Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na kraće molitve.
A onaj čapkun zar je prilika, on, krijumčarski sin, sproti teb’ i siroti drugi Zamfirovi zetovi?... Sestre ti se poudavaše sve za ljude trgovci, a ti što iskaš?!... Pomisli se na koga si kerka!
Zamiluvaše se deca, ta što... sag gi je vreme... — Ama, Doke, pamet si beri! Baška su Zamfirovi, baška na Đorđijini!... Mi si zborimo za drugo ništo, a ona, pogle gu, kud ga iskaruje!... — Mori, znajem si ja!
— Tugô, a što si zbore? — Loše si zbore, Tašano. — Leleee, a za kog si zbore? — Za kog si zbore? Za hadži-Zamfirovi si zbore!
GLAVA OSAMNAESTA Na šta su se sve rešili čorbadži-Zamfirovi, samo da bi ućutkali glasove. Kroz usta istoga toga Milisava govorio je veći deo građanstva, i to je ostalo, i
„svako čudo za tri dana“, samo utoliko se manje i ređe govorilo, — govorilo se i tumačilo samo onako kao u prvi mah. Zamfirovi su se tešili da će to ipak proći, ali kad posle kratkog vremena postade i pesma, i kad je čuše, — svi su bili kao
da je staro tursko vreme, čorbadžijsko vreme, uzdisahu Zamfirovi, bilo bi lako: degeneci (a možda i surgun) mu ne bi falili, — ali je Srbija za fukaru slobodija, pa muka!