Jakšić, Đura - PROZA
Bože moj! I naši velikaši i turski velikaši, svi su se otimali za mog pobratima. Ta, eno, kad ono proputova Kabul-efendija, odmah je njega tražio, ručao je kod njega, a posle mu je poklonio jedne brojanice. Pa da znate još kakve!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Na to nam on kaže: „Naš jelčija divanu turskom govorio, no ništa uspeo nije. Sam je Reis-efendija kazao: da ta raja mora sva pomreti, koja se tako često buni” — Prosili smo na to od njega sovata, i da se ovaj dvor s
, hlebarnica ELČIJA, tur., poslanik, predstavnik ERLIJA, tur., građanin starinac EFENDIJA, tur., gospodin, učen čovek; EFENDUM, moj gospodi ne ŽDATI, rus. slon., čekati ZABUN, zbunjen, van sebe ZAVTRA, rus.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Kako ga smotri, Marinko siđe sa staze i dočeka ga dubokim poklonom. Kruška nazva boga. — Bog ti pomogao, čestiti efendija! Marinkov mu glas zazvoni prijatno.
— Kud si pošao? — upita ga. — U šumu čestiti efendija. Kruška ga gledaše onako ponurena. — A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?...
— upita ga. — U šumu čestiti efendija. Kruška ga gledaše onako ponurena. — A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori?
— Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori? — Čestiti efendija, - reče Marinko - tu ne treba mnogo pameti. — Da ko ne podgovara ovi narod? — Pa, šta drugo i može biti!...
— Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se? Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe
Marinku se i nehotice oteše reči: — Moj dobri efendija!... I on je iskreno, u dubini duše, bacao anatemu i na popa, na kmeta, i na Crnobarce, što vređaju ovakvog čoveka!
Nijesam ja za ova posla. Ovdje treba Mujo iz Bogatića, a jok ja! — Ti si dobar čovek, efendija! Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji. — Pa, kako ću! — stade se Turčin prenemagati.
On prvi treba da me pozna! — reče Marinko. — Ne, ne, ne!... Krvi neću!... Ja hoću čovješki! — Ama, dragi efendija, uzalud ćeš ćoravoj kvočki drobiti! — Ja neću krvi!... Ja hoću da ovi narod vidi da mu ja nijesam dušmanin!...
Marinku se nasmeši brk. On pogleda Krušku pravo u oči... Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!... Ja sad dobro vidim šta ti želiš!...
Beše skočio. Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću. I Marinko se podiže. — Hvala ti, čestiti efendija!... Kad uradim, videćeš. Ja ne radim za pare. Tvoju ljubav ne može mi niko platiti! — Idi, Marinko, idi!...
Turčin je slušao zadovoljno. Pošto Marinko svrši priču, upita on: — Pa, šta misliš sad? — Ja dobro mislim, čestiti efendija. Sad treba da se ti zauzmeš za Lazara... I onda je Ivan Miraždžić tvoj!...
Marinko uđe, govoreći još s vrata: — Ja malo prisedoh da jednu, u tvome zdravljicu, popušim, čestiti efendija... A malo sam pijno i rakijice... — Ako, ako, Marinko!... Ti si moj, ako!...
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HASANAGINA BEG PINTOROVIĆ, brat Hasanaginice MAJKA PINTOROVIĆA EFENDIJA JUSUF, Hasanagin savetnik AHMED HUSO SULjO MUSA } Hasanagini askeri PRVI DEO I SLIKA VOJNA BOLNICA U PLANINI SULjO:
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad su pred kadiju došli, zapita kadija hanumu šta hoće od njega. Ona odgovori: — Dragi efendija, neka mene i djecu besleiše ili neka me pusti.
No, ali ćeš da ti sudim po Aliji (po običajnom pravu) ali po kanunu? — Sudi mi po kanunu, efendija! — odgovori Jevrejin.
— Ali ćeš da ti sudim po Aliji ali po kanunu? — upita kadija tužitelja. — Po kanunu, efendija! — odgovori tužitelj. — Kanun ti piše da daš tvoju ženu onome kmetu da je drži kod sebe jedan mjesec dana, pa — inšala!
Kadija ga zapita: — Ali ćeš da ti se sudi po Aliji ali po kanunu? — Po kanunu, efendija! — odgovori tužitelj. — Kanun ti piše da onoga kmeta postaviš na ono mjesto pred džamiju đe si ti bio, a ti da izađeš
Onda Ero brže bolje otrči kadiji: — Čestiti efendija, tvoja krava ubola moju kravu. — Pa ko je kriv, more! Je li je ko naćerao! — Nije niko, nego se pobole same.
— Nije niko, nego se pobole same. — E, vala more, marvi nema suda. Onda Ero: — Ama čuješ li ti, efendija, što ja kažem: moja krava ubola tvoju kravu!! — A, a, more!
