al’ ne onako kao što joj je Priroda svojim gorostasima Kô neki remek svog veličanstva Na divlje
Platila je, bog dâ, onoga svijeta!... E, opake vještice, žene nesrećne!... Kobna li časa kad ni u Crnu Goru uljeze! Sve ne u crno zavi, crn joj obraz i ovoga i onoga svijeta!... (Vujo gunđajući izvodi ranjenika napolje.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Za tobom i u goru i u vodu, delijo i vojvodo naš! — ode gorom i planinom iz pet stotina grla. Pokojni Partenija na brzu ruku očata
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
kod Hrvata, zahvativši i pre toga bosanskohercegovačke muslimane i Srbe u zapadnim krajevima, uključujući tu i Crnu Goru, smeštenu na jugozapadu, a ekavska verzija u Srbiji s Vojvodinom, koja je do 1918. ulazila u sastav Ugarske.
Jakšić, Đura - PESME
Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
Nastasijević, Momčilo - PESME
II Živome živo krvavi dug, brat brata jede, druga drug. Jede, a pojedene nemanska već utroba ih vari zle u goru krv. III To tma kad muva pauku, presitosti je ogladneti za glađu. I pohoti to bolovati za skrnavljenjem.
2 Veštica zima na našem nastani se bregu, skameni goru i vodu, i tici krila. Te sura poljem luta zver, i gavran sam crni se po snegu.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Vidi! Vidi kako je sve čisto! U redu. A ti? Ni kome si dao, ni od koga uzeo! Nigde ništa zavedeno! Hajduče, u goru, bre!... Pa ne mogući više, izlazi iz dućana, brišući od besa, psovke, pljuvačku s brkova, s usta...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
sluša pojanje svetoga Petra i Nikole, i svete Anđelije i Marije (ili: Magdalene i Jelene), pa je zaklela svako čedo, i goru i vodu da ćute, i sve je zaćutalo, osim jasike, koja je jednako treperila (Vuk, Pjesme, 1, 197; Karadžić, 2, 1900, 142;
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Zgurene prilike su promicale bedemom i suženih očiju posmatrale belu goru na istoku. Vera je bila pomalo splasla. I oni najneumereniji hvalitelji behu umukli po ovom mrazu, jer je bilo suviše
Ilić, Vojislav J. - PESME
I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav i goru obnaži svu, Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu. 1883.
Priroda ožive čisto pod rukom umetnih Mavra, U vrt se pretvori varoš, obala i Algavra, Sa pesmom iđaše ratar kroz goru i polje cvetno, I sve što baga hvali, veselo beše i sretno. No Rahman ne beše srećan.
tupo preda se gleda, bez iskre nadežde zračne, I samrt sumornu kliče I onda kad hladni sever opusti zelenu goru, I onda kad slavuj peva i majsku pozdravlja zoru, I plavi pomenak niče.
Svud je tiho, mirno, tišina je nema; Samo laki vali u krugu se gube, Pa studenom strujom obalicu ljube... I kroz čarnu goru, sumornoga lika, Jasno zvonce zvoni s ovna preodnika. 1880.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće! Tuskim šaram' ponositim Kitim Srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila Tursko blago
Niko tebe ne ćede pomoći Rode mili u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dohvati rukom mrak taj gusti, Ajduk kliknu, šara puška planu, A Srbiji bijel dan osvanu.
Setite se svagda pored ove priče: Posejano dobro makar kada niče. SIROČE ĐURA JAKŠIĆ Zelen-lisje goru kiti, Miris-cveće polje šara, A u lugu sirotašce Tihu goru razgovara: „I ti imaš majke svoje, Goro čarna, goro mila!
SIROČE ĐURA JAKŠIĆ Zelen-lisje goru kiti, Miris-cveće polje šara, A u lugu sirotašce Tihu goru razgovara: „I ti imaš majke svoje, Goro čarna, goro mila! Pa te tvoja dobra majka Danas lepo opremila.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Pričaju neki da će biti ofanziva. Drugi vele da ćemo preći u Albaniju, a odatle u Crnu Goru, gde će se uspostaviti nanovo front. A iz susednog pešačkog puka otišla je cela jedna četa.
