Upotreba reči živ u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Tetka mu kaže da nema, pa makar joj kuću prodali. „To neće biti“, hrabri je čiča Marko, „dok sam ja živ! Ne!... Nećeš mi ti, sestro, ostati bez krova, a i dete“, veli čiča Marko, pokazujući na mene, „treba nešto da nasledi

Ja, vidiš, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo... A ovako, eto, kao što me vidiš, živ sam!...“ Nato je sasvim žalostivo ućutao; pili smo rakije, ali nismo ništa progovorili.

“ reče kaluđer kad se malo pribrao. „To će biti lep par ljudi, džanum!... Da je pokojni Marko živ, ala bi se radovao!“ Posle toga sledovao je ispit.

Nijedan mi neće izmaći! Živ ne!... A ja ću biti hajduk kakvoga nije u Srbiji bilo!... — I on se, nesrećnik, grohotom smejao.

Obradović, Dositej - BASNE

Ko to živ pregoreti može! Oni dukati, od kojih ni zraci božjeg sunca nisu im većma oči prosveštavali ni srce uslaždavali, a one

Za takova naši Srblji običavaju reći: „Bolje da je mrtav nego što je živ; našto mu taki život?” A Dalmatini vele: „Ni za što nije nego za kaluđere”, jer kod njih prosjak i kaluđer jedno znači.

dođe jedan lukav brat za iskušati ga, noseći vrapca pod japundžetom, i upita ga da mu kaže ako zna, je li vrabac živ ili mrtav, s namjerenijem: ako reče da je živ, da ga nama' stisne za vrat i pokaže mrtva.

vrapca pod japundžetom, i upita ga da mu kaže ako zna, je li vrabac živ ili mrtav, s namjerenijem: ako reče da je živ, da ga nama' stisne za vrat i pokaže mrtva.

Apolon, poznavši | šta je on naumio, odgovori mu: „To zavisi od tebe, ako ti hoćeš, vrabac je živ, ako li ti nećeš, a on je mrtav.

Zašto siromah raskolnik ostaje dok je god živ raskolnik, i zašto sve misli da nesozdani i nepostižimi bog nosi bradu i mustaće baš kao i on?

A koja mu od toga polza? Velika! Da može kazivati dok je živ kako je s prezidentom N. i s konzilijari N. N. N. govorio. „Znaš li kako sam im kresao?

Govori danas, govori sutra, dokle ti ga u jedan mah istom nestane. Rabini pišu da je živ na nebo odnesen bio; već što mu drago, kud je god on odnesen, ali njega između pročih nestane.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

a oni drugi ostanu, te su svi išli na Francuza vojevati, kao Mali Janko, Milisav Milošević lajtnant (koji je ostao živ od Francuza, i opet pređe nama u pomoć i pogibe na Mišaru 1806.

A znaj dobro: ako ja od ćabe dođem živ, tebe neću živa naći; a ako i ne dođem, oni će tebe poseći”. — Moj otac kaže: „A kud, beg?

Dođe meni Jova Protić i viče: „E, pobratime, jesi li živ? Ova dva hoće da pomru”. Izađem napolje, imam šta i viditi: oba sede u snegu, našarali svu avliju premeštajući se, više

Namislim da im obreknem koliko zaištu, samo da se kurtališem živ. Pozadugo ćutaše, dok reče Musta-beg: „Kaži mu alaj-beg!” — „Jok vala, kaži mu ti!

Zato opet velim: ako kod vas ne bude sva vaša vojska na broj, ti ne možeš živ ostati, a i mene će poseći što ga varam. A on ima dosta vojske, i bez vas može Hadži-bega razbiti i na Dr inu nagnati.

— Milenko: „Može preko moje i moji̓ vojnika mrtvi̓ glava; ali dok jedan živ traje, proći mu ovud ne dam. A Bog pravednoj strani pomaže. Taki i poslednji odgovor i selam odnesite Afizu.

Odsad koji što staro zlo pomene, ili kakvu pizmu uzgoni, biće mu kao što sam kazao. i dok sam ja živ, neće biti pizme, al̓ neće mi ni drugi suditi...” Ustade i „zbogom!” — ode svome čadoru.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak — rekoh, niko ne osta živ! — Treba ošinuti obešenjake. Htedoše da mi pomore onoliku živinu... Načinili čitavu epidemiju!...

— 'Oću, ćir-Trpko; čujem dobro prolazi, pa da se uzme koja para. — Te lažu, more ne ti projde, živ mi gospod! — Ama juče je čovek prodao po dvadeset i pet groša. — Čovek? U Beograd reče? — Usred Beograda na pijaci.

Da je barem po oke jali oku manje, 'ajde de, ali — četiri. — Kamik da edem ako te prevarim! Osum, živ mi gospod! Na!

— upita Tiosav. — Šest cvancika kola. — E ne možemo za šest, aja! — reče Vitomir. — More nemam pare, brate, živ mi gospod! Šest cvancika, pa nek je sretnje! — E znaš, ćir-Trpko, šta je! Evo po triest groša kola, pa da doteramo.

— upeo se putnik. — Nećete vi to ni dirnuti — podviknu na nj sin pokojnog Marjana — dok sam ja živ! Vi mislite što je god od sige da je staro. Putnik se okunji pa pođe, a preti: — Neka, neka, daćete vi to.

Okretan je, živ, kao, što se tiče, mlad čovek... Pentra se s decom svaki dan po brdima; valjda im nešto kazuje. Što se tiče na priliku

Vala, doskočiće njemu Sava i dobiti opkladu, već ako ne bude živ! — gotovo ljutito preti Sava. — Ajde de, Savo, videću — kako ćeš mu doskočiti — reče Nikola smešeći se.

I tako Simica i Marjan pristaše. Sad se tek otvori živ razgovor i šala. Njih dva popiše unapred poprilično napojnice; a već sutra, kad se sve svrši — biće još.

Kapetan se tek samo uzbezeknu. — O, da si ti živ i zdrav, gospodine — poče Simica povrativ se malo od smeha — ja sam ga našao još ono jutro kad sam vratio nahoče na

Skotrlja se Radoš niz neku jarugu, sav se izubija i izgrebe, pa beži što je živ! U onom strahu osvrte se. Kad ono dete baš nad samom jarugom, pa gledi u njega.

— upita Radojka polako i snuždeno. — Ta ni sam ne znam — odgovori Strahinja i sleže ramenima. — Ostade li, bolan, živ onomadne? — Ja jedva... a ti? — upita Strahinja čisto bojažljivo. — Ne pitaj!... — reče Radojka i zaplaka se.

— Ih, pobogu, zar si živ? — viknuše svi uglas od čuda. — A živ, ja! — odgovori Strahinja nešto nemarno. — Pa šta bi, brate?... Kazuj, kazuj!...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Sumnjao je na pop-Miloja, ali nije bio siguran... A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je u kavzi živ, U nesreći ljudskoj — srećan. Jednoga dana uputi se u selo, koje mu ne beše daleko.

— Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako. Ali se ljuljao. Sve dođe k sebi i opkoli ih.

— Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako. Ali se ljuljao. Sve dođe k sebi i opkoli ih. — Jesi ranjen?

Neka strašna misao, strašna kao avet, dođe mu na pamet. — A ako ti nisi ubio Stanka!... Ako on bude živ, kud misliš onda?... Op oseti da mu se zemlja pod nogama giba... Ali se opre toj misli. — Ubio sam ga!... Ubio!...

Jeste, pao je!... I on uveravaše sebe da je pao... Ali na uveravanju i ostade... Nešto mu iznutra šaputaše: — Živ je on, živ!... Možda još luta dubravom noćas, pa te traži!... Kosa mu se diže uvis... Užasan strah ovlada njime...

I on uveravaše sebe da je pao... Ali na uveravanju i ostade... Nešto mu iznutra šaputaše: — Živ je on, živ!... Možda još luta dubravom noćas, pa te traži!... Kosa mu se diže uvis... Užasan strah ovlada njime...

— Moram, nano! Ovde nije moje mesto!... Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!... A ja se živ ne dam svezati!... Zbogom! Pa poljubi one drhtave ruke, uze šaru po sredini, pa ode najlak, ne osvrćući se...

— Ta već toga će biti!... Stojan veli: ja moram najpre moju glavu zameniti. A prota kaže: ja im živ u ruke ne idem. Ako me pozovu, ja biram goru!... — To je pametno... I tako govori viđenijim ljudma.

Popa je sedeo sa kmet-Jovom kraj vatre. Lazar skide kapu i priđe im ruci. — Živ bio, Lazo! — reče popa. — A koje dobro?

To što mu žena prebacivaše, prebacio je, kao što znamo, i sam sebi. — Pa... nešto se mora učiniti!... Ko sme živ Turčinu na oči?... Nema ti ono, brate, ni srca ni duše!... Ja ne znam kuda ću!... — Kako bi bilo da pripitamo popu?

Srećko se naže nad Aleksom. — Jesi li živ, brate? — upita ga on. — Živ sam... Vode!... Srećko poteže svoju čuturu. — Na, napij se!... Ovo će te okrepiti...

Srećko se naže nad Aleksom. — Jesi li živ, brate? — upita ga on. — Živ sam... Vode!... Srećko poteže svoju čuturu. — Na, napij se!... Ovo će te okrepiti...

Dučić, Jovan - PESME

Tada on pusti svoj glas gadan, sirov, rapav, ali pun mladosti, sile i nekog divljeg, neodoljivog veselja što je živ. I, kao pobožni glas zvona, i taj se glas podiže u nebo.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ali ona kao jedan božji svetac. — I kuću! — reče on, pa razrogači oči. — Ako će! — reče moja mati. — da si ti živ i zdrav! — Marice! — Mitre! — Šta ti to veliš, Marice? — Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu!

— Hm! — Uh, bože! — Blagoje se trese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi! — Pa dabogme! — Samo to mi se ne dopada što prosi. — Pa mora da jede!

— Hvala bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?

Đeda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja: — Ja neću to, dok sam ja živ! Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija... Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhine)...

Tek on se trudio što je bolje mogao. Ni u što se u selu nije pačao, svakome je ugađao, a popa se bojao. Upravo se ni živ nije čuo. Mi smo bili njime zadovoljni; kakav je, takav je — naš je!

Na jedno po godine poslije toga naprasno se razbolje pop, zakovrnu odjedanput, i već mu se čini da neće ni noći živ dočekati, pa zove Ninka, Aksentija Smiljanića, Stanoja Gluvića i kmeta.

— Stani! — reče vladika. — Ko je to Jug Bogdan? — Nije on živ — reče Mara. — On je poginuo na Kosovu. — A šta je to Kosovo?

Kad je pošljednji mjesec školske godine, ne može čovjek živ da dočeka. Ali nema više tuge. Razvedrila su se lica i nekaka nespokojna radost ožarila i uvelo popovo lice.

— Živ bio, sine! — reče pop. Al' gospodin dohvati kutiju sa žigicama koja je pred popom stajala, i brzo trže ruku nazad.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Vrlo dobro, tako ćemo i kazati. Pa tako i uradiše. I pop Spira se lepo izvukao iz škripca, a bio je već živ obamro! Nije šala, vladika; onako strog čovek!

Stoga je sav komšiluk bio protiv njega, i vrebao ga da ga ubije, ali začudo da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, mada se jedna komšinica zarekla pred kandilom, u kome je goreo najčistiji barabanc-zejtin, tako ona ne bila živa,

— reče Melanija i popreti mu zatvorenom lepezom. A zatim se razvi vrlo živ razgovor između Melanije i Pere u kome je Melanija mnogo više govorila, a Jula se samo, blago i pitomo smešila i tek

Isto se tako živ razgovor poveo i između popova. Oni su se razgovarali o letini, o banatskoj pšenici i o vlaškoj pšenici.

Ali i jeste bila bašta uređena: sve okopano, oplevljeno, uvek zaliveno, kao kakva promenada! I niko ih živ nije znao i zaticao sem baba-Makre, a i ona je, sirota, bila i slabih očiju i malo nagluva od starosti.

— Ne brini se ti! Zapušiću mu usta, da će pamtiti dok je živ kad se sa mnom dišput’o. — A možeš mu i to reći: da se dockan setio.

— Pa govorim — veli jetko pop Ćira — o vašoj krasnoj ćeri Juci... nek vam je živ’ i zdrava! — Gospodin’ Ćiro, — viknu imperativno pop Spira, — ćer da ste mi ostavili na miru! Ne ispirajte usta s njom!

Bog zna ’oće l’ i živ ostati! — O, o, zaboga, šta čujem! — E, a sad zbogom snaš’-Pelo. Žurim se! Zbogom! Zbogom! — reče pa se požuri, al’

— A, do toga neće doći — hrabri je pop Spira. — Ne dam se ja dok sam živ!... Taman! Makar odn’o đavo lanac dva. — Dakle ima neke nadežde? — A kako je, naopako, ne bi bilo?!

Makar odn’o đavo lanac dva. — Dakle ima neke nadežde? — A kako je, naopako, ne bi bilo?! Što kažu: čovek dok je živ, on polaže nešto na nadeždu, nada se! Ja sam se ispočetka malo k’o i boj’o, jerbo, znaš, kako je!..

»Nije se ženio nikad — izvinjavao bi ga pop Spira — pa mu nije ni zameriti što je tako pis’o. Dok sam ja živ, biće ovako i u mojoj kući i u selu!« I doista je spremljeno svega i svačega.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ali opet, koja vajda kad Ljuba isti onakav. Od tada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu a on ni da se okrene na nju, a kamo li osmehne, progovori.

Još od onda od kada počeo da se druži, meša sa ženama. On se više živ nije čuo. Samo po kad i kad noću. I to kad obično varošanka pijana s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u

Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati i nju je na sebe bacao... kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva..

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Stasa je bio od srednjega viši, sastava temeljnog, obraza belog, kose smeđe, šake malo podeblje, živ, okretan, dosetljiv, jednom reči, mogao se uzeti za ideal trgovačkog pomoćnika u maloj varoši.

— Dok sam ja živ i imanja imam, tebe niko zatvoriti neće, — reče ozbiljno Jefta. — Pa šta je Jefto, sa tepsijom? Moric ti obreče da će

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i da nije bilo jedne naduvene lešine nekog vojnika iz desetog lovačkog bataljona na koju je pao, ne bi ni ostao živ.

