Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
(čovek koji obmanjuje narod lepim rečima) gogofil — onaj koji voli reči — gog golaver — nepouzdan mlađi čovek gran — zrno granda — velika grivonja — konjina, đavo gronica — svinjska bolest, vrsta angine gud, ser — dobro, gospodine
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
To mu jako otežava glavu. Takvi konji ne vrede mnogo i rano crkavaju. Tako su se, do varoši Gran, familija Božič i Isakovič razgovarali. Zatim su ćutali i zevkarili.
Zatim su ćutali i zevkarili. Tek posle duge vožnje, uveče, konjušar poče da viče, i pokazuje Gran, koji se bio pojavio, u daljini. Sunce je tek bilo počelo da zalazi, a Božič je bio zaspao.
svom putu iz Budima u Beč, major Joan Božič, sa ženom i ćerkom, u proleće godine 1752, prvu noć proveo je u varoši Gran. Noćio je kod jednog serbskog komersanta, u serbskoj varoši, ispod ruševina tvrđave u Granu.
da nije potrebno da joj govori, kao što joj je pridikovao onaj šokački sveštenik, na onom proplanku, na putu u Gran.
razgovora sa gospožom Evdokijom, Isakovič je bio sasvim izgubljen, kao posle onog doživljaja, sa njenom ćerkom, na putu u Gran. Mucao je kad su ga nešto pitali.
sve bilo tako čisto, uređeno, puno nekih staklenih sudova, knjiga, karata na zidu, da se Pavlu činilo da se vratio, u Gran, u apoteku, Hernhuteru.
prtljaga, u varoši Rab, Isakovič je imao čudno društvo, i umoljen je, ceremonijalno, da poveze sa sobom, do varoši Gran, dva franceskana, koji su mu se klanjali. Niko, u ono vreme, na drumu, takve molbe nije odbijao.
Sa tim franceskanima Isakovič je putovao do Grana. Od varoši Gran, do Budima, putovao je mirno. Sam u kolima. Prilazeći Budimu, bio je željan odmora, tišine, posle svega što je u Vijeni
Budim, Gran, Temišvar, Lipa, Senta, bile su bitke one prve armije, pobede čitavog njihovog naciona. Poslednje, posle sto godina –
Venecijanski ambasador, u Vijeni, bio se, te jeseni, još više, zabrinuo, a isto tako i providur Venecije u Kotoru, Gran Antonio Moro.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Da, samo ja sam patetičan, noći je svejedno. Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
1 ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila... kako da kažem... NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond2. O gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— O No... no... malade — i ona odrečno maše rukom. — Gran... grand... bun ѕapté. Živadin se pravi usiljeno ozbiljan, pa veli: — Šta ti mene praviš bolesnim.