Jakšić, Đura - PROZA
Kad je crkveno zvono zazvonilo i kad se molitva otpočela, ja se kroz gusto šiblje, što je okružavalo manastirsku zgradu, dovučem do iznad
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Dok mnogo posle odlaska naše vojske zapali se jedna kuća u gradu; i zvono poče naopako lupati, i Turci onda povikaše: „Ala, ala, ala!” i na grad juriše, koga prazna nađoše.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
voda na vodenični točak Čajir — ograđena livada, pašnjak čakmak — kresivo za izazivanje varnica iz kremena čaktara — zvono za ovce čangriza — zajeda, svadljiv ton govora čapur — panj od isečenog drveta časni post — veliki uskršnji post koji
Dučić, Jovan - PESME
Najzad, mnogoglasno, Dole, pod zemljom! Negde u dubini Jednakim ritmom, kao muklo zvono, Ogromno srce začu se u tmini: Udari mirno, tiho, monotono.
Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane. No skriveno zvono kad pod svodom lednim, I opet se začu iz topola stari, Sva dolina strahom ispuni se jednim, I užasnom strepnjom, i
Nebesa su bela. Niotkud ni vetra da se javi šumom, I zaplače gdegod za krstom, za humom. Niti smrzlo zvono čas da kucne koji, Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji, Pokazujuć tako sred doline neme Sat, kada je najzad umrlo i
Najzad sunce uđe među planine i prosu na reku svoj poslednji krvav zrak. Seljak-crkve— njak zatrese u tornju malo večernje zvono, koje odjeknu mnogokratno u obližnjoj crnoj smrčevoj šumi. Reka se lagano gasila. Magarac podiže glavu, krupan i silan.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— 'Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! — reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.
Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono: — Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao! — Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!
Na ulici zatutnjaše požarnička kola. Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore. Zvono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho. — Vatra! — reče ona. — Vatra! — odrovorih ja.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Tako se, eto, jedan naš Banaćanin u dalekom svetu pročuo, a Iđošanima obećano jedno zvono od onoga topa. Tako se eto razgovaralo o svačemu ispred kuća po klupama.
Nosim ga uvek sa sobom (u zlu ne treb’o!). Al’ koje mi i asne od njega, kad će mi se, znam, zavezati usta k’o zvono na Veliki petak, pa neću umeti nijedne kad dođem pred njegovu ekselenciju.
Ta mor’o bi duvati u one gajde da se čuju k’o ono veliko zvono čak do poslednji’ salaša, makar mu pukle one njegove gajde. Ala bi se sekirala i kidala ona debela!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Niko se nije micao među njima. Bila je tolika tišina, da se u daljini čulo jedno zvono, sitno, sitno. Te godine je bilo mnogo groznica i na grobljima je, skoro svaki dan, bilo po nekoliko sahrana.
Na stolu je ostalo, među ugašenim svećama, koje su dimile, raspeće. Sa obližnje kapele kapucina čulo se večernje zvono. Kroz prozore sudnice, uzane, kao puškarnice, padali su u praznu dvoranu rumeni zraci Sunca, spolja.
Začu se, odnekuda, i neko, sitno, seosko, zvono. Isakovič posle ugleda, na dnu jedne aleje, Herrenhaus, zidan u crvenu ciglju, sa prozorima belim, zaraslim u divlju
A drugi, kad je noć. Jedno lice, napolju, pred vratima. A drugo, unutra, iza vrata. Zvono, koje je Agagijanijan povukao, u mračnoj avliji, gde je gospoža Huml živela, imalo je gvozdenu ručicu, pred vratima.
skrhao šiju, dželat je skočio na njega, sa leća, kao majmun, pa se ljuljao na njemu, kao da zvoni u neko veliko, nemo, zvono.
Njihovi sunarodnici opet su se u zemunice sabili, a sela su u zgarišta utonula i ni jedno zvono ne zvoni. Nema ni popova, kažu, da samrtnike uteše, i sahrane one, koji su umrli.
je bila u jednom porušenom bastionu, u blizini stare Zlatne kapije, na brdu iznad Podolja, nedaleko Pečerske lavre. Zvono je, nad njima, skoro celog dana, brujalo, a zvonilo je i rano u zoru.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
reče da nema vremena za prazne priče: njemu je jasno koji je mene đavo odveo da slušam trabunjanja onog šašavog popa, a i zvono za ulazak profesora u učionice već izbija, on mora da se čisti, sve što imamo raspravićemo kod kuće.
Plesači pri dnu hodnika počinjali su da se razilaze i po tome sam znao, iako nisam čuo zvono, da je odmor već završen. Približio sam se Nedi i nasmešio se, ali se ona napravila da ne vidi taj osmeh.
Rašida je bila stručnjak da legne na zvono dok ne razbudi pola ulice, a onda stane iza neke izbočine u zidu, ili čak iza kante za đubre.
Ne, to nije dolazilo u obzir! Stanika, takođe! Naša zgrada nije imala zvono. Zato su ga imale druge i sve je to ličilo na primenjen čas psihologije.
Rekoh mu da mi je drago što ne shvata, i hteo sam da mu kažem još nešto, ali je zvono zazvonilo dva minuta pre vremena i Bagricki me je neočekivano upitao: - Šta mislite o mačkama, molodoj čelovjek?
Nekoliko klinaca napravi krug oko nas, dok je trening kros-kontrija i topot stotine nogu jenjavao. Onda se začulo zvono za ulazak. Dvaput dugo i jednom kratko, odjeknulo je kao poziv na nešto. Šta!
