Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Onda iznenada skoči na Gruju i dohvati ga rukama za gušu. Ja prihvatih dizgine njegovoga konja. Gruja razmahnu snažnim rukama, tresnu ga o zemlju, u
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Uputim se uprav k roditeljskom domu, pred kojim nađem u glubokoj starosti strica mojega Gruju. Poznamo se i pocelujemo. Kći stričeva, koju sam pri sisi ostavio, ona sad domaćica i s[a] sinom velikačkim.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Vraćao se sa osmatračnice. Magla se naglo digne, ugledaju ga i ubiju. Da ne bi lutao, povedi podnarednika Gruju, on je prolazio tim putem. Kad stigneš, javićeš se komandiru jurišne čete.
Zabrinuo sam se za Gruju. — Mi čusmo kad pripucaše puške, i ugledasmo dvojicu gore kod kamena. Ali naiđe magla. Onaj je verovatno nastradao.
Ali naiđe magla. Onaj je verovatno nastradao. Bugari imaju naročite strelce, koji vrebaju. Ja se digoh da tražim Gruju. — Naći će ga ona dvojica. Ne brinite. A ako se magla digne, ne može mu ni Bog pomoći. Grizao sam usne i lomio prste.
— Eto idu! — reče jedan. Okrenuo sam se. Ona dvojica nosila su Gruju. Pritrčao sam. — Ništa, ništa, ne brinite — teši me Gruja.
— Ne brinite — govorili su gotovo uglas, i usrdno prihvatiše Gruju, da ga prinesu vatri. — To je dužnost naša. Eto, i mi smo ga izvukli odozgo „brez“ pare.
— Kuda treba da idem sada? — Evo, ja ću vi pokažem — reče jedan od onih koji je sneo Gruju. Bila je to nekada gusta šuma. Sada su ostali žalosni ostaci iskidanih, ili zacepljenih stabala.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
nože dovuče do babe, oberučke jedva podignuo, pa povuče nože po konopcu, te preseče na ruku konopce, poseč' Gruju po desnici ruci; iz ruke mu crna krvca pođe. Pisnu dete kano guja ljuta: „Jao babo, poseko ti ruku!
Kad đevojka baba naučila, ona uze divit i hartiju, te napisa knjigu na koljenu pobratimu Novaković-Gruju: „Pobratime, Novaković-Grujo, kako tebe sitna knjiga dođe, odmah izber' iz vaše družine, pobratime, tridest mladih
Kad đevojka knjigu napisala, navriško je Gruju opravila. Kad hajduku sitna knjiga dođe, namah viknu u svoju družinu; skupi mu se tridest mladih druga, svaki bješe
haljine, a Grujica nameštat dušeke; kad se paša s ruhom odlakšao, a on pade na meke dušeke, pa govori Novaković-Gruju: „Sjedi donje, dilber-Ikonija, da prenoćiš sa mnom u dušeku, pa ćeš biti mlada pašinica“.
Al’ eto ti Milutina kneza, i on nosi šest stotin’ dukata, te ih dade čelebiji Gruju: „Naj to tebe, moj posinče Grujo! Pola tebe, a pola družini, što ste mene u nevolji bili!
“ Za njim ide dilber Ikonija, ona nosi trideset košulja, te dariva trideset hajduka; pobratimu Novaković-Gruju, njemu dade zlatna boščaluka, i dade mu od zlata čelenku, pa ih zdravo natrag povratila poočimu Starini Novaku; njemu
bakarlije, a iz ruku tamburu odbaci, pa desnicom za mač privatio, a ljevakom vrancu za dizgene, pa govori Novaković-Gruju: „Bliže k mene, Novaković-Grujo! Bliže k mene, da se udarimo, kaio sam mejdan dijeliti, i đevojku sabljom, odvojiti!