Ali su ubrzo i još pre venčanja nastali česti nesporazumi. Njega je grozno mučio njen temperamenat, živ, bujan, i nemiran, pun tople strasti, sav vreo.

Ide to tako neprestano te on oseća kako mu se zbog ovoga počinje da muti u samoj glavi i kako se onaj živ crn konac pred njim, onaj vijugavi crni crv, kao penje u sam njegov mozak i tu počinje onako isto da radi i da se komeša.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

190 XI NE POSTOJI TA ŽENA SA ZELENIM OČIMA 219 XII OSTAĆE SAMO GROBOVI 260 XIII DOK JE ŽIV HOĆE DA ZASPI NA NjENOJ RUCI ISPOD BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA 293 XV UM ČOVEKOV

Želeo je da se još jednom po toj travi vozi, da bude živ sa prolećem u toj svojoj samoći. Kad se kocka, kad časti, kad pijanči, svi mu kažu da su njegovi rođaci, svi bi da se

Psovao je u sebi Garsulija, škrgućući zubima, kao i Trifun. Ali, bio je rešen da živ, ili mrtav, stigne do grofa Bestuševa. Jego blagorodije Pavel Isakovič bio je čovek koji ustaje na levu nogu.

Božičeva kći slušala ga je sa nevericom. To su, kaže, zaista lude misli: da čovek, živ, mlad, hoće da ostane udov, naveki. Da neće da se ženi.

Isakovič joj onda, pošto je bila ćerka njegovog saputnika, reče: da će, kad odraste, biti kao Luna, na nebesima, koju živ čovek ne može stiđi, ni kad bi imao krila, ali da je trke, sada, dosta.

Neće više videti ni svoje ljude, koje je bio, sa Trifunom, u Srem, preveo, a koji sad čekaju da čuju, je li živ, i kad će početi selidbu u Rosiju.

Isakovič je znao da će i Kopša moći, teško, da mu pomogne, i da, ni tu, u Beču, još nije sigurno da će živ stići Bestuševu, ali je i dalje koračao sa nadom u svoju zvezdu zornjaču. Zakucao je balčakom na Kopšina vrata, mirno.

On je gotov da umre, ako ga Rosija napusti. Preklinje ih samo da jave grofu Bestuševu da je stigao do Beča. Živ se neće dati, da ga arestiraju.

A on se onda okrete materi i poiska čuturicu i dade je dedi Gavrilu. A deda Gavrilo povika: Živ bio, sine, kad si mi ovo doneo! A hvala i prijatelju Luki!

U sudaru konjanika, bio se prevrnuo, sa konjem, preko prepona, i, da je ostao živ, imao je da zahvali Isakoviču, koji ga je izvukao ispod konja, u poslednjem trenutku.

Neće da gleda svoje ljude, koje je izveo iz Servije, da kopaju zemlju gospodi i vade panjeve u šumi. Živ se više neće vratiti – ide u Rosiju, i ne odustaje od toga.

Pop ga je posmatrao zamišljeno. Ako je išao, veli, nije živ izišao! Ako je išao i živ izišao, dobro bi bilo. Venecija ima dugu i tajnu ruku. Venecijani je do Vijene pružaju.

Teodosije - ŽITIJA

I ppetekavši zapita ga car: — Da li je još živ sveti starac, otac tvoj? Odgovori: — Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj.

I ppetekavši zapita ga car: — Da li je još živ sveti starac, otac tvoj? Odgovori: — Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj.

Gledajući ka prepodobnome svome ocu, kao da je živ, reče: „Blažena je, blagi, tvoja neizmenljiva ljubav prema deci, oče sveti!

Sada si mi živ, gospodine moj. Sada te videh i uveravam se u rečeno: ,Pravednici će živeti na vekove, i od Gospoda im je nagrada i

Da bude opet živ današnji dan do noći koja dolazi, molim tvoju dobrotu, u koji ćy moći ukrasiti ga anđelskim i inočkim obrazom koji je

A lice moje neće ti se javiti, jer ne može čovek, videvši lice moje, živ biti“. Na tome kamenu i do sada se poznaje položenje moćne desnice Gospodnje.

ljubeći, i pošto joj ova reč teško pade, odgovori mu: „Ako ti sam izbegavaš brak, zašto druge na njega prisiljavaš? Živ Gospod i živa duša tvoja, ja to učiniti neću, niti ću te napustiti.

Neću ja od vas umreti, kao što se uzalud hvalite preda mnom, nego ću, naprotiv, živ biti u Bogu, spasu mojemu Isusu Hristu.

A glavni među besovima će k starcu: „Što se, ismejani od ljudi, propasti svojoj raduješ i tako protiv nas galamiš, ili živ od nas izbeći pomišljaš? Pričekaj malo! Ponovo ćemo doći, i brzo ćeš ugledati svoju smrt.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Čak i za vreme turske vlade Gnjilane je bilo snažna srpska varoš. Svet je živ i okretan. Kao i po drugim varošima i ovde su žene donekle usvojile tursko odelo. U ovoj oblasti nema Aromuna.

Znatna je razlika između ljudi i žena. Ljudi su živ i oštar svet i osim toga se smatraju za lukave. Svi idu u pečalbu, često kao kod Mijaka počevši od 10 do 12 godine, i

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Bezazleni vrapci ipak utješiše čiča-Trišu cvrkućući da je mačak „živ-živ“, a uveče priprijetiše svojoj djeci: — Pazite dobro, čim vidite da se uz drvo penje neki džak, odmah bježite!

Bezazleni vrapci ipak utješiše čiča-Trišu cvrkućući da je mačak „živ-živ“, a uveče priprijetiše svojoj djeci: — Pazite dobro, čim vidite da se uz drvo penje neki džak, odmah bježite!

ugleda onu mišju rupu i reče mi: — Prijatelju Tošo, idem da vidim ko ima unutra, a ti pogledaj da li je Šarov ostao živ poslije ove tuče od krušaka. Prorok se izgubi u onoj rupi, a ja krenuh do Šarova.

Svi su bili na smrt uplašeni. — Otkud ti živ, bijeli stranče? — začudi se sivi miš domaćin. — Pa napolju pada čitava kiša od mačaka.

— Ura, tako je! — povikaše miševi. — To je zaista mudar savjet. Da nije junačkih nogu, niko od nas ne bi ostao živ. Živio naš vojvoda! — Mišu proroče, a kako ćemo čuti da mačka dolazi pa da na vrijeme pobjegnemo?

— Oh, živ je on, dakle! — obradova se Miš prorok, pa se hitro uspuza uz brvno i povika: — Savezniče Tošo, evo me u pomoć!

— Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo. — Eno ga sjedi pred ulazom u svijet, grebe po vratima

— Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo. — Eno ga sjedi pred ulazom u svijet, grebe po vratima i

— Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo. — Eno ga sjedi pred ulazom u svijet, grebe po vratima i mijuče: „Žućove-junačino,

— Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo. — Eno ga sjedi pred ulazom u svijet, grebe po vratima i mijuče: „Žućove-junačino, pusti me

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

a tvoja će jadna majka celog veka da se vajka! JEDNOG ZMAJA KRAJA Jednome zmaju dosadi da živ, jer mu je život bio strašno siv. u sivom dvorcu, pored sive rek, tavorio je svoj zmajevski vek.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

lepo je živela i sa ovim mužem i živela bi verovatno još i dalje, ali, jednog dana, posle tri godine, vrati se njen muž živ iz ropstva. RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči).

RINA: Zamisli, moj prvi muž, muž koji je izvršio samoubistvo davljenjem, pojavio se, živ je. MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ?

MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ? Koješta, to je nemoguće; ti, draga moja, imaš malu groznicu; eto, imaš i temperaturu, to se tebi pričinjava u mašti, u

Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je. SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?

ANTA: Zakleo sam se, ne kažem da se nisam zakleo, ali on tada nije bio živ, a sada je živ. SPASOJE: Dakle, to tebe žulji? ANTA: Pa to, dabome! SPASOJE: Čekaj, molim te, sad ću ti reći.

ANTA: Zakleo sam se, ne kažem da se nisam zakleo, ali on tada nije bio živ, a sada je živ. SPASOJE: Dakle, to tebe žulji? ANTA: Pa to, dabome! SPASOJE: Čekaj, molim te, sad ću ti reći.

ANTA: A, sad razumem što si se ti tako obradovao kad si čuo malopre da je Pavle Marić živ. Pa da, ko bi se obradovao ako ne bi ti kao najbliži rođak?

? ANTA: Parcela 17, grob 39. SPASOJE: Je l' lepo i pošteno sedeo tamo tri godine, je li? Pa otkud sad najedanput živ? I zar to može tako da bude? Zar to može kako ko hoće?

Važiti kao mrtav, a biti živ”. SPASOJE: On to smatra kao najsrećniji izlaz iz situacije. Hvala mu lepo! ANTA: Pa on to sa svoga gledišta.

Jer, ako bi se primilo takvo stanje, to jest, ako bi se priznalo da je Marić živ, celo bi se naše preduzeće iz temelja srušilo. ANTA: To je još najmanje! SPASOJE: Najmanje? Kako najmanje?

SPASOJE: Kako? To je tako prosta stvar. Mi ne možemo priznati da je on živ; to bi bilo protiv naših interesa kada bi mi priznali da je on živ. Ponašaćete se, dakle, kao prema pokojniku.

Mi ne možemo priznati da je on živ; to bi bilo protiv naših interesa kada bi mi priznali da je on živ. Ponašaćete se, dakle, kao prema pokojniku. ANTA: Kako to misliš: je l' da se prekrstimo kad ga vidimo?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Voleo sam da se kupam, iako je Vlada govorio da se on, kad bi bio građen kao ja, ne bi živ pojavio na plaži. Ne kažem da meni nisu smetale moje proklete noge i leđa puna pega koja su se prvih dana na plaži

Opazih kako Stari briše usta nadlanicom i rekoh mu da mi je žao što sam ostao živ. Bila bi to takva božanstvena sahrana! - nasmejah se a onda odmahnuh rukom. Takva sahrana, bože moj!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ne bi’ volela da nosi reverendu, volem sablju. — Šta, da bude soldat, a Buniparta još živ? To nipošto. — Ima još i drugi’ koji nose sablju. — Šta, valjda advokat proaktor, ima ih kao kusi’ pasa!

Sva tri prva su mrtva od nadžaka Sofrinog, a četvrti još živ. Komesar ga ispita; sve je ispovedio, sve je izdao. Ispitao je i putnike.

pođe natrag, obiđe sve varoši u Galiciji, tri dana bludi kojekud; trajalo je tri godine, a žena mu ne zna je l’ živ ili mrtav, pa najedared piše joj čak iz Kolomeje, otud joj javlja da se već kući vraća.

Zar onde nema drugih ilidža, već moraš u moru? Ja sam zbog toga opečaljen jako. Mogu te talasi morski odneti. Ako si živ, kako dobiješ pismo, a ti odmah natrag. Od brige ne mogu da spavam, vrati se. — Tvoj roditelj S. K.

Ozbiljno lice, izgleda i on već kao filozof. Dug život, — velika škola. — Sad — veli Pera — da mi je otac živ, ljubio bi mu ruke, molio bi’ da mi oprosti.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

brat koji mu se već tri nedelje činio samo jedna hrpa odora, pletenica, čoha i perja, u daljini, kao da i nije više bio živ. Zamišljao ga je, hteo je da ga zamisli kraj ove žene, ali uzalud; nije bio tu.

Imala je u sebi duboku slutnju da je on više ne voli i da se neće živ vratiti. A kada se vratio, beše sasvim izmenjen, oronuo naglo i čudan. Zidao je crkvu nasred sela.

Beše se digao iz vode i iz smrti i beo, kao mlad bagrem, batrgao se, po tuđini, pojavljujući se vrh drumova, kuda beše, živ, sa vojskom prošao, gde su ga nalazili napitog, zaostalog od vojske, obučenog u ženske suknje.

kad se selo beše stišalo, od svih tih čudnovatih događaja što se desiše te noći, došao je sa vojne, zbilja, čovek, živ i vidljiv, prvi, koji se zaista vratio.

Kada stiže vest da je Isakovič ostao živ i da ih je još mnogo živih u Nemeckoj, koji će prezimiti u tuđini, ali koji će se vratiti s proleća, iduće godine,

Da se živ vraća tamo, kud je mislio da se više vratiti neće, sasvim ga je razdražilo. Svaki kraj, svaki nagib obale, sve padine,

Želeo je da sve to što ga kod kuće očekuje, tu dreku i lelek izbegne, želeo je prosto da se živ kući ne vrati. Da se vraća, činilo mu se tako ludo.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“ Kada svrši šišanje, kum kaže detetu: „Da si živ, da si zdrav, da si vesel, da si d’lgovečan“ i tada ga udari šakom prilično jako po obrazu.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Da je samo sišao dole u parter, dobio bi takav đon u trbuh da bi me pamtio dok je živ! Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da grickam semenke i čekam sutrašnju predstavu?

– Ništa. – Hvala bogu, čitavi smo, izgleda... – A to vam je i najvažnije u životu — kaže Luka. da je čovek živ i zdrav! Za auto, manje-više... – Gde je ovde hotel? – Nema hotela! – Kako, nema hotela?

Matavulj, Simo - USKOK

Starac se ljutnu: — Ja tako ne umijem računati. A ti, živ mi bio ne brkaj i ne prekidaj, jer ja ovo pričam ovome čovjeku iz svijeta, koji me do sada nije čuo!...

Dotle je bio s njima u prepisci, a sad će se to morati prekinuti! Da im bar može javiti, e je živ i zdrav, ali pismo bi bilo ustavljeno u Kotoru!...

Radoje pogibe biće desetak godina. Sin mu Kićun živ, ali se ne uvrže na oca, no je sitan, smeten, rđica, kakvijeh je, srećom, malo u ovijem gorama!

Ama sin mu Joko, (onaj o kome se pričalo da je posjekao dva francuska oficira) živ, ognjevit mlad čovjek, zasu pitanjima i ljubaznostima uskoka i pođe s njima ka stricu Savu.

