Dučić, Jovan - PESME
DALMACIJA Iz Splita Sa kapele jedne, sa starog vrhunca, Polagano zvoni. Sve je mirno tako. Na vodama leži krv večernjeg sunca, Dimi se, i hladi, i mrzne polako.
Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i brode... A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni... JUTARNjE PESME PRIČA O plodu zbori cvet što padne, I reka o huci plimâ; O ognju sunca zvezde
Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i brode... A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni... JUTARNjE PESME PRIČA O plodu zbori cvet što padne, I reka o huci plimâ; O ognju sunca zvezde hladne, A
Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i brode... A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni... JUTARNjE PESME PRIČA O plodu zbori cvet što padne, I reka o huci plimâ; O ognju sunca zvezde hladne, A suton
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
On, eto, sad nije nizašto, ali se još ne da! I ja ti kažem, — mamin glas poče emfatično da zvoni — i ja ti kažem da se on nikad neće dati zlu! On je od starih ljudi! On je junak i veruje u Boga! Idi, ako ćeš!...
— 'Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! — reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.
— Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko čagrća, pa po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim!
Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim! On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
je kako je onaj putnik u kolima skinuo šešir i prekrstio se, pa, kako je bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na večernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapćući: »O, bože, oprosti mene grešnu!
su čuli već za dolazak učiteljev; dotrčao je i izvestio ih jedan deran koji je povazdan u porti, pomaže Arkadiji, zvoni i piri u kadionicu i za to dobije uvek pola poskurice, a poslao ga je Arkadija da javi.
Al’ ona, smeje se, bože, smeje, smeje, pa misliš sve zvoni sokak od njena smeja! Ona mu nešto govori, a sve gleda ovamo na našu kapiju — baš lepo sam vidila kroz izbijen čvor na
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Cele nedelje bi tu tako oko klisarnice i groblja sedeo: da zvoni kad dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj a samo bi subotom odlazio u varoš,
Afrika
Gore ne postoji! „Ovo je zemlja belih! Treba znati kako gorko to zvoni u ustima belca koji u svako podne mora uzeti kinin, koji se ne sme kupati u moru niti u reci, slobodan na suncu, koji
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
da bi obešeni, što brže, skrhao šiju, dželat je skočio na njega, sa leća, kao majmun, pa se ljuljao na njemu, kao da zvoni u neko veliko, nemo, zvono.
Njihovi sunarodnici opet su se u zemunice sabili, a sela su u zgarišta utonula i ni jedno zvono ne zvoni. Nema ni popova, kažu, da samrtnike uteše, i sahrane one, koji su umrli.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
PAVLE (kad ona iščezne, digne glavu, posle izvesne pauze diže se i zvoni). VIII MARIJA, PAVLE PAVLE: Gospođa je otišla? MARIJA: Da! PAVLE: Slušajte, ma ko da me tražim, nisam kod kuće.
PAVLE: Napolje! NOVAKOVIĆ (udaljava se). XIV PAVLE, MARIJA PAVLE (pošto se stiša od uzbuđenja, zvoni). MARIJA (ulazi). PAVLE: Marija, spremite rublje, odvojte ono plavo odelo i sve drugo što je potrebno.
RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo. II ANA, PREĐAŠNjI ANA (mlada lepuškasta devojka, uđe).
ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem! RINA: Dođite i vi s njim. ANTA: Da, da, to se razume. (Ode.) VII ANA, RINA RINA (zvoni). ANA: Molim! RINA (rasejano): Ovaj... šta sam ono htela, ne znam... zaboravila sam... Kad se setim, zvaću vas.
SPASOJE: Šta si kog đavola video? ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca? SPASOJE: Da, nešto malo. ANTA (zvoni): Razume se, to ti i pripada u tim godinama. XII ANA, ANTA ANA (dolazi): Molim!
) Pardon, gospođo! (Prilazi Rini i ljubi joj ruku. Obraća se ostalima.) Šta je ovo? RINA: Vama je rđavo? ANTA (zvoni): Patite li od srca? ANA (ulazi). ANTA (Ani): Čašu vode! ANA (odlazi).
LjUBOMIR: Da, tako je! (Uzima Vukicu za ruku i odlazi u njenu sobu.) XI SPASOJE, SOFIJA SPASOJE (zvoni). SOFIJA (ulazi): Molim! SPASOJE: Sofija, ja očekujem posetu jednog gospodina.
(Ode u svoju sobu.) AGNIJA: Evo, i ja ću ti pomoći. (Ode za Vukicom.) VII SPASOJE (sam) SPASOJE (ide telefonu i zvoni): Alo, alo! Vi ste, gospodine Buriću. Izvinite što vas uznemiravam, ali stvar izgleda vrlo ozbiljna.