Mogla je da ode bez mene? Vazduh mi se gubio u plućima kao da je neko naglo preko mene prebacio stakleno zvono. Ona je to mogla. Žene sve mogu. Šta je to što one ne mogu da urade, Bože sveti! - Kad je otputovala, Sulejmane?
Opet se osetih kao da neko preko mene prebacuje ono idiotsko stakleno zvono. Možda je Rašida mahala rukom? Možda bih je video još jednom? Možda bi se nešto dalo učiniti? Vraga!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Nek to kažu patrijarhu. Tako, zagledan u zvonik drveni, u kom je nepomično visilo zvono, u voćnjak, u kom su nepomično visile bezbrojne jabuke, u štale i tremove, u prozore gore, u kojima ne beše ni jednog
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Po ugledu na Šilerovo Zvono napisao je nekoliko većih pesama, kao što su Popara, Kuzman, Maniti glumac, Stolar, Jedna noć, Berber Trajko, — pesme
Milićević, Vuk - Bespuće
On ubrzava korak, dok neprestano ječi zvono, odnosi zvukove u klance, koji ih odbijaju i survavaju pod svoje noge u Unu.
je ostavio crkvi samo svoje ime i u nju dolažaše, svake druge nedjelje, jedan kaluđer iz Bosne da služi liturgiju. Zvono zastade u trenutku kad on stupi na crkvena vrata, skinuvši šešir s glave, i njegovi koraci odjekivahu po kamenitim
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
IV Posle, u nevreme, pre večernje, oglasi ga zvono. Umre on, Mita. Ubrzo, iz komšiluka i drugih mahala, počeše ispred naše kapije, u gomilicama i u novo obučene i duboko
Lalić, Ivan V. - PISMO
možda je to bila ona Ana; I zvuk i slika, malo asinhrono Na pozadini avgustovskog zlata; Glas iz daljine, kao sitno zvono, Zuj bumbara u čaški sunovrata; Pokret tek uobličen, a već pline Ko kvarna svetlost, ko fatamorgana, Vidljiva pena na
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Da sam na njihovom mestu i da imam toliku lovudžu, otkupila bih našu familiju i stavila je pod stakleno zvono, radi izučavanja. Bog sveti zna šta bi sve tu isplivalo na površinu!
Ništa više! Sedeo je tako očajan jednoga jutra, kad — bzzzzz! Zvono na vratima. Pred njim stoje dva tipa sa žicama, kleštima, banderama i, uopšte, svim andrmoljama potrebnim za
Tu im smislim opaku stvar! Sedam časova, jutro, ptičice cvrkuću. Zvono: — Dajmivasu! — Trenutak! odgovaram s besprekornom intonacijom najrazmaženije beogradske sekretarice. — Ko ga traži?
U redu, nekako zagladim situaciju i krenem s predstavljanjem, kad odjedared zvono na vratima! Mama i matori s roditeljskim smeškom tipa „Mi smo s Anom drugovi, nemamo onaj ukočeni roditeljski odnos!
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Da smeh taj me mimoiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. Kud pogledam - sve sanovnik: o jezama lebdi stenje a reč jedna zvono, zvonik, Ljuboviđa, žuborenje. Povezujem kraj sa krajem i višnjama punim zdele.
O Pelen-zvezdo, gorku krv mi spali: s krvnikom ja sam kao majka s čedom a Službu čeka moje zvono gluho da makar jednom bruj mi takne uho!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Rasejano pogled bludi, Tromo idu časi. Iz daljine zvono gudi, Razležu se glasi — Odjekuju na daleko... Mora da je umro neko. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado...
I kroza san sam čuo ritmičke udare, čas slabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati. Moguće, moguće... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala.
Moguće, moguće... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči. Zvoni... zvoni...
Pridigoh se. Stražar kao da se prenu, i pogleda me začuđeno. — Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć.
Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora.
Jedan kapetan izdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice... Lokomotive su pištale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona...
Ako ga ne sruše naši topovi, njihovi će sigurno. A na vrhu, nalaze se četiri prozorčeta, kroz koja se vidi zvono. Sobom povedosmo i Tanasija, koji još od baterije poče da razvija telefonsku žicu.
Tako do polovine tornja. Odatle su vodile uske lestvice, pored užeta za zvono, do onih prozorčića na vrhu. Oprobasmo ih, pa onda pođosmo jedan za drugim. Tanasije ostade pod našim nogama. Tek.
Tanasije ostade pod našim nogama. Tek. narednik zastade i okrete se ljut. — Ko klati zvono? Okretoh se i ja. — Ja tek onako... uhvatih. — Jaoj, džukelo jedna, znaš li da ću te gađati iz revolvera!
Ali zaglušni tresak nas gotovo obeznani i, predosećajući nesreću, gotovo nesvesni, sručismo se niz lestvice. Zvono tada zazvoni. Neko je slučajno uhvatio za uže. Tanasije dohvati telefon.
— Dokle će ljudi da budu tako bezumni!... — Vojnici su ga preneli u metalni sanduk i poneli u crkvu. Zvono je odjekivalo. Sveštenik nas odveo te smo celivali ikonu, a posle nas svratio svojoj kući.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ne čini ništa ako ste majka od tog je lepša slast. O samo je tužan čovek čist, slobodan, nežan i drag, ko zvono u polju, i blag ko cvrkut tica, i uveo list.
