Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
3. AŽDAJA I CAREV SIN: Vuku Karadžiću ispričao i napisao Grujo Mehandžić iz Sentomaša, za vreme zajedničkog boravka u zemunskom lazaretu 1829, gde su se obojica našla vraćajući se iz
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
(U cara Trojana kozje uši) pripovijedao mi je i pisao 1829 godine u Zemunskome lazaretu Grujo Mehandžijć iz Sentomaša*); 16. (Pravda i krivda), 19. (Đavolja maštanija i Božja sila), 20. (Pobratimski darovi), 21.
Vasilije Jovanović kad je bio učitelj, u Zemunu dao mi je jednu napisanu; 13. (Usud) napisao mi je pomenuti Grujo Mehandžijć, a i Lazar Marjanović poslao je jednu od prilike ovaku.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
I sve drugove. I sećajte se vašeg Gruje... Oprošćavajte... — Grujo, mi ćemo se opet videti... On me bolno pogleda. Oči su mu bile pune suza. — Sa štakama se ne ide na front...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
dušo, kumovi nam; Do njih sedi junak krilat, To je Relja od Pazara, — On je, dušo, stari svate; Dever nam je dete Grujo, — I njega ćeš tamo naći: Vojvoda je Bogdan junak, Ljutica mu ime daše, — I on će nas dočekati; A Margita
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Luka priđe sledećim kolima, ali komordžija, i ne čekajući njegovu opomenu, poče da tera volove. — Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku! — naređivao je glasno Luka da ga svi čuju.
U nekih su šinjeli nagoreli na leđima, a kod Gruje ordonansa izgoreo ceo desni peš. Poručnik Luka dira ga. — Bre, Grujo, ličiš mi na pevca kome su isekli rep. — Vala, gospodin poručnik, umalo da izgorim noćas.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
tri nečovečna postupka, suprotna hrišćanskom moralu i bez ijedne jedine čisto vlastelinske crte, jer pesmu je sročio Grujo Meandžić iz Sentomaša, iz Bačke, gde — kako je Vuk u Srpskom rječniku zapisao — „zovu i najmanjeg trgovčića gospodarom“,
Sjede Grujo večer̓ večerati, al̓ ne može bula da večera, već sve gleda dijete Grujicu. A kada je po večeri bilo, ona prostre mekanu
A kada je po večeri bilo, ona prostre mekanu postelju; leže Grujo s bulom u dušeke. Kad ujutru jutro osvanulo, uranila Džaferbegovica, te iznosi divno odijelo, i oblači dijete
Ti otidi u riznicu b̓jelu, te ti uzmi žutijeh dukata, daji bakšiš mladim Sarajlijam̓ kad ti stanu lova donositi“. Ode Grujo u riznicu b̓jelu; lakom hajduk bješe na dukate: nakupio žutijeh dukata u džepove i u čizme žute.
Udovica reče Sarajlijam̓: „Čujete li, tridest Sarajlija! Pazite mi roba dragokupa bolje nego Džafer-bega starog!“ Siđe Grujo niz tananu kulu, dovati se pomamna đogata, pa išćera njega na čaršiju.
“ Pak on pušta svojega dorata, a poteže sablju okovanu; doista ga dostignuti šćaše, al̓ mu Grujo ni bježat ne šćede, već povrati bijesna đogata, a poteže sablju Džafer-bega, pak dočeka Husejina slugu, udari ga po
dok sam i ja tvoga doba bio, mogao sam tako udariti“. Osta Huso nogom kopajući, ode Grujo brdom pjevajući, i on dođe svojemu Novaku; sa stricem se u obraz poljubi, a svog oca u bijelu ruku; đoga pusti u goru
baba naučila, ona uze divit i hartiju, te napisa knjigu na koljenu pobratimu Novaković-Gruju: „Pobratime, Novaković-Grujo, kako tebe sitna knjiga dođe, odmah izber' iz vaše družine, pobratime, tridest mladih druga, kojino su kao i
dođe, namah viknu u svoju družinu; skupi mu se tridest mladih druga, svaki bješe lepši od đevojke; a poskoči čelebija Grujo, pa dovati laka dževerdana, ode pravo na Grahovo ravno. Po akšamu stiže u Grahovo, a pred kulu Milutina kneza.
Kad opazi dilber Ikonija, zatvori se mlada u riznicu; Grujo osta na bijeloj kuli čekajući pašu brđanina. Malo bilo, zadugo ne bilo, eto paše uz bijelu kulu, pred njim ide Milutine
bijelu kulu, pred njim ide Milutine kneže, i on nosi venjer i svijeću, a za pašom trideset delija; presrete ih Novaković Grujo, ljubi pašu u skut i u ruku, on Grujicu među oči čarne, pa govori Milutinu knezu: „Vrat' se, kneže, s mojim
Sjede Grujo na meke dušeke; no da vidiš paše brđanina! Odmah Gruja zadirkivat pođe, zavlačit mu ruke u pazuhe; no se hajduk nije