(Zvoni. Pauza. Nema tišina.) XVIII SOFIJA, PREĐAŠNjI SOFIJA (pojavi se). SPASOJE: Sofija, čeka li ko napolju? SOFIJA: Da, o
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
dok Draga Padavičarka, izmilevši odnekud, nije rekla da je videla pokojnog Džoju kočijaša kako ide od kuće do kuće i zvoni. To je bilo uverljivo.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Čamča mu uzme iz ruke, pa pokaže grofu. Grof uzme bocu u ruke, gleda je prema svetlosti: boja kao krv, a bistro. Zvoni po slugu da mu otvori bocu. Kad otvore, grof sam sipa u čašu, košta, sve mu miri. Hvali, kaže da je izvrsno. — Pošto?
Sremac, Stevan - PROZA
Oni mu napravili od podvezice litar, a Mickov sin doneo iz bakalnice tri praporca, pa sve zvoni kad ono trči. Tako je raslo i gojilo se začudo brzo. Poče već češće izostajati i više se kod kuće baviti.
Radičević, Branko - PESME
“ 15. Ovaki bija potok njeni reči, Još meni zvoni u uvu njezin zvuk, Slavuja glasak preumilno zveči Kroz noći kade plovi bajni muk, Umilno vrelo žuboreći ječi,
Ta znaćemo sve do sutra, Ili barem do preksutra. 94. Preksutra je, podne zvoni, A on ode tražit momu, Baka mu se na put goni; Šapnu: „Nije još na domu.
“ kao da govori. Mileta se bacio u travu, Na desnicu naslonio glavu; Iz daleka zvoni klepetuša, Divno zvoni, al' on je ne sluša, Od lova mu telo malo trudno, Al' odmora srce nije žudno.
“ kao da govori. Mileta se bacio u travu, Na desnicu naslonio glavu; Iz daleka zvoni klepetuša, Divno zvoni, al' on je ne sluša, Od lova mu telo malo trudno, Al' odmora srce nije žudno.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
A svi sviraju. Grneta groće, ćemane klizi, dahire zvoni, a Šaban svojom šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još više pobesni. I zaista.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti. Persida, ti! (Zvoni.) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se... Persida! POZORIJE 2.
(Najedanput otide.) SULTANA: Čekaj samo dok prođu tri nedelje, drugojače ćemo se razgovarati! (Zvoni. Persida dotrči.) Načini mi limunade da me prođe ovaj jed. (Persida iziđe.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
svega što sam do sada nalupetala (Videti moj neobjavljeni esej „O ulozi svitaca u mom životu“, Kondina 9, I sprat, zvoni dva puta kratko i jednom dugačko), zar posle svega da još pišem i neki blesavi maturski rad?
se, naime, poklapaju dve stvari u našoj familiji: kao po pravilu, ostajemo švorc i, kao po pravilu, na vrata baš tada zvoni onaj tip što naplaćuje kiriju.
Ali ni taj tip nije od juče! Zvoni, zvoni, a kada mu niko ne otvori, on opali lažnjaka, to jest zatutnji nogama u mestu, kao — sišao niz stepenice!
Ali ni taj tip nije od juče! Zvoni, zvoni, a kada mu niko ne otvori, on opali lažnjaka, to jest zatutnji nogama u mestu, kao — sišao niz stepenice! Sistem tutanj!
Najzad, trideset i sedmog decembra, neko zvoni na moja vrata. Ko je —- Nova godina! U svilenim čarapama, lakovane cipelice u ruci, krejon oko očiju razmazan, konfete
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Ne hore se pesme tamo Sa laganih tamburica, Sumorne su pesme njine I sumorna njina lica, Al' im jezik slatko zvoni. Kojim zbore milioni. Oni štuju običaje.
7 Sa rudničkog visa, po sumornoj noći, Mrtvački se sprovod polagano slazi, Tupo zvoni doboš u nemoj samoći, Dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Kantakuzin Dimitrije sedi na vrhu nrda za stolom pod šakom žubore grčka mora u guduri pred njim slovenski govor zvoni ko u rudniku grupmen Gospa prilazi stolu prvo o večnom danu onda o noći sneva i priklanja se zemlji Ona u
Onda poče da pada lišće sa grana sivo i gnjilo il skamenjeno pa zvoni i slaže se u smetove slova i u krike porodilje pa se na mrazu sve spaja u slike jer ploda više nema u blizini
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
SIMKA: Bože moj, ko će kao bog! A ja kažem jutros Agatonu: navij, boga ti, taj budilnik da ga čujemo kako zvoni. SARKA: E, pa eto, čula si sad! SIMKA: Pa čula sam, dabome! AGATON: Sramota, Sarka, moram ti reći sramota!
AGATON: Ako je i srebrn, ali bar ne zvoni. SARKA: Pa ono ne zvoni, ali ako ja povučem uže, mogu zazvoniti sva četiri zvona sa saborne crkve.
AGATON: Ako je i srebrn, ali bar ne zvoni. SARKA: Pa ono ne zvoni, ali ako ja povučem uže, mogu zazvoniti sva četiri zvona sa saborne crkve. AGATON: Ti imaš da ćutiš!