Tada vidješe da je Krcun mrtav, a Janko živ. Preturiše se ognjem još dva puta, pa Nikšići umakoše u šumu! Četovođa viknu: — Brzo, djeco, nosimo naše, jer Nikšići

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

OTAC: Fala bogu! MATI: Baš pripovedam kako smo sami, a toliki posao. OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Mrtav care, a živ kući dođe, i u kući mrtvu majku nađe, gde mu krpi gaće i košulje; sestra mu se od starosti smije,

Ako su čeljad gladnih očiju i brza na kašici, prohitriće se i tunjav najmenik, jer valja mu živ ostati. Gdje u kući, opet, mlado žensko traži sebi đavola, tu će se najzad i najzadnje najmeničko blejalo dosjetiti o

dečjih listova i časopisa, autor radijskih i televizijskih emisija za decu i odrasle, poslovođa i podstrekivač, duh živ i originalan, Radović je svim tim poslovima prilazio ozbiljno, što je za naše prilike neuobičajeno.

da je Popović otišao vrlo daleko u potvrđivanju savremenog gradskog jezika; on obavlja jedan posao kome bi se, da je živ, Vinaver duboko radovao.

Popovićev roman je živ primer takvog, ničim nesputanog mišljenja, pa se tako i završava: pozivom na maštanje, na nastavljanje jedne igre koja, ni

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Sve mu je bilo uzalud, i on iz Heba nije živ izišao. Umro je 19. decembra 1711. godine. O Đorđu Brankoviću se stvorila cela jedna poetička legenda kod ugarskih

Ban je počeo pisati rano, još oko 1834, i na srpskom i na talijanskom. Od četrdesetih godina nastaje njegov vrlo živ i plodan književan rad. Za više od pola veka napisao je, kako se računa, preko 40.000 stihova.

1848. prekinut je živ rad u tome pravcu, i pedesetih godina javljaju se ovde-onde, po Ugarskoj i Srbiji, diletantske i putničke pozorišne

da govori bez epiteta koji se kao parazit lepe za reči; nije u stanju da se izražava bez fraze i pompe; njegov jamb je živ i nervozan, metafore zasenjuju, epiteti zveče, boje blešte, kao doboši udaraju reči u kojima je nagomilan glas r.

One su jedre, epski široke, tečne, imaju prirodno izlaganje, miran i širok tok pričanja, živ i živopisan stil, začinjene su poslovicama i zgodnim izrekama.

Jošte živ, Mijatović je pisac koji uveliko pripada prošlosti. On je jedan od tipskih predstavnika našeg romantizma, romantički

Njegov živ i dosta obilan pozorišni rad otpočinje poslednjih godina života. Jedno za drugim dao je petnaestak pozorišnih dela.

Anegdota, zanimljiva anegdota, reljefni tipovi kojima je dao trajan život i koji i danas književno žive, dijalog, živ i prirodan i tečan dijalog, čist i jedar narodni jezik, — to su njegove glavne osobine.

Dijalog mu je živ, tečan, prirodan. Njegova rečenica ima svoju jasnost, gipkost, živopisnost i melodičnost narodnog govora iz zapadne

— Pesničke sposobnosti Vojislava Ilića bile su vrlo velike. On je imao retku osetljivost, urođenu otmenost i finoću, živ smisao za lepotu, osećanje ritma i živopisnosti. Više no ijedan raniji srpski pesnik on daje utisak umetničkog pesnika.

To su opisi putovanja, više geografsko-etnografskog karaktera, podložni kontroli. Gibak i živ duh, plodan pisac, Nušić je jedan od najaktivnijih književnih radnika srpskih za poslednjih dvadeset i pet godina.

On ima lak, živ i prijatan stil, i ide u najknjiževnije srpske pisce svoga doba. Njegove zasluge ostaju nesumnjive u stvaranju istorije

Sremac, Stevan - PROZA

to Maksim ispričao i izveo decu u avliju gde je Puja doveo kmetovu kravu, Milku nazvanu, da i ona posluži nauci, kao živ primer u očiglednoj nastavi.

Radičević, Branko - PESME

Štira žvaće, ali od nevolje, Šta će jadna kad ne daju bolje. Oj sokole, živ i zdrav nam bio, Ali nešto da ti kažem tio: Idi zbogom, prođ' se posla toga, Veruj, krasni, to je za drugoga; Al'

sam pesmu dovršio, Pa te molim, pobratime mio, Oprosti mi što mi nije bolja, A najposle kako ti je volja, Svakojako živ i zdrav mi bio, I kad imâ, rujno vince pio! 1848, u proleće.

Vatiše ga, savezaše, Ovamo ga poteraše. Kô van sebe on bijaše, Kô san mu se sve činjaše: Živ on svoje dat oruže!

Uroš!“ već zagrmi, Uroš ode niz kam strmi, Ode veće do družine, Zgledaše ga na visine. Živ je, živ je, ali kako? Živ je, živ je, pa ma kako.

Uroš!“ već zagrmi, Uroš ode niz kam strmi, Ode veće do družine, Zgledaše ga na visine. Živ je, živ je, ali kako? Živ je, živ je, pa ma kako.

“ već zagrmi, Uroš ode niz kam strmi, Ode veće do družine, Zgledaše ga na visine. Živ je, živ je, ali kako? Živ je, živ je, pa ma kako.

Živ je, živ je, ali kako? Živ je, živ je, pa ma kako. Već ni zbora da se bega, Svi su veće oko njega Za grm, za kam već zapali, Živim ognjem biti stali.

sanak tii, Pa kakvi su da su bili, Junački se jesu bili, Svi su, nema nijednoga Da izdao druga svoga, Ni se dao živ u ruke, Slavno skončav svoje muke.

Pade konjic, i ja s njime pado, Ali odma od zemlje ustado, I proklinja što sam živ ustao, Što svog vrata nesam sakrhao. Dado pleći konju salomljenu, Te pešice kroz goricu krenu.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava.

— Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.

— Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.

— Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.

Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao: — A, znao sam ja da je on živ, rđa jedna. Živ i zdrav. — Ko to, djede? — Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to.

u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao: — A, znao sam ja da je on živ, rđa jedna. Živ i zdrav. — Ko to, djede? — Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to.

Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda: — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi. Ihi, počelo je!

— Konjsku ikonu, a? — Vabi je, vala, kako hoćeš, ali meni je draga. Gle, živ živcat, kao da će sad zarzati. Djed stuknu od crteža podnesena pod nos i vreknu: — S tijem danas u moju kuću ne

Ako su čeljad gladnih očiju i brza na kašici, prohitriće se i tunjav najmenik, jer valja mu živ ostati. Gdje u kući, opet, mlado žensko traži sebi đavola, tu će se čak i najzadnje najmeničko blejalo jednog dana

), pa se opet, živ, zdrav i laka koraka, pripovratio natrag i prošibao „tabanovića fijakerom“ sve od Soluna pa čak negdje do iza Zagreba,

— Ih, presvete moje vile! Sreća njegova što je otišao. Kud ga, ovako živ, teglim na leđima po ovoj grešnoj zemlji, tud mi je već i kao svecu odmah našao posla, sram ga bilo.

I tako, te nezamjenljive čudesne noći, djed je, živ živcat, zajedno s najboljim dostovima, u zdravlju i veselju popio svoju ukopnu rakiju.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

AHMED: A ko ti kaže da se šalim? Ne zna beg ko mu je sestru isprosio... Da si ti živ i zdrav, Imotski ti je kadija umro još davno, pre sedam godina!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Stano? — Ti? — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću. Samo ne mogu da ga opišem, kako u njemu nečega i prestrašenog, i bolnog, i očajnog bejaše.

Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?! — Šta da ti govorim? — šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima. — Šta, šta???...

Fala ti što si nas se setio. — I ne kazuje svoj bol, ne govori o sebi, većem o meni. — Da mu je otac živ, drukčije bi sad bilo, a ovako... Ali hvala ti, hvala što si se bar ti setio i došô nam. — Ja!

Magla pada. Slana se već s večera hvata. Sutra je sv. Arhanđel Mihailo, kome se ne kuva pšenica, jer je još živ. Slavi moj teča Jovan. Stara je to kuća. Pored kuće drži mehanu. I sad piće nigde bole, cena umerena.

Pasa ga dirnu, pokazujući glavom na čaršiju, mehane: — Idi, idi! Čeka te tamo... — Ne, Paso! Živ mi Gospod, ne! Takav mi posao! — Prekide je on tako iskreno da se Pasa trže i kao pokaja što ga je toliko dirnula.

Ni Ita, koji je pređe, dok je bio živ pokojnik, često dolazio, sad gotovo nikako ne dođe, sem što ponekad seti se i pošlje kao milostinju malo mesa da se

A to nije. Greh je pomisliti. I, od straha da zaista to nije istina, već da je on još tu, da nije propao, već živ, a naročito za nju, Anicu, ženu mu, da ona ne bi pomislila da je slobodna, da smrću njegovom njega zaista nema, da nije

li smo. A i Anica je sve to znala, osećala. I uvek se trudila da izbegne pomisao da on, pokojnik, nije tu, u kući, živ, već da je mrtav i daleko, daleko od nje. Greh je bio to misliti.

I ma da ga u stvari nije bilo, ma da je već toliko bilo prošlo od njegove smrti, ipak on je morao za nju da bude živ. Naročito za nju, Anicu. Jer on je bio taj koji se sagao, uzeo je i uveo u svoju kuću i time uveo u neki red...

Kostić, Laza - PESME

je Drugi, drugi to je Vuk; al' o tom Vuku što ga mislim ja ne priliči mi ovde pričati, jer Vuk je taj, taj pokojnik je živ, a živima parastos ne biva. Da, još je živ!

Da, još je živ! U grudma nam je živ, iz reči naših i on govori, uz pesme naše pripev nam je on; i da mu nije duha med nama, pomolili

Da, još je živ! U grudma nam je živ, iz reči naših i on govori, uz pesme naše pripev nam je on; i da mu nije duha med nama, pomolili bi molitvom se

A koga zovu, koga li mame sinovi tame? Zar onog kom je, živ dok je disô, kroz oba sveta letela misô, pasala smelo neviđen svet?

Oh, — da poludi! Samson je pevô, ori mu se glas, bojeva smrtnih nekad živ užas nadjekuje okova tužni zvek, s tamnica stresa memlu kamena.

Al' donese l' mi drugi kakav glas? Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog? No bog će ga sačuvat, ustreba l' — al' šta delila, zbori, živi l', zna l'?

Al' donese l' mi drugi kakav glas? Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog? No bog će ga sačuvat, ustreba l' — al' šta delila, zbori, živi l', zna l'?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek,

ih je očima vidio, a junak se usplamće, skoči na njega pa ga stane tući: — Kazuj — veli — ja ću te sad udaviti, odavle živ nećeš izići! Prosjak se opet brani i pravda, a junak skoči pa ga udavi.

Ako ovđe zanoćimo, neće nijedan živ osvanuti — poklaće nas zvjerke. Ne potraja dugo vremena, ugledaju kuću na vr'u jednoga brežuljka i upute joj se.

Kad viđe vojnika živa, — prenerazi se od čuda, govoreći: — Zar si, bolan, živ? — A da šta mi je bilo! — odgovori vojnik. — Je li ti ko dolazio noćas? — zapita ga opet gospodar.

Gospodar ga odvraćaše, ali uzalud: vojnik neće da ostane ni živ ni mrtav. Videći gospodar da ga je nemoguće odvratiti od namjere, napuni mu torbu 'ljebom i bukliju rakijom, te vojnik

Kad dođu pred jamu, poviče zec: — Tko je u tetinoj jami? A jarac iznutra odgovori: — Ja sam jarac živoderac živ klan — nedoklan, živ soljen — nedosoljen, živ pečen — nedopečen; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac!

A jarac iznutra odgovori: — Ja sam jarac živoderac živ klan — nedoklan, živ soljen — nedosoljen, živ pečen — nedopečen; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac!

A jarac iznutra odgovori: — Ja sam jarac živoderac živ klan — nedoklan, živ soljen — nedosoljen, živ pečen — nedopečen; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac!

Kad dođu pred jamu, poviče jež: — Tko je to u tetinoj kući? Jarac odgovori: — Ja sam jarac živoderac, živ klan — nedoklan, živ soljen — nedosoljen, živ pečen — nedopečen; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac!

Jarac odgovori: — Ja sam jarac živoderac, živ klan — nedoklan, živ soljen — nedosoljen, živ pečen — nedopečen; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac!

Jarac odgovori: — Ja sam jarac živoderac, živ klan — nedoklan, živ soljen — nedosoljen, živ pečen — nedopečen; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac!

zaviču kiridžiji: — Ti kiridžija, ajde kod našega kneza da te upiše u knjigu: neka ti ide od Dubrovnika dok si živ svake godine dva kabla soli.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Neće kvariti, ako se to providi. (Kopa.) Čovek je kao krtica. Dok je god živ, sve jednako rije i kopa, pak najposle šta dočeka? Da i njega zakopadu! Oho! Lonac! Na moju dušu, novci! (Ustane.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

ČOKEŠINA Gde se slovo zatamnjuje, čedan reljef osvanjuje i prevrnut, živ od maski, ne hvata se fotografski. Čokešina prospe trinu u jalovu mesečinu i leteći povrh smilja značenja se

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Manu ga Mačak, pa torbi hrli, drugara vadi, snažno ga grli, miluje krestu i repić kriv. „Pobogu brate, jesi li živ?!“ A Pijetlić reče: „Umakoh smrti, samo se zemlja poda mnom vrti.“ „Tako ti treba!

Proviri baka kroz oblak siv. „Unuče dragi, bio mi živ!“ Na zemlju Mjesec svjetlo toči, poljanu malu zracima tače, a onda stade i širi oči: neki mališan u vrtu plače.

Ovo je cvancik srebrni moj!“ I opet ču se kroz oblak siv: „Unuče dobri, bio mi živ!“ Razgleda Mjesec, kad blizu puta grudvica bijela pašnjakom luta i tužno bleji kroz noćni muk.