Čudno bilo to ljudima, pa će ga naposletku jedan prijatelj jednoga dana zapitati: — A zašto tako radiš, efendija; najpre istučeš đaka, pa mu tek onda daš krčag u ruke? — Bijem ga zato da mi ne razbije krčag.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Tek smirimo, dinar prekinimo i krvnice puške objesimo! KNEZ ROGAN Efendija, ti ne ugoneta oko šta se ovo okupilo, no si s kraja počeo tanjega. A mudar si i književnik, kažu.
Kakva vjera da se s ovom mjeri? Kakav oltar bliže neba stoji? KNEZ JANKO Efendija, ovako ti hvala! (podiže kapu) Lijepu ni iščita prediku: što tražili, ono smo i našli!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Ima, vala, taman što je za ljude: kupus na krmetinu. — Ma ja nijesam čojek no Turčin. — Oprosti, efendija, prevarih se“).
— Ima, vala, taman što je za ljude: kupus na krmetinu. — Ma ja nijesam čojek no Turčin. — Oprosti, efendija, prevarih se! 16 Pitao aga čipčiju: — Koliko krava nosi mjeseci tele?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Onda Ero brže bolje otrči kadiji: „Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu.“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E!
“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.“ — „A a! more!
Onda Ero brže bolje otrči kadiji: „Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu.“ — „Pa ko je kriv, more! jeli je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.
“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — E vala, more! marvi nema suda. — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola tvoju kravu.“ — „A a! more!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Bošnjo odgovori da nije niko vidio. Tada kadija upita dedu bi li se zakleo. — Bih, efendija, ako hoćeš, i deset puta. i dedo se lijepo zakune da mu Bošnjo nije ništa dao, te Bošnjo ode mahajući šaka.
Bošnjo reče da nema para, ali dedinica dočeka: — Preberite ga, efendija, ima pun ćemer para, ja sam mu ih vidjela kada je sinoć k meni dolazio.
Jesi li ti zaklao čovjeka? Evo ovi kažu da jesi. Onda reče siromah: — Nijesam ja, efendija, već dođoše ova dva čovjeka pa zaklaše starca, i pošto ga zaklaše, onda rekoše: mi ćemo kazati da ga je jabandžija
Jednoga mu dana neko donese pitu na pešćeš, a to opazi jedan njegov komšija, pa će kadiji kojega srete: — Efendija, pronese se pita. — Pa šta je meni stalo? — Ama, eno se u tvoja vrata unese! — E pa šta je tebi stalo?
— A da, moj efendija, — upita kadinica — kaži mi, kome najpravije u mešćemi sudiš? — Kazaću ti, ali neka te nešto upitam: a li ti je
— Evo ti moje magare. Pošto mu sve to da, otidu; evo ih pred kadijom i raja sve po istini kaže, a aga: — Aša efendija, nijesam mu ja ni pare dužan, no Vlah laže, i kakav je, on bi imao dušu reći da ovi ćinterac što je na mene, i ove
— A da čije no moje sve troje! Sad sam mu sve, efendija, uzajmio, jer drukčije nije htio doći. — Aman, efendija! Evo, čuješ li?
— A da čije no moje sve troje! Sad sam mu sve, efendija, uzajmio, jer drukčije nije htio doći. — Aman, efendija! Evo, čuješ li? Naljuti se kadija, pa iskolači oči na raju: — Siktir, krmče od krmka!
Kadija, kao bajagi da bi ga malo osvijestio, zapitaće raju: — Ima li, rajo, sad kod vas hajduka? — Ima, efendija, javnijeh malo, a tajnijeh mnogo, kao ovđe kod vas u gradu. — Pa, bolan, što ih ne bijete, nego ih trpite?
— Pa, bolan, što ih ne bijete, nego ih trpite? — Bogme, efendija, nije lasno hajduka nadvladati, nego od straha, kad ga koji mirni i pošteni, ovako kao ja, srete na putu, ovako mu se
od straha, kad ga koji mirni i pošteni, ovako kao ja, srete na putu, ovako mu se pokloni i skine kapu — kao ja tebi, efendija.
krivo u sudu, no mu ne smje raja ništa reći, a kamoli da je krivo osudio; no po običaju preklopi se i reče: — Peke, efendija.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
i sve ne izusti što htjede reći, jer se efendija uzvika, plane i ošamari ga. Momci priskočiše, stadoše ga grditi i potisnuše ga svom silom napolje.
— odgovori on, i prezrivo mahnu rukom. —Momče planu i čvrsto prihvati za uzdu. —More, miči s puta! — plane i efendija; mahne bičem, no ne spusti ga, već ga sobom drži. —Neću, dok mi ne odgovoriš! — bjesni Spasoje i gleda ga čisto u oči.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Nevolja grdna!.. Kad jedne noći upao u njegovu kuću gotovo bez daha Muharem– efendija iz Banjske. Onaj što je imao kuću baš ispod crkve. Nastanili i njega u ovom selu n dali mu za učitelja.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
tiho odgovara: „Snaho moja, Hajkuna đevojko, obazri se zdesna nalijevo, pa pogledaj onog ihtijara štono sjedi, kao efendija, u crvenom stiskom tetrivanu, b’jela brada prsi mu pokrila: to je glavom starac Mustaf’-aga, ono ti je suđen đuvegija“.