Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne: — Dimitrijo! — Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale.
Od tada svaki ko ga sretne, zaustavi ga, i, smejući se, pita: — Je li Dimitrijo? — A? — promucao bi on. Ali to a ne beše čisto, već neka sredina između a i i. — Zar istina, da ti voliš Todu?
A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je: — Todo? — Šta je, Dimitrijo? — Ono, znaš... ’oćeš da se udaš? — Hoću! — A koga ćeš? — pita je on ozbiljno.
Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču. — Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš?
Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš? — Te još kako Dimitrijo! Tada, kad se udam, kupiću Ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke... — Ej, ej!
I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola. — Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda. — Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? — Hajd, spremi!
Dimitrija uđe i stade pred Todom. — Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač. On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga
— Govori, što si zinuo some? On jednako ćuti. Toda mu pristupi bliže i upita ga blago. — Kaži, Dimitrijo, kaži ti tvojoj Todi! — ’Će ideš? — reče on s Mukom i pogleda upitno po ostalima. — ’Oću, ali ne boj mi se ti!
— ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti... — Ići će, Dimitrijo, ići će naša Toda, ali i ti mi se ne boj — reče mu blago Todina mati. — ’Će ide? — promuca on.
i... i... — kola odzvrjaše! Dimitrija se strese, stisnu glavu i skoči pa polete za kolima na ulicu. — Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo manu rukom i istrča...
Toda, dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno. — Šta je, crni Dimitrijo? — A-a-a... — krklja on i trese se. Njoj se sažali kad ga vide takvog.
Jednako dahće i gleda je širokim pogledom u kome beše sreća i večita, ropska poniznost. — Kaži, Dimitrijo? — pita ga ona bolećivo i blago. — Da te... vidim!... — promuca on. — Da me vidiš?!