Ali držeći mu glavu rukama obema, suzno, umirući, pomisli, bolno, da za oči neveste utehe nema. Tada zaplaka u vodi zvono Svetog Marka.
Gledaj u jesen mirno, kako se gubi dan i ljubi. Blago kao jedno zvono da zazvoni u daljini mišlju tom sam te dodirno. KARIKATURA O da si samo jednom pao po ženskom telu mednom umirao bi
Jedna modra široka pruga, ispod obale, sve je dublja. Nebo nas olovno pokriva, kao grdno, nečujno zvono, što, ipak, kao da užasno zvoni. Vratio sam se, kad se smrklo.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
se, po utvrđenom redu i običaju, časnici odborski zahvališe rodoljubivom skupu na toj retkoj počasti, predsednik lupi u zvono, i objavi da je zbor otvoren. — Želi li ko da govori? — upita.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Svako se plaši od onoga, što mu je tako blizu... zebe od puta, kojim mora neminovno poći... A smrtno zvono grmi svečano, i njegovo brujanje odjekuje sumorno preko prljavih krovova, i gubi se tamo daleko iza prvih brežuljaka, što
— Ujaa!... viknu Marko i obojica povukoše uže iz sve snage i poleteše u visinu skoro do samih greda. Zvono stade. Tako ponoviše još dva put. Sad dođe red na decu, svakidanje goste visoke zvonare.
— Prvo! reče Marko, a nestrpljivo podskoči, podiže ruke i zaljulja zvono... Za njim osuše redom drugo, treće, četvrto... i opet se prolomi kroz te raznolike srebrnaste zvuke gromovski glas
Juče je i pop—Kostu lepo oglasio, baš sasvim lepo... I za taj posao treba veštine... Može zvono odjedared da se zaljulja, pa mu oba udarca idu jedan za drugim.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Kad se raspali, kad buknu sve ono Što je u njoj tinjalo satima, Ona se zaljulja kroz sobu, ko zvono, I odskakuta prema vratima. Iziđe u sneg, onako vrela, Ode, pepeo da istrese, šta li?
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
principu da, kad teret udari o morsko dno, uspostavi se električni dodir koji kroz kabl stavi u dejstvo električno zvono na brodu i time objavi da treba obustaviti dalje odvijanje kabla.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
vitkom telu, dotrča ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši ruke, zaturivši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu: Da znaš, diko, da znaš, diko, Kako venem za te.
Pandurović, Sima - PESME
nam prodre; I da svaka rečca što se tiho rekne U duši nam strašno, stokratno odjekne, Kao zvuci truba, k’o pogrebno zvono Predelom strasti ranjene i modre, Kad je život prazan, besmislen, oron’o.
Ravnodušno, mirno napustismo ono Što je nežna duša prošlosti nam mlade; Nismo bili tužni, kad pogrebno zvono Oglasi kraj naše mladosti i nade.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Za đakonom izađe iz manastira perjanik jedan i taj otrča, kao zvijerac, put Bajica. Veliko zvono na manastiru zazvoni. Nekolike puške zapucaše u polju put sjevera. Ljudi preblijeđeše, i stadoše se mukom zgledati.
Krivac osta na sredini. Zvono jednako zvonjaše. Vladika skide kamilavku, ljudi prekrstiše ruke pobožno. „Marko Jokov, jesi li sve istinito
“ „Amin!“ „Sad pristupi i ti, pa cjelivaj!“ naredi Vladika. Momče to učini. Zvono prestade. „Čuješ još nešto! Bila je neka čegrst između vas, između tebe i Ilije, je li?“ „Je...st Gospodaru!
„Pristupajte, ali bez oružja!“ viknu im. Zvono opet zazvoni. Ljudi poslušaše, te jedan za drugijem stadoše cjelivati, pa se odvajahu na desno.
Ljudi poslušaše, te jedan za drugijem stadoše cjelivati, pa se odvajahu na desno. Kad se svi izrediše i pošto zvono presta, Vladika progovori: „Bajice! Zemlja je zinula da popije krv jednoga vašeg brata!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
i čitavim izrazima, kojima se pojačava ekspresija (šljis, tras, cangr, klo-klo; zvr (telefon), bim, bam, bum (crkveno zvono), cin-cilin (zvonce); i kojima se imituju životinjski glasovi (kukuriku, pućpuruć) ili i čitavi napevi pogotovu kod
— Poštuj ako hoćeš da si poštovan. O SVOJTI — Svak’ od svoga. — Svak’ je sebi prvi brat. — Kakvo zvono takav glas; kakvo žito, takav klas; kakvo drvo, takav klin; kakav otac, takav sin. — Ne pada iver daleko od klade.
— Ako prevali, ništa. 2 Pitali Crnogorci Bokelja: — Zašto nam proljetos ukradoste zvono sa crkve? — Bogu je svejedno: ili zvonilo na vašu ili na našu crkvu, pošto su obje njegove.
(Živi kreč) 59 — Voda ide kroz vodu, a vodu ne dotiče? (Rakija) 60 — Vodi ide, vode ne pije? (Zvono na živinčetu) 61 — Gvozden ker, prten rep? (Igla i konac) 62 — Gde žujka pase, trava ne raste?
(Pero kojim se piše) 65 — Golo momče proz goru promače i iznese kosu u zubima? (Zvono) 66 — Gora ovud, gora otud, među njima zmaj leži? (Češalj) 67 — Danju klanja, noću broji zvezde?