AGATON: Pa svi, dabome! Eto tu, u toj sobi je Sarka. Po ceo dan sedi na balkonu, a ako i iziđe iz sobe, ona zvoni. Tamo su Tanasije i Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči. Zvoni... zvoni... drhtavo i tužno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?...
Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči. Zvoni... zvoni... drhtavo i tužno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
a gore na vrhu velikim slovima: »Kraljevsko-srpska osnovna škola orlovička. Br. 34.« Baš zvoni!... Ljubici naročito oduzeše smelost i upravo uplašiše je ovi neobični i, kako ona mišljaše, važni državni izrazi:
Usne mu prebledeše, zadrhtaše, on poče nekim promenjenim glasom, iz koga zvoni najžudnija molba i pokornost, polušaptati, zamuckujući: — Pa nemoj, bolan, tako više da se mučite...
ala je neobičan !... A njega nema !... Uzalud radost!... — Jeste li vi Gojko Savić, učitelj ? zvoni otud sa vrha ozbiljan, krupan glas.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
proleća, zakašljati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz vodu što zvoni, u nebesa čista. I, tako, već slutim da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
Svi ti ljudi, koji će poći sa mnom, ne znaju me. Oči njinih starih žena zure, kao da su slepe. Zvonce tramvaja zvoni kroz ovaj krš tako ludo. Poći ćemo kroz neku neizmernu pustoš. Sva je zemlja kao preorana. Tek ponegde poneka kuća.
Nebo nas olovno pokriva, kao grdno, nečujno zvono, što, ipak, kao da užasno zvoni. Vratio sam se, kad se smrklo. Jurili smo u zaliv i gledali kako, dugim konopima, izvlače lađe, kroz vode, plitke kao
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Pod plavim nebom divotna dana Grmi i zvoni, Gmižu tisući i milioni— „Hristos voskrese!“ — vazduh koleba Do kraja mora, zemlje i neba... Al začas samo...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
A vatra pucka i greje, zvoni jednačit glas pripovedača, a tamo sa druma čuje se krčanje punih kola i sumorno izvijanje setnih »dvojenica«....
Zovnu na primer izjutra njegovog ljubimca, »famulusa« Vasu, i narede mu da »u poniznosti zvoni« za ulazak, ili da »u poniznosti kupi ćevapčića i penjerlija...« Posle su ovu poniznost preneli i u svoj kavanski život.
Hiljadama misli pojuri u glavu, a u ušima zvoni i vri... Sve to bi samo za trenut oka. Kako poskakaše, zlikovci razgledaše uzvereno na sve strane.
Kad ima da objavi čiju smrt, on pristupa poslu sa istim mislima i raspoloženjem, s kakvim odlazi da zvoni na večernju. Prosta stvar: treba samo odzvoniti po redu, sići dole i pročitati posmrtnu listu sluškinjama, koje čekaju
Kad ti ne trebaju puna zvonara ... Treba to juriti... batinom to treba. Vidiš, vreme je da se već zvoni. Udari de još jednom. Stanko se diže lagano i povuče dobro za uže, ne davši mu da se uzdigne.. Klatno udari jedared.
Neko mora zvoniti, pa što da ne zvoni on, kad ima još snage!... Odneše pop-Kostu. Marko mu odzvoni poslednji oproštaj ...
— Trljali su me, vala, mnogi, pa ništa... sve gore... Posle nedelju dana Stanko pođe da zvoni na večernju, ali ne može da iziđe uz stepenice. Vrati se kući i poruči Marku da odzvoni.
— Umro čiča Stanko! viknu jedan, što držaše konopac četvrtog zvona. — Naredio gospodin vladika da zvoni i peto. Namrštene Markove oči raširiše se, i on pogleda po deci nekako neobično.
Iziđosmo kroz carske dveri i počesmo blagodarenje... Ja veseo, kao obično kad je mnogo sveta: glas mi zvoni kao čisto srebro, samo udešavam da sam u jednome tonu s horom.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
SRETA: Ama, čekaj, kud si navro! Ne ide to tako! Prvo da otvorim sednicu. JEVREM (sedne). SRETA (ustane, silno zvoni i razdere se): Mir, mir kad vam kažem! Jeste li svi na broju? JEVREM: Jesmo!
Mir kad vam kažem! (Sedne.) JEVREM (kao pre): Molim, gospodine predsedniče, za reč! (Sedne.) SRETA (dugo zvoni): Gospodo, gospodin Jevrem Prokić ima reč! XIV PAVKA, PREĐAŠNjI PAVKA (na vratima): Jevreme, crni Jevreme!
SRETA (strogo): Pst! JEVREM: Ćuti, idi odavde! PAVKA: Ama, samo da ti kažem. SRETA (ljutito zvoni): Molim, na mesto, ne dozvoljavam da govori ko nema reč. JEVREM (Pavki): Idi kad ti kažem! PAVKA: Dućan, Jevreme!
