Jakšić, Đura - PROZA
— Čovek, i kad je mnogo i mnogo preživeo, nije se naživeo... — Nije, bogami, učitelju, eto vidiš, ovaj moj pobratim Živko... He, moj brate, da znaš kakvi je to momak bio, a sad senka, senka od čoveka! A to su sve učinile dve-tri godine...
Šta se to za kratko vreme učini?“ „Ne pitaj me, pobratime“, reče Živko, ali dalje ne hte ni slovca progovoriti; a posle se tužno osmehnuo i ponudio, me je rakijom: „Pij, Miladine, ne znaš
sam ti kazivao, pre četiri godine nije bilo uglednijega ni veselijega momka u celoj okolini nego što beše moj pobratim Živko iz Donje Mutnice; tamo, opet, kod nas ispod Rtnja, nije bilo divnije devojke nego nekakva Stana Čukurova iz Lukova...
„Vala, pobratime“, reče Živko, „možemo i donde otist; a pravo da ti kažem, zato sam ti i došao da kao i ja vidim kakva vi je slava, da li je u čemu
su se ljudi počeli razilaziti, vratio se i on; al’ ona se nije više vraćala, po svoj prilici je otišla kući svojoj. Živko celim putem do kuće nije progovorio ni reči. Bio je zabrinut, guste obrve su se natklopile na oči.
Kad je bilo pola noći, naši u kući već su davno pospali, u celome selu nigde jednoga glaska da čuješ. Živko osedla i moga i svoga konja, vežemo ih, onako osedlane, za jedno drvo ukraj puta koji vodi preko Čestobrodice, ali
Kad je sve bilo spremljeno, onda mi Živko prišaputa: „Pobratime, vreme je!.. Ponoć je vreme za svako zločinstvo, — pomislio sam u sebi, — ljubav ne može nikad
U kraju šljivara nešto se zabele. „To je ona“, reče mi Živko, a glas mu je drktao. „Ona je, ona, pobratime! Poznao bih je po hodu, i po disanju bih znao da je ona“.
U ruci je nosila jedan zavežljaj, u njemu beše njeno stajaće ruho i ženski nakiti. Živko prihvati zavežljaj, a Stana preskoči vrljike, kojima je bila kuća ograđena, tako lako i vešto, rekao bi srna je...
Stana je drktala — od straha, ili od zime, ponekad bi joj se potkrao i uzdisaj, ali isprekidan, ugušen; a kad je Živko na svoje grudi pritisnuo, čuo sam kako plače...
Ko će to znati? To su tajne koje žena ni na smrtnom času ne ispoveda. „Pobratime“, reče Živko, „vreme je da putujemo; ti sedi na svoga konja, a Stani eno moj konj, a ja ću peške pred vama.
Meni je cela Čestobrodica poznata kao kuća u kojoj sam se rodio“. Mi posedasmo na konje, a Živko uzme Staninog konja za ular, provodeći ga stazicom kuda samo koze prolaze...
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Čujemo mi u Brankovini taj nesrećni glas. Odma moj stric Jakov, zet Živko Dabić i bližnji̓ nekoliko kmetova otrče u Valjevo, i zajedno sa starim Turcima Valjevcima — jerbo su svi valjevski Turci
Zatim ga zapitam: „A gde je Živan buljubaša, Raonić i Živko Dabić?” — „Otišli kućama”. — Opet mu ja kažem za glavu da ćuti.
6. maja 1804. godine pođemo: ja, stric Jakov, Živko Dabić, knez Peja i više otmeni̓ vojnika. Dođemo u Urovce, gde nas sva naša vojska dočeka.
Onu noć on — Karađorđe — Živko Dabić i Milovan Grbović po̓itaju s vojskom, dođu u Brankovinu, a Turci već pobegli, i oni trčali za njima do no
Pitate me: kad je valjevska vojska kod Šapca bila, tko te Turke razbi? — Eto ̓vako je bilo: Jakov i pop Luka i Živko Dabić, kako čuju da su Turci u Svileuvu došli, krenu se ̓itno i ne zastanu Turke u Svileuvi, za njima pođu, stignu gde
da se izveze u kuće na jaliju, jerbo od Save stoji otvoreno, nikakve tvrđe, i da upadne u kuće i donju kapiju otvori; Živko Dabić da udari na gornju kapiju da Turke zamamljuje, a mi svi drugi okolo šancu da se prikučimo, premda je jendek pun
Milovan i Miloš Obrenović s vojskom (jer je Milan u šancu) od istoka; ja s ono moga društva pređem od juga, i Mutap, Živko Dabić i Jovan Kursula.
Mutap, Kursula, Živko Dabić i ja i ono naše vojske, sve planinom Kokorovom. Već naši Turci ne trčaše daleko za nama. Dođemo u šanac Milanu u
Kad naša vojska uđe u grad i opazi pirinač, počeše svaki jagmiti, svak za sebe. Tu se desi neki buljubaša Živko Šljivić iz požarevačke nahije, koji je posle vojvodom postao, i uze jedan ̓arar.
” U ono veće niko ne dira. Živko sa momcima prenese svoj ̓arar i u jednu kuću metu. Ja mu reknem: „Molim te, buljubaša, da i ova dva za sveti sinod tamo
Ja mu reknem: „Molim te, buljubaša, da i ova dva za sveti sinod tamo prenesemo”. Živko odma zapovedi momcima, te preneše kod njegova ̓arara, i kuću zatvorimo.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
„Ovde živi poljski miš Živko Brkić sa familijom i sa hromim ujakom Cijukalom.“ Što su se primicali bliže čiča-Trišinom mlinu, Tošino srce sve je
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
⁸¹ Druga bi, opet magijski, trebalo da učine da dete ostane živo: Živko, Živoje, Života, Živadin, Živan, Živojin, Živorad i sl.