(Pratljača za pranje rublja) 74 — Drvena mati, željezna djeca? (Drljača i klinci na njoj) 75 — Druge zove, sebe ne čuje? (Zvono) 76 — Dugorepa hala more preplivala, krila ne skvasila? (Barka) 77 — Živo bilo i živo hranilo, a sad žive nosi?
(Drenov cvet, granje i plod) 181 — Zvono, a ne zvoni? (Cvet u visibabe) 182 — 3eleni se kao šuma, a šuma nije? (Šumica) 183 — Zeleno se rodi, brkato uzraste,
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Zubi. 4. Pismo. 5. Rotkva. 6. Ovca i jagnje. 7. Most preko vode. 8. Žito. 9. Brašno kad pada ispod kamena. 10. Zvono crkveno. 11. Pijevac i rep mu. 12. Kazan. 13. Igla. 14. Paun. 15. Kosa. 16. Srp. 17. Đeram. 18. Uši oko glave.
140. U bisaga. 141, 142. Jagnje i rep mu. 143. Vodenica. 144. Jezik. 145. Pijevac. 146. Igla i konac. 147. Zvono crkveno. 148. Bua. 149. Katanac. 150. Trn. 151. Kantar. 152. Verige. 153. Točkovi. 154. Vitao. 155. Saonice.
154. Vitao. 155. Saonice. 156. Mačka i miš. 157. Krmeća surla. 158. Jaje. 159. Konci. 160. Rakija. 161. Zvono na živinčetu. 162. Svijeća. 163. Bunar. 164. Sjenka; jaje. 165. Sjekira. 166. Doboš.
Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju kćer za Biberče.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Ne znam: da l kraj mene diše grad il šuma, Da l sam svež ko šiblje il ko panj orono? O moj oklop ponoć kuca ko o zvono. KALEMEGDAN Gde je muzika što se nekad čula?
Ćosić, Dobrica - KORENI
— A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos! Za tvoju kuću ništa nije da kupiš manastiru zvono. — Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma! Ni pred kojom zemanjskom silom.
— Sneg! Izgore kuća! Zvono, deca! Jedan od bliznaka zaplaka i svirala umuče. Tola priđe koritu. Plače „desni“. „Levi“ kao da ne diše.
od straha i zime, Aćim mi je naredio, gazda, poslanik, vlast, cima brzo i nervozno, nepravilnim, izlomljenim ritmom zvono tuče po odžacima; on mora da sluša gazdu i vlast, vojska ide, ide!
čuli, viknuo je, svi su čuli, lisice su Prerovci, svi će pobeći; Aćim je rekao razbijajte, razbijali su svi, svi, svi, zvono udara u gredu, on ima sitnu decu, on je siromah, ako ga ubiju, ako ubiju, ubiju, hukće po zvonari, probudiće mu se
znaće da je on lupao na ratno stanje, ali siromah mora da sluša gazdu, šta se njega tiče ko vlada, otkinuće se konopac i zvono će mu smrskati glavu, sto oka je teško, neka. i Turci vladaju, samo njega nek ostave na miru. Šta.
i Turci vladaju, samo njega nek ostave na miru. Šta. li je to Simka htela da mu kaže? Đorđe nije kod kuće. Zvono ječi, jauče, stravom uzbune plaši noć; veliko sivo oko neba nadnelo se nad selo, nad zvonaru, viri na Tolu, on vidi i
veliko sivo oko neba nadnelo se nad selo, nad zvonaru, viri na Tolu, on vidi i još brže i snažnije trza konopac, da zvono smrska nebu zenicu pa da nikom ne kaže ko je zvonio na ratno stanje, bole ga ruke, muti mu se u glavi, tutnji, zvono je
da zvono smrska nebu zenicu pa da nikom ne kaže ko je zvonio na ratno stanje, bole ga ruke, muti mu se u glavi, tutnji, zvono je u njegovoj glavi, velikoj kao nebo, a strah vuče konopac plašeći se tišine, neko ga ščepa za ruke otimajući mu
Onda je rekao: „Kupiću manastiru zvono... Milunka sutra nek ide Metodiju da ga moli. Sve ću im dati samo da tebe puste da prenoćiš pod grobnicom.“ Ćutala je.
Devojku je mogao da uzme. Može i sada. Već bi imao veliku decu. Zašto je manastiru dao sto dukata za zvono, zašto je vodenicu zatvorio izgovarajući se pred seljacima da se mlinsko kamenje istupilo, svakog dana po vreću ujma
je, raspusno i bestidno ga trošila i milovala, s mržnjom i nežnošću što su se u naletima smenjivale kao veliko i malo zvono, da ga zauvek nestane, da zajedno nestanu radi sina, da se zvona istope u tišinu...
ali mu od Aćimovog pogleda smeh odjednom slete s lica i on više zamišljeno nego strogo reče: — Znaš li šta oglašuje zvono?
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
ZLATNI TANjIR Od prvog jutarnjeg zraka do mrkle noći, kao bakarno zvono, odjekivalo je selo od sitnih udaraca rezbarskog dleta. Izdaleka, ono je i ličilo na zvono okačeno između neba i zemlje.
