Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Božič je dovikivao kapetanu, da uzme u krilo njegovu ženu. On mu, kaže, to dozvoljava. Pavle na to preblede. Gospoža Evdokija, međutim, pogleda Pavla, milo, pa mu reče da ne treba pridavati nikakvu važnost šalama njenog muža.
Gospoža Evdokija, međutim, bila je, od početka, zanosna. Njeno telo je bilo telo prave lepotice, a tako blizu, u kolima. A njen pogled
A ta Evdokija, upaljenica, ušla je kao đavo, i proleće, u njega, i htela da ga skrene s puta.“ Božič je imao iskričave, sive, oči, a
“ Božič je imao iskričave, sive, oči, a sve je na njemu bilo sivo, čak i trikorn. Evdokija je bila, sva, kao mlada kobila, na kojoj sve igra, čak i griva. Imala je običaj da protrese kosu, kao da joj smeta.
Uostalom, Božič ga nije ispitivao. Gospoža Evdokija reče da, među onima koji se sele u Rosiju, ona ima nekoliko rođaka, i da je, i ona, mužu, govorila da bi bilo najbolje
Pavle je sedeo, dugo, namršten, i zanemeo, a gospoža Evdokija gledala je nekud u daljinu, kao da se tamo, na vidiku, nešto, veliko, događa.
Oni se sele u Rosiju, a nagovaraju, da pođe, i njega. Gospoža Evdokija ga tek sad, pred veče, poče da zapitkuje o tom kakva mu je bila žena, je li bila lepa, i crnka, ili plava?
Gospoža Evdokija, koja je – slučajno – u tom trenutku bila malo zadigla suknju, sedeći prekoputa, pa počela da priteže svoje štrimfle,
Gospoža Evdokija se Isakoviču činila, tog dana, još lepša, nego dan pre, ali je i sa njom, da mnogo razgovara, izbegavao.
Gospoža Evdokija, koja dabogme nije znala šta Pavle razmišlja, sedela je ćutke. Protivno onom što je očekivao, njena ćerka, međutim, opet
Kao kad čovek susretne nekoga koji ima nemi osmeh ludaka. Najzad se pojavio i Božič, i gospoža Evdokija, sa ćerkom. Smejali su se kapetanu, što je tako poranio. Pojaviše se i domaćini i poče praštanje, ceremonijalno.
Pojaviše se i domaćini i poče praštanje, ceremonijalno. Pavle ču, kako gospoža Evdokija obećava domaćici da će joj se, kad, u Beč, dođe, odužiti, za gostoprimstvo.