Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo! Ime mu Gligorije. Bog bi ih znao što ga prozvaše Devom; ako nije zato što je vazda išao poguren, te je izgledao malo grbav. Čudan beše to čovek. On je bio... vodeničar.
Hajduci već behu na nogama. — Pazi! Oprezno samo!... Ilija! Ti ćeš zaići od česte sa Devom i Jovicom, a Stanko, Zeka i Jovan će sa mnom. Samo polako... Kad dođete pred sami han, vi stanite.
Stanko naredi Nogiću da sa družinom sačeka tu ili njega ili Devu, pa se s Devom krete. — Kuda ćemo? — Popovoj kući. Tamo su svi; i otac ti je tamo.
Opet se jelo i pilo... Puška opet pušci nije dala izdušiti. Sunce se već spusti na zaranke. Zeka se samo pogleda s Devom. — Je li vreme? — Jeste. Zeka zovnu Stanka. — Pobratime!... — reče on. — Mi te ostavljamo! — Što?
Zeka, Stanko, Zavrzan, Jovan, Jovica... sve se to grlilo i ljubilo s Devom... Ovaj čovek kao da ih zadahnu novim životom i novom snagom. Svako srce življe zakuca...
Do njega s desne strane stojaše Zeka, ponosit kao bog, a s leve Zavrzan, koji brbljaše kao vrabac s Devom. Mašao se čuturice, što mu je preko ramena o kajišu visila, pa veli Devi: — Hajde da pijemo daću onome na zelenku,
— pitaše Stanko Zeku. — Mora da je nešto pametno — reče Zeka. Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom. — Pritegnite vi malo!... — reče Deva. Ode. I za nekoliko trenutaka vrati se. Svaki je nosio po dve košnice u rukama.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Zato se i kaže: „Devom mila, a nevom gnjila“. A u narodnoj pesmi „Mlada žali devojaštvo“, kaže se: „Djevovanje, moje carovanje!