Izdaleka, ono je i ličilo na zvono okačeno između neba i zemlje. Na takvoj je visini bilo sagrađeno da su oblaci i magle prolazile ispod njega skrivajući
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Bila jednom ruža jedna... U crkvu se svati kreću, Razleže se pesma medna, A sa crkve zvono jeca: „Bila jednom ruža jedna...“ M. Mitrović LXXXIV Pustinja leži duga, i široka Veče, sja zapad...
Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: Tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane... No skriveno zvono kad pod svodom lednim I opet se začu iz topola stari', Sva dolina strahom ispuni se jednim, I užasnom strepnjom, i
A. Šantić CXX VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. I jeca zvono Bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge Duge Ubogi moli puk. Kleče mršave Glave Pred likom Boga svog Ištu.
UNUTRAŠNjI DIALOG Kada od mojih bezbrojnih ja ona Večite skepse zlurado upita, Mučeći dušu k'o pogrebno zvono: - „Ti, čij duh povrh provalija skita, „Reci šta tražiš s večnim smešnim žarom Na zemlji, kud si slučajnošću bačen?
Biće dosta ako, Kucnuv i ja u uzvišeno zvono, U koje kuca pokolenje svako, Jedno za drugim, s verom ili bono, „Vidim kako se, u magli što rudi, K'o nezapamćen
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Usled toga izdigla se površina žive u zvonu iznad svoje površine u posudi u koju je zvono bilo položeno. Visinu žive u zvonu obeležio sam tačno značkom prilepljenom na zvonu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
je čvrsto ovu četku i briše one obline, i samoga bi sebe izbrisao da ne postoji, kad ga odjedanput trže i probudi zvono staničnoga vratara koji je skori polazak voza objavljivao. Dograbio je Mitar kufer i bunovno pojurio ka peronu.
ona snažna zaprega topova, od čijeg se treska ništa više nije čulo sve do groblja, i gde se ovoj uzbuni pridružilo i zvono sa grobljanske kapele, što je usred zaglušnoga treska, sa kojim se slivalo, podsećalo na izvestan zadihani i jezivi
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
napred, priđe ruci popovoj, pa ode Obradu klisaru, te uze od nega veliku medenicu, koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama.
Ruke mu snažno ali mehanično zamajivahu zvono, usađeno u drvenu ručicu, ali misli mu behu daleko od ove pobožne svečanosti.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
hleb” crnosapac, crnosapčina — nož sa crnom drškom cukor — šećer čakar-bakar — bakar i slično čaktaraš — koji nosi zvono čamšire — rublje čvonta — glavica čejrek — četvrt čereg — četvrtina čestita (učiniti koga) — srećna četvrti —
Petković, Vladislav Dis - PESME
IDILA Reka teče mirno, blago; voda blista; Sunce sija, zvono lupka, ovce pasu; Povetarac lako gazi preko lista; Odmara se i sam vazduh u tom času.
Čobanin se tako smeši milo, bono! Šta li sanja i kog gleda sada u snu? Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono; Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.
čeka se opelo. Nije još dugo — doći će i ono, Doći će svetlost, dan mutan il' beo I mnogo sveta. Udaraće zvono. I ja ću zatim istrunuti ceo.
1912. Doći će mi skoro sve što je potrebno Za odlazak duge, jednolike patnje: I postelja čudna, i zvono pogrebno, I kola, i suze — sav običaj pratnje.
Sa svoje visine gledaće me ono Mirno, i kad budu spuštali poklopac, I kad me pozdravi s katedrale zvono, I kad me dočeka grobarov konopac.
Doći će mi skoro sve što je potrebno Za odlazak duge, jednolike patnje: I postelja čuda, i zvono pogrebno, I kola i suze — sav običaj pratnje. 1913.
I SU3A Pođi mi zbogom, moja misli vedra, Prošlo je vreme za radosne priče: Surova smrt je otvorila nedra, Veliko zvono na saranu viče, Truli vetrovi lome snažna jedra. Pođi mi zbogom, moja vero jasna, Možda te nikad ja videti neću.
Pođi mi zbogom, moja misli vedra, Prošlo je vreme za pobedne priče: Surova smrt je otvorila nedra, Veliko zvono na saranu viče, Truli krstovi lome snažna jedra.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
istorijski značaj proslave na ovoj izložbi održanoj baš u Filadelfiji, nije bio slučajan, jer tu se prvi put čulo “Zvono slobode” i “Deklaracija nezavisnosti”.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
STARI SVETI SPIRIDON Iza velike mise, stari Žižica, bratim svetoga sakramenta, ne sluša zvono što naviješta podne, ne krsti se niti se obazire na čeljad što se razilazi svojim kućama, već čeka na vratima dok izađe
Ponio bi u džepovima šećera i kave, a uz post i potopljeni bakalarić. Ostajao bi kod nje dok bi zvono sa staroga tornja javilo A n đ e o s k i p o z d r a v, a odmah za njim manje zvono kupljaše pobožne ranioce na prvu malu
Ostajao bi kod nje dok bi zvono sa staroga tornja javilo A n đ e o s k i p o z d r a v, a odmah za njim manje zvono kupljaše pobožne ranioce na prvu malu misu, kojoj bi i on prisustvovao i s nje kući mahom vraćao bi se, da ga žena ne
— Klekni! A kada večeras veliko zvono zazvoni, pohrlite jedan drugome u naručaj, izmirite se radi gospoda našeg Isusa Hrista! Narod mahom kleče.
Uto veliko zvono zazvoni odlučno, osorno, kao glas strašnoga boga što prijeti i opominje na pokajanje. —Isuse moj, milosrđe!