“ Odjuri jagnje ko čigra prava, ostade Vujo kratkih rukava. Ponovo oblak prozbori siv bakinim glasom: „Bio mi živ!“ Mjesec nad rijekom sijati poče, kad gledaj vuka nadut ko mijeh, ledenu vodu marljivo loče.

Ko mlinu dođe u suton siv, otud se više ne vrati živ. Udara voda iz badnja uska i silnom snagom u točak lupa, vrti se kolo, zujeći pljuska, pod njim se duga šarena kupa.

Poći ću noćas po gustu mraku gorskom mlinu čarobnjaku. Ostaću valjda živ.“ Sanjaju polja pod zlatnom lunom, dok Ćosa ide sa torbom punom, veselo noge jezde.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Čak deca u Eskaloni... Verujete li vi to? Njemu sinuše OČI: — Ako bi bilo rata i ako bih iz njega izišao živ, nikada se više ne bih vratio na jezero. — Ja nalazim da je rat strahovita stvar.

Ovako sam mislio: „dok sam živ, ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaženje!“ Ja takođe siđoh odmah ka jezeru.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali. AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana. Brojim svaki dan na prste, a noću sve sanjam neke cifre sa pet nula.

AGATON: Koje ono? TANASIJE: Pa ono kako glasi testament? PROKA: Pa eto, čućeš sutra. VIDA: Ko će živ do sutra izdržati? AGATON (Tanasiju): I po toj stvari sam ga ispitivao. SVI (radoznalo se zbiraju): E???

Toliko, šest meseci. DANICA; Šest godina! MIĆA: Kako?!!... DANICA: Šest godina! MIĆA: Šest godina? Ko će to živ dočekati? DANICA: Šta dočekati? MIĆA: Pa tu, dugu žalost. DANICA: Meni neće biti duga. MIĆA: Vama, ali...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

ima ih mnogo... videćete. Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici. Ta on je bio njihov drug, doskora je bio živ, i zar da ga bace kao stvar pored puta... A koliko je tek mrtvih pred nama.

Ne spava se već druga noć. Ljudi su podnaduli i oči im upale... Gledam Jankulja kako mljaska jedući živ kukuruz. Kada ga pojede, okrete se oko sebe kao da nekoga traži — razmahnu klipom i udari Krstu vozara po vratu.

Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obična bara. Odnekud se čulo zapomaganje.

— Gospodin potporučnik, ovaj, ja priđo jednome da vidim kako mu je... — Je li bio živ? — Jok, gospodin potporučnik, ležao je potrbuške, ovako... Pipnu ga ja, a on ladan.

— Rok službe, gospodine kapetane! — dobaci narednik Milan. — Bolje biti živ, nego mrtav. — E, e, ta je dobra... makar i konjosali! — Kapetan Stanojčić se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta.

Trailo veli, ako se vrati živ kući, nigde neće krenuti bez čuturice pune vode. Sunce jedva zađe za neka drveta i nišandžija Milovan odmerava

Neki put počne ubrzana paljba, kao da su ljudi pobesneli, i nama se čini da niko živ neće ostati. Onda se stišava, pucnji su sve ređi, i najzad čujemo samo pojedinačne pozdrave predstraža. Mrtva straža...

Cela ravnica je nepomična i ukočena. Nigde se ne vidi živ stvor. Jezivu tišinu prekida udaljena topovska paljba. Komandir nam tek tada objasni cilj našega puta.

Nazad ne mogu. Već izbezumljen, prikupim snagu, i potrčim, misleći svakoga trenutka da sam ja još živ, a ona vrzina daleko, daleko, čini mi se daha nemam, noge mi se upletoše i ja padoh... Čujem samo udare svoga srca.

Vetar je šištao oko mojih ušiju, meni se činilo kao da prašte puške, ali ja sam još živ, živ jer trčim, još malo... i utrčah u onu vrzinu.

Vetar je šištao oko mojih ušiju, meni se činilo kao da prašte puške, ali ja sam još živ, živ jer trčim, još malo... i utrčah u onu vrzinu.

On mljasnu ustima nekoliko puta, i sa strahom zavapi: — Jesam li živ? Vojnici se smeju, pomalo usiljeno, da bi ga ohrabrili. Vučko pokuša da se digne. Rekosmo mu da sedi i da se ne zamara.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Njegov ozbiljan odgovor uveri decu da je to doista učitelj, pa se bojažljivo ukloniše na livadu. — Živ bio, reče on đaku, koji mu priđe ruci. — Je li ovo Orlovica? — Jeste, gospodine. — Da li je škola daleko odavde?

— E, moja gospođo, ko bi onda smeo živ izići kapetanu pred oči! Tako redom razgledaše sve šta bi kao trebalo nabaviti za prvi razred, pa pređoše kod Gojka.

Odmah se moglo opaziti da je to otresit, živ, okretan mladić. Još s polovine dvorišga on progovori: — Kažem ja: nije se on mogao promeniti — Gojko kao Gojko,

I on kao sa nekom zluradom žestinom ponavljaše ovaj izraz, koji mu odjednom postade tako plastičan i živ, i što je najglavnije odgovaraše potpuno — kako on mišljaše — njegovom stanju. »Tunjav! zaista jesam.

i zagrmi čitav pakao gneva; kroz celo mu telo projuri neka snažna struja, koja ga preobrazi: on postade odlučan, živ... Ko bi ga sad video, ne bi poznao u njemu onoga zbunjenog, plašljivog jadnika. »Da ga iskasapim svega!...

Sedi ovde... Sipaj, domaćice... Ah daj prvo tanjire... Posle ručka vođaše se među drugovima živ razgovor u učionici.

Da mu zakuka jednomesečna plata!... Kažem ti: dok ti je živ Pera pisar, ne brini... I on iziđe brzo iz škole. A Gojko seđaše na svom ubogom krevetu i plakaše gorko...

U neko doba on leže na drugi krevet i zaspa. Izjutra dođe lekar, mladić, okretan i živ, veseljak, pa još s praga udari šalu: on je naučio sa učiteljima, to su mu jedini drugovi u srezu.

Priđe mu još bliže... Šta je ovo... je li živ ?... Kako ovo gleda?... Ovo nisu obične žive oči, ovo je mrtvo staklo, pa se samo sjaji...

On je bio vazda ozbiljan, živ i neprestano je tražio rada, rada i mišljenja. Kad ga kakva nova stvar zainteresuje, on joj se preda sav, zaboravljajući

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

A sada nigde perceta, ni za pahuljicu! (Jelisaveti) Jeste li videli kako je reka blizu? Dok je moj pokojni major bio živ, posle ručka sedimo ovde, jedemo kajsije, a on koštice sa verande baca u reku! JELISAVETA: Muž vam je bio major?

GINA: Da su ga ubili, pa da se Bogu zahvalim! BLAGOJE: Znaš ti šta govoriš? DARA: Ćuti, zasad je važno da je živ! A, dok je živ, još može da se izvuče! GINA: Pre bi se iz pakla izvuko!

BLAGOJE: Znaš ti šta govoriš? DARA: Ćuti, zasad je važno da je živ! A, dok je živ, još može da se izvuče! GINA: Pre bi se iz pakla izvuko!

DARA: Dosad ga niko nikakvom mukom ne muči! Treba njima Sekula živ i zdrav! TOMANIJA: Misle da može mnogo da im ispriča! GINA: Toga se ja i plašim!

) GINA: Vi ste to počeli... još dok je pokojni major bio živ? SIMKA: Zar je sad važno? GINA: I ti, najbliža komšinka, s mojim sinom? SIMKA: Gino, molim te!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Talasaj, miluj, spavaj – kao jarak sad čeka zavičaj, da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ. Kad iznemognem, i moga raspadanja talog slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv, u zemlju koja vri, na dnu blata

Sa sudskim aktima. Takvom čoveku, obično, da se vrati živ, nije bilo lako. Tako sam i ja ubačen u bataljon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na

Mislio sam da je to zato što sam ja ostao živ. Sad sam mirno otputovao dalje. Pred stanicom, na kiši, stajali su starci, sa crvenim smešnim kapama na glavi,

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko! Uči sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine, ič!

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, a kamoli zdrav i čitav, izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečiji život.

Odjednom, čuh neki ljutit glas: — Šta to znači? Niko živ neće u opoziciju! To se dale ne može trpeti. Sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve poslušno, sve mirno, pa To

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Dobro vi veče, strina Saro, i srećan rad! — Bog ti pomog'o, ti živ i zdrav! — Jeste se umorili radeći? — Pomalo, vala, trčkaramo. Dijete, jeste metuli jastuke na klupu?

— Dobro vi veče, radnici! — Bog ti pomog'o! — Srećan rad! — Da Bog da, ti živ i zdrav! — Kako ste, svi tako redom, i ne vidim svakog u pomrčini. Sedajte, sedajte devojke i mlade, pa produžite.

Skače naš Žiko od radosti, pa veli: »Da mi ga je, 'nako, sad viđeti, vol'o bi, n'o što sam živ«. — »A šta bi mu ti radio?« pitam ga ja. — — »Ehe, 'nako viđeo bi on njegovo dobro jutro«.

Čudno osećanje obuzima čoveka, kad pogleda ovaj živ obruč, koji se sve više steže i sužava oko nepoznata mu neprijatelja...

I toga dana i sutra-dan, u ponedeljnik, htedosmo da se porazboljevamo od nestrpljenja. Ko će živ dočekati veče, kad pošta stiže!

Na njivu mi živ ne izlazi! Ali čiča Pera ćuti n misli u sebi: dao Bog — pšenica je, te joj ne treba ni kopanja ni prašenja, no čekaj

»O, baš sam lud !«... pomisli on, pa stade još brže da hoda. Odjednom čuje on neki živ govor. Ne zna koje je vreme, ali drži da je prošlo vrlo mnogo.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Nema! (On u jedan mah spazi crvene plakate koje je Sreta ostavio, pretrne živ i ščepa ih te merka na sve strane sobe gde bi ih sakrio.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Ah, šta selo, kakvo selo! »Ima straf selo!« Samo da se počne, pa bi ti video! Šta živ čovek ne može, samo kad hoće. Ne znam ja, gazda Đorđe, kad ću umreti, a drugo sve znam.

A pored nje se pročula i ćir-Đorđeva Ljubica. Nju ne sme pisac da citira zato što je bila isuviše opširna, niko živ ne može do reči da dođe, a piscu je želja da bude što kraći i što pre da privede kraju pripovetku.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Ekspedicija je na putu propala i niko se živ nije sa nje vratio. Ostaci burom razlupanih njenih brodova nađeni su tek 1827.

Bib i Barton su iz njega posmatrali podmorske prizore koje nikad i niko živ nije bio u mogućnosti da posmatra. Neobični morski organizmi, čudnovate ribe, koje nikad niko nije video, defilovali

Rakić, Milan - PESME

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokojan budem i tih kao Buda!

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokojan budem i tih kao Buda! Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Grdno li izgledaš! Viđu da si s krvave poljane, gazio si nigđe vatru živu, i Bog znade, do tebe samoga, je li iko tu živ pretekao; er bez muke ne prskaju toke ni se lome takvi džeferdari te s' od vitke žice sakovani.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je podsećao i bio živ svedok onoga šta je bilo... I onda sve gore i gore stvari.

Nije, živ mi ti! On, uzimajući je u naručja, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu. I ako bi tada počeo da pada mrak,

Turčin, koji bi zapao međ njih, u njihov atar, selo, više se ne bi video živ. Asker, ma koliki bio, retko da se otuda vraćao, a da nije bivao ili prepolovljen ili gotovo sav uništen.

Poče pojedine da raspoznaje. Opazi i poznade staroga Musu, koji, na njegovo iznenađenje, eto još je živ, i sa svojom šupeljkom međ rukama i pognutom glavom, uvijenom starim prljavim ženskim šalovima, da mu ne bi ozeble oči,

začuđenih uzvika na ovoliko zlato, koje u koritu, iz vode, spram svetlosti poče da se preliva, zasenjuje i, kao neki živ oganj, da gori i blešti.

Nazdravi, dedo! Zdrav si mi! — Živ si mi! — Aha! A sa tim halakanjem, usklicima nastaje sve veći šum, kretanje, zveckanje mamuza, jatagana, krckanje novih

Kuršum mu ostao u trbuhu. Istina nije znao za sebe, ali je bio živ. Ponesosmo ga. I kad besmo u Korbevcu, gde ga unesosmo u sobu mehansku, da se odmori, dok mi spremimo druge volove —

I kad video da ga ovi nisu na mesto ubili, on, da ne bi ipak ovamo kući, Sofki, živ došao, i morao u nju da gleda, da crveni, eto, kad ostao sam, raskidao veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba

nikako nije u kuću privirio, još | manje koga pomagao, pošto je svaki od njih za sebe živeo, radio — ipak, dok je on bio živ, oni su se pod tom njegovom surovošću i strogošću osećali kao sklonjeni i sigurni.

Gori ona tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa. Ma da su odavno svi po kući budni, opet se niko živ ne pokazuje niti miče.

— Kaži onome slepcu (sinu), živ da me ne dočeka, ako čujem da se opet lunja i skita. — Hoću, hoću! — izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Prekinite, pa da založimo što!“ reče Otaš, ponajstari među njima, visok, koštunjav čovjek. Spasoje, omalen ali živ kao zrno, čovjek u najljepšoj snazi, prostrije praznu torbu a na nju postavi ono što bješe iz nje izvadio — brašnjenicu i

Peju milo bi sprijateljiti se s takijem čovjekom, pa vjeri Stanu za sina Radojeva“. „Pa je li živ sin Radojev?“ zapita medik. „Jest ja. Zovu ga Kićun!“ „Pa šta bi dalje?“ reče medik. „Vaistinu ne bi ništa, no...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!

) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!) ili čestitke (Čestita ti svetkovina, živ i zdrav bio i mnogo ih još u veselju i miru božjem doživio!

Platićemo ga! — Du-kat! Du-kat! Dukat! — kazuje morka (misirka), kad snese jaje, kao da ono vredi dukat. — Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova.

