Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Tako nešto, samo da ne govorimo pravi razlog. Pričanje Dragišino prekide telefonista: — Gospodine poručniče, izveštavaju pešaci da ih tuče baterija dvadeset devet — dvadeset devet.
Jedan od naših vojnika prihvati moje stvari i pođosmo pravo na stanicu. Ali voz je polazio tek posle podne. Pričanje Dragišino prekide živa pucnjava iz pušaka, negde oko „Slonovih ušiju“, na Vetreniku. Poče i mitraljez. Kroz noć sinuše raketle.
— Izvolte! — Bravo! — tapšala je Poleta. Pričanje Dragišino prekide Luka: — Odakle je, bogati, taj tvoj Toma? — Mangupčina jedna, iz Kragujevca.
Sve što je njegovo, mora da vam se više dopada — dirao je Toma Arletu, gledajući je podsmešljivo. Pričanje Dragišino prekide telefonista, koji predade Luki jednu depešu, primljenu telefonom.
Pogledao sam na časovnik. Bilo je osam časova... Krenuću tek u jedanaest. Imam dovoljno vremena da saslušam pričanje Dragišino. On nastavi: — Prilikom povratka u varoš tramvajem, zapita me Arleta: — Hoću da vas pitam nešto...
Luka se nervozno počeša po potiljku, pa se okrete mome posilnome Stanimiru, koji je stajao na vratima i slušao pričanje Dragišino. — Stanimire, šta bi ti radio ovoj ženskoj?