Noć je duboka, tamna i ognjevita kao pakao. More, vjetar i grmljavina njome vladaju, a veliko zvono prijeti, opominje. Paron Zorzi, krajem, pored kuća, penje se uz tijesne ulice.
— Čuješ li zvono, Morača? Prijeti, opominje...Daj mi ruku! — Što će ti moja ruka? — odvrati navlaš prezrivo žena od njega.
— izdavši ga glas, jedva šapnu. —Idi! —Zar ćeš me ovako pustiti od sebe?... Rastanimo se barem u miru! Čuješ li zvono? —Idi kažem ti! —Kad hoćeš, idem... Ali mi ruku tvoju daj!... Daj mi tvoju ruku.... Idem!
Pred njim j e duboka, tamna, ognjevita noć; s mora se čuje šum i odnekuda daleko dolazi tutnjava. Prestade veliko zvono da zvoni. Ozgo začuje Moračin hod bosih nogu i šuštanje odijela.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
O, Hristos se rodi, srpski rode dragi, Sa hramova svetih pozdravlja te zvono; Hristos će te naći, ako se ne skrivaš: Hristos će te spasti, ako nisi klonô.
»Starmali« 1886. OPORUKA Oporuku činim još za zdrave svesti, Sad ću još jedared praporce zatresti. Ne veliko zvono već praporci mali Nek’ otcingiliču: svršuje „Starmali!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
ĆERIM (spolja): Ta šta ga moliš, Kolebane!... Kad zvono ne možeš, razlupaj klatno!... Glavno je da se ućutka. ISAK: Vala, Ćerime, Sa belog visa tanke munare Derviša
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Teška haubica grunu i granate zaparaše vazduh. Kao da čujemo kako od one strane dopire jauk i škrgut. Zvono se više ne čuje. Utonusmo u krvavu svakidašnjicu.
— Da mi je da mu sručim jednu bombu u cevku, pa šta bude sa mnom. Na sredini zaklona visilo je jedno veliko zvono. Sigurno preko nega objavljuju vreme rada, mislio sam.
Sigurno preko nega objavljuju vreme rada, mislio sam. Komandir primeti šta posmatram, pa će reći: — Ovo je zvono preko žice u vezi sa objavnicom.
— A zašto vezuju zvonca? — pitao sam naivno. — Zato što se prilikom napada ne čuje dobro škljocanje makaza, a zvono pravi larmu. Onda u tom pravcu pucaju...
Od svih onih koji su sa mnom putovali, ja sam jedini bio te „sreće“ da stignem u komandu na poslednje zvono... Ne da mi se... Ima ih koji su se zavukli u pozadinu, pa kao da su tamo koren pustili. Ni haubica ih ne može krenuti.
Došli su i ostali. U vestibilu je brujalo od ljudskih glasova. Stanično signalno zvono je odjekivalo. Lokomotiva pištala i privodila polako kompoziciju, kojom treba da putujemo... A njih nema.
Ustao je s teškom mukom. — I tako br-braćo, stigoh na poslednje zvono... — Stajao je oborene glave oslanjajući se rukama o sto. — Sa ranom u srcu — onda pođe teturajući se. — Ej, posilni...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Danju-noću Savka na nebo uzdiše, Kako zvono čuje, taki metaniše.
U molitvi tijoj stoje Njih pobožnih duša troje, Sada sniže, sada više Jutra pesmu zvono poje; Gorski vetrić čas donosi Jasnog zvona jasne glase, Čas daleko njih odnosi Na sahranu u talase Sinjeg mora
“ Tam’ na kuli zvono stade. S istoka se sunce krenu Putem neba golemoga Mladog jutra u plamenu. I sinova stalna noga Sad se lati puta
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Kad bi zvono sa golemog ovna predvodnika rastegnutim zvukom odavalo da su prve ovce iza grada, pošljednje bi ulazile u čaršiju, preliv
! — čudi se i, uzbuđen, uznemiren, potresen do dna duše, hoda po avliji, noseći u ruci zadimljenu pušku. — Neko mi i zvono skinô s avliskije' vrata!
Ostavi avlijska vrata i stade otvarati staje mumlajući nešto kroz zube. Kad god koju staju otvori, a zvono iznad vrata cikne.
Bojić, Milutin - PESME
(1912) KORAČA DUGI NIZ MRTVACA SVAKIDAŠNjA PESMA Dani, kako tutnji vaš džinovski huk! Ko raspuklo zvono plaču zore vaše, Kô na piru smrti razlupane čaše, Kako pun je strave prošlih noći muk!
Sve je pusto, kao da kletva pristupa. Kroz tišinu grobnu hrastova i iva Ni pogrebno zvono ne čujem da lupa. Kô nadgrobne ploče strče brda siva I glečere gusta sumaglica kupa.
Kô tanki veo i kô magla studna, Pijući plamen, da stope i sprže Rastanka zvono, što zvoni sve brže. XXXII O, nek ti rekne taj poljubac, što se Svršava novim poljupcima, da je To usklik žudi koja
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Njegova zbirka Đavoli dolaze (1955) izaziva oštre polemike. Zatim sledi Vuk i zvono (1958). Bulatović nije pisac od mere i discipline. Naglo menja ton, prelazi s ozbiljnog na parodijski.
