Dučić, Jovan - PESME
RAVNODUŠNOST Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem. Njegove studene oči od čelika bile su uprte na
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Vladika ga sasluša i poveruje mu, pa ga šta više još i pohvali za smirenost i revnost njegovu u službi oltaru i zvonari. Nazvao ga je čak »stolpom pravoslavija«.
njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam sve, od pop-Spire u oltaru pa do one dečurlije što je povazdan na zvonari i koja, služeći u nekom vidu crkvi i oltaru, olakšava službu i Arkadiji, i koja je strčala da je sve tutnjalo kad im
A bar da ne znam da deca volu zvonaru; nego duša im je i srce da se vešaju o uže! Povazdan bi da su na zvonari. E baš onomad sam se baš slatko nasmejao. Pitam jedno dete: Šta ćeš ti biti, Pero, kad velik porasteš?
I oni mi tu još nešto pripovedaju! Puče im, već, misliš, srce za čitankom! A kako je to pre lepo bilo; deca na zvonari, a zvonar kod moje kuće, pa pomogne štogođ. A sad mora da drži još i, i, i i vice-zvonara!!... He, daleko smo doterali!
nikad ništa i da neće videti od njega asne ni crkva ni opština, pa se prevario, jer, eto, ovaj doterao do pomoćnika na zvonari), i pale crkvene prangije. Nakupila se deca pa čekaju da Arkadija ispali jednu prangiju.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
bedno plaćeni, često »u naturi«, u žitu, u odelu i obući, u vosku, a obično su pored toga ili crkvenjaci ili zvonari.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Valjalo je dugo zvoniti. Umro je botat trgovac, poznati ćir-Nikola. Zvonari će se, po običaju, siti nasanjati... Obojica su starci, od preko šezdeset godina.
Svršeno je! Deca trče niz stepenice, da prva objave ime pokojnikovo, a zvonari se pogledaše i sedoše umorni pred poluokruglo okno, s koga se vidi deo grad.
Hm, zar mora baš on da bude prvi. Ko bi onda umirao? I šta bi radili zvonari, kad ne bi niko umirao! ... Odlupaj jutrom i večerom, pa kvit. Koješta! ...
I šta bi radili zvonari, kad ne bi niko umirao! ... Odlupaj jutrom i večerom, pa kvit. Koješta! ...« I zvonari se digoše, pa, stenjući i kašljucajući, stadoše silaziti niz stepenice. Prođe nedelja dana. Umro pop Kosta, paroh crkve.
A u zvonari zabruja i potmulo, te kao oštar nož probode taj glas grudi Markove. On osluškivaše još, ne verujući ni svome sluhu.
Obuze ga strah. Dakle i zvonari dolaze na red! PRIJATELjI Čudim se ja šta je to !... Gospode Bože milostivi i sveti Atanasije, slavo moja, i svi
Ćosić, Dobrica - KORENI
ciči u zvonari, leleče nad selom, stresa inje sa brestova, razbija svitanje u paramparčad čaša, litrenjaka, stakla kafanskog, onog jučera
su svi, svi, svi, zvono udara u gredu, on ima sitnu decu, on je siromah, ako ga ubiju, ako ubiju, ubiju, hukće po zvonari, probudiće mu se deca, sva će se deca u selu probuditi od buke, samo na Veliki petak zvoni noću, nije Veliki petak,
“ Žuri i u sebi preti svekru. On je vinovnik nesreće koja će pogibijom sela da se svrši. Tolu će prvog. Kad priđe zvonari i vide kako Tola ludački vuče konopac i po taktu zvona mlati glavom, muškarački ga ščepa za ruke i gurnu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Zar malo li gi ima od vaši što si beoše prvi trgovci — a sag, zvonari i klisari, pa pale prangije kad slavi Pantelejska crkva... Mori, ti slizaš niz merdiven, a moj Manča se toprv kači...