— Du-kat! Du-kat! Dukat! — kazuje morka (misirka), kad snese jaje, kao da ono vredi dukat. — Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

— Du-kat! Du-kat! Dukat! — kazuje morka (misirka), kad snese jaje, kao da ono vredi dukat. — Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

Dukat! — kazuje morka (misirka), kad snese jaje, kao da ono vredi dukat. — Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

Dukat! — kazuje morka (misirka), kad snese jaje, kao da ono vredi dukat. — Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

— kazuje morka (misirka), kad snese jaje, kao da ono vredi dukat. — Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

— Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

— Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

— Živ Filip? Živ Filip? Živ Filip? — Živ-živ! — Živ-živ! — Živ-živ! — dživdžuće vrabac sa krova. — Ja nosim, drugi kupi: upropastih se!

— Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene. — Što čovek više živi, više i zna. — Živ će čovek sve učiniti. — Čovek bez zanata kao kuća bez hajata. — Po delu se čovek poznaje.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vrućina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane živ. A kad ga popusti vrućina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa skoči na noge i poviče: „Šta uradiste da od

Onu su carsku kćer mnogi prosili, ali ko je god od prosilaca došao u dvor i onde zanoćio, onaj više nije živ osvanuo, jer se car bio povampirio pa dolazio noću te davio.

” On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge

Kad careva kći pošlje jednoga od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče:

Kad careva kći pošlje jednoga od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: „Hajde, zove te

od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: „Hajde, zove te naša carica.

” Kad on iziđe preda nju, i ona se sama začudi kako je ostao živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: „Evo nosi

” Tako su i onu noć dolazile aveti i pravile stravu kojekakvu oko njega, ali on ostane zdrav i živ. Kad bude ujutru, opet dođe dvoranin po njega, i odvede ga pred caricu.

ja bi rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči,“ a ona se počne kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek,

“ A ona mu odgovori: „Ništa drugo, nego doklen si živ, da se za moju dušu Bogu moliš, jer ću ja do malo dana umrijeti, i da ne kazuješ nikome.

Kad dođu pred jamu, poviče zec: „Tko je u tetinoj jami?“ A jarac iznutra odgovori: „Ja sam jarac | živoderac, živ klan ne doklan, živ soljen ne dosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac.

“ A jarac iznutra odgovori: „Ja sam jarac | živoderac, živ klan ne doklan, živ soljen ne dosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Još dok je iguman živ treba izabrati izabranog. Ako u jedno steče se saglasnost volje, da vam se ne protivi iguman, a idući za vama, još više

tada nas postiže putni trud i svi se razbolesmo i na Božije rasuđenje ostavismo život naš i smrt našu, i ko bude od nas živ k vama da se vrati, a koga smrt potrebuje, molitva vaša neka bude sa njim.

I otud ću u Sinajsku Goru, i kada se vratim, ako budem živ i Bog da, do proleća ću biti kod vas. Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog mog zaveta.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Brzo si se kovarnuo, ko da te neko čudo izvuklo, Bože me prosti! Na današnji dan treba sveću da pališ dok si živ! Oćeš nešto da pojdeš? SKITNICA: Nemam kad, voz mi ide u deset i tries. IKONIJA: A što kažeš da dižeš ruke?

CMILjA: Šta je sa Ćorom? ISLEDNIK: Naleteo! Deseto! Tonac! CMILjA: Ne smem ni da pitam... IKONIJA: Je li živ? (Zatamnjenje) VII SLIKA (Periferijsko groblje.

Prepala se kad je shvatila da joje brazletna ostala pokraj žrtve! CMILjA: Bio bi Anđelko danas živ da su brazletnu kraj leša našli ranije! IKONIJA: A i ta vaška, Trifun Tripković!

Stanković, Borisav - JOVČA

Leti, ako se ode u selo, na čivluk, i tamo jednako sa njima sam. I kad se kupaju u reci, hladu, one — kao da nisam živ, nisam muško — neće da mi kažu ni da se okrenem od njih, da ih ne gledam.

Kao da ja nisam živ, kao da nisam muško. Ako sam joj čuvar, sluga, odrastao pored nje, ipak... Oh, cele noći je otkrivena, cele noći miriše.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

da pođem s jednim igumanom Dečancem u Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ čovek ne dolazi. „Ha, to ti je moje mesto!

Sad, ako ko živ može, nek’ upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakova pakosna upornost i kakova crna neblagodarnost rađala se u

Nego, govori nam, sveti vladiko, tako nam živ bio, da barem u starosti što dobro počnem misliti. I to mi nije malo utešenija, da će mladež koja te sluša bolja i

Trudom svoji[h] ruku valja da se [h]rani; a [h]rane mu samo toliko valja koliko da je jedva živ, jerbo je njemu potreba za osušiti sve človečeske strasti, osušiti sasvim telo svoje.

A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni [h]aljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe.

a navlastito uveri me da u Fruškoj Gori ima taki[h] dolina i peštera da se čovek može sakriti u njima da ga nikad niko živ ne nađe; i ne samo da se može posvetiti, nego da može i čudotvorac postati.

” Ja: „Ne znam.” Iguman: „Ako ti budeš dobar i poslušan, tako kako čitaš, ti ćeš kod mene, dok sam ja živ, ostati. No bojim se, kad ti čuješ kako ja čitam, ti ćeš mi se smijati, a ja sam ljut, pak eto ti kavga gotova.

I zaisto, ako bi za verom stajalo, mene u to doba niko živ nije mogao nadverovati, jer sam ja sve što god kažu prolozi, žitija i otačnici, slepo, bez nikakva dvojeumija i

Ime i vospominanije njegovo biće mi, dok sam god živ, drago i ljubezno. Nazivao se je Teodor Milutinović. ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI Pre nego dođem k ftorom periodu moji[h]

Dobro si učinio što si od kaluđera utekao; baš kao da si mene pitao! Ti znaš da ko ne bi rad svađati se dok je god živ, onde mu nije mesta. Nego, kaži mi, kud sad misliš?

Za takovu svoju filosofičesku i uprav blagočestivu ljuboistinost svi kaluđeri, Jerusalimci i Svetogorci, ko živ zna što bi mu učinili da su mogli.

Mojega prvoga poznanika, arhitektona, poseštavao sam i vsegda sam mu blagodario i dok sam god živ blagodariću mu što me je k Jeroteju odveo; bog ga je sam na to nastavio.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!... — Hm! Ta-a-ko!

ali... — Ajde, brajo, Jure, ajde kući, živ bija! Ajte svi, i onako je već kasno! — prekide ga Osinjača, blijeda kao krpa. — Ali...

Rkalina se zaplaka na polasku. — Ni-i-sam ni mi-sli-ja da... da te vriđam! — Ajde, živ bija, ajde! — veli fratar, pak se otetura do kreveta i izvali se, uzdahnuvši — kao da bješe svalio teret od stotinu

— A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas bog! A platićete, platiti, ako živ bude Jere — govoraše Kušmelj. — Jeto, moj dobri divere! Jeto kakvi su vidiš sam, pa još viruj njima! — plakaše Osinjača.

Kuvar se snebi, pa zapita dječka: — Koji si ti? Koga tražiš? — Ja sam sinovac vra-Brnin. — A! Tako! Živ bija... Vidiš... ovaj... ja nisam redovnik, nego lajik... ali jopet, lipo je štovati starije...

A to će biti noću. A biće kad se navrši vrijeme koje bi proteklo, da je živ, do „mlade mise!“ Čim se to razglasi, fra-Brne ne puštaše iskraj sebe Bakonju, te se poče s njim razgovarati koje o

— Evalaj ti ga! — A šta će se, duovnici! Božja je volja da čovik mora isti doklenka je živ, pa se ne znam šta dogodilo! Ali, virujte mi, ja sam još izvan sebekare.

Mrš, s očiju mi! Naćvar udari Bakonju po glavi. Poslije večere zavrže se živ razgovor između fratara i lacmana. Bezbrki suđa kanda bješe šaljivac, jer se često svi smijahu.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Gunj mu je u ramenima pedalj širok, krši prste uzmičući iza njegovih leđa, u senku. — Živ sam!... Mnogo ti krivo?... Crkni! To joj on kaže? On, koga toliko godina...

Čuješ li, Nikola?“ „Mrtav čovek nije i pobeđen.“ „On mi se narugao kako mi se nijedan živ čovek nije nagurao.“ „Tome što se ruga treba slomiti štap o glavu i ništa više.“ „Plakat je napisao.

Dave ga. Bilo mu je svejedno što ga dave. U mraku ga ništa nije bolelo... Pod njim i oko njega je šuštalo. Živ. To što šušti propipa rukom: seno. Seno, šapnu i oseti plevu u ustima. Ko je pucao? Na koga? Noć je.

zbrisa sumnju, i on se uzaludno trudio da sakrije radost što čovek s kojim je popio za izmirenje kod „Orača“ više nije živ. — Znam da je to tvoje delo. Sad mi kaži čije si ruke okrvavio. — Naučio te neko pametniji od tebe.

Kasnije, Mijat plačljivo progovori: — Bog me je takvog sazdao, Nikola. Ako se oni ne vrate, ti znaš da sam ja živ sahranjen. Služim Đorđa Katića da bi mi dao ono šljivače nakraj sela, i skupljam marjaše kućicu sebi da sklepam.

S njom da rodi sina. Mlada je i zdrava. Sve su žene iste. Što je Simka bola od nje? S njom je svršeno. Ona, dok ja živ, neće prekoračiti prag njegove kuće. Ovoj će dati para koliko god hoće i odvesti je nekud dok ne rodi.

Nema više kod nas takvih ludi kao što je bio Aćim Katić. da je on živ, cvetala bi Srbija. I Švabe bi nam zavidele. Šta ćeš, pusta smrt. Ti si, dakle, njegov unuk?

Takvi se nikad ne zaboravljaju. E, Aćim, Aćim... Sada kukolj ovladao. Da je Aćim živ... Boga ti, ti si njegov unuk, unuk Aćima Katića iz Prerova što je podigao bunu protiv dinastije i nije hteo iz apse da

I onda si me terao da spavam. Kažeš: „Sutra rano na oranje.“ Aja bih se smejao, ali opet ti lepo kažem: „Da si ti živ, odavno smo mi poorali.“ — Ostavi me! Idi! — Ej, kukavac sinji, opet sam te naljutio.

a on je sa suzama u očima izvirivao iza uglova kao da je lopov, a ne poslanik što se nadaleko čuje, i vođa seljački, pa živ nije da Vukašina ne sretne, da ga ne vidi kako se kao bostansko pseto šunja oko njegove gospodske kuće, u zaranke.

Neka se i u paklu kuva, neka ga đavoli peku i nabadaju užarenim rogljama, neka se muči kao što se nijedan živ čovek nije mučio, samo neka Adamova bude.. „Danas sam ti, sine, kupio još jednu livadu. Dvadeset i šest ari je velika.

Đorđe ne zna da takve berbe nije bilo otkad je Prerova. Ulazi u groblje. Ono da mu kaže da li je Adam živ. Oseti miris tamjana i voska. I vlažne zemlje napojene kostima u raspadanju. U mraku, na nekoliko mesta dogorevaju sveće.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Koliko štedeo Dok nije kupio prvi čamac? Tek u snu promaklo bi mu kroz sećanje rodno ostrvo. Da li je starac još živ? Dolazilo mu je da ostavi sve i da se vrati, ali sjaj novca bio je jači od sjaja njegove čežnje.

— Želeo bih da vidim svetionik! — reče. — Možda je ded još živ! — Možda — promrmlja otac i poče da oprema najveći i najraskošniji brod.

»Po njemu ćemo naći put!« Sve do ivice obzorja belele su se kreste talasa kao nekada starčeva kosa. »Možda je još živ!« — prolete mu kroz glavu. »Ko bi inače palio svetionik?« More se više nije razlikovalo od neba.

»Otkud on ovde?« — dečak od čuda otvori usta, ali ga gušter opomenu da ne čeka: on, Mersad, samo što je živ! Dečak pažljivo s dva prsta obuhvati gušterovo telešce i polako povuče, plašeći se da mu ne otkine rep.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Dečak, ranjen u glavu, leži, možda još živ. Pored njegovih nogu, taj razlomljen krčag; sa česme, voda otiče u tajac. Sima zna šta mu je činiti, probija se kroz

Milisav Čamdžija, pevač čuven koliko i ratnik, zaverio se sinoć Karađorđu da će se, ako bude živ, kad ustanici, u tišini, osvoje Sava – i Varoš-kapiju, koje je trebalo prve da padnu, ispeti na gradske zidine tu, gde

Pričalo se da je, kad je građena u XVІІ veku, u njen temelj živ uzidan osuđenik koji je bio mučenik za svoju, hrišćansku veru i, valjda, neki svetac.

U tom se odsevu, kao maškara kojoj je otpala glava, trup, već mrtav, još živ batrgao pred nepostojanjem. Verovatno da je baš ovo očigledno pretvaranje živog u neživo, to iscrtavanje nepojamne međe

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici. Zavukoh se u nju što god sam dublje mogao i počeh da razmišljam šta da počnem.

Mnoge lađe plovile su ovamo i odavde i obavljale živ trgovači saobraćaj sa svima lukama Sredozemnog Mora. Sproleća godine 257 uplovi u glavno pristanište u Sirakuzi

„Koliko sam briga prepatila zbog te morije“, pričaše majka dalje, „i koliko sam bila srećna kad mi se sin, živ i zdrav, kući vratio. No on već sada razmišlja o tome da se opet vrati u taj prokleti Kembridž“.

Ne beše sam; pod ruku sa njim, šetala se jedna mlada dama. Kad me primeti, manu mi rukom i viknu: ,Hemfre! Jesi li živ i zdrav?’ - ,O dragi, gospodine profesore’, rekoh mu, ,nek je Bogu hvala! Kako divno izgledate!

Tu sedosmo na klupu, obasjanu sunčevim zracima. Usput smo vodili živ razgovor, ali, uprkos tome, Darvin je pažljivo posmatraao sve što je pored puta primetio, svaki cvetić svaki pup, svaku

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

koračao po usijanom Halkidiku, tako sam se godinama verao po ovim gadnim čukama i čamio u ovoj vlažnoj zemunici, kao živ mrtvac, sve dok me ova karta nije otreznila. Oni dakle žive i pored svih nesreća i samo nas prostor i vreme dele.