— E, velika sila udari... — A vala, pas im majku gonio, zapamtiće, svetoga mi Petra, Crnu Goru, te će i na onaj svijet pripovjedat. — More, ne smiju oni na nas udarit, jer nas se boje! — dodaje jedan Crnogorac.
— Sve dalje voda nosi... — razmišlja potporučnik Dragiša. Prošli smo celu našu zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji. Pod borbom, preko krševa i snežnih vrhova, često bez hrane, a sada gotovo bez hleba i odela.
— Ja?... Gospodin potporučnik, pa zašto smo prešli četiri zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grčku... Mi smo sada kao mačke.
Čujem kako ordonansi razgovaraju: — Vala pristao bih da se još jednom vratim kroz Crnu Goru, samo zbog one vode u Andrijevici. — Eh, onda mi je voda na usta išla od gladi...
Petrović, Rastko - PESME
Haj! Pa tešku berbu čekam. I hoću za noćima zelenu zoru, Pa potom za brdima goru, I opet za noćima vinogradsku zoru Snim. I tako uvek dalje.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga, pouzdaću se samo u svoje ruke, celivaću goru ili hajduke, komični potok što žubori.
Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio, Ni goru oko Glamoča. I tamo sam čuvao ovce stričeva. ”Zemlja je ko zemlja, I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa
Na brodu ”Đul-džemal“, februara 1932. PONOĆNE DELIJE Kroz čarnu goru oni jaše, Kroz čarnu goru oni zure, Sa neba kaplju puste ure, Ponoćne delije kroz noć jaše.
Na brodu ”Đul-džemal“, februara 1932. PONOĆNE DELIJE Kroz čarnu goru oni jaše, Kroz čarnu goru oni zure, Sa neba kaplju puste ure, Ponoćne delije kroz noć jaše.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
»Možda su zveri mudrije!« — pođe Lepotica u goru, ali zečevi, veverice i srne odgovor nisu znale. — Smrt je u vuku! — šaputali su zečevi i srne. — Smrt je u orlu!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Na kapiji stoji obešen fenjer, koji zajedno sa mesečinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, čija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju. Iz daljine počinje da dopire svirka i pesma.
(Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša. SALČE (Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka...
(Opravlja joj kosu i odelo.) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri!
(Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri! KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA Ta je, kćeri.
Šantić, Aleksa - PESME
— Blago onom čija vjerenica bude! 1901. NA POTOKU Polako suton prikrada se, slazi U lisnu goru — u zavičaj mio; Rađa se mjesec i po dugoj stazi Padaju sjenke, i san trepti ti'o.
Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi! O, daj mi ruku, ja ću s tobom poći U goru, u tvoj zavičaj! O, hodi, S tobom ću biti i dane i noći!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Marko smrtno rani Andrijaša, i ovaj mu na samrti poručuje da ne kazuje materi o tome kad se kući vrati, a kad kroz goru prolazi, da „klikuje“ Andrijaša ne bi li se razbegli od njegovog strašnog imena „kleti gusari“ gorski.
Ne manje istinito prikazao je narodni pevač različne trenutke iz hajdučkog života: odmetanje u goru, organizaciju družine, ulogu harambaše, način borbe (uhođenje, napad iz busije itd.
Bog donese Kraljevića Marka, uze mene iz krvi junačke, pa me metnu za sebe na Šarca, odnese me u goru zelenu, pa me metnu na jalovu granu; iz nebesa sitan dažd udari, te se moja krila poopraše, i ja mogo s kril'ma
skupi u svil'na nedarca, odnese i dvoru bijelome, pa i rani čitav mesec dana, čitav mesec i nedelju više, pa i pusti u goru zelenu, — sastado se s moji orlušići. To je meni učinio Marko!“ Spominje se Kraljeviću Marko kao dobar danak u godini.