Jakšić, Đura - PESME
Jedno se je zvono s bele kule čulo, U mome je srcu triput odjeknulo; Zapojaše tiho kaluđeri sveti... Možete l’ me, noge, bar donde
Sama u svom strahu priroda se grozi, Strahovite tajne nema ponoć nosi... Uzdrma se kula, zvono se zanija, U crkvi se čuje molitvica tija, Užegu se same pogašene sveće — Kroz nemo dvorište neki duh proleće.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Kad je ključaonica na toru od d., ili kad je od d. teljig za zvono, ne mogu činilice ništa učiniti stoci (GZM, 19, 320). D. grančice brane i od groma. Na Cvetnu nedelju nosi se svežanj d.
Ovnu razbludniku (u alegorijskoj pesmi) kupuje se zvono od j‹adike›: »Kud god ide, neka jadikuje« (ZNŽOJS, 20, 38). Ž. v.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ne bijaše mu dosta što prve nedjelje iza Radine ženidbe, po njegovoj naredbi, brecaše u mrtvačko zvono, u crkvi zavio priliku Majke božje u crno i ne otpjevao velike mise, već tihu, kao usred korizme.
— Ulij im ga, oduvik ka mora, pa kad si doša na nišće, izdahnuo od svake nevolje, brecnu ti u siromašno zvono, ka najgorem dogancu... — A koliko išću? — prekide ona, ne obzirući se na razlaganja.
odlučnim glasom pokojnikova sestra i nastavi: — Otkad se svit spominje, u ovoj kući nikome nigda nije brecalo siromaško zvono!
Tako se rastadoše. * Sutradan u svanuće Ivu je probudilo veliko zvono, koje razgovjetno naviještaše nečiju smrt. Poslije pak, kad je objutrilo, napokon na prozoru gledao je sprovod Jurina
— jetko reče agent Ridić, i nastavi: — Vjerujte mi, boljemu nijesam se ni nadao, no se čudim što ne darovaše i koje zvono, da se bolje čuje kad opet dođe jedan od onih velikih. Neka, neka idu! Biće bar tamo jadnici siti! A nama kako bog da!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Sada ju je grom spljeskao sa zemljom i zapalio. Zvono je palo dole među zapaljene grede i u prvi mah nam se činilo da je nekim pukim slučajem ostalo celo.
Opipavali su veliko zvono, tražili naprsline od pada i sumnjičavo odmahivali glavama kad bi neko, sa nadom, rekao da zvonu možda ništa nije bilo.
Vratimljci su ponosni na svoje zvono. Takvog nigde nema. Glas mu je nadaleko čuven, po lepoti i treperavoj dubini zvuka.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I blaženim miomirom Uspavaće tvoje grudi I snevaćeš, - Dok te zvono Smrtnom pesmom ne probudi. 1881. ZVEZDA Noć je vedra, blaga, Bledi mesec sja, U milini tone Vasiona sva.
kroz život proći i nebu vratiti ono Što duši darova nebo kad na svet posla nas, I vedro, spokojne duše slušati smrtno zvono I s uzvišenom nadom čekati krajnji čas.
Šta znači jecanje bono? I onaj sumorni usklik i slatki onaj nad, Što u akordu jednom, kô tajno nekakvo zvono, I sumnji i veri mojoj izraza daje sad? Ja gnevno potresoh lirom.
stoletno hrašće zašušti monotono Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad; Beli se zanija cvetak, kô malo srebrno zvono Zapeva ceo sâd. Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče, Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri...
Jutro je stajalo krasno, I svetla, jutarnja zvezda na nebu treptaše jasno. Sa sniske, seoske crkve zvono je javljalo svima Da sveta nedelja sviće i praznik donosi njima. A kravar na posô krenu.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Tu obično zasednem, između Partenona i Erehtejona, na jedan pretureni trupac stuba dogod me odande ne otera zvono koje večerom daje posetiocima znak za odlazak. Šteta što se onde ne može noćca sačekati!
Ja Vas, dakle, draga prijateljice, očekujem u predvorju Nikinog hrama. Pet minuta pre no što zvono dadne znak za polazak, sakrićemo se u celi Erehtejona; onde ćemo sačekati dok svi ljubopitljivci ne ostave grad i noć se
Tako, sad je sve u redu! Zvono je već poodavno otkucalo svoj znak, možemo izaći napolje. Ovde, gore na Akropoli, je sve izumrlo, no dole bruji bujni
“ Svi udariše u smeh sem one dvojice Kremoninijevih učenika. Zvono opet zazvoni, a malo iza toga osu se u sali buran pljesak. Galileji je otpočeo svoje pristupno predavanje.
Lep problem mehanike, koji me je jako zagrejao! Kad ga reših, pronađoh njegov oblik koji je ličio na izvrnuto zvono i kad izvedoh računskim putem jednačinu njegovog meridijanskog preseka, ja uvideh da je ta jednačina ista takva kao ona
a možemo se pri tome poslužiti i ovim dogledom; koji je, kao što vidite, pokretno ali hermetično proturen krot patos. Zvono daje prvi znak za polazak. Svi putnici ulaze i zauzimaju svoja mesta.
Čim ostavi Zemlju, naš voz postaje samostalno nebesko telo koje ima svoje vlastite dane i noći. Zvono daje i drugi znak. Zatvaraju se vrata i prozori, i vrši proba da li je ceo voz hermetički zatvoren.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Cigani, bre, svirajte! Svirka i igra dugo. Zora sviće. Na vranjanskoj Sabornoj Crkvi udara zvono jutrenje. REŠID BEG (viče): Mehandžija! Mane utrča.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Prokisla sam, vidiš, skroz. — U taj mah se čulo jako ručno zvono na kapiji. Julica, sva ustreptala, skoči. — Sedi, i pričekaj. — Gospa Nola izađe i brzo ode u pravcu kujne.
