Radičević, Branko - PESME
obiđo mloge dole, Mloge reke, mloga vrela, Gore, luke, stene gole, Mloge dvore, mloga sela; I opeta nigde kuta Deno mlađan da se stanim, Da s' nemirna manem puta, Svog života dan predanim.
Sad bi gledô deno moma Ponajlepši ima, Pa bi vesô tamo oma Poleteo njima, Da s' nagledam mlada veka Ti čarni očica, Da s' nagrlim
ne zaodi, Bela dana sobom ne odvodi, Da pogledim sva mestanca redom Još jedanput mlađanim pogledom, Čase mloge deno svoji leta Kâ u raju veselo prošeta.
Amo vina i u toga ćupa, Pa ondaka zapevajmo skupa, Pa još pesmu deno Arapinu Marko vojske pobi polovinu, Te zadobi tog krvavog dana Sedamdeset oni teški rana, Gleda care ove rane
vide kako navalice Kosi kukolj, čupa travurinu, Čkalj taj pusti i onu štirinu, A od cveća i krasne šenice Kâ od kuge deno soko beži, Prem i ona na dovatu leži.
33. Kad su bili mimo dvora Deno junak naš boravi, Tad on reče da tu gori, Ne znam, nešto zaboravi, Pa devojku još ponudi, Da se gore s njim
14. Koje Srbin, haj na noge! I na noge poskočiše; Al' međ njima vide mloge Deno krvcu poturiše I odoše u zlotvore, — Ma i brzo Srb pregore. 15. „Neka kukolj, neka ide, Bar je sama sad šenica!
Pogleda ih dva-tri puta, Tad se pruži, pa šičući, Ode svojoj ladnoj kući, Tamo, deno stena puče, Približi se i zavuče.
U paše su sve čudni junaci, Mutni, brate, kâ mutni oblaci, Od nekud i kažu preko mora, Deno sunce prži odozgora, I zato su momčad pregorela, Al' odela i saruka bela, Strašna oka, straovita lika.