Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Čovek je ćutao i mislio šta bi još rekao; ja sam ćutao takođe jedan trenutak, pa upitah: — Imate li žižica? Hteo bih da vidim koliko je sati. — Ne, ja ne pušim, pa i ne nosim. — Mislim da je dockan i da bi trebalo spavati.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— I doda prezrivo: — Žena od žene, a sramota od sramote! Ma ja ću tebe naučiti!... I izvadi iz džepa od gaća kutiju žižica, prihvati uokolo nešto suvaraka, upali ih i podmetne u žbun gdje je Antica s djetetom ležala. — Potjeraće tebe oganj!
STARI SVETI SPIRIDON Iza velike mise, stari Žižica, bratim svetoga sakramenta, ne sluša zvono što naviješta podne, ne krsti se niti se obazire na čeljad što se razilazi
Dum Andrija, kad ga opazi, sjeti se i požuri bolje. Ali svejedno, stari Žižica, klecajući u hodu, stiže ga uza vanjske kamene stube. — Što ćeš? — okrene se prama njemu sa doksata parohijalne kuće.
— Kako sam danas s oltara navijestio, onako ću i učiniti. — Ma ustrpi se, pustite me reći! — presječe ga stari Žižica. —Ala, da! — navali paroh nestrpljivo. Bilo bi bolje radi mira u puku. Kad ni druge, neka na otaru ostanu oba kipa!
—Uto se javi službenica da je čorba na stolu. — Dakle, ča ću reći ostaloj braći? — priupita Žižica i gleda u župnika svojim malim očima, u kojima jednako nešto sjaje. —Reci im što si čuo! — odluči se paroh.
— Spalićete našega staroga sveca...našega zavitnika?! — povika za njim Žižica. A, nećete, poboga! — nastavi sam sobom, očito uzbuđen, a usteže se da ne reče što krupnijega, pa žurno iziđe iz kuće.
Ča ne greš na objed? Valja da te išćem... Iziđoše na ulicu. Žižica u putu opazi da ga žena prati i okrene se prema njoj. — 'Ajde ti doma, ja ću doći!... Ovo su naši, muški posli!
Onega, bože mi prosti, ča su ga narešili ka da je nevistica. — E, ma reci pravo, — prihvati živo Žižica i ustavi se nasred puta, — može li, brate, opept novi metnit se s onim našim starim?...
—Tako im govori, a gleda da se mimo narod provuče. —Dobro, neka, ma odmah! — jave se neki iz naroda. —Neka gre Žižica i Bukalo! — predloži Jače. —Neka idu! — prihvati većina ih.
ih upućuje, a sunce se, dok on govori, odbljeskuje na prozorima i rasiplje po cijeloj sobi i titra na zidu prama njima. Žižica zagleda se u pod, u jednu prugu sunca, i pričinja se da sluša i razumije, a Bukalo puši lulicu — on puši na kratki
—Biće kako vi govorite, — prekide paroha iznenada Žižica, — ma mi nećemo pustiti našega staroga sveca. — I, uozbiljivši se, smišljeno nadoda: Da bi' ja i htija, neće mali puk!...
— nabaci svoju Bukalo i izvadi iz usta lulicu. Paroh ustrpljivo čeka i hoće da opet prihvati riječ, no Žižica je sve žešći: — Pravo ću vam reći, ja vam se čudim... Vi, naš pastir, pa....