Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Dakle, neka se liči koga boli ovom svetom svrom, kâ ti vra-Brne, kâ i oni naši svi prošli duovnici! Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti kâ on!
Srdar izađe, psujući. Za njim poteče Tetka. Onda Mačak pade na koljena prema Isukrstu. — Tako mi ovoga raspela, duovnici, bija je on... On, Škoranca glavom! — Učinilo ti se, budalo. — A, nije, kad vam se kunem!...
Slušaj, Grgo!... Ako si kapac skočiti iz bačve, ajde, recimo, i na ledinu, a ne u drugu bačvu, daće ti duovnici pletu?... Oćeš li?... Grgo se češkaše. — Daćemo mu i dvi plete! — reče Tetka. — I tri! — prida njeki. — I šest!...
— rekoše pošavši k crkvi. Mačak, Bujas i Lis, sretoše ih, svaki blijed i uzdrhtao. — Poaralo crkvu, duovnici. — Poaralo crkvu! Fratri s njima potekoše, ali gvardijan zastade, zakolijeća se i pade nauznak, kao svijeća.
— A meni je baš za misâ šta je sa siromajom! — Ne triba mu se bojati glavi, duovnici — veli kovač. — Bukar je strašljiv kâ koza, pa se pripa, pa se zabija nigdi u rakitama, a izmiliće kad ogladni.
— Daklenka si se ipak pobrinuja za ručak, vridni naš Grgo — veli Blitvar. — Evalaj ti ga! — A šta će se, duovnici! Božja je volja da čovik mora isti doklenka je živ, pa se ne znam šta dogodilo!
Na svakome toke, koporan s pucima, za pasom čit kubura i nož; svakome o ramenu jali štuc, jali šešana. — Pomozi bog, duovnici! — viknu harambaša, skinuvši kapu, na kojoj bješe kićanka što mu je do ramena dosizala. — Pomoz bog!
Drži svoje, brate!... Ali jopet, bože mi oprosti, miliji su mi nego naši!... Harambaša poče: — Čusmo, duovnici, i razabrasmo za sve što se dogodilo. Srdar nas je poslo to toliko da preslušamo sluge...
Harambaša i drugovi mu pogledaše jednog okoštog pandura, koji zavrti glavom. — Ja sam, duovnici, iz Zelengrada, ali u nas nema toga prezimena... Manastirci se zgledaše. — A kažite mi, kakav bješe na oči taj čoek?