'Ajde, 'ajde, ovo je važnije. (Izgura je i opet zatvori.) XV SRETA, JEVREM SRETA (zvoni): Jesu li udaljeni svi koji su nenadležni? JEVREM (sedajući). Jesu!
) XV SRETA, JEVREM SRETA (zvoni): Jesu li udaljeni svi koji su nenadležni? JEVREM (sedajući). Jesu! SRETA (zvoni): Gospodo, gospodin Jevrem Prokić ima reč!
Ja... ovaj... ja... Na primer... (Zapeo, ne ume dalje, očajno razmišlja.) SRETA (zvoni): Molim, nemojte prekidati govornika!
JEVREM (pribira se, briše čelo i odvaži se ponovo): Poštovana gospodo, predstavnici ove kuće!... SRETA (zvoni): Molim govornika da ne govori po dva puta o istom predmetu. JEVREM (prilazi Sreti familijarno): Znaš, ja sam hteo...
JEVREM (prilazi Sreti familijarno): Znaš, ja sam hteo... SRETA (zvoni energično i dere se): Na mesto! Molim gospodu poslanike da zauzmu mesto, galerija neka zauzme mesto, stenografi neka
(Zvoni.) JEVREM (preplašen odlučnošću Sretinom, sedne poražen na svoje mesto). SRETA (obično): Aha! Je l' vidiš šta je vlast
JEVREM: Al' nemoj da me buniš! (Nešto hrabrije.) Molim za reč! SRETA (zvoni): Gospodin Jevrem Prokić ima reč. JEVREM (diže se, govori malo odvažnije): Poštovana gospodo i braćo predstavnici
(Prvim.) A ti si lopov i hulja! (Svojim glasom.) Pljus! Pljus! (Šamara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošamari. 3atim zvoni silno.) Mir, mir, gospodo! Molim, čuvajte dostojanstvo ovoga doma!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Sreta, koji je ustao iz kreveta i prišao Maksi, pa ga jednom rukom drma, a drugom uzeo zvonce pa mu iz sve snage zvoni kraj ušiju. — Aj... zar već svanulo! A ja, vi’š, ka’ čovek uspav’o se!
plaća sve što veseli narod popije, što Zac zabeleži a Maksim kontroliše, ili ide pod zvonaru pa odmenjuje u zvonjenju. Zvoni ono školsko zvonce, pa ne zvoni nego sve kevće kroz onaj mrak!
Zvoni ono školsko zvonce, pa ne zvoni nego sve kevće kroz onaj mrak! Kolo se okreće, zemlja tutnji, a kolovođa Mića »Oficir« ne dodiruje, misliš, zemlju.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Čujem Gospodaru!“ ozva se krupni neki glas iz obližnje sobe. „Diži se, razdanilo se već, reci Stevanu neka zvoni na jutrenju!“ „Odmah, Gospodaru!
A, bogami, i smetenila ima svud! Pričajte o čem drugom!“ zvoni!“ „Prekinite vi sad svako pričanje, pa ajte k crkvi. Eno već „Hoćemo s pomoću Božijom. Ajtemo sokolovi!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(Drenov cvet, granje i plod) 181 — Zvono, a ne zvoni? (Cvet u visibabe) 182 — 3eleni se kao šuma, a šuma nije? (Šumica) 183 — Zeleno se rodi, brkato uzraste, sakato umre?
(U suzi) 291 — Šta bi najviše voleo ćorav čovek? (Da ima i drugo oko) 292 — Šta zvonar mora da čini ako hoće da zvoni? (Da vuče za uši) 293 — Šta je najbrže ka svetu? (Misao 294 — Šta je najskuplje na ovome svetu?
(Ljudski jezik) 298 — Šta je priroda stvorila pred licem celog sveta? (Nos) 299 — Šta misli zvonar kad zvoni? (Kad će prestati) 300 — Šta ne može istrunuti? (Ime) 301 — Šta ne može ni jedan čovek o sebi kazati?
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
niti bi umija stricu čizme očistiti, niti bi mogâ vode doniti, ni kamaru pomesti, a kamoli da se diže u zoru da zvoni Zdravu Mariju, a kamoli da prati pišice strica kad digod na konju pođe, a kamoli da bude svuda skokom, kuda redovnici
Ćosić, Dobrica - KORENI
ubiju, ubiju, hukće po zvonari, probudiće mu se deca, sva će se deca u selu probuditi od buke, samo na Veliki petak zvoni noću, nije Veliki petak, ide vojska, četa vojnika, konjanika, vojska seče i nepunoletne, decu, decu, sinoć se nije
— Idi, skupljaj lude, Stevo! Aćim zove! Brzo ide jabučarom da naredi Toli: — Zvoni na uzbunu! Vojska ide. Zvoni dok imaš ruke.
— Idi, skupljaj lude, Stevo! Aćim zove! Brzo ide jabučarom da naredi Toli: — Zvoni na uzbunu! Vojska ide. Zvoni dok imaš ruke. Čađevića ne zateče pod bagremom, uđe u svoju sobu, ugasi lampu i u odelu leže u krevet. ...