Zato žene kad se raspituju za zdravlje muškog deteta, „makar kakvo mu ime bilo, kažu: ’Kako ti je Živko’“, piše Vuk.¹⁰² Zbog straha od uroka i zlih bića detetu se kršteno ime obično zamenjuje drugim, novim imenom.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao. Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi! — Ama pričaj nam, slave ti!
— Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao. Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi! — Ama pričaj nam, slave ti! — 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja.
— Nemoj der ti tu, Jovica, da izvoljevaš ništa, veli mu Živko. — Rđa ga ubila ko izvolje'vo, sve ću da pričam, ka' što je bilo. — Deder, očiju ti!
STRAH Kočijaš, obrnuvši kola polukrugom, zaustavi ih pred glavnim ulaskom u stanicu. Kapetan Živko, koji dođe na kolima, i ne sačeka da konji stanu, već nestrpljivo iskoči iz kola i prošavši odeljak za prtljag, izađe na
Predanj izađe nekakav niži železnički činovnik. Živko ga zaustavi, učtivo prinese ruku kapi i blago zapita: — Molim vas, kad stiže voz iz Pirota?
u koliko... hoću reći tačno minuta? — Šest i četrdeset pet — oDgovori ovaj i ode. — Hvala lepo! — viknu Živko za njim, pa stade da meri koracima kockice na peronu i da svakog trenutka pogleda na sat.
Jedan radnik provuče prazna kola od prtljaga, ostavi ih tamo negde među šinama pa ga nestade... »Kažem ja njoj, misli Živko hodajući, da se ne kreće po ovakvom vremenu. Zar ne bi bolje bilo da smo i Božić zajedno proveli...
Ja hoću s mojom decom da dočekam novo leto.« »Ha, šta je ovo — deset minuta prošlo, a beogradskog voza nema ?« Živko se uputi čekaonici, ali videvši tamo Mnogo naroda, a on sad ne beše raspoložen da sluša svačije razgovore, vrati se i
— Koga čekate, gospodine kapetane ? — viknu neko iz neosvetljena kraja. — Ja... čekam ja... Živko se zagleda u onoga, što mu se približavaše. — A, ti si, Milane... čekam ženu i decu.
To mora da bude svakad kad ja koga čekam... — A, ima zadocnjenje? — zapita iznenađen Živko, ne razbirajući koji se voz zadocnio. — Ima, sad sam pitao. — E servus!...
— zapita iznenađen Živko, ne razbirajući koji se voz zadocnio. — Ima, sad sam pitao. — E servus!... prekide ga Živko, želeći pošto poto, da ostane sam sa svojim mislima.
— zapita ne dišući. — Iskočio voz — odgovori ovaj u hodu. — Gde? A putnici!? — viknu Živko i potrča za njim. — Ne zna se još ništa. Živko stade.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Sve su to trice i kučine! umeša se Živko pisar, stari policajac. Kakve prilike i vospitanije, kakvi bakrači! Ehe... kažem...
umeša se Živko pisar, stari policajac. Kakve prilike i vospitanije, kakvi bakrači! Ehe... kažem... — tu se Živko malo iskašlja, da bi našao što zgodniju reč za svoju misao. — Pop ima pravo, kažem ja... Ali to nije sve.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— pitao je Živko Janjić. — A da li tamo gde je tačka i zapeta možeš da ručaš supu, goveđinu i pečenje ili imaš vremena samo da pojedeš
Možete misliti već kako su glasili ti pismeni zadaci na temu „Ispeci pa reci“. Neki Živko Sredojević napisao je ceo pismeni zadatak u nekoliko reči.
Žiko, iz četvrte klupe, Ako li si junak od megdana, Reci meni, moj sokole sivi, Ko to beše Lazarević Luko? Živko, koji je inače iz Užičke nahije, iako nije voleo da deli megdan sa profesorima, prevukao bi u duši gudalom po strunama
— Tako je, Živko! — oduševio bi se profesor i, beležeći mu peticu, dodao bi: Tvoje lice sv'jetlo na divanu, Tvoja sablja sjekla na
Prozvao ga i postavio ga tako da ga svi možemo videti: — Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce!
Taj mali iz druge klupe bio sam ja. — E sad, vidite, deco, kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko a Zemlja ovde gde je Sreten i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec.
Je li tako? Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava. — Ali — nastavlja profesor — Zemlja, na svome putu oko Sunca, u jednome trenutku nađe se
Je l' razumete? — Ja ne razumem! — progunđa Živko, iz kojega ima sva svetlost da poteče. I baš ta okolnost što mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima ne razume
— Neka izađu one planete od prošloga časa — rekao bi. Te planete bili smo Živko, Sreten i ja. — Ti, Živko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno, okreći se oko sebe!
— Neka izađu one planete od prošloga časa — rekao bi. Te planete bili smo Živko, Sreten i ja. — Ti, Živko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno, okreći se oko sebe!
Okreće se Živko u mestu, okreće se grešni Sreten oko sebe i oko Živka, okrećem se ja oko sebe pa oko Sretena i s njim zajedno optrčavamo
— Jeste! — A kako ti on može pomoći? — Da mi šapne. — Šta da ti šapne? — Ono što ne znam. — I onda bi Živko bio tebi pomoćni glagol? — Jeste. — E pa hajde ti, pomoćni glagole, ustani i šapni da čujemo svi.