To novo, to milo sunce, taj cilj, To je Boba. Opija me pomisao da će me dok sam živ grejati, zanosi me već Miris cveta koji ću negovati, drhti mi duša od želje da je vidim veliku...

Tada ga je prvi dim što je povukao namah osvestio. Dobro! To je drugi trenutak. I prva misao bila je: „Živ sam; dakle, dobro je.“ Onda se osmehnuo. Onda se, valjda, osmehnuo, i to su primetili.

Molim te da mi to veruješ. A ja imam svoju nadu. je onaj osmejak. Samo kad sam živ, sve ću drugo lako“ — tako je zaista nešto progovorilo u ojađenoj ovoj duši.

Oh Bože! Bila je nedelja. Pod nebom, u plavom vazduhu, lebdeli su beli golubovi. Kraj mene, veseo, živ, bujan, bistar, kristalan, blistao se, čavrljao, mazio se potočić. Voćke su širile svoje mlazeve miomirisa.

moj brak posta ludnica, borba na život i smrt, rat, gospodine, rat iz koga sam se jedva bio iščupao više mrtav nego živ. I tako do sinoć. Šta je bilo sinoć? Evo šta, gospodine.

čeških ženskih nožica, sve u istim čarapicama i cipelicama, „jao meni“, pomisli on, „ko će danas ovde živ glavu da iznese?

Ponese, dakle, Jaćima ona matica života što sve nosi za sobom. I tada, kad to reče, on lepo oseti da je posle toga živ i zdrav ostao, i silno mu bi milo što živ i zdrav ostade, a što se na njegovom licu jasno dalo raspoznati.

I tada, kad to reče, on lepo oseti da je posle toga živ i zdrav ostao, i silno mu bi milo što živ i zdrav ostade, a što se na njegovom licu jasno dalo raspoznati.

— Pa da nam posle pričaš i o stranskoj politici. Da nam kažeš šta radi Lojda Džordža. Živ li je, zdrav li je? — Jakako, — veli govornik — sve ću vam kazati, i ponavljam: vi mislite, braćo, da na prvi pogled,

Ja sam tek sada stekao zasluge za ono za šta ću se boriti dok, sam živ, dok mogu da mrdam: za demokratiju. Mi se moramo za nju boriti, mi smo strašno zaostali, pa zar sad narod da napustimo,

u vrhove planina suncem obasjane, ja sam na licu osećao jedan osmejak zaista čudan, koji neću zaboraviti dok god sam živ, jer je bio prvi i poslednji u mome životu.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

njegovim brojnim fotografijama iz raznih doba života koje sam u albumima prevrtao, satkao sam njegov lik, pa mi je tako živ i stvaran da još i danas imam osjećaj da sam ga u životu poznavao.

Zanima nas samo čovjek, go živ čovjek, s njegovim srcem punim strepnja i nemira i strasti, s njegovim vječitim nespokojstvom i besprekidnim motanjem i

Jednom njezinom riječju, Bućko je bio stvoren. Stajao je tu, pred našim očima, živ i uobličen. Vidio sam mu široku, nepravilnu glavu, koju su pravili još širom njegovi prosijedi solupi, smiješni i

zalupe neka vrata ili prasne neko staklo — ma što, ma što, ali samo da to sunčano popodne zataljenih usta dobije svoj živ glas!

No, znam, to je onaj pretvorni bolesnički minimalizam! Ipak, katkad se upitam: a što i kud ako se odavde živ izvučem? Starost ne pruža naročito ružičaste perspektive za ljude moje vrste.

Znam dobro, još je prerano da me shvatiš i da mi povjeruješ. U tebi je još previše živ i svjež tvoj nedavni događaj. Ali ne grizi se preko mjere zbog njega. Tome nisi kriv ti: tako to već ide!...

To znači biti živ sve do smrti!... I, vidite, možda je apsurdno to što ću reći, ali time on u mojim očima porasta ne samo kao čovjek,

I tad nastaje ono dobro poznato povuci-potegni između države i naroda. Država, kao živ i za život sposoban organizam, snabdjeven svojim vlastitim apetitima i svojim vlastitim nagonom za održanjem, sasvim

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ja onda, veli, 'nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući. Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo?

— The... ja mislim jednom se mre. A ja ti glavu dajem, kao što sam ti i pre govorio, da ću te čuvati, dok god sam živ. Posle već, kad nakupiš para, možeš kud hoćeš. — A kako da iziđem odavde? — To je moja briga, samo ti kaži.

kâ i svaki zec!...« U takvu stanju, posle neprekidnoga jurenja celoga časa, stiže Vujovoj kući, jedva živ. Kao van sebe pade u jedan ugao i stade da diše jako i ubrzano, kao da će sad izdahnuti.

— Ha, sinovče, dobro si se požurio! Tako, brate, tako treba — reče mu Vujo, kad uđe u sobu. — Jedva živ dođoh — odgovori Đurica slabim glasom — no sklanjaj me sad, ako imaš gde.

— Ja sam... Simo. — Šta je, Simo ? — Pantovac jedva živ pobeže... Juče, čim se saznalo da je Mita poginuo, oni se iz sreza ustumaraše.

— Zar nije Đorđe poginuo? — Nije, ali je opasno ranjen... Pandur, što se vratio otud s izvešćem, veli da će ostati živ. Kuršum je prošao kroz rebra, ali s kraja. — E, pa onda ga je Đorđe kazao, sigurno. Šta Ima još?

Čim dođem do novaca, sve ću ti vratiti, a dok sam god živ, neće te zaboleti ni dlaka na glavi... — Koliko ti treba? — prekide ga Janko odsečno. — Pet stotina dukata.

— Znaš Vuja: ne radi ništa, no čeka da ti radiš za njega. — Zar me on baš čeka? — Da kako ?... Zna da si živ i da se moraš vrnuti ovamo, pa kud ćeš no njemu?

Novica se podiže ispod jednoga drveta i mahnu mu rukom. — Đe si, bolan, stiže li živ? — reče Novica, kad se sastaše. — Šta će mi biti? — Kako, more... digoše na tebe sav svijet. — Da nije potera ?

Ali treba da ideš odmah, da ga uhvatiš pre zore ... posle vam se neće živ dati... Kapetan je razgledaše pažljivo...

Što ti je živ čovek!... Dan streljanja dosad su krili od njega... Jutros rano izvedoše ga na gornji sprat i uvedoše u čistu, svetlu

Živa zdrava čoveka ubiti... onako bez ičega, bez bolovanja... sad bio živ i — nema ga!«... Tako je on mislio, i u isto vreme dolazili su mu na um oni, koje je on pobio!...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

A jelen će mu: — Nemoj, ako znaš za boga, nego ubi aždahu, ne bih li ja živ ostao. Mališa se stade misliti, misli, misli: e, da sada počne tući zmiju, može biti da će ona izbljuvati jelena, pa i

Kô jadan, kô žalostan, ne imajući kud kamo, uprti samar na leđa, a četiri ploče metnu za pas, pa jedva ni živ ni mrtav u mrtvi akšam dođe kući.

Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek,

Sjutradan on opet prvi na nogama. Divovi se ne mogu iščuditi kad ga vidješe da je živ, pa ga upitaju kako je noćas spavao.

Čim mene ugledaše, skočiše na pantu, hoće kuću da sruše na me, a jedni kroz badžu da mi ne daju pobjeći, jedva sam živ umakao od njih. OČEV TRS Ono bio u staro doba starac i imao tri sina.

Na tome mjestu da zabodu tri noža, pa, kad se vrate, po noževima će poznati ko je ostao živ, a ko je mrtav: čiji nož bude svijetao, taj je ostao živ, a čiji zarđan, taj je umro.

noža, pa, kad se vrate, po noževima će poznati ko je ostao živ, a ko je mrtav: čiji nož bude svijetao, taj je ostao živ, a čiji zarđan, taj je umro. Ižljube se, zbogom, zbogom, i ode svaki na svoju stranu.

ostane i uzme carevu kćer, pa tako u onome gradu i sada s njome caruje, ako ga nije potres razvalio i on ako je živ. ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT Bio jedan čovek, pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedanput ocu: — Babo, šta ćemo raditi?

I ja ne bi još i sad živio, al̓ ja sam tušta pio i tako uvik živ i zdrav bio, i da vam još naposlitku kažem: ja sam jedan od ona dva pijanca što su vilištanjcu tikve razlupali — ta

Kad dođu pred jamu, poviče zec: — Tko je u tetinoj jami? A jarac iznutra odgovori: — Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen, zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac.

A jarac iznutra odgovori: — Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen, zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac.

A jarac iznutra odgovori: — Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen, zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Davio sam se desetak puta; gotovo su me živog skuvali i jedva sam izbegao da me ne spale. Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao besnim psima i divljim svinjama i drugim divljim životinjama.

Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ali čežnja mi se nije ostvarila pa sam bio srećan što sam na kraju meseca bio još uvek živ. Uzeo sam svojih zarađenih petnaest dolara i najkraćim putem sam se uputio na sever.

Ovi pojmovi su bili osnovani, ali je mnogo šta izmenjeno u ovoj državi od kada je Tokvil pisao svoju knjigu. Da je sada živ i da izda novo izdanje svoje knjige, siguran sam da bi dodao jednu glavu koja bi govorila o idealizmu, a ne o

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Spasoje je zadovoljan što je iznio živu glavu: osjeća se živ; a mlađi, kad ga gleda, divi se njegovoj snazi i junaštvu; žesti se, i još mlad, misli: „Pored svoje žive glave, što je

A da sam druge slušala,. bilo bi mi kao i prvo, dok je Marko bio živ... Ma svejedno... dođite da vam pokažem stari manastir.. Antica se diže, pa pođe preda mnom.

Ispred očiju nestade i pošljednje svjetlosti u selu. „Nije druge, svako živ traži ligo!” — smisli se i uputi kući. Pred kućnim vratima osluškuje teške glasove što isprekidano do njega dopiru i

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote. SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu.

JOVA: Pa tako, da dobijem državnu službu. ŽIVKA: Pa služba te i odvela na robiju. JOVA: Svaki živ čovek zgreši, tetka-Živka, a ja sam pošteno odužio što sam pogrešio.

Ne vidim šta sam ja tu kriv, jer, naposletku, akta su akta; izgubi se živ čovek, te neće akta? A, naposletku, nestajala su i ranije akta iz moje fioke, pa nikom ništa, ali sad se navrzao

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

a Isakovič je smešten tako da mu pogled odozgo pada, u narednom opisu sav pejzaž - u dinamizovanoj percepciji - kao živ kreće nadole, prema selu u dolini: „Selo [. . . ] nazirao je [. . . ] u dolini [. . . ].

doživeo više nikad doživeti neće, Aranđel Isakovič se - kao potpuno iz menjen čovek - pruža po kolima i vozi se ne kao živ čovek, nego kao mrtvac, pri čemu: „Zvezde koje su gasnule, nije više gledao, kao ni svetlost što je u visinama

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ostaće na njoj kogod živ da dočeka Srbiju. Nije Druga... Bog je jak... Elbete... A dušmanin to prozire, pa razapinje mreže.

Ja sam moju babovinu uvatija zubima, ete ovako, i živ od nje ne se odvajam. I sad... i sad... ne plačite, a da nađemo nekoga ko će kao ja da legne snažno na nju, da je uhvati

— Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese. — Jeste, dok sam živ to ne mogu oprostiti!.. — Phi, pobratime, koliko si slab!.. E, bolji sam od tebe.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Propade mi lepa misô; Tome nisam kriv. Al’ ne žalim — bar je leptir Ostô danas živ. LEPOTICA BEZ MILOŠTE (Od Hamerlinga) Hladno se smešiš iz praznih grudi, Gizdavko hola, Ljubav i čežnja k tebi

“ Pitasmo ga: kud ćeš, brate? A on: „S Bogom!“ — to mu sve; O moru je uvek snevô... Da l’ je živ još ili ne? Godine su prolazile — Potok, suze, uzdisaj: Putnik-patnik, sit daljine, Vrati s’ u svoj zavičaj.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

EVICA: O, majko, sad je dockan. FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket.

MITAR: O, sluta jedna, a je l’ ona sedila dok ti je otac bio živ? On se, bog da mu dušu oprosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, oće da utamani

Krakov, Stanislav - KRILA

Ono što je ostalo od bataljona iskupilo se do noći. I major je ostao živ i došao je. Sedeo je zabrinut i tužan. Brkovi su mu padali raščupano n iz debele usnice, a on je šaputao: — Pobili su

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Baš ni oni Hafis, što je u Stambolu knjigu učio, ne bi ljepše tumačit umio. TREĆI TURČIN: Da mi je đeda živ, a ti da si pedeset godina mlađa, bih te za njega prosio, samo da mu razjasniš sanove...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

pukovnik Kosta Protić, komandant aleksinačkih položaja, dobio je, kao naknadu za izgubljenoga brata, (kapetana Živ. Protića), đeneralski čin. Na ovaj se račun u štabu pilo i veselilo.

nesrećom Turcima pošlo za rukom da pregaze Srbiju, ovaj, što leži ovde, ne bi imao od toga nikakve vajde da je ostao živ.

da i meni jedanput, kad budeš dokon, napišeš jednu pismu, da ispratim onima mojim kući; koliko tek da znaju da sam živ. — Lepo, lepo, Ivane, samo ded' brže naredi to što ti rekoh. — Ja!

Đeneral Komarov odmah udri zor na oficire, a oni dovedoše ceo logor u živ pokret: zatutnjaše baterije, odjeknuše komande, postrojiše se bataljoni, razviše se zastave, oficiri na konjima pojaviše

Pođemo malo dalje i šta da sretnemo! Na puškama u šinjelu nose Rusi jadnoga Kirilova. Još je bio živ, ali crna smrt već mu se beše nastanila na bledom licu. Ižljubimo ga u krvavo čelo.

ja idem u boj i sam gospod zna da li ću ce živ vratiti. Ako padnem, zaklinjem te Bogom da ovo ispratiš mojoj ženi... Kirilova odnesoše...

Izvadi da ne uzmu Turci... (dolazi psovka Turaka), pa ako ostaneš živ i vratiš se u Beograd, plati mama-Ani, Julinoj majci, neku moju podužicu.