Ne sumnja da Tola zvoni. A Đorđe je rekao da ide vojska. Za ovu uzbunu Tolu će ubiti. Zastade i čvršće se obavi šalom. Ako Toli nešto bude?...
Stoji u nedoumici i stidu. Kad sâm nije pametan, zašto ona da ga spasava? Ali, Aćim mu je naredio da zvoni. Još jedan greh pašće na njenu kuću. Simka požuri ka crkvi, misleći na jučerašnji razgovor s AćiMom.
svinja poluranki, počeo da gazi šume ka Beogradu i Dunavu, progrušane šume, žute i rujave, tihe i s vetrom, kad kisnu i zvoni rosa. Pa onda: šuma, mesec i jedna ptica.
I poslednje oblake goni vetar, i zora je. Oprezno korača da ne zgazi cvetove maslačka. Rosa sitno zvoni u mladoj travi.
Pod njegovim mekim korakom sitno zvoni rosa, zvoni zlato, on je najbogatiji siromah između tri reke, on je najmlađi starac u ovoj kaljogaži s jednom jedinom
Pod njegovim mekim korakom sitno zvoni rosa, zvoni zlato, on je najbogatiji siromah između tri reke, on je najmlađi starac u ovoj kaljogaži s jednom jedinom livadom, ON
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
2 282 CXLIX NA DAN NjENOG VENČANjA 283 CL ZAVET 285 CLI NOĆNA SVIRKA 288 CLII IZ JEDNE ŠETNjE 292 CLIII ZVONI 295 CLIV NA BUNARU 299 CLV GALIUM VERUM 301 CLVI APRILSKA ELEGIJA 305 CLVII JESENjA KIŠNA PESMA 307 CLVIII O ZAŠTO?
I kada jednom dođe smrti doba, Naša će suza na kam tvoga groba Kanuti toplo k'o kap sunca zlatna...“ I akord zvoni... Sve u sjaju jačem Kandilo trepti, i sobu mi zari... Iz kuta muklo bije sahat stari.
Sa pokidanih žica, Poslednji akord zvoni. Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica, I ona suze roni. Anđeo to je Tuge.
Uz pratnju silnih i čudesnih zvuka Oreol sjajni On polaže viš'njih... I svud iz neba, s vrhova, i luka, Zvoni i zvoni: „Osana vo višnjih!“ ...
Uz pratnju silnih i čudesnih zvuka Oreol sjajni On polaže viš'njih... I svud iz neba, s vrhova, i luka, Zvoni i zvoni: „Osana vo višnjih!“ ...
Pod plavim nebom divotna dana Grmi i zvoni; Gmižu tisuće i milioni „Hristos vaskrse!“ vazduh koleba, Do kraja mora, zemlje, i neba...
„Nad čim uzdišeš?“ - upita me ona. -Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!“ V. Ilić Mlađi CLIII ZVONI Žureći stazom iz kobnoga sela, Kroz tužna polja kao zlato žuta, Ja i moj čuvar, lida nevesela, Umorni, najzad, sedosmo
moj čuvar skide kapu s glave! Kud ga to misli daleko odnose? „Šta slušaš, brate? upitah, pun strave. A on mi reče: „Zvoni... Sad je nose...“ Ne pitah više! Samo sam uzda'n'o, K'o da me strela kroz prsa probola! Ležah k'o mrtav...
Vozar ludo uzmahuje, I bičem šiba, znojnu kljusad goni. Stražari ćute... Ah! da l' se to čuje... Kako odnekud zvoni... zvoni... zvoni?... V.
Vozar ludo uzmahuje, I bičem šiba, znojnu kljusad goni. Stražari ćute... Ah! da l' se to čuje... Kako odnekud zvoni... zvoni... zvoni?... V.
Stražari ćute... Ah! da l' se to čuje... Kako odnekud zvoni... zvoni... zvoni?... V. Ilić Mlađi CLIV NA BUNARU U vedri dan što nagoveštava proleće Drumom širokim išli smo pokraj livada, I sa
Sad nema ljubičica! Tu, pogružena u duboku bolu Potočić slušam gde žuborom zvoni, I šumor lišća, što kroz goru goni Dah povetarca u dremljivu molu; A šuma miris cvetna jorgovana Obiljem svežim sipa sa
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Gde ću, Bože, gde ću? I umuknem, zaćutim, mučim se, stradam do besnila, i slušam kako mi udara, udara, udara srce i zvoni u ušima, kako uzbunjena krv u mahnitom besu buntovničkog bunila juriša, burlja, ključa i razdire jadni moj prenapregnuti
i najzad, zvoni po treći put tamo negde iza one krpetine, te otpočinje prvi čin, pa se ređaju redom slike i prilike, i sve tako do one
— I poizmakne se. I zvoni Iketa pored uveta, i hvali i kuje medenicu u zvezde. Čuje se, veli, čak do Metkovića. — Deder još mêko, deder sad —
— Deder još mêko, deder sad — kaže seljak, i sve se više izmiče i udaljuje da čuje i oceni kako ona medenica zvoni izdalje.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad dođe tamo, al̓ onaj mrtvi stoji i drži rukama za štrikove. Mali, kad ta vidi, reče mu: — Zvoni, zvoni, kad si prvi došao. Svejedno, ja se neću ništa ljutiti. — Kad mrtvi ništa, a on će opet: — Ma zvoni, čovječe.