Svađa se s mačkom i mauče. Priča deci strašne priče, i zajedno s njima se boji. Kad zazvoni zvono u bliskom tornju, gospa-Fila kreće mišicu kao da poteže uže u tornju, i peva bim-bam, bim-bam.
svoje kuće, nastavio dalje, do one svetlo očišćene mesingane ručice koju je trebalo povući pa da se zatrese glavno zvono u „ajnfortu” gospodin-Vasinu. — Eno, eno, bruji čika-Mita!
Šara sam sebi po glavi gad i ne crveni. Iako đak Leskovčev, potezao je on, taj, za tuđe zvono tamo naročito gde „sluškinja” ima da leti sa sprata dole.
i oltarčić da ima — he-he! srpski popovi da služe, i paru uzimaju! — zvono lepo nabavite, dobar fond za izdržavanje kapelice osigurajte — biće samo ukras pravoslavnom groblju, i pokloniće onu
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Čovek bez ljubovi jest muzikalno orudije za neukog čoveka. Čovek bez ljubovi jest zvono bez klatna. Čovek bez ljubovi, naposletku, jest lepa devojka bez svake prijatnosti i vospitanija.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
pokušavao je čak da ga očajno vuče za uši, ne bi li pustio glas, onako otprilike kao kad se pritisne dugme da bi zvono zazvonilo. Ali je on i na to uporno ćutao a profesora gledao drskim pogledom, koji je svojstven u mojoj porodici.
A već i da ne govorim o dobu kada bi se dočepali crkvenog tornja, obesili se o uže i po ceo dan ljuljali crkveno zvono. Sve je to u nama utvrdilo pojam o klatnu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Povorka ljudi, žena, dece i vojnika išla je lagano pevajući pobožne pesme. U daljini negde, zvono je stalno odjekivalo, dok su talasi na obali šumeli.
Bili su i oni na Golgoti, bili su raspinjani, pa valjda će sačekati i Vaskrs svoj... Šapuću vojnici molitvu, a zvono i dalje drhtavo ječi. Dah prolećne noći ispunjen je mirisom tamjana i izmirne.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Čak je i vetar nad Carevinom utišavao glas, je li pticama preostalo išta drugo? Kao stakleno zvono tišina je poklapala Carstvo.
Vetar o tome ne govori, a i Belutak ćuti. Pa, neka ćuti: Koralna Grana zna. ZVONO KOJE JE OPOMINjALO Na samoj ivici močvare živeo je starac srebrnast i tanak da si ga u iglu mogao udenuti.
Neće ih tamaniti, neka mu bude! Važno je da neko službu zvonara obavlja, da zvono zvoni. I zvono je zvonilo, javljajući venčanja i rođenja, praznike i umiranja.
Neće ih tamaniti, neka mu bude! Važno je da neko službu zvonara obavlja, da zvono zvoni. I zvono je zvonilo, javljajući venčanja i rođenja, praznike i umiranja.
Na njive i na livade izlivalo je ono svoju bakrenu dušu, a starac i zvono postali su vremenom toliko bliski da je zvono odbijalo da zvoni kada bi neko drugi vukao uže.
Na njive i na livade izlivalo je ono svoju bakrenu dušu, a starac i zvono postali su vremenom toliko bliski da je zvono odbijalo da zvoni kada bi neko drugi vukao uže.
Na sva pitanja radoznalaca starac je odgovarao ćutanjem, odlazio pticama ili se vraćao zvonu, a zvono je kliktalo kao da se raduje dodiru njegove ruke. Ljudi i zveri, oblaci i vetrovi — utišavali su se da ga čuju.
Ljudi i zveri, oblaci i vetrovi — utišavali su se da ga čuju. Ali, dešavalo se da zvono u nevreme zazvoni. Seljaci bi tada žurno ostavljali motike i kose, pa ili trčali u selo da gase požar, ili skidali kape,
No, takvi trenuci bili se retki. Zvono je najčešče radosno zvonilo... Po njemu su se poslovi počinjali, očevi odlazili u polja, dečaci u školu ili igru, a
A onda svanu i jutro u kojem zvono ostade nemo. Kao kamen je tišina pritiskala selo, a nelagodnost rasla. »Uspavao se starac!
« pomislili su prvo seljaci i pogledali put močvare nad kojom je nemirno kružilo jato ptica. »Odzvoniće uveče.« Ali, zvono je i uveče ćutalo. Ni narednog jutra nije se javilo i nekolicina seljaka odluči da ode i vidi šta je sa starcem.
— Nije ni jutrenje, ni osmrtnica, šta je? — Požar? Rat? — nagađali su trčeći ka selu, jer zvono nije prestajalo da zvoni oštro i opominjuće.
Šantić, Aleksa - PESME
VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. I jeca zvono Bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge Duge Ubogi moli puk. Kleče mršave Glave Pred likom boga svog — Ištu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Bila je tužna i zamišljena. Plač unesrećenog devojčeta zvonio joj je jednako u ušima kao zvono koje oglašava mrtvaca, a reči poslednje Zonine, koje joj je rekla praštajući se i ljubeći je u ruku: „Strinke Jevdo, eli