E... e... ej, Sevdo, Sevdo, moja garava Ciganko! da l' ćemo se još koji put zagrliti? Kaži joj, bre, Bućo, ako se živ vratiš, da sam je se i na samrtnom času slatko i veselo setio... — Gde to, gde, veliš, da imaš para?

— I Karadžić se još nigde ne pokazuje živ — reče Černjajev Komarovu. — Evo na, pogledajte (on mu dodade dogled i pokaza rukom u pravcu Rsavaca) — nema ga i sve

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Nikad kraja... Verujte mi, mnogo je strašnije slušati borbu izbliza, nego biti u tom okršaju. Mislio bi čovek, niko živ neće ostati. U neko doba počeše kuršumi da zvižde preko naših glava. Tu smo, dakle.

Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke. I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh. Cela je ta noć protekla u nervoznom puškaranju.

Do mene je ležao kaplar Ranko, koga su vojnici zvali „Balavi“. On se najednom utiša. Gurnem ga da vidim je li živ. On se trže i htede da skoči. Zadržao sam ga... Zamisli!... U ovom paklu on zaspao.

Pri našem prvom susretu objašnjavao mi je: — Danas je najglavnije biti bolestan, da bi ostao živ. A da se postigne ovaj životni cilj, treba koristiti sva moguća sredstva, kako bi bolest što duže trajala.

— Pazi ga... a! — „Fikus“ se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulim očima. — Još si živ? Zar te poz-pozadina nije još ubila? — On prilazi Brani i ljubi ga. — Moj rođeni!

— Baš bi nam milo bilo ako bi se uhvatio onaj koji je uveo pseto — odgovori Pera. — Ama taj bi zapamtio dok je živ — govorio je pukovnik, ali je i dalje, nekako s nepoverenjem, gledao Peru „Đevreka“.

— Redak je takav. U hiljadu jedan od tih starih vojnika ako je živ — veli naš drug pešak. — Ima čitavih pukova koji su se iz osnova obnavljali ljudima po tri, četiri puta.

Oko mene svi mrtvi. Nagnem da bežim. On poče da gađa mene, kuršumi su prštali okolo, ali ja se dočepah rova živ i zdrav. E, je li to slučaj? — Znam.

Sad su me upoznali Dobro, onaj merzer ne sme živ da se pojavi... Zdravo! — I on prinese čašu da se kucnemo. Vojnik donese u porciji vruć paprikaš i stavi na sto.

Glava klonula. Pred mojim očima se zamagli... Odmakao sam se... Da li je moguće!... Malopre bio je živ. Kao u kakvom bunilu slušam kako vojnici govore da na poljani vide još trojicu koji su nepomični...

Zatvorio sam oči. On ugasi lampu i stavi mi ruke na ramena. — Jesi li živ? — i potapša me po ramenu. — Hvala bogu... — I opet ti?... Je li, ima li gore pasa?

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

) smesta osetili i savremenici, bar oni najbudniji, doneo je sobom i jedan krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna bez zaista teških.

(Tačno onako kao i naši turcizmi, preostali iz jedne sasvim drukčije kulture.) Njena uloga je danas estetska: živ je literarni elemenat stila, čas inventivno zaoštrena doskočica, čas jasno i dragoceno sredstvo tonskog proširenja

Ti si ispio tvrd. Živićeš ostavši živ. Dan nijedan ne zaborav' sebe u nesreći ovoj. Plivajući ako s' na čas smete, već progutan jest!

svemu ovome ima bez sumnje dosta istine: došavši u Bratislavu, mladi Zmaj je onde morao među srpskim đacima još zateći živ kult Pavla Popovića Šapčanina, i verovatno mu se nije mogao odupreti. Gornjim podacima dodajem i sledeće.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Al’ hajd’, odlaz’te! Sin Ivan-begov ume prezirat Podlosti vaše svaku nameru!... VUKSAN: To beše oštro. MIĆIĆ: Živ Crnogorac nije slušao Od kneza svoga take uvrede. — E, hajd’mo sad! ŠULOVIĆ: Ovo je jad!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Piju, a i pili su, dragosti moja, i drugi. Ili je pokojni Silavestar pio, ili je živ rob nije pio, pa ga jope' zaigumaniše, pa zaproigumaniše, dok ga čak i ne zajermonašiše. Šta ti veliš, Mićane?

„Ako mi, veli, ne doneseš od suda napismeno da su tog jolpaza osudili na vješala ili u Zenicu, ne idi mi na oči živ!“ Pa sad vas molim i preklinjem da ga što teže osudite... Sudac: Ja ovom čovjeku ne znam ništa!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Ali za ubedljivost Nemanjinog lika i živ emotivan odnos prema njemu, koji doživljava i savremeni čitalac, ima se zahvaliti iskrenoj Savinoj ljubavi i divljenju

Kod nekih pisaca oseća se uticaj rusko-ukrajinskog baroka, a u književni jezik, više nego ranije, prodire živ, narodni govor.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Il’ se od bola posvetila, po kap nam ulja za lek iz neznani, miljem da svetli kandilo, bol tvoj gde živ još ostao, sejo, gde bela prominu. Subota, mori me tuga, prisluži, mamo.

I kosti, te do kostiju me opeku, gomila su žara. Oh, to je, pokoja nê, van iza rođaja negde i mrenja. Živ premrem tobom, mrtva pregoriš mnome do spasenja. Oh, to je, to. BRATU Oslušni, zapojem, preni tajnom.

NAGRADA 1 Peče ta rana. Njome, i samo njome, sve dublje živ. O, šta je ujed, otrov tvoj, zmijo, šta, samome sebi kad izlučim se u sičan.

2 Pazite, čudno sam vičan: jed, pelen li mi od vas, ili mana; mrtav od vaše ruke, ili živ — ne zaceli se, ne ozledi ova rana.

Zar znate vi, zar ja, zar iko živ, van Onoga ozgore!... Prostite, građani, praštam, a Bog nad svima nama nek čini svoje!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Neka, neka, čedo! Znam ja da ima. Nemoj da se pretrgneš. Znam ja. Samo ti da si nam živ... I jednako čisto kao umiljavajući mu se, ostavljala bi ga. Odlazila bi natrag kući. A tamo već se znalo šta će raditi.

Da se ne utroši više nego što treba, naročito ne više nego kao pre, dok je otac bio živ, dok se bilo sigurno da će, ako se više potroši, on doneti još toliko. A sada, moralo se ono što je najnužnije.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

u zid i kaže: »dokle ova p. bude sirova, dotle i onaj čovek bio zdrav; dokle ova p. trajala, dotle i onaj bio živ« (SEZ, 16, 265). (BELI) KRIN Lilie (lіlіum candіdum).

su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći »Jedan je krešući grane presekao sekirom nogu i jedva ostao živ; drugi je pao glavačke i ugruvao se, a treći slomio ruku još na samom drvetu« (SEZ, 19, 210).

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Nemoj, gospodaru, živ bio! Ja bih dao hiljadu talijera. Gazda se nasmeja: —Toliko valja livada! — i zovnu nadstojnika Vasu.

Drukčije bi on radio da se njega pita, ali zar smije on da ocu u čemu prigovori? Dok je živ, gospodar je da radi što hoće. Pod zimu dođe rubač u selo i otjera Petrova vola za Ilijine parbene troškove.

Mišljahu da neće živ osvanuti. Ivo, saznavši za seosku nevolju, veoma se uznemiri i rastuži. Za večerom, da odahne od očeva gnjeva i

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Da nije tako zar bih mogao podneti svoju odvratnu ljusku, u koju sam živ sahranjen? Jelena Uobraženi mladi petao penje se ovde svakoga dana.

Starešina naš, naš iguman, koga smo se iz ne znam kojih razloga svi odreda pribojavali, ostajao je živ, doduše i sam vezan za postelju, ali, izgleda, daleko od smrti, dalje nego ikad.

Presamitiću se kao pokajnik. Gledaću skrušeno pred noge. Reći ću joj da se ne brine, da je vidar njenoga muža zdrav i živ, da mu je prijatno. Radi svoj posao. Stavlja svoje čudotvorne meleme na otvorene rane.

Kako li će u bolu razmahnuti svojim dugim kosama. Ne, neću tako. Cediću je polako, natenane. Reći ću: živ je i zdrav Dorotej, a sasvim ovlaš pomenuću joj kako se trudi oko Brzanovih ljudi i kako to radi sa voljom.

Bogdan Ona se razvedrila kad sam rekao da je živ. Vedrina joj nije splasla ni kad sam dodao i ono drugo. Dadara Da, znam, bila je to moja greška.

Zatrpaće ulaz u pećinu. Može on i sam. Ako je još uvek živ — bogoradio je iguman. Možda se smrzao. Umro od gladi. Hteo je da se uzdigne iznad sviju nas.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Sunce je zašlo - mirno spi, Tavna se spušta noć... Da, tija ponoć širi let, Sve živ o sneva san; U svetle snove pada svet, I svetli čeka dan; Al' noć kad padne, bajna noć!

Veselo, druzi! Naša ćud Veselje nama gradi. Bezbrižni Bahus, živ i lud, Gde grožđe svoje sadi, Naravstven nektar, prekor strog, S dosadom nek se bace; Uklon'te dakle s mesta tog I

Stanković, Borisav - TAŠANA

Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni.

(Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo!

iznese; prva kruška, jabuka, u pokoj njegove duše razda; prvi grozd, prvo vino, preko njegova groba prelije, kao da je živ, kao da on to traži od mene. Oh, dedo!

ne smem prozor da otvorim da se ne bi zavesa više pomakla, već da isto onako stoji kako je stajala, dok je on bio živ... MIRON Kako da ne smeš?

To sve mora tako da je, kao kada je on bio živ. Ne sme ništa da se pomakne. I dobro. Pristajem. Neka bude tako, neka stoji tako.

« — »Slobodno, slobodno, Saroše«, odgovaram ja, »uvek, u svako doba. Istina domaćin, pokojnik nije živ, nije tu, ali je tu njegova domaćica, deca, i za prijatelje je njegova kuća otvorena«. Ali on se jednako snebiva.

A međutim u toj kući deca, deca rastu. A deca hoće sunca, zelenila. I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi! I zato neka svaki od vas, pomažući sirote, ne čineći zla drugome, živi i raduje se životu.

« I to, to me zakla, obezumi. Kazah joj istinu. Dok joj je muž bio živ, ja sam bio siguran da neću na njen obraz udariti; ali, od kad je ostala udovica, sama, slobodna, ne bih mogao odoleti

I to njegovo ludilo da ga jednako potpaljuju i da će on živ izgoreti, to ga jednako drži. I zato moram gotovo celu noć ispod njega to kamenje polako da izvlačim i sklanjam, da ne bi

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Milica se dosta obolestila posle porođaja. Tištala je i nju ružna devojčica. — Ej, Boško, kud joj brat ne ostade živ! — Boško međutim odjedared okrenuo novu stranu.

Zamislila se. — Istina je, moja Julica hoda kao vila. Kad se obuče, lutka... Mora to videti svako živ, ako samo pogleda... Ali joj se priroda nešto mnogo promenila.

„Gospa Nolina kuća, sklonište za decu šlajferâ, crkvenjakâ, i belosvetskih pustolovki. Šta bi rekao Toša, da je živ?... Naposletku, sam je Nolu izabrao... Nit gospođa, nit dama.

” Ali mi Bog dade te joj začepih usta. — Neću u pansion, nego na ruke, ako mognem izneti čoveka, jȁ! Todor moj da je živ, kako je bio bolji od mene i „miraz” bi mu odmah spremao... Nemojte biti nemilosrdni, gospa-Tominice!

A pošteni i viđeni ljudi su bili posle moji roditelji. I kamo sreće da mi je živ taj stariji brat, gospa-Tominice! Sva deca oko mene bila bi drukčije vođena i upućivana, i srećnija, nego ovako.

Hodam po sobi, i čini mi se na salašu sam, i Todor još živ, i ja se spremam u moj kraj... Pa onda opet znam da kraj svoj nikada videti neću... Pa mi izađu pred oči Srba i Luka...

Sigurno si pun para. Tamo kod tvoje stara-majke svraća Gospod Savaot, pa vam je svima dobro... E, lepo, lepo, da si živ i zdrav. A tata će tvoj, evo, skoro lipsati! I treba.

Trebalo mi je, trebalo, zato što sam živ čovek i pošten čovek! — Gospa Nola udari šakom o sto. — I trebalo mi je zato što je novac tu da ga ljudi potroše

Ja mu pomenuh maturu, a on: „Meni je matura što i onom volu komarac: nit znam kad doš' o ni kad poš' o...” Živ ti Bog, Milane, je li ti dolazio Pavle? Kod mene, ni da pripita. — Bio je sinoć koliko da otvori i zatvori vrata...

Potpuno i očigledno zdrav, upade Branko međ drugove i u razgovor Pavla i Milana, i raščisti tamu i maglu. — Živ me Bog ubio, ako ne znam o čemu ste razgovarali. Evo ću odmah da nastavim razgovor.

Tačno u to vreme kad se Pavle spremao da napusti varošicu, saznalo se da se Milan verovatno više neće živ vratiti u nju.

njegove dužnosti, oseća se sasvim kao Kosovac, i zastrepi pri pomisli da bi se autentični Kosovac jednog dana mogao živ vrasiti. — Nikad doći na red, a život žuri! I u Pavlovoj kući je bilo tragova od žurbe života.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Genіalіtät, iz franc.-lat.) — genijalnost, veleumnost ŽIVOTNO (rus. zast.) — životinja; živ stvor ŽITIJE — život; životopis, biografija ŽREBI (žrebije) — ždreb; usud, sudbina, predodređenje; naše žrebije »što

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

izbrišu Daleko sam još od toga Da ih odgonetnem Za sada mi na vučje sazvežđe liče Imaću čime da ispunim noći Ako se živ i zdrav kući vratim HILANDAR Crna majko Trojeručice Pruži mi jedan dlan Da se u čarobnom moru okupam Pruži mi drugi

krvi Na presečenom vratu Parčad se njegovog mača pretvaraju U drobni hleb Sveta majka Subota Po drugi put ga rađa Živ je u crvenoj kapi rose Igra u zapaljenom kolu božura Peva u pesmi kosa na ovom polju BOJOVNICI SA KOSOVA POLjA Ovde gde

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852.

i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvavili našega plovana da se ovaj sa pola repa i polugole glave jedva živ vratio u otadžbinu. Ministar vojni je predlagao da oglasimo susedima rat i to sutra, u četvrtak posle podne.