Kad dođe tamo, al̓ onaj mrtvi stoji i drži rukama za štrikove. Mali, kad ta vidi, reče mu: — Zvoni, zvoni, kad si prvi došao. Svejedno, ja se neću ništa ljutiti. — Kad mrtvi ništa, a on će opet: — Ma zvoni, čovječe.
Svejedno, ja se neću ništa ljutiti. — Kad mrtvi ništa, a on će opet: — Ma zvoni, čovječe. Svejedno, zvonio ti a zvonio ja; kad si prvi došao, zvoni.
— Kad mrtvi ništa, a on će opet: — Ma zvoni, čovječe. Svejedno, zvonio ti a zvonio ja; kad si prvi došao, zvoni. — Ali mrtvi opet ništa, a mali se na to naljuti, pa primjeri šakom, pa ljek u obraz: — Kad nećeš zvoniti, što si tu
Ja mu velim: zvoni, zvoni kad si prvi došao — svejedno, zvonio ti a zvonio ja, ali on ništa, samo muči i drži onako za štrikove.
Ja mu velim: zvoni, zvoni kad si prvi došao — svejedno, zvonio ti a zvonio ja, ali on ništa, samo muči i drži onako za štrikove.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Parobrod je imao da krene oko jedne, a već zvoni podne. Cveta pomisli da je bolje da ga pričeka, ako će i duže, da je ne ostavi.
Prestade veliko zvono da zvoni. Ozgo začuje Moračin hod bosih nogu i šuštanje odijela. I, kao da mu je kaplja hladne vode na ćelavu glavu pala, strese
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se, odlazi.) IX ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (zvoni). ANKA (dolazi): Molim. ŽIVKA: 'Odite ovamo, malo bliže! (Meri je znalački od glave do pete.
VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (Ode.) V ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (kad ostane sama, zvoni). ANKA (dolazi). Molim! ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka?
RISTA (ustumara se): Gde da se sakrijem? ČEDA: Ne znam...Čekaj, sad mi pade na pamet. (Zvoni.) RISTA: Gde? ČEDA: Ćuti i ne pitaj, jer nemamo vremena za razgovor. XVIII ANKA, PREĐAŠNjI ANKA: Molim!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz vodu što zvoni, u nebesa čista.
Krakov, Stanislav - KRILA
Većina otvara konzerve i jede; posle neće biti za to vremena. A gore grmi sve jače, telefon sve češće zvoni, a stari major se sve više meškolji.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Gore ne postoji! „Ovo je zemlja belih! Treba znati kako gorko to zvoni u ustima belca koji u svako podne mora uzeti kinin, koji se ne sme kupati u moru niti u reci, slobodan na suncu, koji
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Pašino pismo jasno govori: „Primi od njega turske pusate!“ GLAVAŠ (smeje se): „Primi od njega!“... To tako zvoni Kô da sam nekom ja poručio: Da brže dođe, skupi pokloni U Glavaša ga davno čekaju! Jeste, čekaju!... Pa neka dođe!.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
u svojim memoarima (Rapsodije iz prošlog srpskog života, Novi Sad 1953, 95) on piše i ovo: „Tek što se preobučem, a zvoni na podne.
Bojić, Milutin - PESME
I dok poljima njihov kikot zvoni, U njinom oku blista mir grobova I protežu se, kô senke jablana, Likovi hladnih severnih bogova.
VARDARU Umorno kliziš kroz polja golema Mrk, kô da slava riku ti pomela; Tvoj lom kroz klance, pun daha s opela, Zvoni kô odjek napuknuta šlema.
I sve je pusto u okolu celom I raskoš boja zvoni mi opelom Kô sjajni prolog neke patnje grozne. O, čemu sjaj taj što dan očarava Kad moja sreća na dnu Prošlog spava?
Kô tanki veo i kô magla studna, Pijući plamen, da stope i sprže Rastanka zvono, što zvoni sve brže. XXXII O, nek ti rekne taj poljubac, što se Svršava novim poljupcima, da je To usklik žudi koja večno
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam spomenuo dosad. ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.) MILADIN: Neću, gospodin-Žiko! ŽIKA: Deder govori, zašto si došao? MILADIN: Pa evo šta je: neki Josif iz Trbušnice.
