Crnjanski, Miloš - Seobe 2
To piše na rosijskim kartama, do XIX veka! Nigde ne piše Ćurčija, Šijak, Ađanski, Jankovič, Vidak, Gaja, Gruja, Kuzman, Radak! Imena pojedinaca se ne ispisuju na karte: Godine su prolazile i život se nastavljao.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Takva imena su: Grd, Grdan, Grdman, Grdonja, Gadić, Gnusan, Grubadin, Grubaš, Grubiša, Gruja, Gad, Grozo i sl.⁸⁵ Na prvi pogled, čini se vrlo čudnim kako mogu roditelji svojoj maloj, tek rođenoj deci davati tako
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sa strepnjom išli smo lagano, osluškujući šum granata kroz vazduh. — Bogo mili, ala grokće — progovori podnarednik Gruja. Sa jednoga uzvišenoga talasa zemlje ugledasmo topove one baterije. Ljudi se behu sklonili u zaklon.
Sagibamo se od strašnog praska i vijamo besciljno, kao zveri kad ih progone. Konji drhte, a i mi smo usplahireni. Veli Gruja: — Kad bih znao da mene gađa, umeo bih da se čuvam. Kad ovako obasipa, čovek da izgubi glavu.
Vojnici nešto viču i mašu rukama, sigurno da se sklonimo. Začuh kako Gruja viknu: — Koja je baterija? — Drinska... Bežite!
četiri, a u ušima nešto pisnu od strahovitoga treska, kao da se brdo prolomi. Nesvesno zategoh dizgine, dok Gruja protrča i viknu da bežimo levo. Opustih dizgine, konj opruži vrat.
Dohvatih ga za dizgine i pođoh trčeći nizbrdo. Gruja mi je jurio u susret. Šta je sa vama? — On skoči sa konja, i poče da briše prašinu sa moga odela.
Onda iznenada skoči na Gruju i dohvati ga rukama za gušu. Ja prihvatih dizgine njegovoga konja. Gruja razmahnu snažnim rukama, tresnu ga o zemlju, u magnovenju skide pušku, i uperi je u grudi bezumnoga čoveka.
A onaj ispusti strašan krik, i, dižući ruke, povika: — Ne, Boga radi! Gruja spusti pušku, ali ga je netremice posmatrao...
Uzjahujući konja, Gruja kaže: — Slavu mu, ostadoh čitav gore, a ovde zamalo da nastradam od ovoga ludaka. Komandant je otišao sa onoga mesta
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Uh, ala vuždi kao mečka! — veli ordonans Gruja, koji leži ispod zemunice. Za brđane vojnici kažu: kevću kao psi. Rovovci grokću. Poljaci prašte. Haubica grmi.
Rusija je zaključila mir. Rumunija stupila u rat kad smo mi izgubili zemlju, i propala. Što rekao podnarednik Gruja: „Naletela kao budala na barutanu“... Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane.
— Pazi na maglu! — dobaci neko kad sam pošao... Pored mene je bio podnarednik Gruja, koji je u torbi nosio moje stvari. Prešli smo preko vrha i uputili se blagom kosom.
Sa strane se vide snežni jezici, sa kojih otiču potoci šumoreći. Priča mi Gruja da je jednoga ovakvoga dana išlo municiono odeljenje baš ovom stazom. Magla se najednom digla.
— Ne vidi se sad od magle, ali tu se negde nalaze pobijeni konji. Dok mi to Gruja priča, ja sam i nehotice pogledao levo i desno, gde bih se u slučaju potrebe mogao da sklonim.
— Čini mi se, magla se razređuje. Požurimo! — reče Gruja. Valovi magle promicali su pokraj nas. Razrede se, zatim se opet zgusnu. Obuze me nemir.
Od nekog ludog straha pritrčao sam Gruji. — Valjda nas ne vide, neće, neće — veli Gruja, ali nekako sumnjivo, bojažljivo. — Ipak, da potrčimo.
Neko upita: — Ostadoste li živi? — Sa vama beše još jedan. Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. Što li je zastao? Isprekidanog daha zamolio sam one vojnike da vide zašto je zastao. Dvojica se digoše.
— reče jedan. Okrenuo sam se. Ona dvojica nosila su Gruju. Pritrčao sam. — Ništa, ništa, ne brinite — teši me Gruja. Ali po tamnim kolutovima ispod očiju i dubokoj bori između obrva, videlo se da mnogo pati. — Jesi li ranjen?