— Pa onda, ne radi ništa, zapeva koji put, o velikoj nedelji, „amin“ i to mu je sav posao. — Bojim se, mnogo je živ, a mitropolit treba da je smeran! — reći će prota, kao najnadležniji da o tome da svoje mišljenje. — Pa ako!

Tako, na primer, u školi, kao i u braku, učiš se dogod si živ bez nade da ćeš što naučiti; i u braku, kao i u školi, ima strogih i blagih profesora, teških i lakih predmeta; i u

Dođe, na primer, velikome inkvizitoru kaluđer-tamničar da mu referiše o stanju stvari, i ovaj ga pita: — Je li još živ don Miguel Fernandes graf od Sakramenta? — Jeste! — A priznaje li da se zanimao bezbožnim mislima? — Ne priznaje.

Svi ozbiljni, natmureni i brižno oborili glave, tako da sam ja dobio utisak kao da će me osuditi da budem živ spaljen na lomači i već sam video masu sveta kako se skupila oko lomače, video sam moje tri tetke kako leže onesvešćene

da je ta navika tako uporna da mrtav čovek više i ne misli na život, obratno živom čoveku, koji uvek misli na smrt. Živ čovek čak i oduzima sebi život, dok mrtav čovek ne oduzima sebi nikad smrt.

Jedna od tih fraza je i ona: da je bolje biti mrtav lav no živ magarac, koju reč mrtvi lavovi priznaju, ali je ne priznaju živi magarci, a kad većina nešto ne priznaje, onda to

o jednoj od najpouzdanijih situacija koju čovek može postići, i prema tome: uveravam vas da bih ja voleo da sam još živ. Novinar:: Šta bi se još dalo zabeležiti o vašoj smrti?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Što ne pucaju topovi? Svi se nasmejaše. Nekoji, da se ne bi smejali glasio, iziđoše napolje. — Da si ti živ i zdrav, mi smo to doznali još u podne, te smo se naradovali i preradovali... — Zar nam je bilo malo pucnjave?

Čim je bacio bombu nad nebranjenom pozadinom i ako slučajno padne i ostane živ, ili ako se uhvati docnije, treba ga smatrati kao razbojnika. Odmah za kolac — ljuti se poručnik Protić. — Ne za kolac!

Vojnici se pribili i presavili preko ograde. — Eno ga... — Da li je živ?... Mornari žurno spuštaju čamac, koji je visio na čekrku.

I ja sumnjivo zavrteh glavom. — Ja sam Tasa... Nešto sam promucao, jer čisto ne verujem da je Tanasije živ. Pa još i u engleskoj uniformi. Jest, Tanasije. Pozdravismo se srdačno. Smeje se i Tasa, pokazujući svoje bele zube.

Slučajno zvecnuh mamuzama, pa mi najednom pade na pamet kako sam ja živ dok svuda okolo mene kao da gamižu mrtvaci. Huči more i pada kiša. A život je tako mio...

A život je tako mio... — 3ađu ujutru po šatorima, ali ne da ih pregledaju, već da vide ko je još živ, a ko mrtav... Eno ga, jedan sad umro. Bolničari su nosili ukočenu ljudsku priliku i zamakoše pod obalu.

Nekada sam se oduševljavao tim čarobnim prizorom. Ali ako se kadgod završi ovaj rat i ostanem živ, kad vidim zalazak sunca, okrenuću leđa... 5. avgust U toku noći stigao je detaljan plan za napad.

Strahota, pakao... smrt! Ali, živ se ne dam. Izvukao sam revolver. U poslednjem času senu mi misao: možda bih u produžetku ove jaruge mogao naći kakav

učinili smo sve što se može. I radićemo još i dalje... Ako nam je, najzad, tako suđeno... Ja se živ u ruke Bugarima ne dam... Ali, valjda ću dotle i ja jednom poginuti. Idem gladan, žedan, umoran, izmučen, nesrećan...

Teško mi je mnogo... Ne znam šta će sa mnom biti. Ako stigneš u Srbiju živ, druže, zagrli mi majku i pozdravi sestru. Tvoj Dragoslav.“ Noć se bila spustila...

Čujem kako govore da je kriza prošla. U grudima mi zaigra od zadovoljstva što sam ja još živ... Lakše mi je. Vidim već jasno one debele grede iznad moje glave, a između njih proviruju džakovi sa zemljom...

Ah, samo kada ne vidim više ono klube. Radujem se sunčanome danu i veseo sam što sam živ. Lekar je govorio da su kod mene svi znaci teške malarije. Zato će morati da me sutra upute u bolnicu.

Petrović, Rastko - PESME

na mišici ”amblem klana“ Zmija u čeljustima lafskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove, Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

A Varalica? Još i danas svetom hoda. Zar nije vodu života progutao, Smrt nadjačao? Živ je, živcijat. Smeje se i vara, ako ima koga da prevari: silno je potomstvo izrodio, nije mu lako.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

ARSA (Vaski): Vaska, idi ti kući, kćeri, i nađi se kod majke, te dočekujte goste. A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva. VASKA Hoću, oco.

A nož, znaje se, svilu ne seče, te ja tako živ... A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu frljili. (Ustaje, besno vadi jatagan.

Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice.

MITKA (okreće se od njega i ćuti). ARSA Ustani! MITKA (ne diže se). ARSA (drma ga): Ustani! Jesi li živ? MITKA Za tebe — ne! Mrtav. ARSA (nadnosi se jarosno nad njim): Mito, Mito! Čuj!... Ili ćeš ti, ili ja...

) Ona je kriva! Veštica, ona, gazdo... ARSA Sve ću ja sad vas... (Grkljanu): Ti ćeš, dok si živ, čaršiju da mi čistiš. (Salčetu): A tebe?

) I, s’g Koštan, ostaj mi s’s zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

putem rvanja sa neprijateljem, putem koji je paganca vodio i u jedno i u drugo carstvo: ako umre u raj, ako ostane živ u zemaljske radosti.

A na Kosovu poginuli su knez Lazar i veliki junak Milom, poginuli su i neznatniji ljudi dok je Vuk ostao živ. On je vladao na samom Kosovu i nije poginuo!

a mnogo je vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i da mora ostati živ, živ i slobodan.

je vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i da mora ostati živ, živ i slobodan.

Kod Homera u Odiseji sličan prizor, zahvaljujući nekolikim odlično zapaženim pojedinostima, tako je živ kao da se odigrava pred našim očima: U grlo upravo njega Odisej pogodi str'jelom, i rt strijele odmah kroz mekani kroz

“ A besedi Kraljeviću Marko: „O Turčine, živ' te bog ubio! Bud me bratiš, što mi ženu daješ! Mene tvoja žena ne trebuje, u nas nije kano u Turaka, — snašica je

Robom ikad, a grobom nikada“. Ciči Ivan kâ i zmija ljuta: „O Turčine, ago od Ribnika, živ se tebi ja predati neću! Ako si me s konjem rastavio, sa sabljom me rastavio nisi; evo sablje roditelja moga, koja j’

Zar ti nemaš nikoga mlađega da tebeka vinograd uradi, već posrćeš stara i nevoljna?“ Ona njemu bolje odgovara: „Živ mi i zdrav, delijo neznana! Nemam, rano, nikoga mlađega, do Stojana jedinoga sina.

Za pisanje krvlju v. bel. V, 11. Baš ću poći, da neću ni doći, tj. poći ću, pa makar se ne vratio živ. Sve mu kaza od kraja do konca, tj. kaza mu sve od početka do kraja. Od njegova straha velikoga, tj.

„Koji hrišćanin” — kaže Vuk — „otide na Jerusalim a Turčin na Meku, onaj se poslije zove i piše hadžija dok je živ: pred kršteno ime dodaje hadži, npr.: HadžiProdan, Hadži-Osman; a kad se kršteno ne govori, onda se kaže hadžija.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— U-uh, umakoh živ! — odahnuo bi samo za trenutak, a već mu je onaj strašni Neko pristizao iza leđa i spremao se da ga poškaklja iza vrata.

— Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao, i srce mi je prokucalo! — iskreno priznade Mačak. Živ me strah pojeo u ovoj pećinetini. —A šta ćemo sad? — zabrinu se Jovanče.

“ — Ej, Striče, jesi li živ? — povika Jovanče. — Javi se. — Striče! — uplašeno zovnu Lunja naginjući se nad otvor. Umjesto bilo kakva odgovora,

Uloviše komandanta! — Ovamo ljestve, živ sam! — kliktao je Valjuško iz rupe. Djed Aleksa brže-bolje spusti ljestve u jamu i veselo zagrakta: — Na sunce,

Potišteni Stric žalio se kapi sasvim ozbiljno kao da je pored njega živ živcat Jovanče: — Sad nam ne ginu batine ko kiša nebeska. Isprebijaće nas Paprika ko mačke.

a kako joj se, prilikom pada, valjda bio pokvario aparat za ćutanje, ona se po varoši tako rastorokala da je svak živ čuo za Paprikin neprilični doživljaj. Nije bilo druge, valjalo ga je povući iz sela.

Ehe, nema ništa od toga vašeg posla. Već sam ja spavao na štali koja se obnoć zapalila, pa sam živ izmakao. Naletio sam samo u mraku na pčelinjak pa sam bio malo izbocan. — Oho, evo našeg Lijana!

On je. Lunja se prva osmjeli, zakorači iza žbuna i prodrma Strica za rame. — E, Striče! — Je li živ? — plašljivo upita Jovanče. — Ne znam, ne miče se — zabrinuto reče djevojčica. — Ta vidiš li da sam mrtav, budalo!

U-uh kako peče, kao živa vatra. Priđe i Jovanče, uze Strica za ruku i neodlučno reče: — Kanda je živ. Još je vruć. Nekakav mrav, mileći kroz travu, bio je stigao do sama Stričeva nosa i počeo da ga škaklja po nozdrvi.

Povuče duboko vazduh, a sa njim i mrava u nos i dvaput gromko kihnu: — Aćhi! Aćhi! — Živ! Živ! — povikaše i Lunja i Jovanče pa na silu prevrnuše Strica na leđa, iako se on, kradom i ćutke, trudio da ostane

Povuče duboko vazduh, a sa njim i mrava u nos i dvaput gromko kihnu: — Aćhi! Aćhi! — Živ! Živ! — povikaše i Lunja i Jovanče pa na silu prevrnuše Strica na leđa, iako se on, kradom i ćutke, trudio da ostane

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Mrtav sam bio, I evo sam živ u vek večiti! Imam kod sebe ključeve od smrti.« REKA SVETLOSTI U mudroj glavi božiji svet Taj svet, kojino svoje luče

u onaj par, eda bi u njega teke ostali oni novci, a on bi se kano opet lasno oprostio kod Hrista posle toga ako bi živ ostao. A kako vide da ne bi hvajde, i povedoše ga sa suda na smrt, — vrlo se raskaja.

Opak bijaše neki Faleris: raspali mjedena vola i živa čoveka u njega zatvori da bi se čuo vo jer riče kano živ. KODRUSOV ŽIVOT Kad je atinski kralj Kodrus imao boj sa svojim neprijatelji i opraljao se je već da ide na vojsku,

So tim vrlo se zataja da niko živ za to ne prozna. Tako i ostade. Niko ne proču ni znade. Ama Bog za taj njegov posao na sve se vojištane vrlo rasrdi i

toga svečana goda, učini na moru veliku fortunu, studeno vreme i plahu, golemu umnoži pljuštalu vrlo kišu, tako da niko živ od ljudi niotkud s jabane i ni od koje strane, nije mogao tko doći u manastir na prazdnik ovih svetih mučenika, nego

A mlađi mu sin Lazar odespoti se nad Srblji a ciglo jednu godinu mu u toj vladi, — više ne bi živ; ode s čistom dušom tamo s ovoga sveta k Bogu.

Potom toga oženi mu se brat Jovan i uze to despotstvo na se al' zamalo bi živ, skoro se prestavi ode k onom tamo boljem životovanju, a ne ostavi po sebi muška deteta, — te konačnu žalost ostavi

Nebojšu psi ujedaju. Nije svakom carevina. S mukom i s tugom blago se teče. Bolji je živ pas negoli mrtav lav. Pravicu ne valja kriti. Proznaj sebe samoga. Jesi li siromah, s bogatim se ne pačaj!

I samo tek pomrčnih i studenih podrumina strahovitih puno s besovi! IZ METAFRASTA Ta bolji je živ pas, nego li mrtav lav. Živi znadu to jer će pomreti, ja mrtvi što znadu?

Liše, kako je i što je dole pod zemljom i gore u nebu svrh li gornjih nebesa, to baš niko živ ništa o tome ne može saznati od prostih ljudi što gde ima, ništa li i nejma, bez knjižna ukazivanja...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

! — Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u guberl’k... I sag jošte je živ! — Pričaše mi neki naši trgovci što odiše tam’ po trgovine; nađoše ga, hej-hej, daleko, tam’ na-kude Solun...

verzije: jedna, da je poginuo, a druga, da je samo ranjen; po jednima, lako ranjen, a po drugima, teško, — tek što je živ; bori se s dušom i prokleo je, vele, ćerku, koja mu je tako zagorčala njegove stare, poslednje dane...

Ih, što si ti, bata-Mane, pa nesreća nika! — Ama, ti me pâ l’žeš, Vaske! — Ne l’žem te, bata-Mane, dve mi oči!... Živ mi Gmitrać, — a Niš da mi davaš, — ne davam ga! ... da gu vidiš, tvoje Zone, pa da gu ne poznaš! Nikakva se naprajila!

! Ete, živ ti ja, toj pravo da mi kažeš! — Hehe! — snebiva se Mane. — Nesam, nesam, lovačke mi sreće, nesam! Kud pa smem ja toj