Ode Marko u goru zelenu podaleko od vojske careve, pa razape bijela šatora, pod njim sjede liti mrko vino sa svojijem pobrom Alil-agom.
mu se žao učinilo, pak on uze Markova sokola te ga ud’ri o jelu zelenu i prebi mu ono desno krilo, pa obrnu kroz goru zelenu sa svojijeh dvanaest delija.
l’ mi se vjerovati nećeš, kada budeš visu na planinu, pogledaćeš zdesna nalijevo, opazićeš dvije tanke jele, — svu su goru vrhom nadvisile, zelenijem listom začinile, među njima bunar voda ima; onđe hoćeš Šarca okrenuti, s konja sjaši, za jelu
To je Marko poslušao vile: kad je bio visu na planinu, pogledao zdesna nalijevo, opazio dvije tanke jele, — svu su goru vrhom nadvisile, zelenijem listom začinile; onđe Marko okrenuo Šarca, s njega sjao, za jelu ga svezô, nadnese se nad
Eto odzo dva dobra junaka đe s' đeraju uz goru zelenu i sad će se tuna dogoniti: kad ne nađu otvorena vrata, neće li se Porča povratiti, ne bi l' Porča pogubio Vuka“.
u svatove, da si đever uz tanku Latinku, ti, sestriću, Jovan-kapetane; No mi nemoj inokosan poći, kupi svate lomnu Goru Crnu, Goru Crnu i Bjelopavliće, neka bide barem pet stotina, pet stotina đeverskijeh svata, nek je fala i mene i tebe.
si đever uz tanku Latinku, ti, sestriću, Jovan-kapetane; No mi nemoj inokosan poći, kupi svate lomnu Goru Crnu, Goru Crnu i Bjelopavliće, neka bide barem pet stotina, pet stotina đeverskijeh svata, nek je fala i mene i tebe.
Evo ima četr̓est godina, Romaniju goru obiknuo bolje, brate, nego moje dvore, jer ja čuvam druma kroz planinu, dočekujem Sarajlije mlade, te otimam i srebro i
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Ovakve nemaju ni ćumuraši u planini — reče Jovanče koji je sa svojim ujakom odlazio ljeti u goru, do ugljarskih koliba. — Prava hajdučka! — šaputao je Stric.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
leđa, zasloni se š njima, da ga ne mogu streljajući za njim ustreliti, izmače između njih, ode k planini, izađe na visoku goru suproć Hevrona grada i onde ih zbaci sa sebe. Na tom brdu vrata ostavi i ode mirno svojim putem.
IZ VERGILIJA Kakus bijaše harambaša; bijaše svu stoku Gerkulosovu zaplenio i saterao u goru u svoju pešterinu. A taj Gerkules veliki na glasu junak bijaše. Kad razabra kud mu se je podela marva, ciknu od ljutine.
Drugog pusata bojna ništo sa sobom ne uze krome jedan topuz. Samosam ode u goru tražiti te haramije gde su. Nađe onu pešterinu gde mu je skrivena gulja. Uleze unutra, zateče onde Kakusa.
U tome ukaza mu sveta Bogorodica milost svoju: na snu mu dođe k njemu, te mu to reče: da ide tamo u Atonsku goru što no se sad Sveta gora naziva, i onde će svoje spasenje steći boravljeći mu nasamu.
I tako doposle to i učiniše. Kad s bojem Isus Navin preuze onu zemlju, te je naseliše Izrailji, Somorsku goru na hise dadoše podretlu Josifovu i njegove kosti iz Jegipta preko mora prenesene u tome gradiću na onom kupljenu od
A Grgur onako slep ode u Svetu goru, te se pokaluđeri u srbskome na granici manastiru Filandaru. Ama Stefan ako i slep bijaše, al' primi na sebe tu
Digni de se jedanput, te otidi u Svetu Goru, ili tamo u koji ruski veliki manastir da vidiš njihan način kakav je i nauči se od njih apostolskom učenju, spažanju
Ama vas jošte zašteđujući to napustih popre na goru i na skote i marviju i vi sve to niušto pribirate, nego biste k meni i od ranjavih travoberčadi ponemiji i
« Pak se već i hvali; veli: »Evo sam se udaljio bežeći i okućio sam se u pustinji«. Ama i onde iskaziti će goru bedu, kako i govori: »Jako bedi adovi obretoše me«, zašto mnogo onde zverova se nahodi i gadova; prohodi tamo ljuti