ŽIKA: Deder govori, zašto si došao? MILADIN: Pa evo šta je: neki Josif iz Trbušnice... ŽIKA: Znam Josifa. (Opet zvoni.) MILADIN: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan, pa... ŽIKA: Ona stoka Josa opet nije pred vratima!
MILADIN: Dobro! (Odlazi.) XIII ŽIKA, MILISAV, JOSA ŽIKA: Pa onda? (Zvoni.) MILISAV: Ja i gospodin Vića uđemo sami. JOSA (javlja se na vratima). ŽIKA: Ne puštaj više nikog!
VIĆA: 'Ajd', daj mi te tvoje građane! ŽIKA (zvoni). JOSA (na vratima). ŽIKA: Nek uđe gazda Miladin i kaži apsandžiji da mi dovede Spasu mehandžiju. JOSA (povuče se).
VIĆA: Imam da saslušam jednog vrlo velikog političkog krivca, pa po zakonu treba da su prisutna dva građanina. (Zvoni. Josi, koji se pojavi.) Donesi iz praktikantske sobe dve stolice. (Josa ode u praktikantsku sobu.
VIĆA: Jesi l' previo tabak, gospodine Milisave? Napiši mu tamo „rađeno” i upiši imena prisutnika. (Zvoni. Josi, koji se javlja na vratima.) Dovedi mi onoga gospodina iz 'apse. JOSA: Koga? VIĆA: Onoga, de, jutrošnjega.
) ĐOKA: Pre ću poginuti no što ću dozvoliti! KAPETAN: Aha! Aha! Tu smo! Nagazili smo na žulj! (Dočepa zvonce i zvoni.) Tu smo, dakle, golube, pipnuli smo tamo gde boli! (Pojavi se Josa na vratima.) Ima li još koga tu? JOSA: Aleksa!
Ćipiko, Ivo - Pauci
zar da nju zapustimo?... —Neka ostane gdje je! — odgovori gazda, i ne htjede dalje da o tome s njome govori. Zvoni podne, odblesak sunca u očima gazda Jovo jače osjeća, ali neće da se sa stolice digne: navikao da sjedi do sata po
— Onda pusti neka rade ča ih je volja!... Dosta je sveta misa... A znaš ča ću ti reć: neće ga zvoni odvest' u rajsku slavu!.... — Ča govoriš ti, Jure? — nastavi susjed i pogleda na nj.
Podne zvoni, a on još čeka, počelo mu se dosađivati; htio bi da se vrati, ali ne može radi oca. I ljuti se, misli: „Zašto dolaze
Ilić, Vojislav J. - PESME
Sa pokidanih žica Poslednji akord zvoni. Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica I ona suze roni. Anđeo to je tuge.
Sadašnjost moja je pusta, kô pusta pećina neka, I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas; Prošlost je protekla moja kô burna planinska reka, A s njome radosti moje kô rajski jedan
Glavno je: što strepim, Kad barbiton tugu ili radost zvoni. Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo, Kô saiski mudrac pred Istine likom; Veo s lica njenog dići ne umemo, Jer
I, u čistoj veri Na posao dnevni pokreću se oni, Na hramu su davno otvorene dveri, I u hramu kimval tajanstveno zvoni. 1892. (ZAROBLjEN PROMETEJ SRPSKI) Zarobljen Prometej srpski trajaše sumorne dane Prikovan za hladnu stenu.
Sve mirno diše. Rata bog S mutnog se gubi vida, I anđô mira, s milja svog, Srebrnu harfu skida. O, zvoni, harfo! Mili glas Utehu neka budi, Da njezin melem krepi nas, Ranjene naše grudi.
I kroz čarnu goru, sumornoga lika, Jasno zvonce zvoni s ovna preodnika. 1880. VARTOLOMEJSKA NOĆ Nad umorenim Parizom tavna se spušta noć, I tavni plašt uvija zrak i svet.
Njegova je sveta moć! Ja te ljubim, oh Tamaro! Budi moja jednu noć.“ Opet žagor razvi krila, I santura zvoni s njim, I svečano sa nargila Dizao se hladni dim.
“ Sa rudničkog visa, po sumornoj noći, Mrtvački se sprovod polagano slazi. Tupo zvoni doboš u nemoj samoći, Dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Mamuze mu sitno zveče, A mač zvoni o stepene... On je drhtô kad je stigô Do mirisne sobe njene. Već dve noći i dva dana Kako strastan zaspô nije; Već dve
Tu divlje cvetaju ruže i bistra rečica teče, I pesma slavujska zvoni u vedro zvezdano veče. Pastiri danjuju leti i sastaju se ode: Sednu, podviju noge i onda razgovor vode O stoci,
Pod toplim guberom, oni Spavaju i hrču tako da cela odaja zvoni. Kmetica trgne se kadšto i onda okrene nice, Promrmlja nejasne reči i smeh joj ozari lice.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
On ga je svojom vlastitom rukom načinio pre petnaest godina i poklonio Udruženju. Zvonce zvoni. Članovi zauzimaju svoja mesta. Sednica počinje. Na pretsednikovu stolicu seo je Ser Džon Hoskins.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
vetrom u jednu napred, u drugu sastrag duva, to mi ne znamo, samo to možemo kazati da prva lepo, a poslednja ružno zvoni, i zato nazivaju spisatelji jednu dobar, a drugu rđav glas, po originalu Good i Evil Fame.