— Evo ovde! — jedan od vojnika pokaza na čukalj noge. Vilični muskuli su mu podrhtavali. Gruja se grčio i stezao pesnice dok su mu odmotavali uvijače i skidali cokulu. Čarapa je bila natopljena krvlju.
Čarapa je bila natopljena krvlju. Nađoše jednoga bolničara, koji poče da mu zavija nogu. Gruja se ipak ispravi i poče da okreće glavu kao da nešto traži. Onda skupi očne kapke i glavu zavuče u ramena. — Lakše!
— Lakše! — progovori bolnim glasom. Ja sam mu pridržavao glavu i milovao ga po kosi. Sa naporom sam zadržavao suze. Gruja snažno uzdahnu i progovori: — Gde je ona torba?... Podaj gospodinu potporučniku.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ali, bez ijednog jauka, pao je izboden bajonetima. Podnarednik Gruja kaže da su pešaci tada hladno izišli, kao da su pile zaklali, i izgubili se u mračnoj noći.
Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara. Podnarednik Gruja nam veli: — Onom čiči se nikako ne sviđa ovde, stalno je nešto gunđao.
Trgovac mahnu glavom, i žurno pođe izlazu. — Ordonans, zadrži ga! — Nazad! — isprsi se na vratima Gruja. — Gospodine poručniče, eve ga šećer — pojavi se Isajlo, vukući jedva pun džak šećera. — A šta je ovo?
Dalje nemamo više kud. — Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ćete se provesti! — opominje ih Gruja. — Lako je vama... O vama se vodi računa, ali o nama se niko ne stara — odgovara jedan pametno i otresito.
Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para. — Svršeno je, gospodine potporučniče — progovori Gruja. Vrane i gavrani zagraktaše nad našim glavama... Sa desne strane bila je jedna kućica.
E, svetoga mi Petra, dok je Đuru na ramenu glava, neće oni zakoračit u ovu zemlju. Gruja se samo bolno nasmeja i tužno klimnu glavom. — A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš.
Zatim se okrete meni: — Kaže, da skloni samo roblje. — Kakvo roblje! — zgranu se Gruja. — Ma žene. Žensku čeljad nazivaju roblje. Čujemo neko kloparanje, tumaranje uz drvene stepenice, i onda se sve utiša.
— Ko dava, braćo, ovo u ovakvoj pustinji! — veli zadovoljno podnarednik Gruja. A Džamić, redov, ubacuje još sneg u topli čaj, ne bi li mu više ispalo.
Doneli su najzad odnekud i hleb. Ali na svakoga vojnika po osmina samo. Obrće Gruja ono parče hleba i veli: — Ovo, bre, nema ni za jedan zub.
— Ala, majko moja! — veli zadivljen Gruja. Sa nama stoje i neki pešaci. — Kažu, gospodin potporučnik, da je slano? — pita jedan. Ja potvrdih.
— Pih... kao presolac! On ispljuva vodu. Ama ti ne bi bio „reponja“ kad ne bi svašta liznuo! — smeje mu se Gruja. — Vala, podnaredniče, svakojake sam „mandže“ za vreme rata pio i jeo, pa ka velim, da probam i morsku vodu.
— Kad nastade ona gužva — priča podnarednik Gruja — mi utrčasmo u magacin. Bombe počeše da pucketaju, a Džamić veli: „Dobro bi bilo da se sada snabdemo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Pisnu dete kano guja ljuta: „Jao babo, poseko ti ruku!“ A besedi Novaković Gruja: „A ne boj se, Stevo, čedo moje! Krv ne ide iz babine ruke, nego ide krvca iz konopca“, Mnogobrojni su i raznoliki
glavu kalpak n čelenke, jedan kalpak, devet čelenaka, i deseto krilo okovano, a iz njega do tri pera zlatna, što kucaju Gruja po plećima, — valja krilo hiljadu dukata; donese mu svilena pojasa, i za pojas dvije danickinje, obadvije u čistome
glavu kalpak i čelenke, jedan kalpak, devet čelenaka, i deseto krilo okovano, a iz njega do tri pera zlatna, što kucaju Gruja po plećima, — valja krilo hiljadu dukata; donese mu svilena pojasa, i za pojas dvije danickinje, obadvije u čistome
Sjede Grujo na meke dušeke; no da vidiš paše brđanina! Odmah Gruja zadirkivat pođe, zavlačit mu ruke u pazuhe; no se hajduk nije naučio, pa se skoči na noge lagane, uze pašu za bijelu