ljubezne čitateljke, što vam ne kazujem kako joj je ime, jer je ona takovo ime imala koje vrlo ružno našim ušima zvoni.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Neće ih tamaniti, neka mu bude! Važno je da neko službu zvonara obavlja, da zvono zvoni. I zvono je zvonilo, javljajući venčanja i rođenja, praznike i umiranja.
livade izlivalo je ono svoju bakrenu dušu, a starac i zvono postali su vremenom toliko bliski da je zvono odbijalo da zvoni kada bi neko drugi vukao uže. Je li čudo što selo poverova da između starca i zvona postoji nekakva tajna veza?
— Gle, vratio se starac! — uzviknu plećati seljak. — Ali, što zvoni? — seljak oslušnu i sumnjičavo zavrte glavom. — Nije ni jutrenje, ni osmrtnica, šta je? — Požar? Rat?
— Nije ni jutrenje, ni osmrtnica, šta je? — Požar? Rat? — nagađali su trčeći ka selu, jer zvono nije prestajalo da zvoni oštro i opominjuće.
Zvonjava je prolazila kroz zidove, kroz jastuke! Činilo im se kao da im u glavi zvoni, da zvonjava negde u njima izbija. Tako su već od samih sebe počeli da beže. — Moramo nešto učiniti!
Ljudi od zaprepašćenja nisu mogli da dođu k sebi, kad neko s nevericom uzviknu: — Gle, zvono je prestalo da zvoni! Gomila se, najednom utiša i čitav jedan dugi trenutak ljudi su osluškivali tišinu, ne usuđujući se da otvore usta,
A onda jedna mišica pokuša da u satu svije gnezdo, dodirnu klatno i sat poče da zvoni. — Duhovi na tavanu! — kriknu užasnuta mišica i sav mišji narod pobeže iza grede. Ubrzo su to učinili i pauci.
Šantić, Aleksa - PESME
I kada jednom dođe smrti doba, Naša će suza na kam tvoga groba Kanuti toplo ko kap sunca zlatna''... I akord zvoni... Sve u sjaju jačem Kandilo trepti i sobu mi zâri... Iz kuta muklo bije sahat stari.
I slušam kako širom rodnih strana Radošću zvoni sa gusala struna, Dok se u zlatu vaskrsnijeh dana Sa nebom ljubi tvoja gorda kruna. 1911. OTADžBINO, GDJE SI?
Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si? 1911. MOJI OČEVI Moji su očevi iz onijeh strana Gdje motika zvoni i gdje krasna bije; Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije, I tvrde se grude drobe ispod brana...
I svud iz neba, s vrhova i luka, Zvoni i zvoni: ''...Osana vo višnjih!''... Sja sunce, zlatno kô klasje kad dozdre; Bik riče ispod jela stogodišnjih, i
I svud iz neba, s vrhova i luka, Zvoni i zvoni: ''...Osana vo višnjih!''... Sja sunce, zlatno kô klasje kad dozdre; Bik riče ispod jela stogodišnjih, i jutro kadi
I svrh sela zvoni udar kobne ure. 1913. DODATAK OSTAJTE OVDJE... Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat KO što ovo
gleda i slepi Od bleska što se svud lio, No ipak uza nj nimfa je bila — Vitez je ženik, a neva vila; Tu citre zvoni zvuk mio.
I sjaju i trepte u jutarnjoj rosi, I gde pogled roni, svuda pesma zvoni, — Pa ipak u grobu ja bih ležat hteo, I uz jednu mrtvu dragu svit se ceo.
Tu se uz slatke zvuke Magleno kolo vilo. Vilo se tamo i amo. Dok svirka sve slađe zvoni; I mi minusmo dalje, Neutešeni i boni.
43 Stara mi bajka snežnom Sve rukom maše, i poj Tu zvoni, sa svirkom nežnom O zemlji čarobnoj, Gde krupni cvetovi redom U pozni željkuju sjaj, I gledaju se gledom Blagim i
Labud ribnjakom kruži I peva, i pesma zvoni Sve tiše, i pevač beli U grob vodeni roni. Sve je nemo i mračno! Cvet je razduvan ceo, Zgasla je zvezda i s
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Kako li je samo naoružan, sve zvoni! Lazar i Stric na kraju su jedva uhvatili magarca i za ular ga poveli kroz Prokin gaj.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Vrati se opet mislima sinoćnjem događaju. Mislio je o glupom smehu Vaske izmećarke, a u ušima mu jednako zvoni ono strašno jasno smejanje ponosite čorbadžijske kćeri koje se čulo iz avlije.